Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Милан Ракић

Димитрије Коњовић, први авијатичар који је потопио "сумарен"

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Први авијатичар који је потопио подморницу

Међу људима које су комунистичке власти оптужиле за наводну сарадњу са немачким окупатором и који још увек нису рехабилитовани, налази се и Димитрије Коњовић (1888 – 1982), први пилот у историји који је потопио подморницу из ваздуха и оснивач прве југословенске фабрике авиона “Икарус”.

Dimitrije%20Konjovic.jpg

Иако га је Први светски рат затекао као пилота хидроавиона са чином капетана фрегате у војсци Аустро – Угарске, Коњовић је још тада својим подвизима трајно задужио српски и француски народ. Између осталог, био је заслужан и за спасавање Мирослављевог јеванђеља. Било је то почетком јануара 1916. године, када је добио наређење да бомбардује изнурене српске трупе, које су се, након повлачења кроз Албанију, укрцавале на бродове у јадранској луци Сан Ђовани ди Медуа. Надомак циља, Коњовић је приметио да се међу војницима налазе и цивили, па је окренуо авион и бомбе избацио у море. Испоставило се да се на једном од бродова које је требало да гађа, у специјалном транспорту који је пратио будући српски патријарх Гаврило, налазило и Мирослављево јеванђеље, што је тек касније сазнао.

Прво потопио подморницу, па спасао посаду

 
Међутим, већ средином септембра 1916, ушао је у историју као први пилот који је из ваздуха потопио подморницу. Реч је о француској подморници “Фуко”, а посебно дивљење завређује податак да је Коњовић, када је подморница нестала у дубинама Јадрана, спасао и целокупну посаду пловила састављену од 27 морнара и два официра!
 
Umetni%C4%8Dki%20prikaz%20potapanja%20po
 
- Отац се тог дана, у пратњи још једног хидроавиона, враћао са неког задатка и на десетак километара од црногорске обале угледао подморницу, коју су бомбардовали. Подморница је заронила, али су се на површини мора појавиле велике флеке од горива, што је значило да је тешко оштећена и да неће моћи дуго да остане под водом. И заиста, убрзо је изронила, а командант наредио морнарима да напусте пловило. Тада су два хидроавиона слетела у таласе и покупили подморничаре на труп и крила. У међувремену, из Боке је испловила аустријска топиљарка и после пола сата преузела морнаре, док су официре превезли на копно хидроавионима. Те вечери, по свим правилима витешког ратовања, Французима су приредили коктел, након чега су отишли у заробљеништво – каже Слободан Коњовић, син Димитрија Коњовића и дугогодишњи музички уредник РТВ Студио Б.
 
90773-spasavanje.jpg
 
Иначе, у спомен на овај догађај, француско Удружење спасилаца дављеника из мора, на стогодишњицу оснивања, послало је Димитрију Коњовићу 14. фебруара 1968. године почасну диплому и захвалницу за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору.
 
zahvalnica.jpg
 
Димитрије Коњовић рођен је 29. децембра 1888. у Станишићу, код Сомбора, у породици учитеља Павла Коњовића, као друго од четворо деце. Његов старији брат био је угледни српски композитор Петар Коњовић, а брат од стрица, сликар Милан Коњовић. Изузетно даровит, по завршеној гимназији добио је стипендију аустроугарске владе да школовање настави у војној академији у Ријеци. Прича о Коњовићевим ратним данима, својеврсна је лекција о хуманости. Одликован орденом Марије Терезије, био је примљен у аудијенцију код цара Фрање Јосифа, а на крају рата, 1918. године, сачекао је победничке јединице војске Краљевине Србије да им преда укупни војни ефектив аустријске војске у Кумбору, у Боки Которској, где је био стациониран. Тада је прешао у морнарицу Краљевине СХС и распоређен у Нови Сад при речној флотили. Остао је ту све до 1923, када је пензионисан, највероватније под притиском националних струја које нису имале поверења у Србе који су раније били у служби Аустро – Угарске, иако је то била масовна појава у таквој мултиетничкој заједници.
 
Оснивање “Икаруса”
 
- Отац је исте године, заједно са браћом Душаном и Миливојем Ковачевићем, Ђоком Радуловићем и инжењером Јосифом Миклом основао предузеће “Икарус”. Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун. Та мала фирма са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом је прерасла у фабрику са преко 3.000 радника! Од 1923. до 1941 “Икарус” је произвео 475 авиона, што је отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији. У почетку, отац је био и пробни пилот на првим моделима авиона које су произвели, а скоро двадесет година и директор и један од главних акционара – каже Коњовић.
 
Када су Немци ушли у Београд 1941, Димитрије је ухапшен и затворен на Бањици. После месец дана, из логора га је спасао школски друг из Ријеке, у том тренутку официр Вермахта, и то не на Коњовићев захтев, већ зарад старог пријатељства. Запањен што је Димитрија угледао у затвору, упитао га је откуд он ту. Коњовић је мирно одговорио: “Ухапсили ме ови твоји!”
 
- До краја рата није крочио у фабрику, коју су преузели Немци. Издржавао је породицу тако што је распродао све вредније ствари које су му остале у кући, између осталог и бели концертни клавир “стенвеј” који је дао за једну краву! Чим се рат завршио, комунисти су поставили привременог управника у “Икарус”, али су позвали и мог оца да обнови производњу. То, као и чињеница да није нестао, као многи његови пријатељи, оптужени са или без доказа, показује да су знали да није сарађивао са окупатором – каже Слободан.
 
Ипак, 1946. године донета је пресуда да се Димитрију Коњовићу и још двојици главних акционара “Икаруса” конфискује сва имовина, због наводне сарадње са окупатором. Коњовић се тада са породицом сели у Бешку, где је годинама живео од пољопривреде. Уз помоћ брата, Петра Коњовића, временим успео да се избори за какву – такву пензију. Умро је 1982, у Београду. Речима његовог сина Слободана – без горчине и мирне савести.
 
Извор: srbinside

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Немирни дуг Димитрија Коњовића

Српски Икар узлетео је у Новом Саду. То је био плод визије једног необичног човека, и пилота и поморског официра – чувеног српског интелектуалца Димитрија Коњовића. Било је то у марту 1924. године када се пут облака винуо први ССБ-1, назван “мали бранденбург”,

brandenburgb1-13-v2-web.jpg

са мерцедесовим мотором од 100 коњских снага, произведен у Икарусу и испоручен војном ваздухопловству Краљевине СХС на аеродрому у Новом Саду.

И иначе, сваку летилицу изашлу из фабрике на пробни лет „извео” би сам власник, и по томе је остао Димитрије упамћен. Његова фирма “Икарус”, данас “Икарбус”, која сутра слави 90-ти рођендан, основана је 13. октобра 1923. на седници Командитног друштва „Икарус - Прва српска индустрија аероплана, аутомобила и стројева Ковачевић и другови”, а 20. новембра 1923. и званично почиње с радом. Тада су јунак ове приче Димитрије Коњовић, те браћа Душан и Миливој Ковачевић, Ђока Радуловић и Јосиф Микл приступили новосадском Окружном суду како би регистровали предузеће у коме је 3. марта 1924. завршена производња првог авиона школског типа „бранденбург".

Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др.” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун, у коме је, након одлуке Команде ваздухопловства из 1927. да „Икарус” почне производњу ратних авиона, и подигнута фабрика за њихову израду. Тако је од мале новосадске фирме са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом настала фабрика са више од 3.000 радника. Од 1923. до 1941. “Икарус” је произвео 475 авиона, што је била отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији.
 
Ово је само кратак преглед иначе изузетно богатог историјата успеха компаније, чији је власник рођен 1888. године у Станишићима код Сомбора. Димитрије је поникао у породици учитеља Павла Коњовића и није ни слутио да ће ући у историју, али ни да ће потом пасти у запећак, што није био случај с његовим старијим братом – угледним српским композитором Петром Коњовићем, као и стрицем, великим сликаром Миланом Коњовићем.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

ево и једног текста о "Икарусу" и Димитрију из неког старог "АЕРО Магазина"...

Privatna izrada letelica je započeta i pre zvaničnog raspisa zainteresovanima za pokretanje domaće vazduhoplovne industrije.
 
U novosadskim novinama "Zastava", u broju od 18. 10. 1923. godine, pod naslovom "Fabrika aviona u Novom Sadu", objavljen je tekst u kojem se navodi, da je novosadska fabrika nameštaja "Atlas" po nalogu vlade pristupila proizvodnji aeroplana i sagradila 4 probna aparata. Dalje piše, da će u konzorcijum da stupe čuveni letač, hidropilot austro-ugarskog pomorskog vazduhoplovstva, bivši kapetan fregate Dimitrije Konjović i nadmernik Josip Mikl (Josef Mickl), koji je konstruktor aviona, hidroaviona i aviona bez motora. U tekstu se tvrdi, da će se uz inostranu pomoć graditi fabrika aeroplana u Novom Sadu za školske, ratne i putničke aeroplane.
 
Međutim, ova firma se ne pominje kada je u Novom Sadu s jeseni 1923. godine grupa udruženih privrednika osnovala fabriku aviona pod imenom "Ikarus", Prva Srpska Industrija aeroplana, automobila i strojeva Kovačević i drugovi, Novi Sad. Ličnosti sa čijim autoritetom i značajem je "Atlas" računao i verovao da će mu se pridružiti, Dimitrije Konjović i Josip Mikl, našli su se u vlasničkom i stručnom rukovodstvu novoosnovane fabrike. Izgleda, da je i "Atlas" prošao kao i Protićevo preduzeće i još neke druge firme, privrednika ili finansijera, ostavši po strani tj. kratkih rukava. Da li su, gde i kada pogrešili Protić, Lebed, "Atlas", kao i ostali pretendenti na primat u vazduhoplovnoj industriji, nevažno je u ovoj priči. Na pitanje - šta je presudilo u korist "Ikarusa" - nema pravog odgovora. Može da se pretpostavi, da su interes države i vojnih krugova, stav vlasnika domaćeg kapitala u fazi prvobitne akumulacije i još neki činioci presudili. Od svih koji su ušli u trku za pokretanje proizvodnih pogona koji će za državu, odnosno vojno vazduhoplovstvo, raditi letelice i prateću opremu, najviše je uradio "Ikarus", nastojeći da obezbedi uslove bolje od konkurenata i da postane prva naša fabrika aviona.
 
Registracijom i ozvaničenjem kod nadležnih službi 11. oktobra, odnosno 16. novembra 1923. godine, počelo je rad javno trgovačko društvo - "Ikarus", Prva Srpska Industrija aeroplana, automobila i strojeva Kovačević i drugovi, Novi Sad, osnovano, na čemu se naročito insistiralo, isključivo domaćim kapitalom. Na čelu društva su se nalazili Dimitrije Konjović, braća dr Miloje i Dušan Kovačević, Đoka Radulović i ing. Josip Mikl. O svom proizvodnom programu "Ikarus" nije morao da brine, jer je stvoren na osnovu potreba vojnog vazduhoplovstva i ratne mornarice. Trebalo je samo da obezbedi osnovne izvore sredstava, da se dobro organizuje i opremi, izgradi objekte i ugradi postrojenja, angažuje stručnjake - konstruktore, inženjere i tehničare, zaposli i obuči radnike i čeka narudžbine Ministarstva Vojske i Mornarice. Mnogo toga je zatekao u Aeroplanskoj radionici, od nje preuzeo ili se na nju oslanjao i na dalje.
 
U "Ikarusu" je, po dobijanju crteža i naružbine, početkom 1924. godine krenula izrada prve manje serije od 4 školska aviona tipa Ikarus Šb1 Mali Brandenburg, od kojih je 3. marta prvi završeni primerak prenet na aerodrom Prve Vazduhoplovne Komande u Novom Sadu, gde su izvršeni probni letovi. Vojnoavijatičarska komisija je već 28. 03. 1924. godine službeno primila prvi avion izrađen u našoj zemlji. Drugi aparat je dovršen aprila, treći maja, a četvrti jula iste godine i, pošto su ispunjavali zahtevane uslove, vojnostručna komisija ih je takođe primila. Ovako brzo završavanje aviona se može objasniti i pripisati samo otkupu ili preuzimanju aviona, čija je izrada započeta i privedena kraju kod "Atlasa"...
 
Sledećih godina "Ikarus" je stasao u ozbiljnu industriju fabriku aviona, radeći serije aviona i hidroaviona za vojno vazduhoplovstvo. Pod kraj dvadesetih godina, usled povećanja proizvodnje i potrebe za proširenjem kapaciteta, proizvodnja je preneta u novootvorene hale fabrike u Zemunu. Pogoni "Ikarusa" u Novom Sadu su delom ugašeni do 1931. godine, a formalna i konačna obustava rada Industrije aeroplana, automobila i strojeva "Ikarus" a.d. Zemun, filijala Novi Sad, izvršena je 1935. godine.
 
Aeroplanska radionica, Arsenal i prvi poduzetnici u gradnji letelica dali su veliki doprinos, kako vojnom vazduhoplovstvu, tako i graditeljstvu letelica, predstavljajući embrion iz kojeg su se razvili predratni gigant domaće vazduhoplovne industrije, novosadski pogon "Ikarusa", neke druge fabrike i jedinice prateće industrije.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Слушај Драгомире! Ја нити сам продао ЈАТ, нити потписао уговор о имену нове фирме, нити представљам Етихад, нити сам Дане Кондић, а понајмање Вучић, тако да не видим разлог да МЕНЕ прогањаш за име новог српског авиопревозника...

Уосталом, ја сам и у основној и у средњој и на факултету учио руски језик, тако да се на енглеском и не сналазим најбоље, а ако се "Air Serbia", чита као "Ер Србија", а тако кажу људи који познају енглески језик, моје је да то прихватим тако... Без обзира да ли ми се само име свиђа или не... А не свиђа ми се...

А "АERO Magazin" се управо тако зове, а не "Air Magazin(e)", тако да не видим зашто мени импутираш и једно и друго...

Имаш Пањковића из односа са јавношћу нове авио компаније, имаш Данета Кондића као директора, за ове наше политичке јајаре снађи се сам, па код њих протестуј...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Небески витез

У повоју ратног ваздухопловства тадашњи пилоти су били скоро сви прави небески витезови.

Један од њих био је и Димитрије П. Коњовић (31. 12. 1888, Сомбор – 5. 1. 1982, Београд).

KONJOVIC.jpg

Поникао је из угледне просветарске породице. Његов рођени брат Петар био је угледни композитор, док му је брат од стрица Милан био познати сликар.

Димитрије је основну школу завршио у Станишићу, док је велики испит зрелости положио у Мађарској гимназији у Сомбору. Аустроугарску поморску академију у Ријеци завршио је школске 1911/12. У исто то доба, при крају академије, млади Коњовић се заинтересовао и за релативно нов војни смер – ваздухопловство. Концем 1914. године указала му се прилика да заврши и школу летења, тако да постаје марински авијатичар, који је летео на ондашњим двокрилним хидропланима. На крају, 16. 1. 1916. године, постаје и командант поморске авијације у војној бази у Кумбору у Боки.

Коњовићева ескадрила „лонера”, 2. 2. 1916, добија задатак да бомбардује Валонски затон, где су биле савезничке трупе. Иако је била ноћ, италијански противавионци су били у приправности. Међутим, ескадрила је и поред тога извршила задатак, а сам Коњовић је још и фотографисао када се разданило шта је све погођено.

Један од та три авиона био је оштећен, тако да је пилот, поручник Хел, морао да слети у залив. Италијани су хтели да тај оштећени авион заплене и моторним чамцима крену према слетелом „лонеру”. Схвативши шта се дешава, Коњовић је брзо атерирао поред оштећеног двоседног „лонера Л-83” и покупио Хела и М. Северу, који су до тог часа свој авион припремили за потапање. Пуким случајем, италијанска потера их није стигла...

Када је Коњовић летео, 26. августа 1916, са поменутим М. Севером на Л-132, негде око подне изнад Отранта угледао је савезничке бродове одакле је противавионска одбрана деловала. Хидроплан је био изрешетан (22 поготка), али су мотор и крила била за право чудо нетакнути. Ближе валонској ратној луци, Коњовић успева да малом бомбом од 20 кг погоди извиђачку лађу „Роузи” која је скоро одмах потонула пошто је била директно погођена у котао. Овај поменути догађај, где је једна ратна лађа потопљена бомбом из авиона, био је први у историји авијације.

Више месеци доцније, два „лонера” су извиђала око прилаза у Боку. Димитрије Коњовић је био са Максимилијаном Севером у Л-132, док су у другом, Л-135, били Ото фон Климбург и поручник Волтер Железни.

Недалеко од Превлаке спазили су француски – како се то тада говорило – сумарен „Фуко”. Савезничка подморница је покушала да се склони, али успешним бомбардовањем са две дубинске бомбе од по 50 кг је због већих оштећења крме и прамца убрзо почела да тоне. И поред тога Французи су покушали да рафалима сумаренског митраљеза оборе макар један противнички хидроплан пре но што потону.

Реакција бродоломника разљутила је маринске пилоте и да би очистили палубу „Фукоа”, Коњовић баци једну мању бомбу, због чега сумарен убрзо потоне. Сви бродоломници били су у хладној води. Командант Коњовић нареди да им слете што ближе.

Било је јасно да Французи неће још дуго опстати у хладном мору. Они уопште више нису били никакви непријатељи, већ несрећни страдалници којима је било потребно што пре помоћи. Коњовић је управљао шта и како да се ради, док је фон Климбург са другом двојицом помагао потпуно исцрпљеним Французима да се попну и држе се око мотора и крила. Дошавши у базу у Кумбору послата је и једна аустроугарска торпиљерка да и остатак страдалника покупе.

Коњовић је са својом екипом тог дана спасао 27 француских морнара. Исте те вечери, Аустроугари су, по свим витешким правилима некадашњег ратовања – што иначе никада нису урадили и на српском фронту – приредили банкет у официрској кантини у част заробљеним противничким страдалницима пре него што су пребачени у логор.

Овај догађај се сматра првим у историји ратовања где је подморница потопљена из ваздуха. Овим стварно витешким чином спасавања посаде, Димитрије Коњовић је требало да добије не само висок аустроугарски орден, већ и племићку титулу. Међутим, ловорике је стекао његов колега Ото фон Климбург, јер ваља имати на уму да је Коњовић био православни Србин, а добро знамо како су се власти цара и краља Фрање Јосифа опходиле према српским поданицима током рата. Исто то га је све време кочило и у официрском напредовању: иако је био одличан у својој класи, никад није могао да стекне и чин адмирала...

Иако је истина у већини случајева спора, она је ипак достижна. Због овог витешког геста спасавања утопљеника, више деценија доцније, француска влада је, 14. фебруара 1968. године, Коњовићу доделила диплому Спасилачког друштва за храброст, хуманост и милосрђе.

 Коста Ђ. Кнежевић

politika.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ne znam samo kako mi ovaj clanak promak`o do sad, evo tek posle 4 godine ga vidim i citam... :scratch_head:

Inace, odlican tekst, imamo mi tih prvaka u ovom-onom - jedan prvi oborio avion sa zemlje, drugi potopio podmornicu, em spasao posadu.

Ovo je skroz da se uradi ceo jedan odlican film A produkcije. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 минута, obi-wan рече

Ne znam samo kako mi ovaj clanak promak`o do sad, evo tek posle 4 godine ga vidim i citam... :scratch_head:

Inace, odlican tekst, imamo mi tih prvaka u ovom-onom - jedan prvi oborio avion sa zemlje, drugi potopio podmornicu, em spasao posadu.

Ovo je skroz da se uradi ceo jedan odlican film A produkcije. :)

Да. Ал` пази, кад твоја фирма (у овом случају "Икарус") има референцу да је пробни лет сваке новопроизведене летелице обавио директор фирме. Куш боље рекламе. Иначе, дао си ми добру идеју, да сакупим на једно место, по чему су људи са ових простора били први гледе авијације. Почев од првих летова браће рајт у Кити Хоуку које је овековечио на светлописима човек "из овдашњих страна"...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 hour ago, Милан Ракић рече

Иначе, дао си ми добру идеју, да сакупим на једно место, по чему су људи са ових простора били први гледе авијације. Почев од првих летова браће рајт у Кити Хоуку које је овековечио на светлописима човек "из овдашњих страна"...

Eto, ajd` pa da citamo i gustiramo... :pivo:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини.   Звучни запис беседе   Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон.   Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни.   По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи.   Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и  по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије.     Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање.   Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част.   Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима.   Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави.   Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.   Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин.   Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од АлександраВ,
      ”У ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати - само нас, саме за себе” - поручио је верницима Игуман Манастира Тумане, отац Димитрије Плећевић тумачећи Свето Јеванђеље ”О митару и фарисеју”.
      „Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
      Лк. 89 (18:10-14)
      Беседа Игумана Димитрија (Плећевића) у Манастиру Туману:
      Основни проблем овог фарисеја еванђељског јесте, уствари, његово одсуство односа љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што он није као сви други грешници него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе негледајући грехе других и трудећи се да и себе и друге приведемо ка Господу. Зато се ова Јеванђелска прича тиче свих нас, браћо и сестре, сви смо ми у нашем животу час цариник, по својим гресима, час фарисеј, по држању закона, час цариник, по покајању, час фарисеј, по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се мењају.
      Ми бивамо они који олако виде грехе других, стављамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо.
      Казаће савремени човек: много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав, али хришћанин треба да каже смело гледајући ка Господу:
      ,,Господе опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди им милостив да би и мени био милостив.”
      Нисмо ми судије, браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца истога Господа. Осуђујући друге и тражећи правду за друге, а милост за себе исто је као да мајци неколико деце кажете: ,,Ето, поби ову сву своју децу ја сам једини праведни твој син.” А, мајка као мајка, она види да су јој деца, можда, лоша, жели да се они исправе, али их једнако воли и жели и чека њихово исправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески, Који нам је по великој милости својој Сина Свога Јединороднога дао да постане Човек и нас људе да узвиси ка вечности силом Духа Светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица чекају преумљење и покајање свакога од нас.
      И данас када изађемо из храма, браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: ,,Господе ми смо деца Твоја, друог Бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости Својој.” Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па, да чим смо изашли из храма молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима, ма какви да су ти други они су деца Божија и њих Бог чека на покајање.
      Зато, браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати – само нас, саме за себе.

      И зато као митар, као цариник, завапимо Господу: ,,Господе не гледај грехе наше, и милостив буди нама грешнима.”
      И немојмо да имамо охолост овога фарисеја, џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак Цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца, и ако не радимо да би суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према ближњему. Не може се Бог волети, браћо и сестре, да се не воли брат, или ближњи којега видиш, просто, то је закон који је Бог сам поставио.
      Нека нам Бог буде милостив, нека нам опере сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека ми опростимо другима, и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А када дајете, браћо и сестре, било да дајете Цркви, било да дајете сиротињи нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек строструко узвратити, јер све оно што дате од срца ви сте, уствари, дали део своје љубави, а оно што дате преко воље то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује, не вама него свакоме од нас, зато давајте, јер је љубав она која се умножава, и Царство Божије оно које је крај свега нашег труда, испуњење наде наше. ,,Боже милостив буди мени грешноме”, још једном завапимо, нека нас све помилује и све нас прими у Царство Своје. Амин Боже дај.
      Извор: www.sabornik.net
    • Од Логос,
      Након одуслуженог молебна у храму Христовог Васкрсења, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са Преосвећеним владикама каракашким и јужноамериканским г. Јованом из Руске заграничне цркве, брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком из Охридске архиепископије, мати Анастасијом, игуманијом манастира Девич са КиМ, свештенством и дјецом, предводио је литију улицама Подгорице, у којој учествовало преко 50 000 Подгоричана. У литији је ношен омофор и крст Светог Василија Острошког.     Након што се литија вратила пред храм, Владика Амфилохије се обратио вјерном народу и казао да се блага вијест о Христу васкрсломе наставља без прекида 2000 година, а њен свједок је и храм Христовог Васксења, као и литије које се догађају у Црној Гори:   „Велики су Божији дар литије које овдје трају већ 1700 година, од времана великога цара Константина, када је послије проклетога цара Дукљанина, дао слободу Цркви Божјој и вратио храмове и имања Цркви, црквеним заједницама, свештеницима, епископима онога времена. Од тада је његов закон постао мјера свеукупног законодавства европског до наших времана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Нажалост, поручио је Митрополит Амфилохије, само у Црној Гори, гдје је Црква Христова присутна од 4. вијека, они који не вјерују у Христа и Његово васкрсење, и мисле да је могуће убити Христа на начин како му је због интереса пресудио Понтије Пилат, обнављају закон проклетога цара Дукљанина.   Истакао је да то није добро за Црну Гору Светог Јована Владимира који је пострадао јер није дозволио да се због њега води братоубилачки рат.   Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће се властодршци уразумити и укинути Закон о слободи вјероисповијести, који је срамота и за њих и за државу.   „Посебно је срамота за Црну Гору пред читавом Европом. То је оно што свједочи цијела Европа. Добијамо подршку из Берлина, Париза, Њујорка, Лондона, не само од представника Православне цркве на челу са нашим и цариградским Патријархом, него и од римског Папе и од наше браће муслимана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да црногорској Влади и власти, која доноси безаконе законе, није сметало да позове Хашима Тачија, „једног срамног злочинца за честити албански народ“.   „Хашим Тачи није представник тог честитог народа, него разбојника косовских, који је уз помоћ међународних разбојника Косово и Метохију уништавао, срушио 150 храмова заједно са бомбардерима са Запада. Пријети да ће и он да одузме Пећку патријаршију и Дечане, да и он одузме цркве Божје, као што пријете и ови наши који су на власти да одузму ове светиње Божје. Коме да их дају“, упитао је Владика Амфилохије на што се из десетина хиљада грла заорило: Не дамо светиње!.   Он је рекао да светиње нико одавде неће понијети, јер су овдје и грађене и саграђене.   „Али има Онај који их је чувао кроз вјекове и који ће их чувати до краја свијета и вијека“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Владика брегалнички Марко из из Православне охридске архиепископије казао је да су се са оваквим законима суочили вјерни и у Сјеверној Македонији прије 20 година.   “И још се суочавамо, да они који нијесу црквени људи желе да кроје судбину Цркви. Ово ме заиста радује кад видим колико се људи сабрало на овој литији. Ово је једно духовно васкрсење“, рекао је Владика Марко.   Рекао је да Бог не оставља да пропадне оно што је вјековима грађено и уграђивано у Цркву Божију.   „Бог даје благослов за један овакав подвиг и неће допустити да се нецрквени људи баве црквеним питањима“, поручио је Владика брегалнички.   Архимандрит Данило Љуботина из Пероја из Митрополије загребачко-љубљанске је казао да ни они нису дали своје светиње, да нису продали своје име и презиме, своје писмо ни своје ђедове ни прађедове, ни сву историју коју су им они предали.   „Не постоје земаљски новци који могу да купе нашу савјест, наше светиње, наше име, презиме, наше писмо и нашу културу и све оно што стоји иза нас, јер тако нас свијет препознаје. Свијет нас препознаје по витештву, по доброј ријечи, љубави према свима“, рекао је отац Данило.   Додао је да је ово што се у Црној Гори види свјетско чудо.   „Гледали смо и друге како ходају по великим градовима, али нису били мирни као ви. Ви сте показали мир, стрпљење и памет“, поручио је архимандрит Данило Љуботина.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. фебруара, у Недјељу о митару и фарисеју, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.   Звучни запис беседе     У току Литургије крштена је и миропомазана нова слушкиња Божија Јована, коју је Митрополит благословио и пожелио да се угледа на Светог Јована Крститеља и Светога Јована Златоустога, и да је Бог благослови да цијели живот проведе у страху Божијем, вјери и љубави и да задобије вјечно и непролазно Царство Божије.   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије своју архипастирску бесједу почео је ријечима Светога апостола Павла: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени, која се и на њему остварила као и на свим осталим Христовим ученицима.   „Сви су били гоњени и прогоњени, управо зато што су свједочили Христа распетога и васкрслога“, бесједио је владика и подсјетио да су сви апостоли за Христа пострадали, само се природном смрћу упокојио Свети Јован Богослов.   У знаку тога распећа за Христа, али и живљења за Христом, је и Света тајна крштења коју је данас на диван празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, примила мала Јована сараспета са Христом у Светој тајни крштења, погружена, гдје умире стари и рађа се нови човјек саздан по лику и подобију Божијем, казао је, између осталог, Митрополит и додао:   „Онај који се крштава сараспиње се са Христом, и умире заједно са Њима да би задобио дар вјечнога и непролазнога живота Христовим васкрсењем и Христом васкрслим.“   Казао је да је рођење од мајке рођење за овај пролазни живот, а рођење у Тајни крштења рођење Духом Светим животворним за вјечни и непролазни. Нагласио је да се душа оног који се крштава испуњава Духом који је Дух вјечнога Оца од кога исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо, а којим дише све што дише и живи све што живи.   „Тај Свети Дух се уселио у новокрштену Јовану и она је од смртнога постала бесмртно, вјечно биће, рођена Духом животворним вјечним за непролазни и вјечни живот. Два су рођења: тјелесно од мајке и духовно од Духа Светога и воде у Тајни крштења. Кроз задобијања печата дара Духа Светога запечаћује се новокрштени печатом дара Духа Светога животворнога и Дух Свети је онај који га испуњује, води, руководи и узводи у вјечни и непролазни божански живот.“   Архиепископ цетињски је истакао да је један од таквих дивних Христових ученика, великих светитеља и просветитеља и страдалника, Свети Јован Златоуст чију Литургију служимо сваког празника и недјеље. Подсјетио је да данас празнујемо пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, гдје је као изгнаник умро, назад у Цариград гдје је раније као патријарх управљао Црквом.    Наиме, тридесет година од упокојења Светог Јована Златоустог, његов ученик Прокл замолио је тадашњег цара Теодосија млађег да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима  није дао покренути с мјеста све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај и за себе и за своју мајку Евдоксију, која је протјерала светитеља. Народ Цариграда је радосно дочекао мошти светитеља, а многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише.   „Дивни Божији угодник, велики мудрац, највећи бесједник у историји Цркве Божије. Нашега владику Николаја су по њему називали Златоусти, јер је био изузетно обдарен од Бога, а надахнут Светим Јованом Златоустим, те је оставио дивне бесједе о Христу Господу, Мајци Божијој и Цркви Божијој“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру.   Вјерни који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето причешће.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...