Jump to content

Брак - заједница мушкарца и жене

Оцени ову тему


da li biste stupili u brak bez ljubavi?  

182 члановâ је гласало

  1. 1. da li biste stupili u brak bez ljubavi?

    • da
      5
    • ne
      154
    • mozda
      13
    • da iz interesa
      5


Препоручена порука

  • Одговори 3.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Зашто он, монах, који се заветовао на безбрачни живот говори о браку? Да ли то можда он говори онако како он брак замишља??? И како он може као монах да замишља брак или пак како да говори о браку који не може ни да замисли? Људи да ли ћемо се некада уозбиљити, да ли ћемо некада схватити да о "идеалном браку" треба и може да прича на првом месту ожењен човек са брачним искуством, а не монах. Када ћемо схватити да брачне савете не треба да добијамо од монаха (па био он и владика и то добар владика), већ ако нам требају од брачног свештеника. Или можда монаси треба да покрију све недостатке квазипрезвитера који машу босиљком по кућама и ништа друго не знају да раде....

 

 

Можда је + Порфирије некад имао маму и тату. Можда је живео у породици. Можда на основу тог искуства зна шта је брак. Можда има пријатеље који су у браку. Можда је његов брат у браку са неком попадијом. Можда му долази доста људи који су у браку на исповест. Можда је као момак имао девојку. Можда је + Порфирије неким случајем човек који живи на планети земљи на којој живе и други људи који живе у браку а са којим и он замислите коинциденције дели исто време и простор...

 

А можда је просто доста маштовит и интелигентан... ко ће га знати...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Морам да признам да сам покушао мало да подгрејем тему, али да нисам добио по мени неки објективан коментар.

Најпре и сам волим владику Порфирија и не оспоравам тачност онога што је рекао. На жалост мораћу да Вас све разочарам. Од Ваше субјективности у овом случају нико није изнео "тачан" одговор одакле то један монах, владика, даје "добре" савете супружницима. Није психолог, нити их даје недај Боже познавајући психологију као што неко рече, јер љубав није "психолошки осећај" као код бл. Августина. Тако добар коментар не даје нити зато што је имао мајку и оца, јер ништа мањи не би био ни да их није имао. Такав добар савет не даје нити зато што је слушао доста исповести, јер би он био условљен исповестима које слуша, а многи старији монаси су чули многе исповести па не дају такве закључке.

Све што је рекао, рекао је он са свим својим искуством или "неискуством" али Духом Светим на добро читавој Цркви.

 

Најпре желим свима да се извинем, јер нису схватили зашто сам рекао оно што сам рекао. И о.Николај црноречки, данас ваљда рашчињени, али и о. Јоил и други свештеномонаси су бивали духовници супружника, али штета њиховог духовног вођења је несагледива. Треба остати доследан бар у нечему. Митрополит пергамски. г. Зизјулас је једном негде рекао да су монаси отишли из света и да није природно да се враћају у свет и постају духовници. Дакле, чему служи ожењено свештенство које данас није способно да да добар духовни савет супружницима? Да ли је неопходно да се један монах, епископ, бави таквим стварима, и да ли личности попут владике Порфирија треба да покрију све недостатке наше Цркве и нашег свештенства. Обратите пажњу, то сам и у претходној поруци написао.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Митрополит пергамски. г. Зизјулас је једном негде рекао да су монаси отишли из света и да није природно да се враћају у свет и постају духовници. Дакле, чему служи ожењено свештенство које данас није способно да да добар духовни савет супружницима? Да ли је неопходно да се један монах, епископ, бави таквим стварима, и да ли личности попут владике Порфирија треба да покрију све недостатке наше Цркве и нашег свештенства. Обратите пажњу, то сам и у претходној поруци написао.

Свиђа ми се то што си написао. Ја сам од 2000. одлазио у Ковиљ са другарима. Тражили смо неког ко би нам био духовник...тако смо чули да треба. Порфирије нас је примио, тада још није био епископ. Исповедали смо се код њега неколико година и једна ствар коју сам приметио је да нас је ( бар мене ) упућивао на наше локално свештенство, да се код њих исповедамо. Послушао сам га.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свиђа ми се то што си написао. Ја сам од 2000. одлазио у Ковиљ са другарима. Тражили смо неког ко би нам био духовник...тако смо чули да треба. Порфирије нас је примио, тада још није био епископ. Исповедали смо се код њега неколико година и једна ствар коју сам приметио је да нас је ( бар мене ) упућивао на наше локално свештенство, да се код њих исповедамо. Послушао сам га.

 

 

То је тачно, он то увек чини.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Монаси и монахиње, као и обични мирјани, који су "датакли" бар део божанске љубави могу да нас посаветују за било шта у животу.
Љубав је најуниверзалније решење за све, ко те са истинском љубави посаветује а поготово љубав која долази са праве стране - божије стране, сигурно је исправан савет!

За gospodin X ко је тебе научио да дишеш, гледаш, мислиш ... можда ово и нису најадекватнији примери али хтео сам да кажем да не мораш све у животу да прођеш па да би то знао.

А чуо си и сам да игуман Порфирије саветује да се иде код својих свештеника, нема се више шта рећи на ову тему

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И о.Николај црноречки, данас ваљда рашчињени, али и о. Јоил и други свештеномонаси су бивали духовници супружника, али штета њиховог духовног вођења је несагледива.
I otac Justin savisnki je bio monah pa je njegova uloga neizmerljiva u očuvanju stotine ako en i hiljade brakova
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Морам да признам да сам покушао мало да подгрејем тему, али да нисам добио по мени неки објективан коментар.

Најпре и сам волим владику Порфирија и не оспоравам тачност онога што је рекао. На жалост мораћу да Вас све разочарам. Од Ваше субјективности у овом случају нико није изнео "тачан" одговор одакле то један монах, владика, даје "добре" савете супружницима. Није психолог, нити их даје недај Боже познавајући психологију као што неко рече, јер љубав није "психолошки осећај" као код бл. Августина. Тако добар коментар не даје нити зато што је имао мајку и оца, јер ништа мањи не би био ни да их није имао. Такав добар савет не даје нити зато што је слушао доста исповести, јер би он био условљен исповестима које слуша, а многи старији монаси су чули многе исповести па не дају такве закључке.

Све што је рекао, рекао је он са свим својим искуством или "неискуством" али Духом Светим на добро читавој Цркви.

 

Најпре желим свима да се извинем, јер нису схватили зашто сам рекао оно што сам рекао. И о.Николај црноречки, данас ваљда рашчињени, али и о. Јоил и други свештеномонаси су бивали духовници супружника, али штета њиховог духовног вођења је несагледива. Треба остати доследан бар у нечему. Митрополит пергамски. г. Зизјулас је једном негде рекао да су монаси отишли из света и да није природно да се враћају у свет и постају духовници. Дакле, чему служи ожењено свештенство које данас није способно да да добар духовни савет супружницима? Да ли је неопходно да се један монах, епископ, бави таквим стварима, и да ли личности попут владике Порфирија треба да покрију све недостатке наше Цркве и нашег свештенства. Обратите пажњу, то сам и у претходној поруци написао.

 

A sto jedan monah ne bi mogao da daje savet i bude dobar duhovnik? Zbog cega pricas monah ili vladika nije psiholog,pa onda navodis o ozenjenim svestenstvom i da se od njih treba traziti saveti po ovom pitanju,nisu ni oni psiholozi.

 

Mislim da pravis neprirodnu podelu pa za ovo se obrati monahu a za ovo ozenjenom svesteniku,jer jednostavno ona nije potrebna. Niko ne ide okolo od monaha i ne tuce ljude i govori morate ovako ili onako,nego ljudi sami svojom zeljom i svojom potrebom hrli u manastire i traze savete. Isto je i sa ozenjenim svestenstvom.

 

Koja je neslaglediva posledica pomenutih monaha? 

 

Takodje po meni vera i sama crkva nisu formule i jednacine sto sa tim citiranjem mitropolita Zizjulasa deluje. Koliko je svetitelja Bozijih koji su kao monasi i episkopi davali kroz celu istoriju savete supruznicima,pa niko ne kaze eto jeste sve to ali oni to nisu trebali i smeli.

 

A i po pitanju tih saveta,isto mislim da ako gledamo realno niko o braku ne prica samo kroz prizmu nekih "obicnih" i prakticnih saveta,nego se prica o ljubavi koja za posledicu daje i brak ili bi bar trebalo. A mislim da ako niko bar monasi i episkopi imaju puno pravo da pricaju o ljubavi,jer ih je ona i dovela na to mesto gde su.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ali u brak se valjda ne ulazi zbog seksa da bi se zbog seksa razvodilo

to je moj stav i nemam puno istomišljenika ali još uvek nisam ni naišla na nekoga ko bi me argumentima ubedio da promenim stav

 

Pa kada se u braku podrazumeva da je seks obred najveće važnosti i da tela supružnika pripadaju samo jedno drugome ... gluposti. Meni bi bilo gore da neko namerno isteruje svoje zbog toga što više zarađuje ili se smatra pametnijim ... jer, to je odnos prema bračnom drugu ... a to što neko ne može da se kontroliše pa švrlja ili pije, to je odnos prema sebi.  .smesko.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

otac_dragomir_ubiparipovic_parohijske_pr

 

Тема данашње емисије у којој је беседио протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, парох Светосавског храма на Врачару и архијерејски намесник врачарско-грочански, била је Света Тајна брака. Поред објашњења обручења и венчања, литургијског и засебног венчања, али и о проблемима који се могу јавити приликом развода црквеног брака, одговарало се и на питања слушалаца.

 

Трајање: 52:36

 

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/07/15.07.13_rec_pastira_o_drago_ubiparipovic_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dragomir-ubiparipovic-o-braku

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

У животу сваког младог човека постоје многа горућа питања. На свако од тих питања млад човек се труди да пронађе прави одговор, у оквиру оног времена које му је Бог подарио. Јер, време које свако од нас на овој земљи има није наше време, него је, пре свега, Божије време. А, то време нам је подарено да бисмо у том времену учинили нешто и оправдали свој позив, који нам је Господ упутио, и да бисмо око себе ширили мир, љубав и разумевање. Једно од тих горућих питања свакако јесте и питање брака. Када, с ким, на који начин, под којим условима – све су то питања која се просто роје из тог централног питања, главног питања: шта је, заправо, брак?

 

brak.jpg

 

И, без обзира што се многи млади људи не интересују безбројним дефиницијама брака, ја бих ипак желео да се осврнем на једну дефиницију, али дефиницију коју нећете пронаћи ни у једном уџбенику, нити из богословских предмета, нити, пак, из социологије или психологије, а то је дефиниција једног уваженог и мудрог Руса, оних Руса који су своју другу отаџбину нашли у Србији, захваљујући, пре свега, љубави коју је према Русији и руском народу неговао блаженопочивши Патријарх Варнава, али исто тако и не мање – и краљ Александар Карађорђевић. И, захваљујући њима, заиста, многи велики Руси, после – по богоборству велике – једино је по томе била велика Октобарска револуција – дакле, по богоборству и богомржњи велике Октобарске револуције, многи од тих Руса нађоше своју, како рекосмо, другу отаџбину у Србији.

И, један из те плејаде био је професор Нил Малахов. Он би увек, на почетку сваке школске године – а предавао је етику – умео да постави једно исто питање својим новим ученицима. А питао их је: "Децо, шта мислите, шта је то брак?" И онда су богослови одговарали на основу већ онога што су до тада научили, наравно, већ дефиниције које су мање-више познате, а он би само руком одмахивао и рекао: "Седи... Седи... Није... Није..." И сви су били зачуђени: како то да ни једна од важећих дефиниција, за које су добијали иначе прелазне оцене, не може сад код овог професора да прође? А он је рекао: "Децо, све то што сте ми рекли, све је то тачно, али није битно. Јер, брак је пре свега подвиг. Брак је подвиг".

А, шта значи подвиг? Треба се у многим дефиницијама мало боље загледати у лепоту, и не само лепоту, него и у дубину многих српских речи. Реч подвиг је старог словенског порекла и долази од речи "двиг", а значи: устати, кренути ка неком. И подвиг заиста јесте корак ка неком. И нема бољег подвига у животу него што је то брачни подвиг; онај живот који више није живот у мом егоцентризму, живот који је усмерен искључиво на оно што је мени потребно, него живот који постаје жртва, живот који постаје разумевање, живот који се претвара у праштање, а све љубави ради. И, тек после тога може да нам буде јасно да је брак заиста, како вели Св. апостол Павле, велика Света Тајна. Не зато што је у броју Светих тајни, него зато што, кроз благословени брачни живот, живот непрестаног давања, живот непрестане жртве, видимо слику оног односа који влада између Христа и Цркве. Јер, за тај однос је Свети апостол Павле рекао: а ово је тајна велика.

Међутим, многе друге Тајне су повезане са Светом Тајном брака. Пре свега, то је тајанственост тог велелепног, чудесног, понекад врло замршеног односа између мушкарца и жене. Треба, наравно, правити веома јасну разлику између рода и пола. Пол – мушки пол, женски пол, и род – мушки род и женски род – нису исто. Једно је наша условљеност, друго је социолошка дефиниција. Међутим, постоји нешто што је у Православљу много јаче и много лепше и од једног и од другог, а то је да нас Божији призив чини да превазиђемо и једно и друго. И, зато је апостол Павле и могао да каже да смо у Христу сви нова твар, и да више нема ни Јеврејина, ни Грка, ни роба, ни господара, ни мушко, ни женско.

На жалост, много тога је не само доживело да буде извитоперено, него се много тога – а што је у вези са браком и такозваним брачним традицијама – веома погрешно тумачи. Једно од тих погрешних места јесте свакако улога жене у браку. Бог је жену саздао од ребра Адамовог. И, уопште, када говоримо о историји стварања света или о историји стварања човека, требало би мало дубље да се замислимо над тим и да видимо колико је само опис стварања света и стварања човека толико близак савременом психолошком стању овог све више и више узнемиреног човека, потогово младог човека.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе.

       
      Звучни запис беседе
       
      Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког.
      Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. 
      У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“.
      „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили.
      „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог,  Патријарх Порфирије у својој беседи.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана.

       
      Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
      Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети.
      Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.  Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот.
      Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
      Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
×
×
  • Креирај ново...