Jump to content

"Сујетно је све за чим нема потребе"


Препоручена порука

Šta je to taština? Kako je prepoznajete? Kako se nosite sa istom? Ja sam je shvatila kao mjesto gdje nasa vrlina prelazi u manu jer istu pripisujuci samom sebi umanjujemo,umjesto da je pripisemo Bozijoj Volji. Sta je starije,tastina ili gordost??

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Шта може бити свирепије од таштине - гордости, која баш тада највећма бијесни и лудује када јој се највећма чине услуге? Таквога својства немају чак ни звјерови; напротив, постају кроткији када им се поклања пажња. А таштина, тј. гордост поступа сасвим супротно: када се презире, она се укроћава, а када се поштује она свирепствује и наоружава се против својих поштовалаца. (Св. Златоуст).

 

 

na osnovu gore iznetog, tastina i gordost su jedno isto....

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

``Posle pada sve su tvari podložne raspadljivosti. Rim. 8,20 "Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom"

 

 

 

Taština je svaki čovek. Ps. 38,5

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

''Реч "таштина" представља:

- ништавност
- безвредност
- бесмисленост
- празнину
- пустош

Иначе, поред тог значења, реч "таштина" употребљена у антрополошком смислу, представља синоним за "сујету". Па је тако "ташт човек" заправо "сујетан човек". У светоотачкој литератури се на листи човекових страсти, таштина ставља на седмо место (од осам). Сматра се да је таштина мајка гордости, јер похвале надимају таштог човека, и рађа се гордост. Тако понесена душа сама себе узноси до Неба, а у суштини је сама себе низвела до Ада. Таква душа често није свесна свог пада и даље мисли да је у небеским висинама, и онда говоримо о - прелести душе. Све ово су најгоре комбинације страсти које човека могу да обузму.''

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мада највише од свега презирем гордост код људи, у њој се свакодневно и сам проналазим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ovde ima taštine/sujete koliko 'oćeš, samo čitaj šta ljudi pišu, od foliranja i nadimanja, do avatara i nadimaka

 

Mada kad malo bolje razmislim, ima tu dosta kompenzacija, i ovde, kao i u životu, primećujem u kolikoj meri, ogromnoj meri ljudi zapravo reaguju iz svog osećanja niže vrednosti. I ogorčenosti, takođe, ali to i proizilazi iz prvog.

Nažalost, mnogi su i oni koji pokušavaju da unižavanjem drugog, pojačaju svoje osećanje vrednosti.

 

Pljušti foliranje na sve strane, foliranje i odbrambeni mehanizmi. Vidi se to po ponašanju, gledam često kako ljudi sebi grade nekakav imidž. Kroz komunikaciju očajnički pokušavaju da stvore zamišljenu sliku o sebi, ali strah i nesigurnost iza toga prosto izbijaju.

 

Ne kažem ni da sam ja izuzet od toga.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ovde ima taštine/sujete koliko 'oćeš, samo čitaj šta ljudi pišu, od foliranja i nadimanja, do avatara i nadimaka
 

 

Нисам..само сам..... 0122_tuk

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

"Сујетно је све за чим нема потребе"
(Св. Василије Велики)

У руском језику реч "сује" има значај узалудности, испразности која нема и не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје - тј. узалудно веровање. сујесловље - тј. празнословље и сл.).
"Сујета над сујетама - кличе библијски проповедник Еклисијаст - све је сујета!" Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен истинским смислом.
Целокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност, трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети. као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: "кретање је живот, више се крећите". Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да "кретање може заменити мноштво лекова, али ниједан лек не може заменити кретање".
Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед, на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не изазива принципијалних приговора.
Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде. Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора "ни за шта".
Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом: "Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према њима, или да робује срамним помислима" - писао је св. Максим Исповедник.
Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе, самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности. Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног, потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним вредностима.
Пут к душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако човек води брз темпо живота, премда то није лако.
Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, "тискају се као комарци" у глави стварајући врење ("бувљу пијацу половне робе" како се изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да "одсеца" оне непожељне, да успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.
Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза, јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног, иначе се људи не би препуштали сујети). "Има много људи који пате од илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним расположењима" - писао је руски философ Вишеславцев. "Сав његов живот био је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде" - тако је сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на позадини слабе вол,е, невештина управљања собом - стварају класичну основу за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу. Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо се над сујетом, свако у свом животу!

Тематске мисли

1. Труди се да колико можеш не оптерећујеш себе многим ситним пословима, задовољи се само оним најпотребнијим (Cв. Варсонофије и Јован).

2. Сујета почиње тиме што се смањује пажња према духовноме и јача склоност према чулноме: људи се одушевљавају дражесним, траже пријатно, са хлађењем према истинском и добром; више се баве игром, него што слушају разум и наравствено осећање (Ce. Филарет, митрополит Московски).

3. Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема (Св. Антоније Велики).

4. Духовни живот захтева самоћу, тишину, милосрдност, ћутање, самозадубљење, одрицање од животних радости (атонски старац Арсеније). 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 months later...

Размислимо колико је неблагородно, и тегобно, и бескорисно живјети само ради тога да је на видику (овога свијета) као да је човјек нешто, као што многи чине и у моралноме и у друштвеном животу. Све показују и испољавају: ја сам тај и такав; ја сам то и то урадио, ја чиним то и то; о свему трубе на све стране; свако ништавно дјелце, које учине, објављују праском самохвалисања, као кокош своје снесено јаје. Најзад, кокош још има и права што објављује своје снесено јаје, јер оно стварно и постоји, а таштина и самохвалисање објављује оно чега нема као да је учињено (тј. ако је шта учињено).

 

Ма како људи мислили или говорили о нама, у самој пак ствари ми смо свагда такви какве нас Бог види.

 

Ако хоћеш да те Бог зна, буди по могућности непознат мећу људима. (Ава Теогност).

 

Шта може бити неразумније, него ли тражити похвале за своја дјела од потчињених и немоћних људи, и тим хваљењем презирати онога који је моћан да награди за дјела, Њему угодна? (Св. Златоуст).

 

Као што плод у влажном мјесту трули, тако пропада и добро дјело учињено по таштини. (Духовни Маргарит).

 

Таштина (охолост) и добра дјела људска чини некориснима. (Св. Златоуст).

 

Добро дјело гордога јесте сломљена, уништена жртва (Лев. 22, 22) и неће се ставити на жртвеник Божији.

 

Уздржљивост охолога јесте дим из пећи; и једно и друго растура се по ваздуху. (Св. Нил Синајски).

 

Вјетар са прашином завије трагове човјечије, и таштина у ништа претвара милостињу. (Исти).

 

Врећа подерана (са рупама) не може сачувати оно што се у њу наспе; тако и таштина упропашћава награду врлина. (Св. Нил Синајски).

 

Таштина је опасна и тада када се она тек рађа у души човјечијој, слично трулежи и црву унутра у клади. Још је убитачнија када се испољава у самохвалисању себе пред људима и у чињењу својих добрих дјела ради хвале.

 

Боље је ништа особито ни похвално не учинити у овоме свијету, него ли учинивши, хвалити се. (Св. Димитрије Ростовски).

 

О, колико ли је много напакостила своја врлина онима који су је објавили и примили због ње похвалу од људи. (Тома Кемпијски).

 

Самохвалисање се не слаже са мудрошћу.

 

Ако хвалиш самога себе, нећеш бити похваљен од Бога.

 

Сматрај за рђаву сваку ону ријеч којом будеш себе хвалио.

 

Фарисеј је због самохвалисања постао гори од митара - цариника. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“
      (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти.

      Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач.
      Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство.
      ***
      Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића. 
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.

      Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.
      Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина.
      Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.
      У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.
      Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу.
      Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.
      Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
      Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.
      Амин.

      Извор: Православие.ру
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Олимп,
      Аврамово гостољубље, Света Тројица, Андреј Рубљов           Сујета је највећа бољка готово сваке индивидуе у овом народу и зато, на жалост, не можемо да ''добацимо'' даље од свог ''носа'' и тапкамо у месту, јер бити личност значи бити човек заједнице, а бити индивидуа значи живети за оног ''типа'' у огледалу, огледалу, кога гледамо готово сваки дан. Бити индивидуа (индивидуалац), у смислу егоисте, човека који мисли и живи само за себе, користећи и људе и околности за своје егоманијаштво, значи бити као пали деница, као ђаво, јер је сатана највећи егоиста, а бити личност, човек заједнице (по хришћанском схватању појма личности) значи бити као Христос, као Бог.   Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница у љубави, а не као индивидуа. Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици. Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице. Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму.   Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави. Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди. Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу. Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије. Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности.   Само повратак Христу и оним вредностима које чува наша вера, наша Црква, само повратак себи, повратак Оцу небеском, свом оном културном благу које баштинимо је гарант нашег будућег преображења и васкрсења. Христос је гарант нашег устајања, нашег васкрсења, нашег преумљења, нашег преображења, креативности, љубави!! Да резимирамо?! Егоизам је погрешна "љубав"; према себи, сујета и није љубав, права љубав је окренутост ка другом, ка заједници, ка породици, једном речју Христобивствовање, бити као Христос!       Иван Миладиновић, теолог вероучитељ   извор: Пријатељ Божији
×
×
  • Креирај ново...