Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

"Апостол" за сваки дан на српском језику у .pdf

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји.     Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године.   Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године  разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике.   У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј.   Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка  Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други.   Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику.   У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице  Иване Жигон.   У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао:   -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице,  објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.   Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо.   Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске  јавности пуних 50 и више година.   У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа.   Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика.   Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава.   У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски.   Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 10. септембра 1880. године рођен је Патријарх српски Варнава. Патријарх српски Варнава рођен је у Пљевљима. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица.     Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). За вријеме турске управе у Старој Србији, стекао је нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свијести. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом свјетском рату је морао да напусти Јужну Србију, гдје је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.    Послије рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Године 1920. Варнава је изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је априла 1930. године. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Варнава је новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успио да је одвоји од државе. У његово вријеме активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мјесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вријеме његове службе започете су градње многобројних храмова.    Патријарх Варнава је живио у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вјероисповест на рачун других вјерских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Карактеристика српског поимања жртве никадa се није огледала у неком одређеном обиму и квантитету којима би се мјерила њена вриједност. Жртвом достојном поштовањa смaтрало се све, од најмањега дара до највећег. И на дар се увијек узвраћало и узвраћа захвалношћу, и то захвалношћу не за дар него за љубав дародавца. Јеванђељска ријеч: какав си у маломе, такав ћеш бити и у великоме, чини нам се, могла би послужити као добро тумачење овом етосу – начину живота нашег народа.     (Као што знамо, међутим, наш народ је пролазио кроз разне „едукативне“ процесе по многим питањима, па и по овоме, које слободно можемо назвати суштинским животним питањем. Нарочито је болан траг остављала наука и поука 19. вијека, која је, чини нам се, просто гледано хтјела да у исту раван стави праведност и љубав. Читавог „рационалистичког“ и „позитивистичког“ 19. вијека у Европи упућиван је један те исти приговор да сиромашнима не требају дјела љубави него дјела праведности. Борбу за и у име љубави људи су замијенили борбом за идеју једнакости, која је или остала само идеја, или су под плаштом једнакости вршене најгоре могуће дискриминације и прогоњења у друштву (како је то нпр. било за вријеме комунизма). Приговарало се да су дјела љубави изговор за богате и да богати на тај начин желе да избјегну праведност и једнакост. Мислило се да богати тако желе сачувати свој положај и сиромашне, нарочито радничку класу, задржати у њиховом сиромаштву, не само као сиромашне, него и као обесправљене. А у нашем народу дјела милости или дјела љубави нису чинили само богати у односу на сиромашне, него и сиромашни у односу на сиромашне, и то је тако одувијек било. У Светом Писму се каже да није дар оно што се дарује од сувишка, него је дар оно што се дарује од срца.   Тачно је и то да држава треба да почива на темељима праведности, што је хришћански поглед на државу, али индустријско друштво као кулминација философског става 19. вијека, позитивизма и сцијентизма, управо је дошло у кризу. Однос између рада и профита постао је главно питање. Профит, односно капитал постао је средство моћи. И опет су радници, за које се испочетка чинило да ће достићи своју правду и своја права, постали обесправљени и нашли се у рукама малог броја оних који располажу капиталом. Мислило се да ће нови одговор или прави одговор за стицање правде бити разна удружења или такозвани синдикати унутар великих компанија. Али знамо и какав је резултат тога.   Римокатоличка црква на Западу је покушала наглашеном „каритативном“ дјелатношћу постићи неку равнотежу. Ништа није помогло уравнотежењу друштва, напротив – у Енглеској, Француској и водећим европским земљама јаз међу класама је већи него што је био. У нашем окружењу догодило се нешто још горе – као да су ријечи блаженог Августина биле пророчке – да ће се држава у којој се не управља праведно претворити у велику лоповску дружину. Наша Црква и наш народ увијек су знали да је у том односу државе и Цркве врло битно разликовати „оно што припада цару“, то јесте држави, и оно што припада Богу. Народ и Црква нису везали своју судбину за судбину државе, него се из Светог Писма учило шта тражи од нас наш Бог кад је у питању живљење овдје на земљи и међусобни односи међу људима.)   Овај одломак Светог Писма чита се пред почетак Великог и Часног поста и, врло занимљиво, зове се Јеванђеље страшног Суда: А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.    И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.    И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.    Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.   Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.   Ко је ближњи мој – питаће неко Господа Исуса Христа – а Он ће на то испричати причу о милостивом Самарјанину који је оног пребијеног од разбојника помазао уљем, напојио вином и смјестио у гостионицу. Он је био ближњи. И наш народ је за ближњега свога и ближњим својим сматрао увијек онога који не говори о томе да ли нас воли или не воли, да ли нам добро жели или не жели, него који све што чини потврђује дјелима љубави. Покушаћемо на једноставан начин, можда би се то могло назвати „архитектонским“ или грађевинским поређењем, објаснити гдје је и у чему је извор оваквог погледа на стварност када је у питању схватање жртве и жртвовања у нашем народу.   Слободни смо помислити да одговор на љубав коју према човјеку покаже неко, по нашем мишљењу није одмах љубав него вјера, повјерење. Јер кад неко према нама показује љубав, он не успијева да нас аутоматски учини способним да га волимо, али нас сигурно учини другачијима кад је у питању вјера и повјерење у њега, у ту конкретну личност. Вјера би у том будућем односу, а који тог часа постаје процес, значила темељ и основу. Зашто нам је потребан темељ и основа? Зато да бисмо могли на њему почети да градимо жив и динамичан однос са оним који је према нама и у односу на нас поднио жртву и показао љубав. Градња такође подразумијева жртву, али она никад и никако не може бити само индивидуално дјело. Та градња је синергија.   Међутим, као што добро знамо, свако изграђивање подразумијева труд, зној, рад, трпљење. Трпљење, међутим, не може да буде без основа, али још више не може да буде без смисла. Основ трпљења је вјера, али шта је смисао? Смисао је нада. Међутим, и основ и смисао само су просте недоречености ако немају свог циља. А шта је њихов циљ? Циљ је љубав. Зато у свакој грађевини или на свакој грађевини, а нарочито на грађевини међусобних односа са људима морају бити постављени прозори који омогућавају и поглед изнутра и поглед споља, што опет значи комуникацију и никада и нипошто затвореност. На зидовима и стубовима трпљења, који не би имали никаквог ослонца, нити би могли бити носиви без вјере и наде, требало би онда као мудрост да се спусти кров који се зове љубав, без кога би свака грађевина бивала бесмислена и изложена стихијама које би је увијек лако могле разорити. (Отуда везаност нашег човјека за дом и домовину, јер тај дом није производ профита, него плод (међусобне) љубави.) Ова наизглед једноставна слика у себи крије безброј предвидивих и непредвидивих појединости. Оно што би свакако требало предвидјети јесте и могућност неуспјеха. И оно што никако не би требало да заборавимо, а што нам историја нашег народа неумољиво посвједочује, јесте немогућност сигурности, односно несигурност дома самог по себи и самог за себе. То јесте, дом може бити разорен, али оно што га је градило остаје – остају љубав и жртва. Зато када наш народ жали за њивом, за домом, он помиње сузе и зној које је ту пролио, а не колико је новца у њега уложио.   Дом такође не може бити сачуван уколико није у односу, то јесте у заједници са другима који око нас граде своје домове. Зато је у нашем народу било тако својствено и тако често да једни другима помажу у изградњи својих кућа и да сви заједно граде храм и град. Било је некако опште прихваћено да помоћи другоме значи помагати себи, а нарочито помоћи сиромашном и немоћном. Жртва је тако била својственија ономе који је имао више, а благодарност свима, што опет није ништа друго него жртва. Нетрпељивост међу људима, сумњичавост, себичност, завист, завада, жртвом су тако преображавани у сигурну наду, и чак у љубав.   Вјера, дакле, погођена громом божанске љубави рађа љубав. И тако се овај свијет просвјећује жртвом – оном Исусовом на крсту, када је Његово ребро прободено копљем и из њега проистекла вода и крв, милост и живот. Христос, Живот и радост, Жртва свих жртава, све што је прије крсне смрти претрпио – пљување, шамаре, ругање, неправедну осуду – учинио је да би нама показао пут којим можемо изаћи из зачараног круга егоизма, себичности и индивидуализма, у које се заплео савремени свијет, управо покушавајући да избегне трпљење.   У мисли нашег народа, у његовом начину живота, Христова жртва и осјећај за другога никада није престао да живи и – по оном Јеванђељу страшног суда – никад није могао сасвим бити укинут. Али је чињеница да је тај осјећај некад био мање, некад више интензиван. И по тој мјери, по мјери тог интензитета, по мјери спремности да ономе који је наг дамо одијело, који је гладан да му дамо да једе, који је у тамници да га посјетимо, који је у болници да га обиђемо, наш народ је био у историји велики или мали, славан или неславан – по мјери своје спремности на жртву. Неко би рекао да данас није тако, али најновији догађаји, на крају 20. вијека, шокирали су свијет спремношћу једног малог народа на жртву.   У мојој Херцеговини, од Невесиња до Требиња, изгинуло је на стотине синова јединаца за образ и слободу, односно за ближњега свога. Таква спремност за жртву не може се објаснити ничим другим до дубоким предањским осјећањем, дубоко запретеним у идентитету нашег народа. Навешћу један примјер, који говори да спремност нашег човјека на жртву није само у односу на ближњег и на истог по вјери, по нацији, него у односу на сваког човјека. О постојању те вјере да је ближњи сваки човјек свједочи величанствени примјер младог Требињца Срђана Алексића. Он је погинуо у Требињу бранећи једног муслимана сиромаха од пијаних војника ЈНА, Срба, а сам је био српски јунак.   Ако бисмо хтјели рећи једном ријечју, племенитост једног народа из хришћанске перспективе могла би се мјерити спремношћу на жртву. Узвишеност било које личности и поштовање те личности без обзира на њене успјехе, неуспјехе, резултате, побједе и поразе, мјериће се само способношћу, спремношћу на жртву. Могли бисмо дуго да набрајамо – од Св. мученика косовског Лазара, у чијем престоном граду ово данас говоримо, па до савремених мученика које смо, ево, помињали – да је мјера којом је мјерена њихова величина увијек била жртва. А жртва једина даје – и то је заиста парадоксално – побједоносну сигурност и објављује истину да је Бог љубав, и да је могућа љубав и да смо ми способни да је творимо као иконе Божије.   У свијету у коме живимо тај Бог је скрајнут, заборављен и заборављан. Свијет пак није постао свјетлији, слободнији, сретнији откад је Бог остављен по страни. Видимо да свијет иде из кризе у кризу, а човјек је лишен свога достојанства и осуђен је на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте. Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости. Јер се, како каже, твар покори таштини, не од своје воље, него због онога ко је покори.   Наш народ је увијек имао ту отвореност да осјети да није изречена посљедња ријеч о овом свијету и да се не поистовјећује са „стањима“ и збивањима овог свијета, него да се моли уздасима неизрецивим чекајући да се јави Син Божији на дан посљедњег Суда. А та свијест производи такав етос који је прије свега другог жртвени, а то не значи само страдални него и васкрсни и побједоносни. И не само да о томе говори страдање нашег народа, које је, које је као што је познато, бивало кроз вијекове, него и наше састрадавање са свима који страдају, ма које вјере да су и ма из ког народа да су. Као што о томе говори и осуда злочина, непристрасна, поготово кад га извршава неко од наших. А више од свега свједочи то непоколебиво благонастројење народно и усмјереност једних према другима, као и спремност да се опет и изнова поднесе жртва за другога, чак и да се да живот за брата и пријатеља свога. По оној Господњој ријечи: Од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближнње своје. То ко је ближњи наш нам говори Јеванђеље страшног Суда, Суда кога у жртвеном и страдалном настројењу очекујемо са страхом и љубављу, и који ће бити једини праведан и милостив у свим вијековима.   И на крају: што је дубља љубав, то су дубља страдања, што је већа ширина страдања, то је ширшаја љубав, што је узвишенија димензија страдања, то је узвишенија љубав. Зато је исти симбол и страдања и љубави – а то је Крст. Овај народ је изабрао Крст као страшни и славни символ жртве за своје знамење и знак, под чијим окриљем живи и којим побјеђује. То је уједно културни образац и путоказ – символ и знак идентитета. онога који гради и онога који је жртвом и љубављу њен покретач (иницијатор).     *Предавање одржано на „Књижевно-философској школи“ у Крагујевцу, јун 2006. г.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Један од највећих архијереја у историји Православне Цркве биће званично прослављан у филипинској општини Гујуан. Велики чудотворац Свети Јован Максимович Шангајски и Санфранциски узео је велику групу сирочића под своје старање на острву Тубабао након што су комунисти дошли на власт у Кини 1949. Овде су били смештени у међународном избегличком кампу који је он посећивао и благосиљао свако вече. Локални Филипинци се још и данас сећају Светог Јована који је штитио острво од тајфунских киша за све време свога боравка овде.     Према извештају на сајту мисије Руске Заграничне Цркве, једна грађанска општина, у коју спада и острво Тубабао, усвојила је предлог локалних православних представника да се 2. јул званично обележава као дан Светог Јована Шангајског и Сан Франциског.   Године 2014. градоначелник Гујуана пружио је финансијуску помоћ за  подизање капела Иверске иконе Мајке Божје управо на месту где је Свети Јован служио Литургију а које је тајфун уништио 2013. године. Постоји и црква посвећена Светом Јовану у селу Санта Марија на острву Минданао, коју опслужује отац Силуан Томпсон.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      Дана 29./16. августа 2019. године, у цркви Светог Романа у Мајуру, крај Јагодине, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе. Том приликом су Преосвећеном Владики на светој Литургији саслуживали архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протојереј Славиша Илић, јереј Горан Крстић и јереј Александар Радосављевић, као и протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Током свете Литургије, након прочитаног Јеванђељског зачала, Преосвећени Владика је поучио своју паству мудрим и богоугодним речима, говорећи о житију и делу светог преподобног Романа, чији спомен данас прослављамо. У својој беседи, Владика је рекао: “Свети Роман је био боголики човек и он је својом боголикошћу зрачио и красио и ни један човек није могао да прође поред њега, а да не осети светост”. Говорећи о овом угоднику Божијем, Владика је додао да је свети Роман задобио велику благодат Божију, која обитава у човеку који живи са Христом и да ми, заправо, благодаћу Божијом осећамо да смо народ Божији. “Такође, Бог је учинио да његово тело остане нетрулежно, цело, чудотворно и показао га светитељем; не светитељем локалне средине него Васељенске Православне Цркве. Јер, управо тамо где су мошти светих људи, или њихови храмови, они тамо и чудотворе”, рекао је Владика. И то чудотворство светог Романа можемо осетити и у овом храму, јер и сваки храм је парче неба на земљи.   Говорећи о значају и делима светог Романа, владика је беседио о значају Литургије и Светог Причешћа. “Литургија је предукус Царства Небеског”, додао је Преосвећени, рекавши: “и када градимо храм, ми га градимо у славу Божју, а не у нашу славу”. Том приликом Владика је цитирао и светог Јована Златоустог који је својевремено изјавио: “Црква је одбрамбени зид”.   У вези са светим Романом и његовом светости, Владика је додао да и Причешће отвара духовне очи, и да смо ми, заправо, дошли да се сретнемо са Светињом, са Богом, са Причешћем. “И управо се свети Роман спасао тако што је на првом месту веровао у Бога, а онда је и ту своју веру претварао у дела. Сам Господ је рекао да ће нас по делима препознати”, како је додао Владика.   На крају своје беседе Владика је рекао и да: “Ко не носи крст свој, не може бити ученик”, додавши да је управо свети Роман узео свој крст, своје страдање, патњу, бол и радост и да му је Бог зато дао смирење. “Онај који има вере, има наду у покајање. И потребно је да се у нама разбукти та жеља за Богом”, поучио је Владика свој верни народ у овом храму.   Светој чаши приступио је велики број верника, међу којима и велики број деце.   Након примања светиња, народ је на челу са својим Архипастиром опходио око цркве и пререзао славски колач, а колачари су били Радојка Веселиновић и Славица Васић.   Старешина храма, јереј Немања Стефановић и чланови Црквеног одбора приредили су Трпезу љубави за свог Архијереја и сав благочестиви народ који се окупио око свог Епископа и око своје Цркве.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...