Jump to content

Брак - заједница мушкарца и жене

Оцени ову тему


da li biste stupili u brak bez ljubavi?  

179 члановâ је гласало

  1. 1. da li biste stupili u brak bez ljubavi?

    • da
      5
    • ne
      151
    • mozda
      13
    • da iz interesa
      5


Препоручена порука

не мислим, него испаде као, па Боже мој деси се да шврљне , ко оно,  деси се да попије понекад

 

мислим да постоји драстична раазлика, сем ако човек није алкохоличар (што подразумева редовну конзумацију и дисфункционалност због исте )

 

:)

 

мени се деси да попијем, додуше ретко, и никад се нисам озбиљно напио

 

али ако би ми се десило ово друго (мада тешко)

 

 

и ако би неко сазнао..........QQ дал би остало ишта од мене :D

:) šta znam  :)

ako može jedan porok da ti se desi, što ne bi i drugi :)

 

vidim ja i ovde a i u RL da te pretnje funkcionišu, gde god je zaprećeno batnama,razvodom ili nečim trećim, vernost cveta  love1

ali ja ne bih mogla nikoga da ucenjujem

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 3.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Све је већи број развода бракова. Изгледа да се, неретко, не издржи од фазе заљубљености до зреле љубави. Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге ли

Постоји ли идеалан брак?   Идеално није готова категорија. Идеална је тежња за идеалним. Како каже Богослов: достизање Бога је у трагању за Богом. Ми не можемо никада достићи Бога нити постићи идеал

Можда је + Порфирије некад имао маму и тату. Можда је живео у породици. Можда на основу тог искуства зна шта је брак. Можда има пријатеље који су у браку. Можда је његов брат у браку са неком попадијо

Постоване слике

šta znam ako može jedan porok da ti se desi, što ne bi i drugi vidim ja i ovde a i u RL da te pretnje funkcionišu, gde god je zaprećeno batnama,razvodom ili nečim trećim, vernost cveta ali ja ne bih mogla nikoga da ucenjujem

зар је порок понекад попити чашу две?

 

и понекад, ретко, мало више попити? мислим да није мерљиво са преваром, срцеломством , није ипак то само секс зар не?

 

РЛ ? реал лифе?

 

:)

 

мислим да нисам по природи неверан, једино би могло да ме доведе до тога нешто о чему је говорио о Јустин савински, те ситуације

 

и онда то не бих ни крио

 

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

зар је порок понекад попити чашу две?

 

и понекад, ретко, мало више попити? мислим да није мерљиво са преваром, срцеломством , није ипак то само секс зар не?

 

РЛ ? реал лифе?

 

:)

 

мислим да нисам по природи неверан, једино би могло да ме доведе до тога нешто о чему је говорио о Јустин савински, те ситуације

 

и онда то не бих ни крио

 

:)

:) :) :) moram malo da preterujem, kako bih te drugačije optužila da si poročan :)

 

jeste,rl, mislim na ove ljude što ih uživo gledam :)

 

naravno da ne mislim da je isto, niti propagiram ovde nekakav razvrat

 

promiskuitet mi je oduvek bio neshvatljiva pojava

 

ali u brak se valjda ne ulazi zbog seksa da bi se zbog seksa razvodilo

to je moj stav i nemam puno istomišljenika ali još uvek nisam ni naišla na nekoga ko bi me argumentima ubedio da promenim stav

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
moram malo da preterujem, kako bih te drugačije optužila da si poročan

 

сад ми је лакше :)

 

 

 

ali u brak se valjda ne ulazi zbog seksa da bi se zbog seksa razvodilo to je moj stav i nemam puno istomišljenika ali još uvek nisam ni naišla na nekoga ko bi me argumentima ubedio da promenim stav

 

па не улази се због тога али (па сад дуугачке три тачке и вечита тема) :) ......

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ne traumirajte me,bre! :) :)

 

zastrašuješ ženu putem foruma, ccc

 

i kakva ti je ta vernost ako je iz straha od batina? joooj

Zastrašujem koju ženu? Tebe ili svoju ženu ? Moja žena ne prati ovaj forum zato ja i smem svašta da pišem. A ako misliš na sebe onda...khm,khm...izvini. 1414_feel

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

сад ми је лакше :)

 

 

 

 

па не улази се због тога али (па сад дуугачке три тачке и вечита тема) :) ......

moram malo da se šalim :) pivo

 

a na temu  , čudno je to meni :) 

Zastrašujem koju ženu? Tebe ili svoju ženu ? Moja žena ne prati ovaj forum zato ja i smem svašta da pišem. A ako misliš na sebe onda...khm,khm...izvini. 1414_feel

nisam ja baš tako plašljiva :)   gringrin

 mislila sam na tvoju ženu :) 

dobro je što ne čita,zato si ti takva junačina :)  1319_womens

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Колико ћемо давати и тражити слободе у емотивном односу, зависи од много фактора, а највише од васпитања, навика, слике коју имамо о себи, система вриједности, претходнх искустава и још много тога! Да ли слобода значи да муж иде на пиво и фудбал са пријатељима, а жена на кафу и трач партију са пријатељицама, обавезно једном недељно и да свако од њих има "своје" вече!? Или да свако од њих има свој живот, без обавезе да другом реферише гдје је и како провео дан!? За некога је слобода и могућност избора да живот живи по сопственим правилима, како жели и како је замислио! Мени се чини да су некако најуспјешније везе оне у којима се схватања и ставови о слободи у вези, подударају, ма какви они били! 

Широк је то појам о слободи у браку (вези), али без обзира на то  и без обзира како то неко схвата, слобода нам је неопходна! Ми смо људи, а људи су ваљда социјална бића, тачније потребна нам је интеракција са околином, без обзира на то кога и колико волимо! Има оно једна причица која баш описује то, слободу у емотивној вези, као пијесак у шаци; Ако га благо држиш отвореном шаком, пијесак остаје ту гдје јесте. Оног момента кад чврсто затвориш шаку, пијесак почиње да клизи кроз прсте! Остаће нешто, али ће већина зрнаца неповратно отићи! Или ако превише отвориш шаку, сва зрнца пијеска ће да исцуре! 

Много је важно да онога кога волимо, да му дамо слободу! Без слободе и ми ћемо врло брзо сами себе да изгубимо! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брак је велика одговорност, посебно када стигну деца и ту нема места за било какво лудовање и недолично понашање. Ако се двоје искрено воле и поштују неће једно другом никада приређивати глупости. Ипак своје мишљење нека изнесу људи који су у браку.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
There is no more lovely, friendly and charming relationship, communion or company than a good marriage.

Martin Luther

 

 

Mislim da je brak jedno vrhunsko prijateljstvo, prijateljstvo na najvišem nivou (ili bi bar trebalo da bude).

Dve osobe sa istim ciljem (Hristom) .A iz srca koje ispunjava Hristos poroci sami odlaze.

Ljubav pročišćava svaki naš odnos.

Nema potrebe za uslovljavanjem.

Slobodni smo od greha,a ne za greh.

To mi je najhrišćanskija vizija braka ,a i svakog drugog odnosa dve ličnosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
 

%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%

Постоји ли идеалан брак?

 

Идеално није готова категорија. Идеална је тежња за идеалним. Како каже Богослов: достизање Бога је у трагању за Богом. Ми не можемо никада достићи Бога нити постићи идеални модел брака и рећи - сад је доста. И управо кад смо на путу усавршавања онда усавршавање нема краја. Једини крај је бескрај, а то значи, живот у вечности и узрастање у ономе што јесте Љубав!

 

Владика Порфирије

 

Manastir Glogovac

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.
Епископ Јегарски Порфирије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зашто он, монах, који се заветовао на безбрачни живот говори о браку? Да ли то можда он говори онако како он брак замишља??? И како он може као монах да замишља брак или пак како да говори о браку који не може ни да замисли? Људи да ли ћемо се некада уозбиљити, да ли ћемо некада схватити да о "идеалном браку" треба и може да прича на првом месту ожењен човек са брачним искуством, а не монах. Када ћемо схватити да брачне савете не треба да добијамо од монаха (па био он и владика и то добар владика), већ ако нам требају од брачног свештеника. Или можда монаси треба да покрију све недостатке квазипрезвитера који машу босиљком по кућама и ништа друго не знају да раде....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Verovatno govori i kao iskusan duhovnik,dobar poznavalac ljudske psihe,prisrode i slabosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Зашто он, монах, који се заветовао на безбрачни живот говори о браку?
па, можда ипак не би требало да будемо искључиви....нема правила.....они који имају лоше бракове, не могу давати савете, јер је очигледно да не могу бити добри....са друге стране, постоје психолози који нису у браку, а студирали су и проучавали ту материју и компетентни су да саветују....као што и лекари који нису болесни, лече болести....итд.....треба ствари посматрати са шире динстанце....саслушати, размислити и онда донети неки суд......можда буде од помоћи.....
  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана.

       
      Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
      Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети.
      Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.  Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот.
      Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
      Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
×
×
  • Креирај ново...