Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

fsa

Старац Јосиф Исихаста

Оцени ову тему

Recommended Posts

"Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Еванђеља, као продужење живота Отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.

 

Оставимо оне који нас окружују, благословена старице. Како сваки од њих живи, тако и говори. Тако виде, тако и казују. Сви су у праву.

 

Када неко изгуби свој пут јер је са њега скренуо и не зна за други пут, хоће да и сви остали иду као и он што иде. Ако му неко каже да постоји и други, краћи пут, он ће му одговорити: "Ти си прелашћен! Нема другог пута!" Он то каже јер тај други пут не познаје. Због тога је он у праву. Он то види, тако мисли, од себе говори и расуђује."

 

Писмо 26.

 

http://www.scribd.com/doc/29616880/%D0%98%D0%97%D0%9B%D0%9E%D0%96%D0%95%D0%8A%D0%95-%D0%9C%D0%9E%D0%9D%D0%90%D0%A8%D0%9A%D0%9E%D0%93-%D0%9E%D0%9F%D0%98%D0%A2%D0%90

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Имај љубави за свакога и пази да некога нечим не ражалостиш или да га не повредиш, јер ће ти у време молитве бол твога брата бити препрека"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог увек помаже. Он увек долази на време, али је потребно стрпљење. Дођите моја добра и љубљена сестро. Дођите и ја ћу одагнати Вашу тугу поново. Дођите и ми ћемо хвалити Бога слатким гласом нашег срца, песмом испеваном уснама нашим, речима које одзвањају дубоко у нама: ”Благосиљај Господа, о душо моја, и нека све што је у мени хвали Његово свето име.”

Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана?

Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем?

Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: ”Дођите к мени.” А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота?

 

                                                                            _starac_Josif_Vatopedski_-_cetvrti_s_lij

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате.

Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите - то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, не излечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворитe ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом, да бисте истерали незадовољство из вас. Радије будите мирни. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Господ који ће уништити све оне које говере лажи сведок ми је да сам и сам имао користи од савета које вам сада дајем. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати због боли. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха, да се човек осећао као да је био у рају без тела. Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве.

Видиш ли колико добрих ствари доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али он нас напада само онолико колико му Бог допусти. Он се бори толико да се све топи и тече као восак пред огњем. Али када све прође, испунићете се радошћу. То је уистину пут, моја сестро, и ја који вам ово пишем сведочим истину из сопственог искуства. Стога, будите храбра и јака у Господу, подносећи све сто дође на вас, очекујући, заједно с болом, мир и милост Божију. Будите јака и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења, да би се очистили од грехова. Искушења су поут миришљавог сапуна и тешког маља, који нас удара и избељује. Све хаљине које су чисте спремљене су за Женика. Оне хаљине које су нечисте, цепају се и у огањ бацају.

Задржите писма која вам шаљем, јер се моје време приближило. Задржите писма тако да ћете их имати када вас обузме жалост…јер чини ми се да ћу вас убрзо оставити. Како време пролази, ја постајем све више болестан. Већ сам потпуно непокретан.

ПС. Немам времана да вам пишем о чуду које ми је Господ показао да бих иправио грешку коју сам радио у незнању. Видите ли да Бог чини чуда онда када његово Божанско провиђење то сматра потребним. Много пута особа је обманута незнањем или је добила погрешна упутства. Али када је душа праведна и када особа има добре намере, Господ не напушта таквога човека, него му доноси просвећење на разне начине.

Велика је милост Господња. Псалмопојац је био у праву када је рекао: ”Не у складу са нашим греховима, већ по делима нашим, Господ нас награђује.” Ако бих вам написао искушења која сам ја подносио, ви то не бисте могли да поднесете. Имајте стрпљење, јер Пресвета Богородица никада не одступа од нас. Она се увек моли за нас.

 

http://православнајапородица.срб/ctenie/564-josif-isihasta-oterajte-djavola-strpljenjem

Share this post


Link to post
Share on other sites
БЛАГОДАТ УВЕК ПРЕТХОДИ ИСКУШЕЊУ

Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.

 

И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.

Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу.

Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично – молим те да будеш опрезан и чиста ума.

Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљујућу и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће.

Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати.

Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Нећу те“, каже, „отпустити у векове!“

Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог.

Због тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ће се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према свима, и благодат ће, и без да је тражиш, доћи сама.

Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога Његову свету вољу.Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење.Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења.

Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш их победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где их најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним.

Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Неће ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећу напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Нећу се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!“ Изненада, Он ће се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном” (в. Јов З8, 1-3). Сав у светлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!“ Ушима слушах о теби, а сада Те око моје види! Због тога прекоревам самога себе, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42, 5-6).

Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ће пламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 18-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ће проћи и ово!“

Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба.

И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Богољубљени и благодатни старац Јосиф и његова деца,Јосиф,Јефрем,Харалампије....старац Арсеније је био његов сабрат.Премда су имали искушења и неких струја зилотских којима су нагињали,ипак је опитно монашко искуство превагнуло да остану доследни Христу и Цркви.

Касније је старац Јефрем,такође имао искушење преласка у РЗЦ,међутим,одустао је и остао у послушању Мајци Цркви-Константинопољској Патријаршији што му РПЦ никада није опростила :) већ су га видели код себе :)

Старци нису иконична слика неког савршенства у сваком смислу,напротив,у непрестаној су борби зарад очувања аутентичности.

Њиховим молитвама да се спасимо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
АКО СИ ПАО, УСТАНИ!

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

 

 

 

Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани.

Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.

 

http://православнајапородица.срб

Share this post


Link to post
Share on other sites


старац Јосиф Исихаста – 12 писмо


Што се тиче молитве о кoјој пишеш, чедо моје. Будући да твој старац поседује знање о молитви, не страхуј да ћеш бити прелешћен. Чини онако како ти каже твој старац, и не жалости се ако благодат долази и одлази, јер она на тај на чин вежба човека да мисли смирено и да се не преузноси.


Тако се на почетку понаша и младенац. Тешко теби, граде, кад ти је цар дете, каже Свето писмо (Проп 10, 16). Тешко теби, душо, кад је твој ум. почетник у тим стварима.


Ум, чедо моје, не може да се заустави на једном месту. а посебно не ум онога ко једуховно слаб. У једном тренутку потребно му је читање, у другом појање, у трећем тиховање. Када човек тихује, ум има прилику да размишља о стиховима Светог писма које је претходно прочитао.


Тако, када уму понудиш нешто добро, у чему налази задовољство, он задобија снаry, као што и тело добија снагу од здраве хране коју узима. Међутим, када му дајеш било шта, он уместо да се просветљује, помрачује се. Исто тако, и кад се замори, потребан му је одмор.


Тако учи да разликује добро од зла. Тако ум постаје сав светлост, сав прозрачност. Види чистоту душе. Види трње. Трпи искушења. Умножава се благодат. Тело се чисти од страсти. Умирује се душа. Најзад, све долази, једно за другим, као ланац, повезан брзо и без великог труда. Јер га је донела савршена послушност. И знај: ко има савршену послушност има и савршену безбрижност.


Ум је, дакле, снабдевач душе који доноси храну, одно- сно, оно што му ти дајеш. Када је у миру и када му дајеш добре ствари које жели, он их спушта у срце. Ум се најпре очишћује од предубеђења којима је био обузет у свету. Очишћује се од житељских брига и непрестано изговарајући молитву у потпуности престаје да лута. Тада схваташ да је очишћен, јер се више не приклања злу и нечистоти које је видео или чуо у свету. Након тога, посредством молитве која улази и излази из срца, рашчишћује пут и одбацује све што је срамно, лукаво и нечисто. Ум објављује рат страстима и демонима који их подстичу и које су се толико година гнездиле у њему, а да за њих нико није знао нити их је видео. Сада пак, када је ум задобио чистоту, своју првобитну одежду, он их види и као пас лаје, риче и бори се са њима, као господар и чувар васцелог разума душе. Држећи име „Исус“ као оружје, он бичује противнике док их не истера ван срца, у периферију срца. А и они такође лају као дивљи пси. Ум онда почиње да чисти сву прљавштину и нечистоту којом су нас демони оскрнавили уз нашу сагласност, коју смо давали за свако зло и прегрешење. Он, ум, бори се затим са демонима да би их истерао, потпуно их удаљујући како му не би узроковали никакво неспокојство. И стално се бори да избаци нечистоту коју му они непрестано убацују унутра. Затим ћe, као добар снабдевач, унети храну која ћe погодовати просветљењу и здрављу душе.


У свему овоме, садејствује благодат очишћења. Молитвеник се, као да је у сенци, закриљује покровом послушања. Чува га благодат онога који је пред Богом прихватио његову душу. Мало-помало, од Вишњег долази промена. Укратко, када демони буду потпуно протерани, срце ћe се очистити изнутра и прекратиће се оскрнављења. Ум се уздиже на трон у срцу као цар и радује се као женик невести у ложници. Уводи радост свету, мирну и непорочну. Молитве изговара без напора. Тада благодат дејствује слободно и показује уму oбeћaњe које ћe добити као плату уколико беспрекорно изврши своју дужност. Миран и спокојан од кад је на њега сишла благодат њоме бива узнет у созерцање, по мери његове моћи примања. И тако првенствено страх Божији, вера, савршена послушност и самоодрицање доносе све ове добре ствари. Човек достиже блажену љубав и на крају бестрашће, тако да му зло више не дејствује у уму, него он из дубине кличе: „Жедна је душа моја Teбe, Боже мој! Кад ћy доћи и показати се лицу Твом светом?“ (в. Пс 42, 2). И он ишчекује смрт као највећу радост. Ишчекује време када ћe се затворити ове и отворити друге очи којима ћe све видети и свагда се радовати.


Принуђавај се, дакле, чедо моје, принуђавајте се на блажену послушност у којој и јесу сва та добра, и живите као једна душа у различитим телима. Тада ћe се успокојити и ваш старац, и бићe слободан да се моли за вас од све душе и од свег срца, у пуној радости и весељу. Међутим, када сте непослушни и када све то нарушавате, тада је и његова душа непрестано обремењена, он слаби од жалости и малопомало креће се ка смрти.


Ја сам све то опитом испробао, и плод сам његов окусио, и он је веома сладак. Нисам упознао веће спокојство од савршене послушности. Сахранио сам свог цоброг старчића и његовим молитвама задобио сам безмолвије.


Према томе, трудите се сада, док сте млади, како бисте у старости пожњели плодове бестрашћа. И не у дубокој сарости него ако будете присиљавали ceбe, ово што вам говорим видећете, већ након двадесетак година. Ако пак не будете принуђавали ceбe, нећете се обрадовати овим благодатним даровима чак и да доживите Матусалове године.


Присиљавајте ceбe и заједно са својим старцем и једни cа другима ревнујте на добру. Видећете такву непокретност страсти и душевни мир да ћe вам се чинити да сте у рају.






Share this post


Link to post
Share on other sites

Старац Јосиф Исихаста се упокојио на празник Успенија Пресвете Богородице (1959.год.),

 

Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЛАГОДАТ БОЖИЈА НЕ ЗАВИСИ ОД ЧОВЕКОВЕ СТАРОСТИ

тринаесто писмо

Чедо моје, добио сам твоје писмо и дајем ти одговор на оно што ми пишеш.

Ти, дакле, питаш ко ћe од ово двоје пре задобити благодат: безмолвник или послушник. Несумњиво је да послушан ученик брзо задобија благодат и да никада није у опасности. Он се не плаши нити да ћe пасти, нити да ћe се изгубити. Само да не падне у немар. Када Христос уђе у човека, он безмолвствује и када је сам и када је са другим људима, и свугде има мир.

Благодат Божија не зависи од човекове старости, него од начина [на који се подвизава] и од милости Господње.

Опитност кроз делање задобија се с годинама. Благодат се и назива благодаћу зато што је то дар, даровање које зависи од Бога, и даје се сразмерно топлини вере, смиреноумљу и доброј намери.

Соломон је добио благодат као дванаестогодишњак, Данило у истом том узрасту, а Давид у време док је био дечак који је напасао очево стадо. На исти начин задобијали су је и древни и новији oци.

Када се човек уистину покаје, благодат му се одмах приближава и умножава се његовом ревношћу. А опит захтева вишеroдишње подвизавање.

Онај који од Господа тражи благодат, мора да трпи тескобу и искушења, без обзира на то како она долазе. Ако у време искушења негодује и не покаже довољно трпљења, онда неће доћи ни довољно благодати, његове се врлине неће усавршавати и неће се удостојити никаквих благодатних дарова.

Ако је неко сазнао какав је дар Божији – да су то жалости и уопште све оно што нам искушења проузрокују — онда је уистину нашао пут Господњи. Он чека када ћe она [искушења] доћи јер се њима очишћује, и трпећи их, просветљује се, и созерцава Бога.

Бог се не може видети другачије него посредством знања. То знање је созерцање односно,када спознаш да је Бог уз тебе, да се крећеш у Богу, да Он види шта чиниш и пазиш да га не ражалостиш. Он види све што је изван и све што је унутра, и тада не грешиш јер га видиш и волиш и пазиш да га не ражалостиш, „јер ти је са десне стране“

Сваки, дакле, који греши, не види Бога, него је слеп.

 

http://manastirpodmaine.org/1323-2/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кратако житије светог старца Јосифа Исихасте, написано речима старца Јефрема аризонског(филотејског) игумана, његовог духовног чеда

 

 

СТАРАЦ ЈОСИФ ИСИХАСТА (1889.-1959.)

 

 

josifisihasta.jpg

 

Старац Јосиф рођен је 1898. године на острву Паросу. Имао је само два разреда основне школе када је дошао у Атину да буде продавац. Из Атине одлази на Свету Гору где у оцу Арсенију налази истомишљеника. Повлачи се у пустињу и обилази келије и пећине чувених атонских подвижника скупљајући мед богопознања. Пет његових ученика - монаха који су се заједно са њим "затворили у пећину" ради практиковања Исусове молитве која је темељ старчевог погледа на духовни живот и основни импулс монаштву - постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Св. Гори.

---

Прије равно педесет година (текст је писан 2009.год) из баште Пресвете Богородице убран је један од најљепших и најмириснијих цвјетова. 1959. године на дан уснућа Мајке Божије уснуо је и њен вјерни слуга – преподобни старац Јосиф Исихаста. Пет његових ученика који су се заједно са њим подвизавали постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Ево како о свом духовном оцу и наставнику говори један од њих, старац Јефрем, некадашњи игуман манастира Филотеја, који је исихастичко наслеђе старца Јосифа пресадио на тло Сједињених Америчких Држава, гдје се и данас подвизава у манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне.

---

 

Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана. Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам. Када је најзад дошло време - 26. септембар 1947. године - једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности. На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније.

 

news_img_file_1284_b.jpg

старац Јосиф у малдости са братством

 

  "Да ти ниси Јанакис из Волоса", упитао ме.

"Да, старче", одговорио сам, "али одакле Ви мене познајете?"

"О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти једну овчицу. Прими је у свој тор."

Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене.

"Пођимо, Јанакис", рекао је старац Арсеније. "Хајдемо, јер нас Старац очекује!"

Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво.

 

Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца.

Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан.

 

_starac_Josif_Vatopedski_-_cetvrti_s_lij

Старац Јосиф (седи) са братством

 

Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога.

Често нам је говорио: "Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног."

 

У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: "Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао заповест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама."

 

Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником - непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим, када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља.

 

Мој Старац није изучавао академско богословље, иако је богословствовао са највећом дубином. У једном од својих писама он каже: "Када у послушању и безмолвију монах очисти чувства, умири ум и просвети срце он прима благодат и просветљеност знања, и постаје сав светлост, сав - ум, сав - блистање, и из њега извире богословље које ни тројица, уколико буду записивала, неће успети да забележе услед потока благодати што таласасто тече и по читавом телу разлива мир и потпуну непокретност страсти. Срце пламти од божанствене љубави и ускликује: "Исусе мој, задржи таласе Своје благодати, јер се растапам као восак!" И он се заиста топи, јер не може да издржи. Ум бива захваћен созерцањем и долази до сједињења и до суштинске промене у човеку, и он постаје једно са Богом, тако да више није у стању да себе разликује или раздвоји од Њега, слично гвожђу када се кали у огњу и постаје и само слично том огњу!"

 

Ове речи јасно показују да божанствени примрак, озарен нетварном светлошћу, за њега није био непозната и неприступачна област, већ место и начин Божијег присуства, као неизрецива тајна, као преблистава и преоткривена светлост. То је бивало стога, што је мој Старац знао да се моли. Након вишечасовне срдачне молитве, често нам се дешавало да приметимо да је његово лице преображено и озарено. Није ни најмање чудно да је та светлост у којој се непрестано купала његова душа, током времена видљиво почела да умива и његово тело. Уосталом ореоли светитеља и анђела нису ништа друго до одблесак нетварне благодатне светлости, која сија и блиста у њима.

Зачуђујућа је била Старчева чистота. Сећам се да бих увече, ушавши у његову келијицу, осетио миомирис. Осећао сам да миомирис његове молитве орошава све што га окружива, делујући не само на наша унутрашња, већ и на спољашња чувства. Беседећи са нама о чистоти душе и тела, увек је као пример наводио Пресвету Богородицу.

 

"Не могу вам описати", говорио је, "колико Пресвета љуби целомудреност и чистоту. Она је сама једина чиста Дјева. Она и жели да сви ми будемо такви."

Затим би додавао:

"Не постоји друга жртва која би била миомириснија пред Богом, него што је чистота тела и душе. Она се задобија крвљу и суровом борбом."

Завршавао је речима:

 

"Присиљавајте себе, очишћујте душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли."

 

 

Што се тиче тиховања, он ни једну једину реч није изговарао без потребе. Посебно током Великог поста, када је био сам са оцем Арсенијем. Обојица би тада тиховали читаву седмицу. Разговарали су само од суботње вечерње до недељног повечерја, а затим поново безмолвствовали, током читаве седмице. За то време споразумевали су се гестовима кад је било неопходно. Будући да је Старац добро знао колика је корист од подвига тиховања, и нама је забрањивао да међусобно разговарамо сем у крајњој нужди. Када би некога од нас на послушање послао изван нашег исихастириона* (испоснице), није допуштао да са било ким разговарамо. Сећам се да би ме, након повратка, строго испитивао да ли сам у потпуности очувао послушање и тиховање. Моја прва епитимија због две-три изговорене речи подразумевала је две стотине поклона.

 

Овај небески човек био је прави зналац у исцељивању страсти својих ученика. Уколико би само остали уз њега окусили би духовно рођење и постајали сасвим други људи. Крај њега је, међутим, остала само неколицина ученика, иако су многи долазили. Није било лако живети са њим. Мене је његова очинска љубав руководила на такав начин да би многима, уколико бих о томе казивао, то изгледало невероватно. Тако сам, на пример, за дванаест година које сам провео код њега, своје име чуо из његових уста свега неколико пута. Да би ме ословио или позвао, користио је најразличитија погрдна имена и епитете који су им одговарали. Колико је, међутим, било нежности у тим вештим заједљивостима, каква је света забринутост стајала иза тих поруга! Како је данас моја душа благодарна због тих хируршких захвата његовог најчистијег језика!

 

У пустињи смо провели дуги низ година. Међутим, због различитих искушења готово да су се сви разболели. Старцу је док је био у молитви јављено да би требало да сиђемо са литица, из Скита Мале Свете Ане, што смо и учинили и прешли у Нови скит. Тамо је клима била блажа, а напори умеренији. Опоравили смо се сви осим Старца, који је боловао читавог живота. Од поста, бдења, проливеног зноја у молитви, а и од кушача његово тело је постало једна велика рана.

Једном приликом сам га упитао:

"Старче, зашто и сада после толиког исцрпљивања постите"?

"Сада, чедо моје, постим да би вам свима наш благи Бог подарио своју благодат", одговорио је он.

Без обзира на његову телесну слабост и страдања, Старац је у себи осећао такво душевно спокојство и блаженство да му је било веома тешко да опише то стање.

Говорио би само да унутар себе осећа нешто, што подсећа на рај.

 

285.jpg

 Келија св.Јована Претече у којој се подвизавао Старац Јосиф са братством.

 

А онда је дошло време његовог одласка. Читавог свог живота ишчекивао је смрт, јер његово обитавање на овом свету није било друго до борба, труд и бол. Душа му је желела покоја и ишчекивала упокојење. Иако је у нас чврсто усадио сећање на смрт, његова блискост са тим "најстрашнијим од свих тајинстава," са смрћу, оставила је снажан утисак на нас. Изгледало је да се Старац припрема за светковину, јер га је савест обавештавала о Божијој милости. И поред тога, током последњих дана свог овоземаљског живота плакао је више него обично. Да би га утешио, старац Арсеније је говорио: "Старче, толико си страдао и толико се молио током читавог свог живота, толико си вапио због своје душе, а сада још увек плачеш?" Старац га је погледао и уздахнуо: "Ех, старче Арсеније, истина је то што кажеш, али ја сам само људско биће! Како да знам да ли је мом Богу било угодно, то што сам за Њега учинио? Он је Бог и не суди као ми, људи. Осим тога, ја се нећу вратити да поново плачем. Ово ми последња прилика. Онако, како сада учини сваки од нас, тако ће нам и бити. Колико будемо туговали и плакали над својим гресима, толико ћемо се и утешити."

 

Његова љубав према Пресветој Богородици била је неописива. На спомен Њеног имена, Старчеве очи су се пуниле сузама. Он ју је већ одавно молио да оде из овог живота и да отпочине. Свецарица га је најзад услишила. Обавестила га је о његовом одласку на месец дана унапред. Старац ме је тада позвао и објаснио шта треба да припремимо. Били смо у стању ишчекивања.

 

file_182.jpg

Старац Јосиф са братством

 

Уочи његовог престављења, 14. августа 1959. године, Старца је посетио господин Схинас из Волоса. Били су велики пријатељи.

"Како сте, Старче", упитао је, "како је Ваше здравље?"

 

"Сутра ћу, Сотири, отићи у вечну отаџбину. Када зачујеш звона, сетићеш се мојих речи."

 

Увече, на свеноћном бдењу пред празник Успења Пресвете Богородице, Старац је био на служби и, колико је могао, појао са осталим оцима. На Божанственој литургији, током причешћивања Пречистим Тајнама, Старац је рекао: "Попутнина за живот вечни!" Освануо је и 15. август. Старац седи на мученичкој хоклици испред нашег исихастириона, ишчекује час и тренутак свог престављења. Сигуран је у обавештење које је добио од Пресвете Богородице. Видевши, међутим, да време пролази и да сунце излази, почиње да осећа нешто слично разочарењу и неспокојству због одлагања.

Била је то последња посета лукавога. Позвао ме и упитао: "Дете моје, због чега Бог оклева да ме узме? Сунце излази, а ја сам још увек овде!" Видевши да мој Старац тугује и да постаје нестрпљив, усудио сам се да кажем: "Не брините, Старче! Помолићемо се и Ви ћете отићи!" Тада су сузе престале. Оци су узели своје бројанице и започели да се моле. Није прошло ни петнаест минута, када је Старац рекао: "Позови оце да учине метанију, јер ја одлазим!" Тада смо начинили последњу метанију пред њим и узели његов благослов. Убрзо потом, подигао је очи и око два минута упорно гледао око себе. Затим је погледао нас и, пун спокојства и неисказаног душевног усхићења, рекао: "Све се завршило, крећем, полазим, благословите!" Са тим последњим речима, приклонио је главу на десну страну, два-три пута лагано отворио уста и очи и то је било све. Предао је своју душу у руке Онога, којега је прижељкивао и коме је служио од своје младости.

 

news_file_528.jpg

 

 Била је то уистину кончина преподобног. У нама је изазвала осећање васкрсења. Пред нама се налазио покојник и наша жалост је била сасвим разумљива, али смо дубоко у себи доживљавали васкрсење. То осећање ме никада није напустило. Од тог доба, оно прати свако наше сећање на незаборавног светог Старца.

 

Будући да је његов живот сам по себи за нас представљао и писмену и усмену поуку и будући да смо на сопственом опиту спознали снагу његових речи и да нас многи већ годинама моле да напишемо књигу о светом Старцу, овом књигу ми њему самом дајемо могућност да говори посредством својих писама.

 

Са световне тачке гледишта, Старац је био готово неписмен. Похађао је само два разреда основне школе. Међутим, био је мудар у божанским стварима. Био је богоумудрен.

"Пустињски универзитет" поучио га је ономе што нам је најпотребније, а то су ствари небеске.

 

11.jpg

 Кивот са лобањом Старца Јосифа

 

Знамо да ће Старчеве речи бити од огромне користи монасима. Знамо да ће користити и онима који се добрим подвигом подвизавају у свету. Сам Господ зна да ли ће оне користити још некоме и нека буде онако, како је угодно Његовој благости. У сваком случају, оне се не могу прихватити без одважног духа, нити се могу спровести у дело без подвига и великог труда.

Веома смо благодарни свима који су се потрудили на овом издању и призивамо на њих молитве блаженог Старца. Од свег срца скрушено молимо за опроштај што до сада нисмо удовољили бројним молбама и написали животопис незаборавног, блаженог Старца.

 

 

tropar-kondak-iosifu-isihastu-krat%20M.j

 

 

 

 

Архимандрит Јефрем,

некадашњи игуман

општежитељног манастира Филотеја

на Светој Гори,

садашњи иуман ман. св. Антонија у Аризони

 

 

Из књиге: Изложење монашког опита, Образ Светачки, Београд

Превод са грчког: Антонина Пантелић

Извор: Светигора

Опремање: Православнаја породица

 

 

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites


Петнаесто писмо

Бог је рекао Адаму: Ко ти каза дa cи наг? Да ниси јео c оног дрвета што сам ти забранио дa нe једеш са њега? (Пост 3,11)


Ја пак кажем теби: „Ко ти је убацио у ум све то, о чему ми пишеш? Или си, можда, отворио врата непријатељу који је ушао са свом својом војском и понизио твоју душу?“


То, о чему сада размишљаш, чедо моје, требало је да размислиш пре него што си обукао анђелско рухо. Сада, када си обукао анђелску схиму и када је Христос запечатио оно што си му oбeћao, томе више ни у ком случају нема места Када се једном изврши тајинство, нестају и рођаци, и родитељи, и сви остали.


И добро обрати пажњу на озбиљност мојих речи.


Ако монах након тога постане млитав и нерадан и безразложно напусти свог старца или своје братство, тешко њему, јер ће пасти у велике невоље и неће избећи суд. Плаћaћe до краја свог живота и опет ћe остати дужан. Сматраће га за прекршитеља свог завета и за преступника заповести, јер је Господ рекао: Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан (Мт 10, 37) а такође и Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се oбaзuре назад није приправан за Царство Божије (в. Лк 9, 62) и боље је дa ce не заветујеш нeгo дa ce заветујеш па да нe испуниш (Проп 5, 5.).


И када је то тако јасно изрекао Христос, Учитељ, Боr Отац твој Који у Својој руци држи твој дах и твој живот, где ту има места свему томе о чему говориш? Да нећеш моћи да се смириш, да ћe те стално мучити савест због обавеза које си напустио и слично. Нека о свему томе размишља Бог који је поставио границе и разграничења, нека Он одговара пред Самим Собом уколико то, што је рекао, није добро. Што се тиче тебе, мене и свих осталих који носе ову схиму, дужни смо да по сваку цену одржимо oбeћaњe које смо му дали да бисмо постали наследници оних добара која је Он нама oбeћao.


И не мисли да ћe твојим родитељима бити од користи ако се сада вратиш. То ћe нанети велику штету њиховим душама, а бићe на погибељ домаћима у кући, као онима који се противе вољи Божијој.


Нити ћy ја икада садејствовати у таквом греху, нити сам сада сагласан са решењем које сте предложили. Чак ћe и твој старац, ако се замори и дозволи ти да одеш, скупо платити за тај уступак.


Ти, дакле, у потпуности избриши из памћења то лукаво мудровање, да би се прекратило ратовање помисли и успокојило твоје срце. Ако пак будеш побеђен и вратиш се, не само да ти нећу написати друго писмо него ћy те у потпуности избрисати из свог срца. Не могу да учиним ништа осим тога јер видим да ти, иако знаш да је то искушење и ђаво, ипак настављаш да га слушаш. Шта више да ти напишем?


И зато послушај ме док још има времена. Када се човек свесно повлачи пред искушењем, касније ћe доћи време када више неће бити у стању да чује оно што је здраво и корисно, јер ћe слух његове душе бити разорен. Након свега тога, он ћe постати презирач који корача према погибељи.


Зар не видиш да је Господ, говорећи свима, на крају рекао: Ко има уши дa чује, нека чује (Мт 15,11).


Према томе, одбаци те своје помисли и утврди свој разум „духом владалачким“ (в. Пс. 51,12).


Ти немаш никакве обавезе према оном што си оставио иза ceбe, удаљујући се из света и од својих укућана. О томе провиђа и брине се Онај који је саздао небо и земљу и који се за све стара.


 


Послушај сада о једном чудесном догађају који се збио овде, на Светој Гори, и за који до сада можда ниси чуо.


У наше време живео је овде, у Катунакији, неко кога нисам затекао, јер је умро непосредно пре мог доласка. Био је послушник једном слепом старцу. Једном је дошао неки убоги мирјанин и ушао у њихову келију. Млади монах га је упитао: „Откуда ти овде?“ Показало се да потичу из истог села. Монах му се није представио и само га је упитао како је неки човек, а то је заправо био његов отац. Гост му је рекао да је човек умро и да је своју жену и три кћери оставио на улици, сироте и yбore. „Имали су и једног сина; рекао је гост, „али је овај одавно отишао и не знају шта је с њим:“


И монах је одмах био рањен, као громом погођен. Истог тренутка, напала га је бopбa помисли.


„Отићи ћy“: рекао је свом старцу, „отићи ћу да их заштитим!“


Тражио је благослов. Старац га није дао. Монах је био упоран. Старац га је саветоиао и плакао и због ceбe и збor њега, али није успео да га убеди. Најзад, допустио му је да поступи по својој вољи и послушник је отишао.


Напустивши Свету Гору, сео је да се одмори у сенци једног дрвета. Овамо је случајно пристигао још један монах. Био је ознојен и сео је у ону исту сенку. И почео је да разговара са њим:


„Видим да cи узнемирен, брате. 3ар ми нећеш рећи шта ти се догађа?“


„Пусти ме, оче“, одговори му монах. „Снашла ме велика несрећа.“


3атим му је исцрпно казивао читаву причу. Добри путник је на то рекао:


„Брате, ако хоћеш да ме послушаш, врати се свом старцу, а Бог ћe се побринути за твој дом. Ти служи свом старцу, утолико пре што је слеп.“


Али није хтео да га послуша. Био је савладан помислима и речи оног другог монаха звучале су му као бесмислица. Иако му је овај навео бројне примере, као и ја сада теби, непослушни монах се спремао да настави свој пут у свет. А овај други, који се ту појавио, на крају рече:


„Ти, дакле, нећеш да ме послушаш, и да се вратиш?“


„Не“, одговорио је овај.


„Добро онда“, рече путник. „Ја сам анђео Господњи, и чим је умро твој отац, Бог ми је заповедио да одем твојој породици и да им будем заштитник и покровитељ. Али пошто ти сада идеш тамо уместо мене, ја ћy их напустити и отићи, јер нећеш да ме послушаш!“


И поста невидљив за њега. Монах тада дође себи и врати се старцу. Затекао га је како се на коленима моли за њега.


Разумеш ли, чедо? Тако бива када све препустимо Богу. Он као добар управитељ, све веома добро уређује и нема ничег погрешног у Његовом благовољењу. Дакле онај ко хoћe да се спасе мора да буде трпељив. Ако пак тражимо да Боr учини онако како се допада нашем сопственом расуђивању, онда јао нашем јадном стању.


Ђаво није способан да уђе где постоји благослов послушања и савез љyбaви. Зато на сваки начин војује како би кроз отпадништво изоловао човека и онда га учинио играчком своје злобе и лукавства. Када, међутим, разборит човек слуша своје надређене који познају пут, демон што поставља замке пада и oбpaћa зло на своју главу.


Ти, дакле, сада имај послушање према старијима и временом ћеш постати опитан да и сам можеш да будеш од користи млађима. Доћи ћe време када ћеш имати оно што сада немаш и што ти се чини тешко достижним, и зачудићеш се кака си то уопште стекао, тим пре што си ипрестао да га тражиш. Све ћe се то доrодити, само ако останеш трпељив и тражиш очишћење своје душе. Гнев ћe се прекратити, и наступиће мир, и задобићеш бестрашће по мери делања, и молитву ћеш задобити. Ти само тражи и присиљавај се колико можеш. Hе може се постићи све одједном, као што ни телесно ниси одједном од младенца постао човек.


Сви ти твоји падови сада постају спознајне лекције смиреноумља.  3бor тога не тpeбa да се жалиш него да пазиш. И да се укрепиш за битке које иду једна за другом.Лекција из једне битке припрема је за следећу. А ово је припрема: у свему што ми се догоди од oнога што демон може да створи под небом, нећу пројављивати своју вољу, нeћy износити своје мњење, нећу заподевати расправу. Нека и буде погрешно, нека буде било каква заповест —као крст, ја ћy то учинити без расуђивања, а Бог нека види моје срце и нека олакша моју бopбy.


Човек треба да стоји као мета и да очекује са које ћe стране ударити непријатељ. Да одмах окрене своје оружје у том правцу. И читавог живота да не очекује починак, иако га Господ мноro пута даје. Његова пажња не сме да ослаби и непрестано мора да бдије, као војник у часу битке, јер један тренутак може вредети више и донети вeћу корист души него читава година. Тако је и са штетом, aкo ослаби човекова пажња.


 


http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta/


Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...