Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Страсти су у теолошком смислу, посебне слабости и лична својства људске природе која, кад се не држе у границама природе, могу унети грешно стање и могу довести до пропадљивости и смрти. Страсти најбоље откривају страствену црту и двојност људске природе, односно показују да су природне способности, због изопачења слободне воље, постале извор греха који отвара врата трулежности или пропадљивости. У људској природи постоје, наиме, не само природни афекти, него и наклоност према греху везана за те афекте. Ми познајемо афекте као „слабости“, као неразумне тежње и грешна узбуђења. Бестрашће или чистота, отуд, јесу резултат човечне воље да држи афекте у границама „разума“ природе, да слушањем Христа излечи страсне и неразумне нагоне воље. Исус Христос је примио афекте, претрпео је драговољно људска страдања (φθορα), али Он их је ослободио њиховог грешног карактера Својим безгрешним рођењем, Својим непорочним животом и Својим васкрсењем. Што се тиче природних афеката, Он је истоветан са нама, те отуда и Његова способност да страда ради нас. Међутим, Он је природним афектима одузео њихову грешну наклоност и тако у нашу природу унео непропадљивост да се „ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност“ (1. Кор. 15, 53). Он је апсолутно слободан од греха благодарећи непромењивој сталности Његове слободне воље; страствену црту наше природе исправио је неизмењивошћу Своје слободне воље (Максим Исповедник, Одговори Таласију 42).

 

Поред основних страсти постоји и мноштво оних које се из њих развијају. На нашем форуму има доста тема које се баве њима и свака заслужује посебну пажњу. Ова има за циљ повезивање знања и искустава проистеклих из духовне борбе било да се ради о светоотачким сведочанствима или нашим личним. Оријентир и стратешки план су нам преко потребни.

 

167357.b.jpg?0.37875794782303274

http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm

 

 

Теме о страстима:    

 

Шта је то страст? Шта је то грех?

О самооптерећењу грехом...

Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....)

Шта су мисли? Одакле долазе...?

Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности?

Да ли је коцка и кладионица грех?

(Не)захвалност

 

Не судите, да вам се не суди.   ( о осуђивању....)

Da li postoji razlika izmedju kritike i osude?

О паметовању и држању придика ближњима!

О опомињању других у храму

Нешто о гордости

Понос - демонско упориште

Sta je to sujetna ljubav?

Шта значи бити горд? Последице демонске гордости

Samopouzdanje vs gordost

Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања?

 

"Сујетно је све за чим нема потребе"

Сноб и снобизам

Себичност која убија

Не причај о себи

Завист, таштина и самохвалисање

Farisejstvo, a zasto?

Како смирење може бити лажно?

 

О зависти

 

Униније - како се изборити с њим?

Депресија се лечи редовним литургијама  ( све о депресији...)

Ја сам гори од свих, и тако ми је добро?

Да ли си депресиван и усамљен?

Разлика између сујете и осетљивости?

Безосећајност

Претерана радост или претерана жалост?...

Горки плодови немарности

Не мисли да ти једини трпиш више од других

Незнање и равнодушност

 

 

Прелест (дискусије на тему прелести...)

Хришћански трипови и остала прелесна умовања

Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност

Perfekcionizam

 

Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...)

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

 

 

"Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања

Последице клеветања!

Празнословље

Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...)

Од комплимента до ласкања...

Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT

Патолошки лажови

Proklinjanje

Ја у клин ти у плочу

 

Многобрижност - маловерје

Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš...

Што човек више ропће, то се више упропаштава

 

Раздражљивост

Мржња

Злопамћење - духовни рак

О освети...

 

Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле

Снисходљивост и тајноједење

Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају?

 

 

Зоран Ђуровић: Онан- Онанија

Седам знакова да превише мастурбирате

Како се развија блуд у човеку?

Блуд, модерна веза, страсти

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету

Прељуба

https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/

https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/

 

Конзумативизам западног света и ропство источног

Колико смо склони похлепи?

Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше?

Подмитљивост

 

Угодност и удобност

Пропадамо ако не растемо духовно

О негативним навикама

Доброта ради поштовања закона Божијег или можда...

 

 

Теме о подвизима и врлинама:

 

Моја вера и вера Цркве

Шта су врлине?

Подвиг без негодовања?

Поље борбе су срца људи

Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту)

Милост Божија, људска милост и милостиња  (о милостињи, милосрђу....)

Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) 

Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења)

Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења

Да ли је плач користан за верника?

Послушање

Мирјанин и послушност

Како се понашате када вас идеализују?

Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености

Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности

Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда?

Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност

Примери послушности!

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

Васпитање срца или тренирање воље?

Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost

Да ли је Исусова молитва за мирјане?

Молитва - поделимо искуства...

На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста?

Пост и буђење врлине

Udarimo po gordosti

Шта је потребно игнорисати

Исправно + Грубо = Погрешно

О ћутању....

О језику

Ако си пао, устани!

Спријатељи се са проблемима

О истрајности

Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже

О преображавању себе

Трпељивост

Оружје за војевање

Чедност, част, смрт и самоубиство

Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо

Од толеранције и поштовања до љубави

Шта је храброст за вас?...

Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)

Share this post


Link to post
Share on other sites

      Човек је по природи страсно биће. Страсти су оно руководно начело у човеку које чини динамички карактер сваке личности. Проблематика страсти не своди се на питање о њиховом (не)постојању, већ о њиховој (зло)употреби. У зависности од тога ка чему или ка коме су усмерене на такав начин ће се и оне саме манифестовати. Бог је подарио човеку страсти како би се помоћу истих човек постепено назидавао успињући се на литургијским лествицама Духа Светога, али не сам – ближњи даје стабилност његовим мердевинама, и обратно. Страсти су многобројне, и своје истинско задовољење и ситост налазе у Богу.

      Не постоје добре и лоше страсти. Постоје само страсти које слободан човек усмерава на добар или лош начин. Од слободе зависи да ли ћемо их назидавати на темељу Личности Божијих или на темељу безличности као сурогату истинскога Бога. Суштина страсти није у њиховом искорењивању, у духовном самоубиству дара против дара (на тај начин човек би утрнуо не само за оно што је зло него и за оно што је добро), већ у њиховој благодатној сублимацији. Ерос тежи ка сопственом обожењу. Наравно, то није индивидуалан чин, већ долази из „гласа вапијућег“ у сабрању. Црква се тиме открива као велико поље аскетике ( ασκεω, трудити се, подвизавати се), односно премошћавања привидног дуализма између Есхатона и историје, на којем човек Литургијски саваладава своју схизофренију – онтолошки расцеп између живота и смрти. Тада се укида хоризонтална психо-патологија и настаје вертикална Духологија. Наиме, никад човек неће превазићи зло хтење својих страсти докле год буде био познат само самом себи. Добробитије страсних инерција се остварује у еклисиалном иступљењу а самим тим и познању Другога и од Другога.

      Само подвизавање, као начин усмеравaња својих страсти личним напором и Божијом благодаћу, претрпело је и своје савремене девијације, те да уместо буде искорак љубави ка Богу и ближњему у новој стварности „Осане“, подвиг се психологизује затаварањем у самосозерцање изван Бога и људи, то јест, смењујућих расположења неусмерених-ни-на-кога страсти. Услед овога нужно долази до поремећаја хармоније у човеку чија личност тада постаје распета између раја и пакла не имајући могућност припадања ни једном ни другом. То важи како за нецрквене тако и за црквене људе, јер нецрквени психологизују себе а црквени психологизују Бога. Али Бог нема ништа заједничко са надменим сентименталностима ни једних ни других, јер Бог није психолог него Дух. Он не носи људске наочаре.

      Смисао целокупне аскетске етике је у вршењу воље Божије која није у егоцентричном супер-морализму него у богослужењу као врху назидатељског образовања. Врлина ништа не вреди ако нема кога да (је) види и потврди. Тиме острашћеност као потенцијалност обожења не припада сфери етике него сабрања. Тако и наше усавршавање у Христу као сталан акт открива да оно припада  као дар не искључиво нашем сопству него Богу и ближњима. Отуда и уздржање страсти као лошег нагиба у њима, није средство узајамног сукобљавања на моралном фронту, него изгонитељ опште безличности на христолошком. Одгонетка аскетике је у мистичком комуницирању оних који се не воле да би се на Литургији заволели због Бога Који их воли једнако. Сам Бог укида етику на Литургији да би сви нашли оправдања. То представља нови изазов за слободу да оно што је човеку допуштено не врати страстима „ни у шта“ него да промени у „конкретно шта“ стваралачким мотивима. Само на такав начин се страсти неће спотицати о саблазни свог одраза јер ће се уместо у себи огледати у Божанској антропологији.

      Сам по себи пакао нема своје уточиште, него добија своју остваривост кроз онога ко жели да му да (промашено, симулирано) постојање злоупотребом страсти. Ако се добро кретање страсти заснива на Богу онда се изграђује идентитет човека, а ако се не заснива на Богу него на човеку онда је зло кретање страсти нешто сасвим својствено. Све што нема своје лице према Лицу Божијем неминовно обезличава до губитка смислености. Немајући кога да загрле, страсти се усложњавају у домаћину и рашчлањују личност где сваки део виче другом делу поред себе: „Не познајем вас!“. А само је Христос потребан, и опет не Онај психолошки него Литургијски Христос, Који се не да поседовати него се свима једнако раздаје. Тако, ако би неко и победио лош насртај страсти у себи, не би могао да услови Бога јер се благодат не даје по заслугама него на дар. Опет, не као да етика није потребна него јер је она само одскочна даска за оно што је превазилази.

      Освећење није производ нечије врлине него тога што Бог жели да човек вечно постоји. Бог није дужан даровати благодат јер је слободан, али без обзира на нечије врлине или грехове Он је даје јер увек човека види као Своју жељу за коју га је наменио. Зато, суштина победе над злострастима је у литургијском приносу сопства са добровољном жељом да постанемо обожени. Такав приступ обожењу грешне приводи покајању а праведне утврђивању.

      Аскетизам није канонски рецепт за механичко претварање у светитеља јер је обожење процес које не бива без народног созерцања олтарске трансцендентности. Бог не жели трговину етике и естетике него сарадњу слободе и љубави. Добре страсти су логична последица одазова на Божији глас. Нико не може да се очисти од смрти без Духа Светога који дише на богослужењима. Теолошко злострашће је у суморном покушају поседовања Духа Светога само за себе а што није у складу са љубављу према ближњему. Ако неко има нелитургијски однос са Богом а и даље излива благослове потцењивања на друге, и такав може похулити на Духа Светога. Јер, Бог је Дух Љубави. Отуда, сваки подвиг бестрашћа који се не темељи на љубави и Цркви, и који нема ништа заједничко са Богом, светом и човеком у оном благодатном смислу као оплемењивачу страсти, постаје само још једна нарцисоидна машта у низу. Уосталом, када би се Бог саблажњавао на нашу не-етичност како би нам онда могао праштати, или нас терати на љубав према неморалнима?

      Свака страст је набијена еросом и тражи свој искорак ка Богу. Тај вход је природан јер је смислен. Оне по природи траже кретање и осмишљавање у Богу. Промашај страсти није ништа друго него губитак Бога. Када су возглављене на Личностима Божијим тада остварују личност човека, а када нису возглављене тада је не остварују. Чим се личност човека нема на  Кога ослонити, она се враћа ништавилу. За Љубав је увек потребно двоје. Где нема Другог нема ни бића. И када неко воли неморалног човека ту се очитава превага љубави над етиком за коју Бог нема суда. То је парадокс стварности.

      Страсти су увек живе и делатне. Увек се налазе на раскрсници између недовољности и изобилности, на релацији: човек-човек и човек-Бог. Колико год биле христоцентричне или расејане на све што Бог није, тј. колико год се усавршавале у добрим или злим стварима, никада не долазе до свог краја. И ако постоји екстатичност као кретање ка свом врхунцу, то и даље не значи престанак страсног кретања ка њему или унутар њега. Свакако, ако узмемо у обзир да екстатичност подразумева сједињење са Богом. Добре страсти се крећу ка Богу онолико колико могу примити а зле страсти проналазе замену за Бога онолико колико желе лутати. Кретање Ка или унутар тих екстаза и задржавањима у њима открива тајну блаженства и пакла.

      Дакле, све постаје духовна таштина ако уместо аскетике као црквене динамике ка свом Есхатону постоји аскетика апстрактног за личну метафизичку насладу која не изграђује саму историју. Јер, изграђивање историје зависи од  есхатолошког набоја самих страсти сваке појединачне и друштвене свести. Како унутар Сабрања тако и за сваког оног који као јединка у миру излази са Литургије за свет да му благовести Царство небеско. Такође, треба напоменути парадокс постојања многих неморалних људи који имају љубав наспрам моралних који не умеју да воле. Тиме се открива да страсти нису мерило спасења ако неко има љубави. Јер је љубав нераскидива веза са другом личношћу, а тиме и изнад страсти. Та веза подразумева Цркву као свето место Богочовечанства. Литургија не гледа ко је ко, нити какав је неко, она нема предрасуде, него свима даје Духа једнако мењајући присутне према обличију Христа.

      Страсна чежња за Христом јесте истинска аскетика. Страсти и аскетизам нису ништа друго него ишчекивање Другог Христвог доласка, Богочовека Који долази да љуби Своје без субјективности и оне који се труде и оне који се не труде да осмисле своје страсти. Свако ишчекује Господа према својој страсти-добре  у својој нади а лоше у своме страху. А до коначног „Маран ата“ сада имамо страсно вежбање у његовом делимичном пројављивању унутар нас самих, унутар сабрања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

да, управо... мишљења сам да смо мало занемарили тај, да га тако назовемо, "позитиван" аспект страсти... И поред тога што страсти можемо одредити као неприродно кретање душе, ипак Максим Исповедник, например, као типични представник сублимационизма говори и о сублимисаним страстима и естетизује их као „прекрасне“. Јер „код усрдних у врлинама, и страсти постају прекрасне, када их мудро одстранимо од телесних ствари, и усмеримо на стицање небеских добара. На пример, они жељу чине устремљеним кретањем духовне привлачности ка Божанском наслађивању, благодатној радости делатног усхићења ума Божанским даровима...“  Наиме, човеков παθητον може да буде у складу са природом, безгрешан. „Крај“ борбе са страстима треба да буде „бестрашће разумне душе, из које су разумном делатношћу изгнана обележје греха“... И опет, стицање бестрашћа не треба разумевати као актуализовање пасивности у властитој усамљености. Напротив, стицање бестрашћа, односно аскеза подразумева отвореност за Другог и ка Другом, искорак ка Богу са Богом и искорак ка ближњем са ближњим. Аскеза јесте ступање у однос, а „однос има силу сапоказивања, не дозвољавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге“ (Кратко тумачење молитве Оче наш).

Наиме, практична философија (како је назаива св. Максим Исповедник) врхуни у стицању бестрашћа, односно духовне радости. Она је разборитост да свака животна ситуација нађе своје разрешење у гласно изговореном "ДА" вољи Божијој. Борба и даље постоји али навика, „наша друга природа“, подржана непроменљивошћу воље актуализује стање у којем страсти постају морална немогућност (Не и онтолошка, јер су страсти онтолошка немогућност само за Бога).

Исто тако, циљ борбе са страстима није само „подчињавање страсти“, већ постајање у „врлини делатан“, то јест „спустити се у воду када је ова узбуркана“, “ , у стање које је одговарајуће „познању врлине“. Ово стање је могуће достићи тек када у љубави ум „заснива све могућности својих делања“, односно када закорачи у „надумну тишину“ која га ослобађа од сваке промене. Врлина јесте први степен спасења  и пресеца „нелогосну свезу између душе и тела“ .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Може ли неко од учених да изложи етимологију речи страст? Ако се не варам, она значи страдање (Страсна седмица).

Чак и на енглеском The Passion of the Christ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Страсти имају два афинитета: први је у трофији задовољене страсти а други је у продубљивању и „богаћењу“ страсним усмерењима. Човек не може а да не буде страстан. Страстан је чим је смртан. То је основа. То треба созерцавати. И са тим аргументом друге прихватати. Човек се не може ослободити страсти. Неко од академских теолога је лепо рекао да страсти остају активне и на највишем ступњу благодати. Но то није речено да би се страстима дао позитиван карактер самима по себи у ономе што је негативно, него да оне у синергији са деловањем (озареношћу) Светог Духа постају преображене, „успаване“ за продуктивнија дела зле (не етичке већ онтолошко пропадљиве) природе. Уосталом, чиме би се човек кретао ка Богу да му нема страсти? Човек се може „узбудити“ због присуства Духа Светога у себи, или самим читањем неких богословских текстова који му у једном тренутку због познања истине чине благодатну узнемиреност. Има негде у Писму за неког: „Узбуди се у Духу!“. Зар је мање страсно оно Христово: „Ревност за Твој дом, изједе ме!“? Али то нису страсти о којима бруји „Добротољубље“, већ благодатне страсти које у себи повезују подвиг морала и дар Духа Светога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strasti su, u teološkom smislu, posebne slabosti i lična svojstva ljudske prirode koja, kad se ne drže u granicama prirode, mogu uneti grešno stanje i mogu dovesti do propadljivosti i smrti. Strasti najbolje otkrivaju strastvenu crtu i dvojnost ljudske prirode, odnosno pokazuju da su prirodne sposobnosti, zbog izopačenja slobodne volje, postale izvor grijeha koji otvara vrata truležnosti ili propadljivosti. U ljudskoj prirodi postoje, naime, ne samo prirodni afekti, nego i naklonost prema grijehu vezano za te afekte. Mi poznajemo afekte kao "slabosti", kao nerazumne težnje i grešna uzbuđenja. Bestrašće ili čistota, otud, jesu rezultat čovječne volje da drži afekte u granicama "razuma" prirode, da slušanjem Hrista izleči strasne i nerazumne nagone volje. Isus Hristos je primio afekte, pretrpio je dobrovoljno ljudska stradanja (φθορα), ali On ih je oslobodio njihovog grešnog karaktera Svojim bezgrešnim rođenjem, Svojim neporočnim životom i Svojim vaskrsenjem. Što se tiče prirodnih afekata, On je istovjetan sa nama, te otuda i Njegova sposobnost da strada radi nas. Međutim, On je prirodnim afektima oduzeo njihovu grešnu naklonost i tako u našu prirodu unio nepropadljivost da se "ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost" (1. Kor. 15, 53). On je apsolutno slobodan od grijeha blagodareći nepromjenjivoj stalnosti Njegove slobodne volje; strastvenu crtu naše prirode ispravio je neizmjenjivošću Svoje slobodne volje (Maksim Ispovjednik, Odgovori Talasiju 42).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Човек не може бити без жудње. Све његове животне силе се трзају у жељама за жудњом. Проблем настаје у садржају – за чиме или киме жудња жуди и на који начин жуди. То је једно жалосно расипање енергије (духовно крварење) и улазак у област чамотиње. Ако пак постоји динамизам то не значи да ће нечија хипер-активност изнедрити квалитетан садржај из тога. А што Богом није свезано, брзо се рашива – макар ми дуго не видели како тај конац вири. И опет то не значи да Бог не толерише све оно што није директно повезано са Њим, постоји сарадња – директна је на црквеном а индиректна на нецрквеном нивоу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Николај Д. Гурјев - "Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно психичке болести" (наслов је књиге)

 

ДЕФИНИЦИЈА ДУШЕВНИХ ОСОБИНА ЧИЈЕ ПРИСУСТВО ИЛИ ТЕЖЊА КА ЊИМА СВЕДОЧИ О ТЕНДЕНЦИЈИ КА ДУШЕВНОМ ЗДРАВЉУ

(поднаслов једног дијела књиге)



БЕЗБРИЖНОСТ-потреба за одбацивањем сваке бриге о спољашњим резултатима свога рада и својих односа с људима. Безбрижност је умирање сваком човјеку и свакој ствари.


Шта би ово у ствари значило?
Мислим да би најлакше схватио кроз неки конкретан примјер.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo ti jedan primer - istinit je 100%, proverio ja licno, a i meni je prvo delovao krajnje fantasticno...

Da ne duzim - povezem jednom prilikom oca moje projateljice iz sela, uz put pricamo, i on mi govori o svom tastu, kako je ziveo i umro (a krenuo mu na pola godine ili tako nesto)...

Njegov tast se razboleo od kancera na zelucu - pre 42 godine!!!

Kad se razboelo, doktori operisali, radili sto su mogli, i na kraju ga otpustili sa prognozom da ce moci da sastavi jos najvise pola godine...

Nakon toga, kao sto rekoh covek je ziveo jos 42 god! Umro u svojih 85...

U medjuvremenu lekari operisali vise puta - ukupno 8 operacija, i svaki put kad se ponovo pojavi pred njima - samo se krste... narocito kad je vec odmaklo 2-3 godine od njihove prognoze...

Kad sam sve to cuo od vrlo ozbiljnog coveka u godinama, ja ga lepo pitam sta on misli - sta je uzrok da taj covek tako dugo zivi sa tako teskom bolescu? Ishrana? Neki lek? Bilo sta?

A on mi kaze ovako: "Kad me vec pitas - ja mislim, ma siguran sam nekako, da je to zato sto je moj tast bio kompletan flegman covek, narocito kad se razboleo... "kazes mu npr. Zivota, izgore kuca!, a on ce ladno: neka gori, sagradicemo drugu..." i lepo mirno ode covek dalje...

Zvuci mozda neprihvatljivo mnogima, ali to je istinska bezbriznost...

U njoj se definitvno krije kompletno zdravlje covekovo...

I Oci nas tako uce - da covek treba da bude bezbrizan - pazi, ne lenj i inertan, nego radan a bezbrizan, aktivan, ali mirne glave... takav je sebe predao Bogu, i uvek je gotov na sve...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца? d13qw7qišaimaba

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца? d13qw7qišaimaba

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Добро теологија тако учи,али богословље учи другачије.Страсти нису својствене човеку и његовој природи поготово што је створен по обличју Божијем."Ја дођох да бацим огањ на земљу,и како бих желео да се већ запалио"-Христове речи,колико знам он је основа хришћанства или се варам? :cmizdrenje:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца? confused1

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Добро теологија тако учи,али богословље учи другачије.Страсти нису својствене човеку и његовој природи поготово што је створен по обличју Божијем."Ја дођох да бацим огањ на земљу,и како бих желео да се већ запалио"-Христове речи,колико знам он је основа хришћанства или се варам? confused1

Раѕдвајаш теологију и богословље? confused

Ово постаје траги-комично.

Христове речи се односе на благодат која ће кулминирати тек по Педесетници јер се ради о заснивању еклисиолошког идентитета као мерила спасења и обожења, а то подразумева иа спект страсти. Разликуј ерос од блуда.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Успостављени су, заварени и причвршћени,  главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на  фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости.

      Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. 
      Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. 
      У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
    • Од Логос,
      Острог Тв Студио: Отац Владимир Палибрк и теолог Жељко Кнежевић у Горњем манастиру Острог говорили су на тему „Житије и херувимска молитва Светог Јована Кронштатског“.
       
       
    • Од Логос,
      „Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

      Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.
      Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.
      Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.
      Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.
      Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.
      Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
      Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.
      Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.
      Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.
      Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“
      Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.
      Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.
      Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“
      Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...