Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  1. aliluja

    aliluja

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Постоји уверење да Исусову молитву – «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног», – могу да изговарају само монаси, а да је тај духовни труд по мирјане штетан. Да ли је то заиста тако? Могу ли мирјани да изговарају Исусову молитву? И како то да чине на највеће духовно благо? Шта уопште за нас значи Исусова молитва?   Протојереј Андреј Овчиников:   – По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани.   Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи.   Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца.   1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви.   2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова.   3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече.   4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем».   5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима.   6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно.   7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд.   8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.   Свештеник Валериј Духањин:   – Исусова молитва је дата свима – и монасима, и мирјанима. Хришћанин је онај, који је увек са Христом, а томе служи Исусова молитва. Кроз Исусову молитву, ми смо увек и свуда са Исусом – и у аутобусу, и на завејаним улицама, у самопослузи и на послу, када смо међу пријатељима и међу непријатељима. Исусова молитва је златна веза са Спаситељем. Она спасава од очајања, не допушта нам да паднемо мислима у пропаст материјалне празнине, већ нас, попут пламичка из кандила, позива да будемо духовно на опрезу и да имамо страх пред Господом.   Обично је наш ум заузет потпуно несређеним мислима, оне скачу тамо-амо, смењују се, не дају нам мира, а у срцу нам се крију иста таква хаотична осећања. Ако ум и срце нису усмерени на молитву, онда ће се у њима ројити грешне мисли и осећања. Молитва Исусова је лек за душу, која болује од страсти.   У «Древном Патерику» наводи се следеће поређење: Када се котао подгрева на ватри, онда на њега неће слетети ниједна мува са својим бактеријама, а када се котао хлади, тада по њему трче разни инсекти. Тако је и са душом. Када је загрејана молитвом, она је недоступна свим лошим утицајима демона. Душу искушавају када се она хлади, када пламен молитве у нама гасне. Али када се поново помолимо, искушења се распрше. То свако може да провери на сопственом примеру: у тренуцима жалости, када нас притискају проблеми или срце пуца од лоших помисли, треба да почнемо да се молимо Господу, говорећи Исусову молитву – и навала злих мисли ће спласнути.   Молитва Исусова је крајње потребна управо мирјанима. Она делује спасоносно у многим свакодневним ситуацијама. Ако осећаш да ћеш ускоро планути, изаћи из себе, ако хоћеш да изговориш ружну реч или имаш нечисте жеље, заустави се и почни у свом уму полако да читаш молитву Исусову. Изговарај је с пажњом, страхопоштовањем, покајањем, и видећеш како се налет страсти повлачи, све унутар тебе смирује и враћа на своје место.   Истину говорећи, страсни човек је онај, који се не моли. Без молитве никада нећеш бити с Богом. А ако не будеш с Богом, шта ће ти онда бити у души? Молитва Исусова је најдоступнија, простих речи, али дубоког смисла, молитва, коју можеш имати уз себе у свако време и на сваком месту.   Још су свети оци називали молитву Исусову «царицом добродетељи», због тога што она привлачи све остале врлине. Стрпљивост и скрушеност, уздржаност и чедност, милосрдност и љубав – све то је повезано с молитвом Исусовом. Зато што она приближава Христу, на онога ко се моли преноси лик Христов и он од Господа прима врлине.   Постоје, наравно, и одређене грешке, које праве мирјани. Ни у ком случају не треба изговарати молитву Исусову ради неког душевног усхићења и притом не треба замишљати којекакве призроре. Док читамо Исусову молитву не треба да замишљамо никакве слике, већ треба да се молимо пазећи на речи, испуњени страхопоштовањем и кајањем. Таква молитва дисциплинује ум и чисти срце, души постаје лакше, јер споредне мисли и хаотични осећаји одлазе.   Молитва Исусова је спасење за сваког хришћанина, у каквој год ситуацији се нашао.   Свештеник Димитрије Шишкин:   – О Исусовој молитви за мирјане, много су говорили свети оци и савремени искусни духовници: она је неопходна. Сва «тајна» се своди на то, да никакве тајне ту нема. И ако ми не будемо измишљали неке «тајне» за себе, онда ће нам срдачно и пажљиво обраћање Господу у простоти и скрушености, несумњиво помоћи да добро прођемо пут нашег хришћанског живота. Овде треба да направимо ралзику између «умне молитве» монаха под руководством искусног духовника (то је одвојена тема, које се сада нећемо дотицати) и понављања молитве од стране мирјанина у свако време: наглас, ако постоји таква могућност, или у себи, ако се човек налази на јавном месту. Простота и срдачност, спознаја сопствене немоћи и потпуно предање себе у руке Божије – то је оно што је најважније, као и код сваке молитве.     Али ево шта још треба испричати. Понекад је чак и ту просту молитву тешко изговарати и Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) у том случају одређује неопходну «малу веру», тојест обраћање пажње на речи, из све снаге, прилажући своје срце, макар морали и да се принудимо на то. Господ види нашу тугу и борбу и добру жељу. Не може нам све време бити лако – то се односи и на живот уопште, као и на молитву. Понекад треба да принудимо себе да се потрудимо, пробијајући се тако ка Господу кроз своју душевну грубост, униније и метеж. И тај труд се већ у потпуности тиче наше добре воље, јер нам нико не може одузети стремљење ка Богу, само ако оно не престаје (па нека чак и слаби повремено). И молитва Исусова је у том случају најпростији «чворић» на плетеној лествици, којом се ми тешко и с трудом, постепено пењемо горе, у Царство Божије. А зар нам Господ, који нам је и дао те лестве, неће помоћи, подржати нас и оснажити? Наравно да ће нас подржати, подучити и окрепити, како бисмо могли да се успнемо уз поверење и простоту, «не сањајући ни о чему за себе», већ са усрдношћу и непоколебљивошћу.     Извор: Православије.ру
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служиo je свету архијерејску Литургију у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда.    Звучни запис беседе   Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су:  јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), јереји: Славиша Поповић, Предраг Тимотијевић, Арсеније Арсенијевић и Ново Бојић, протођакон Ненад Михајловић, ђакони Бошко Савић и Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић.     Првојерарх наше Свете цркве је у беседи рекао да је сваки наш дом – домаћа црква, благодарећи крсној слави коју је нашем народу установио Свети Сава. „Сви светитељи које славимо – велики су пред Богом. Када видимо људе који су остварили Јеванђеље у свом животу - то је прави, жив пример послушања. Показали су да је то заиста могуће у људском животу“, поручио је Патријарх Иринеј.    И управо су света три Јерарха које данас прослављамо прославили Бога сваки на свој начин те су зато били: „велике облагодаћене личности“ навео је Патријарх Иринеј и закључио је да „ако су они могли славити Господа својим светим животима онда и ми то можемо да учинимо, угледајући се на њих“.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      По благослову Митрополита кемеровско – прокопијевског Г. Аристарха, а на позив старешине Цркве Богородице Казањске митрофорног протојереја Димитрија Мошкина, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина, и свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, служили су Свету Литургију у овом храму 9. фебруара 2020. године, дана који је у календару Руске Цркве посвећен њеним новомученицима и исповедницима.        Након Свете Литургије, прота Димитрије Мошкин позвао је сабране на кратко молитвословље у храму. Том приликом, протонамесник Филип Јаковљевић пренео је поздраве и благослове Епископа ваљевског Г. Милутина и упознао верни народ са крајем из ког долазе.   Ми долазимо из, по руским стандардима, малог града. Града, који нема велики број становника, али је по духовном значају веома велики, захваљујући молитвама Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Руски и српски народ су блиски и повезани, не само зато што су православни, већ зато што је кроз историју Црква и једног и другог народа страдала. Како обично бива, после страдања долази васкрсење. Видимо да се управо то дешава руском народу и Цркви и молимо се Богу да то дође и нама – рекао је отац Филип Јаковљевић.   При погледу на величанствене литије широм Црне Горе, да се закључити да је то време можда и дошло. Молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори данас пружа и Епархија ваљевска саборном литијом градским улицама, упознао је протонамесник Јаковљевић своје домаћине, узмоливши их да се молитвено сједине са Ваљевцима.   Након богослужења у храму, о. Филип Јаковљевић и о. Александар Филиповић наставили су дружење са свештеницима и верницима у парохијском дому Храма Богородице Казањске, где су одговарали на разна питања о литургијском животу и организацији парохијског живота у Епархији ваљевској.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић.     Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом.    Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих.    Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована.   Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама.   Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      ”И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Аврамов. Јер Син Човечији дође да спасе и потражи оно што је пропало.”      Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју, и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје, и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Закхеј је био цариник, односно порезник, који је убирао таксу за Римску империју. По уговору са Римљанима, њима је био обавезан да даје одређену, договорену суму, а све оно што претекне могао је да задржи за себе. Дакле, могао је да узима више од прописане суме. Како јеванђеље сведочи да је био богат, то значи да је узимао више него што је требало. Зато суцариници било врло омражени, непопуларни и сматрани за грешнике од стране обичних људи.    Мали растом, Закхеј се пење на дивљу смокву да би видео Христа. Угледавши га на смокви, Христос, као Свевидећи Бог, препознаје покајану и од греха очишћену душу, назива га именом, и наређује му да сиђе брзо, јер жели да буде у његовом дому. Чињеница да га назива именом сведочи да Бог зна свачије име (Јован 10:3). Закхеј жели да га види, а Господ иде још даље од тога, и одлучује да уђе у његову кућу. Ово је доказ да је Бог милостивији од људи, који су врло брзи да у свом самохвалисању и самоправедности осуде и упру прст на другога. Мноштво људи, који присуствују овом догађају, иако не могу да читају људска срца, нити да продру у дубину људске душе, и даље суде по спољашњости и негодују што ће Христос ући у кућу једног цариника.  Идентичан проблем постоји и данас. Црква се види као клуб праведника и људи без мана, а у ствари Црква је радионица спасења, болница за оне којима је потребна помоћ. ”Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Матеј 9:13). Покајање је само почетак духовног живота. После покајања, човек почиње да слави Бога, и да расте до великих духовних висина. Ми смо призвани да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Матеј 5:48). Зато је природно да у цркви има људи који су на разним степеницима духовне лествице.  Дијалог који следи сведочи о чудесном исцељењу цариникове душе.   Називајући Христа Господом, он показује да Он за њега није само Исус из Назарета, већ заиста Месија, Син Божији. Затим, Закхеј даје пола свога имања сиромасима, иако нико од њега то није тражио. Ово говори да је он не само упознат са науком Христовом, већ и да срцем и душом живи по Христовом Јеванђељу. Чинећи то, он себе показује као правог следбеника Христовог, јер указује милосрђе онима којима је то потребно. Нудећи да врати четвороструко онима којима је закинуо, он се одриче свог пређашњег начина живота. Иако га нико не оптужује да је закидао људима, он то на овај начин јавно исповеда, и искупљује се од овога греха. Овде је важно схватити да он себе не искупљује новцем него покајањем. Новцем се не може ни један грех искупити. Његово покајање доноси род достојан покајања (Матеј 3:8). Давање пола имања сиромашнима, показује драстичну промену у његовој души која је уследила прихватањем Христа. Искусивши љубав Христову, Закхеј побеђује себичног човека у себи, и почиње коначно да се брине и за друге људе.    Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе, који иако имају све телесне угодности које желе, ипак имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. ”Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марко 8:36- 37). Среброљубље је један од најтежих грехова, и једино човек који у животу спозна Бога може да се ослободи тога греха. То је завист којој нема краја и која човека незадрживо вуче у пропаст. Свето Писмо јасно каже да ”ко љуби новце, неће се наситити новаца” Проповедник 5,10. Његово пењање на смокву, јер је био малог раста, символише човека који се издиже изнад своје људске природе, и побеђује самодовољност и себичност у себи. Зато га Господ и спасава напомињући да је и он син Аврамов. То значи да је Закхеј заиста син Аврамов, али не само на речима и по пореклу, већ и по духу и по истини којом живи. Тако се Закхеј од по вечност пропалог човека, уздигао до праведника кроз покајање. И на крају јеванђеља, Господ опет потврђује циљ своје мисије: да је дошао да потражи, и спасе оно што је пропало. Односно, да потражи свакога човека, па чак и оне које нико не тражи, а сви одбацују. Баш као Закхеја. По историјским сведочанствима, Закхеј  је касније постао епископ Цркве Христове.       протојереј Саша Радоичић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...