Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поштовани оче Саво, 

молим Вас да кад нађете времена ово погледате и да дате своје мишљење https://www.pouke.org/forum/topic/36249-molitve-pokajanja-za-djecu-ubijenu-u-maj%C4%8Dinoj-utrobi/#entry1182792. Ово молитвено правило се може добити у манастиру Бијеле Воде код Љубовије, код оца Серафима Петковића. Пише да долази из Русије и да је с благословом двојице светитеља. Карактеристично је да, осим што пружа утјеху мајкама које су починиле тешки гријех чедоморства, и да се спомиње посмртно крштење нерођене дјеце.. Моли се Св. Јован да их крсти, Св.Симеон да их прими на руке, и св.Варвара да их присаједини Цркви. Врло потресно, свакако. Да ли Вам је позната таква пракса? Било би то обично молитвено покајно правило, да није 'крштења'. Искрено, надам се да није нешто спорно...Да ли се овакво 'посмртно крштење' може обавити и за другу дјечицу, страдалу и након рођења? Многа дјечица страдају у малом узрасту а да нису крштена...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

 

Oče Savo, prenosim pitanje jedne majke, sa njenog profila  https://www.pouke.org/forum/user/21957-neute%C5%A1na/

 

  Neutešna → Архимандрит Сава Јањић
Pomozite mi molim Vas, moj suprug i ja očekivali smo blizance, medjutim  početkom sedmog meseca došlo je do nekih komplikacija...jedna beba je umrla još dok je bila u stomaku, dok druga je prerano rodjena...živela je samo desetak sati...obe bebe su sahranjene... Pitanje je jel se pale sveće, kadi..., ? Uopšte kako nalažu pravoslavni običaji?

 

Већ сам лично овој сестри одговорио. Важна је молитва и ако ће коју молитву Бог примити, примиће сигурно молитву мајке за своју децу. Посебно је добро молити се и Пресветој Богородици која свим неутешнима даје утеху и помоћ.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво, 

молим Вас да кад нађете времена ово погледате и да дате своје мишљење https://www.pouke.org/forum/topic/36249-molitve-pokajanja-za-djecu-ubijenu-u-maj%C4%8Dinoj-utrobi/#entry1182792. Ово молитвено правило се може добити у манастиру Бијеле Воде код Љубовије, код оца Серафима Петковића. Пише да долази из Русије и да је с благословом двојице светитеља. Карактеристично је да, осим што пружа утјеху мајкама које су починиле тешки гријех чедоморства, и да се спомиње посмртно крштење нерођене дјеце.. Моли се Св. Јован да их крсти, Св.Симеон да их прими на руке, и св.Варвара да их присаједини Цркви. Врло потресно, свакако. Да ли Вам је позната таква пракса? Било би то обично молитвено покајно правило, да није 'крштења'. Искрено, надам се да није нешто спорно...Да ли се овакво 'посмртно крштење' може обавити и за другу дјечицу, страдалу и након рођења? Многа дјечица страдају у малом узрасту а да нису крштена...

Наша Црква не познаје праксу "посмртног крштења". Треба све препустити милости Божијој и он никога неће оставити, а посебно не оне који нису имали прилику да угледају светлост дана и приме крштење. Како то може да буде? Не знамо, али верујемо у његову љубав. Треба се чувати предања која нису утемељена на учењу Цркве и потврђена Светим оцима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче Саво.

 

Ево, не знам да ли сте о томе већ писали, али поставио бих Вам једно питање, тачније, више ме интересује Ваше мишљење и уопште став братије о пријему КиМ у УНЕСКО. Видимо из данашњих медија информације да је предлог препорука за пријем Извршни савет Унеско-а уврстио у дневни ред, и да ће о томе бити расправљано. Такође, медији нас већ неко време, а и наши званичници, информишу да су приштинске власти излобирале и да имају већину, по једном од извештаја однос је 32 ЗА : 26 ПРОТИВ.

 

Дакле, шта мислите о свему томе, имате ли некаква сазнања на терену и неке информације које бисте могли поделити са нама?

 

Најбољи одговор дао је наш Владика Теодосије у свом данашњем саопштењу баш на ту тему:

http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-povodom-kandidature-pristine-za-clanstvo-

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Синоћ сам се вратио из Хиландара где сам учествовао у свечаној прослави 25. годишњице обнове општежића. За оне који нису прочитали вест на сајту Хиландара прилажем текст вести са адресом странице на којој су и фотографије са прославе.

http://www.hilandar.org/proslava-25-godina-od-uspostavljanja-opstezica-u-hilandaru/

 

0710.jpg

 

Прослава 25 година од успостављања општежића у Хиландару
 
Хиландар – Пре 25 година, на празник Преподобне Ангелине Српске, која се прославља 30.07. по старом или 12.08. по новом календару, свештено братство манастира Хиландара је одлучило да врати оштежитељни поредак, након око два века живота у особеножићу (идиоритмији). На тај начин се Хиландар, заједно са осталим светогорским манастирима, који су данас сви општежитељни, вратио на древни поредак успостављен од стране његових оснивача Преподобног Симеона и Светог Саве.
Устоличење блаженопочившег архимандрита Пајсија за првог игумана обновљеног општежића обављено је на празник Покрова Пресвета Богородице 1990. године. По одлуци Свештеног сабора стараца манастира Хиландара, одлучено је да се ове године тај историјски догађај свечано обележи управо на овај Богородичин празник.  Прославу су увеличали гости, игумани манастира Студенице (архимандрит Тихон), Дечана (архимандрит Сава) и Ковиља (архимандрит Исихије) са својом братијом. Са Косова и Метохије су дошли и монаси манастира Драганац. Већи део гостију је приспео у манастир већ у суботу 10. октобра.
Молитвена прослава је започела свеноћним бдењем које је ово године било посебно свечано због учешћа игумана и монаха из највећих српских манастира. Служба се рано ујутру завршила саборно и евхаристијски Светом Литургијом. Након литургије у трпезарији Светог краља Милутина уприличена је велика славска трпеза љубави за сву братију, госте, поклонике и раднике у манастиру.
Беседећи за трпезом хиландарски игуман је рекао:
„На данашњи празник Пресвете Богородице, обележавајући 25-огодишњицу избора игумана после два века идиоритмије, такође прослављамо и Њу која је преко своје чудотворне иконе Тројеручице била игуманија нашег манастира и у прошла времена, али која се на тај начин поштује и после обнове општежића. То су на најбољи начин показали оци који су пре двадесет пет година изабрали себи игумана, али су одмах, код познатих светогорских иконописаца Пахомеја, наручили верни препис (копију) Тројеручице који је постављен на почасном месту, овде за игуманским столом у манастирској трпезарији. За време идиоритмије трпезарија се користила само неколико дана у току године – о највећим празницима – а од повратка у општежиће, сваки дан. Наши оци су одмах по избору игумана, поставили препис иконе Тројеручице на прво место и у трпези, као што је тако вековима у храму, а игуман је заузео друго место. На тај начин се испуњава и заповест нашег ктитора, св. Саве, који у свом типику заповеда хиландарским монасима да постављају себи игумана, али и да пре свега поштују Пресвету Богородицу као своју духовну Наставницу.“
Сажимајући поруке о суштини и значају општежића, као и беседе које су током прославе изговорили и водили игумани српских манастира, може се речима наших духовних учитеља рећи следеће:
Као што нас Христос Спаситељ учи да љубимо једни друге онако како је Он нас возљубио (Јн 13.34) и да ће по томе сви знати да смо ученици Његови ако љубав имамо међу собом (Јн 13.35), тако и ми монаси, умудрени овим божанским речима и утврђени учењем светих отаца, следујемо овим заповестима Господњим и живећи у општежићу учимо се да познајемо и љубимо један у другоме сам лик Господа Спаситеља. Јер иако многи, са свих страна призвани на пут спасења, бивамо сабрани од Господа да будемо једно стадо, са једним пастиром – игуманом (уп. Јн 10.16), који је икона Христова у монашком општежићу, као што је Епископ у Цркви Божијој. Трудећи се у свакодневним монашким подвизима, боримо се да ходећи земљом, живимо небом, чекајући испуњење речи Господа који је у својој првосвештеничкој молитви Богу Оцу рекао: „Славу коју си ми дао, ја дајем њима да и они буду једно као што смо ми једно“ (Јн. 17.22). Зато је и главни темељ монашког општежића заједница, коју имамо, не по духу овог света, већ у Телу и Крви Господњој, којима се причешћујемо, сведочећи ово божанско обећање и наше духовно сродство и радујући један другоме као својој вечној сабраћи у Царству небеском. Зато су наши трудови, послушање, постови и молитве  увек у служби изградње такве заједнице, јер знамо да се не спасавамо сами за себе и сами собом, већ кроз брата и ближњег свога, следујући речима богомудрог Јустина Новог Ћелијског, да се наше богољубље увек познаје по мери нашег човекољубља. Зато је монашко општежиће икона Царства Божијег, које већ и овде и сада окушамо у радости заједничког живота, служећи Богу братском љубављу „чашћу чинећи једни друге већим од себе“ (Рим 12.10). Као такво, монашко општежиће вековима је крепило и утврђивало у јединству Цркву Божију, а наша општежића су била и остала лучезарни духовни светионици Цркви Божијој.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Усме

 

Помаже Бог оче Саво ако Вам није проблем да ми одговорите шта је то усмена молитва? :)

 

Усмена молитва је молитва коју изговарамо полугласно речима напамет или читајући молитве из молитвеника (псалтира и сл). У таквој молитви сабирамо се на саме речи молитве, тј. закључавамо ум у речи молитве. Читајући у почетку слушамо сам звук речи не размишљајући умом о њихвом значењу јер бисмо одлутали у маштање. Речи изговрамо полако, као у слоговима (како је често чинио блаженопочивши патријарх Павле). Важно је не дозволити никаквим мислима или сликама да се убаце у ум приликом ове молитве. 

 

С временом ум се навикне да се закључава у речи молитве и осећамо дубину значења речи без умних слика и представа. Слично треба читати и Свето писмо, полугласно као молитву, како би ум с временом примио дејство значења речи без размишљања. Св. Писмо се не чита као белетристика нити молитве само да се исчитају умом што пре. Боље је прочитати једну молитву или псалам пажљиво него читав псалтир очима. 

 

Тако читамо у почетку и Исусову молитву. За пажљиво читање 100 Исусових молитва Св. Игнатије Брјанцанинов каже да је потребно око 15-20 минута уз благо успорене удисаје и издисаје. Суштина је у томе да се ум смири и закључа у речи, да умом пратимо звук, слогове речи. Након дуготрајне усмене молитве молитва постаје умна молитва и није неопходно да је изговарамо полугласно. Често је говоримо док шетамо и постаје као природан процес, природно својство нашег ума. Молитва полако прелази у срце и постаје самоделатна срдачна молитва која се одвија аутоматски као откуцаји срца или дисање које не контролишемо јер иду аутоматски. Врхунац умно-срдачне молитве јесте да живимо у сталном Божијем присуству и да можемо и да разговарамо и читамо и да се истовремено молимо Богу. Зато је потребно много труда и зато као почетници треба да се вежбамо у усменој молитви јер ако њу не савладамо наша молитва ће бити расејана и слаба.

 

Молитва није само читање речи, она је енергија која има благотворно дејство на наше биће и на људе око нас. Чак и наука признаје да сабране мисли могу да делују на друге. Наша молитва је оснажена благодаћу и постаје природни начин нашег постојања и размишљања. Распињемо ум одбацивањем помисли, страсти и осуђивања и улазимо у нови начин постојања у коме је све у знаку Христа. Ово умеће је посебно разрађено у Добротољубљу али не треба журити. Молитва није техника већ је треба пратити смирењем, трпљењем и другим врлинама и надасве редовним евхаристијским животом јер је циљ молитве не да је добијемо саму по себи већ да нас учини способним да волимо друге онако како их је Господ заволео и да се причећујемо божанским тајнама суштаствено осећајући заједницу Цркве у којој живимо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мој данашњи коментар на изјаве појединих српских интелектуалаца, самозваних доброжелатеља у вези Косова и Метохије и потребе "његовог напуштања" и сличне изјаве

 

Просто је мучно како данашњи често новопечени про-европски интелектуалци вређају Цркву и наше светиње са истим оним младалачким жаром са којим су они или њихови очеви певали омладинске песме "Америка и Енглеска биће земља пролетерска...". То само показује да су комунизам и данашњи пост-хришћански еверопски социјализам заправо породи марксистичке идеологије, која дубоко почива на борби против Бога и у себи и у другима. Жалосно је само да ови појединци, који су политички већ потрошени и већином заборављени, сада себе додатно морално маргинализују. Одакле још налазе и снаге и образа да се као неки самозвани доброжелатељи народни јављају у јавности и деле лекције посебно Србима на КиМ који се боре да очувају своје цркве и манастире, не као неке објекте и грађевине на којима стоји знак УНЕСКО, већ као светиње, места нашег сусрета са Богом и изворишта нашег пре свега духовног идентитета?

 

Уједињена Европа је идеја достојна поштовања, али једна хришћанска Европа Св. Бенедикта, Св. Кирила и Методија, Св. Мартина Турског, Европа оних који идентитет не виде у евру и мерцедесу, већ у својим катедралама и најплеменитијим споменицима културе. Одоговорни и озбиљни народи не дају оно најбоље што имају у бесцење, како нам то саветују неки "академици" који су у САНУ залутали на споредна врата, најчешће по партијској подобности. Изјаве које чујемо о "напуштању Косова" од наших обезбожених и расхристовљених интелектуалаца, који с обзиром на своје године, ни ову данашњу морално посрнулу пост-хришћанску Европу никада неће дочекати, вређају здраву памет моралном бескрупулозношћу. Косово нисмо ни узели, нити га можемо напустити, нисмо га ни добили, нити нам га неко може узети осим нас самих ако га будемо недостојни. То није само територија, већ пре свега духовни појам и символ нашег опредељења за Христа и све што је Христово. На Косову се само не живи, већ Косовом сви живимо пре свега живећи за Христа.

 

Они који то не разумеју, највећи допринос "научној мисли" и академским мудровањима у Србији данас могу дати тако што неће ама баш ништа ни говорити јер не знају ни шта, ни о чему говоре.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мој данашњи коментар на изјаве појединих српских интелектуалаца, самозваних доброжелатеља у вези Косова и Метохије и потребе "његовог напуштања" и сличне изјаве

 

Просто је мучно како данашњи често новопечени про-европски интелектуалци вређају Цркву и наше светиње са истим оним младалачким жаром са којим су они или њихови очеви певали омладинске песме "Америка и Енглеска биће земља пролетерска...". То само показује да су комунизам и данашњи пост-хришћански еверопски социјализам заправо породи марксистичке идеологије, која дубоко почива на борби против Бога и у себи и у другима. Жалосно је само да ови појединци, који су политички већ потрошени и већином заборављени, сада себе додатно морално маргинализују. Одакле још налазе и снаге и образа да се као неки самозвани доброжелатељи народни јављају у јавности и деле лекције посебно Србима на КиМ који се боре да очувају своје цркве и манастире, не као неке објекте и грађевине на којима стоји знак УНЕСКО, већ као светиње, места нашег сусрета са Богом и изворишта нашег пре свега духовног идентитета?

 

Уједињена Европа је идеја достојна поштовања, али једна хришћанска Европа Св. Бенедикта, Св. Кирила и Методија, Св. Мартина Турског, Европа оних који идентитет не виде у евру и мерцедесу, већ у својим катедралама и најплеменитијим споменицима културе. Одоговорни и озбиљни народи не дају оно најбоље што имају у бесцење, како нам то саветују неки "академици" који су у САНУ залутали на споредна врата, најчешће по партијској подобности. Изјаве које чујемо о "напуштању Косова" од наших обезбожених и расхристовљених интелектуалаца, који с обзиром на своје године, ни ову данашњу морално посрнулу пост-хришћанску Европу никада неће дочекати, вређају здраву памет моралном бескрупулозношћу. Косово нисмо ни узели, нити га можемо напустити, нисмо га ни добили, нити нам га неко може узети осим нас самих ако га будемо недостојни. То није само територија, већ пре свега духовни појам и символ нашег опредељења за Христа и све што је Христово. На Косову се само не живи, већ Косовом сви живимо пре свега живећи за Христа.

 

Они који то не разумеју, највећи допринос "научној мисли" и академским мудровањима у Србији данас могу дати тако што неће ама баш ништа ни говорити јер не знају ни шта, ни о чему говоре.

 

Овај Ваш коментар треба уоквирити и чим неки од ових новопечених скојеваца отвори уста, треба им их зачепти овим Вашим речима!

 

На многаја љета оче Саво!

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo ako nađete vremena da mi pojasnite malo što se tiče sakramenta ženidbe, što znači da se može do tri puta vjenčati u crkvi? Dali je za to potrebno svaki put dobiti crkvenu rastavu i koji su za to razlozi. Pretpostavljam da je jedan od najopravdaniji razloga za rastavu preljub i on je i po bibliji opravdan. I zašto Katolička crkva o tome ima dosta radikalan stav, koji sada na sinodi o obitelji pokušava ublažiti što se tiče pričesti za rastavljene u civilnom braku, te koliko sam uspio razumjeti to sada mogu odlučivati mjesni biskupi zavisno od slučaja, a generalno se nije ništa doktrinalno promjenilo što se tiče nerazrešivosti pravilno sklopljenog crkvenog braka? Ovo pitanje se dotiče i mene osobno jer sam djete roditelja koji nisu mogli sklopiti crkveni brak, jer je otac bio crkveno vjenčan iz prvog braka ,koji je trajao nešto više od godinu te su imali dijete koje je umrlo i nak toga su se razveli, a onda je sa mojom majkom imao petoro djece i znam da su zbog toga patili jer nisu smjeli primati sakramente to navodim kao jedan od mnogih primjera, stoga i ako sam katolik mislim da po ovom pitanju katolčka crkva nebi trebala biti kruta ali isto mislim i da je tri puta vjenčanje u pravoslavnoj crkvi možda ipak malo previše.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako da se sa svojom ''situacijom'' pomire Hrišćani koji nisu ni za brak ni za monaštvo? I da li se može tražiti od monaha (duhovnika ili bilo kog drugog) da se mole da neko postane monah?

 

Важно је молити се Богу да нам укаже прави пут. Не бих упроштавао ствари и рекао да постоје само та два пута. Радије сматрам да човек хришжанин мора да живи у црквеној (евхаристијскогј) заједници у пуном смислу, и да смисао свог живота налази у томе што се жртвује и труди за добро других. Без одговорности, и љубави према другима у породици, парохији, манастиру, живот у усамљености сопственог ега не дозвољава нам да духовно узрастемо. Човек није створен да буде сам, већ је биће заједнице, пре свега заједнице са Богом, а самим тим са другима било у парохији, породици, манастиру. Нажалост, има и оних који монашки живот схватају не као бег од "света" у духовном смислу, већ као бежање од себе и других и то је погрешно и такви обично доживљавају разочарење. Неки се везују за неку идеологију, групу људи која дели одређена интересовања, али све што није засновано на темељу Христа Господа је пролазно и човека ће пре или касније оставити усамљеног.

 

Монашки позив се не добија од духовника, већ долази као дубоко унутрашње осећање да желимо на тај начин да се посветимо служењу Богу и да је то онај пут за који смо позвани. Они који знају из искуства могу добро да разумеју јер је то као када се човек заљуби. Једноствно, никаква логика, никаква одговарања не спречавају човека на том путу. Онај који се много двоуми боље да сачека и да се не залети у својој одлуци. Монашки позив је ствар срца, а не рационалног калкулисања и размишљања. То је закорак у амбис најдубље вере и поуздања да идемо путем Божијим и да ће нас Бог примити у свој загрљај. У духовној љубави често нема никакве рационалности. У љубави према Богу човек је у стању да жртвује и живот за Бога и своју веру.

 

Душа која има монашки позив инетнзивно губи интересовање за све ствари у овоме свету и једину утеху налази у молитви и жели да јој се што више посвети. То је тај духовни позив, та бесплатна благодат која онога који тежи монаштву позива да изађе из свих расејаности овога света и нађе заједницу са Богом у манастиру. Такође, монашки позив може да се пројави и као жеља за дубоким покајањем, променом начина живота и потрагом за Христом. То је везано за страх Божији, а то није страх од казне Божије, већ страх да улудо не проведемо овај живот, не ражалостимо Бога одбијањем његове доброте и доброчинстава, а ваља нам живети у вечности. Позив за монашки живот је посебно осећање које искусан исповедник може да препозна, али ипак да би се човек утврдио на том путу постоји период искушеништва када се кандидат за монаштво духовно проверава у животу у монашкој заједници пре него што прими схиму као знак одрицања од "света". Тај бег од света "fuga mundi" подразумева одрицање од светске логике размишљања и вредности палог света, а не само физички излазак из постстојећег начина живота. Монаштво је својеврсно обнављање крштењског завета који није ништа друго него умирање старог човека у Христу да би се родили као нови човек, човек будућег века по образу Христовом.

 

Некада, у нашем народу постојао је патријархални етос, млади људи су већ на почетку година зрелости већ одговорно преузимали послове у својој породици и раније су духовно и психолошки сазревали. Данас, слабљењем, а све више и разградњом традиционалне породице и чињеницом да многи одрастају у дисфункционалним породицама, процес сазревања је успорен и у ситуацији перманентне социјалне и економске кризе људи до средњовечних година врло често не знају шта ће са својим животом. То је велики проблем. Зато је циљ наше вере да нам помогне да духовно сазремо као одговорне личности, а не да останемо заковани у једној фази свог узрастања и останемо духовно инфантилни. Монашки живот као и пожртвован живот у породици подразумева одговорност, суочавање са животом, а не бег од њега. Разлика је само у начину живота, али у контексту наше хришћанске традиције принципи су исти. Пре свега, себе остварујемо као личност само ако научимо да живимо са другима у љубави, трпљењу и одговорности, да друге прихватимо као своју вечну сабраћу, а не као неке споредне личности које нам често представљају и сметњу. Отуда се и у том смислу хришћански брак или монашки живот често помињу као два модела живота хришћанина данас у свету, иако има разних начина служења Богу, као што знамо из историје Цркве и живота светитеља. Ако човек не може да живи са другима, повлачи се у неки свој унутрашњи свет маште и бежи од стварности, реч је о озбиљном проблему који треба духовно решавати. Манастир је као и породица, место заједнице, а темељ му је као и онима који живе у породицама евхаристијски живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче Саво.

 

Ево, не знам да ли сте о томе већ писали, али поставио бих Вам једно питање, тачније, више ме интересује Ваше мишљење и уопште став братије о пријему КиМ у УНЕСКО. Видимо из данашњих медија информације да је предлог препорука за пријем Извршни савет Унеско-а уврстио у дневни ред, и да ће о томе бити расправљано. Такође, медији нас већ неко време, а и наши званичници, информишу да су приштинске власти излобирале и да имају већину, по једном од извештаја однос је 32 ЗА : 26 ПРОТИВ.

 

Дакле, шта мислите о свему томе, имате ли некаква сазнања на терену и неке информације које бисте могли поделити са нама?

 

Јуче смо управо о овоме имали диван на овом форуму,па ко није гледао може да погледа и послуша интегралан снимак на: 

https://www.youtube.com/watch?v=2FAwPQ50mFc

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo ako nađete vremena da mi pojasnite malo što se tiče sakramenta ženidbe, što znači da se može do tri puta vjenčati u crkvi? Dali je za to potrebno svaki put dobiti crkvenu rastavu i koji su za to razlozi. Pretpostavljam da je jedan od najopravdaniji razloga za rastavu preljub i on je i po bibliji opravdan. I zašto Katolička crkva o tome ima dosta radikalan stav, koji sada na sinodi o obitelji pokušava ublažiti što se tiče pričesti za rastavljene u civilnom braku, te koliko sam uspio razumjeti to sada mogu odlučivati mjesni biskupi zavisno od slučaja, a generalno se nije ništa doktrinalno promjenilo što se tiče nerazrešivosti pravilno sklopljenog crkvenog braka? Ovo pitanje se dotiče i mene osobno jer sam djete roditelja koji nisu mogli sklopiti crkveni brak, jer je otac bio crkveno vjenčan iz prvog braka ,koji je trajao nešto više od godinu te su imali dijete koje je umrlo i nak toga su se razveli, a onda je sa mojom majkom imao petoro djece i znam da su zbog toga patili jer nisu smjeli primati sakramente to navodim kao jedan od mnogih primjera, stoga i ako sam katolik mislim da po ovom pitanju katolčka crkva nebi trebala biti kruta ali isto mislim i da je tri puta vjenčanje u pravoslavnoj crkvi možda ipak malo previše.

 

U pravoslavnoj terminologiji govorimo o svetoj tajni braka, dok je u rimokatoličkoj praksi uobičajen naziv sakramenta ženidbe. Crkva i na Istoku i na Zapadu od starina je blagosiljala samo jedan brak i ta praksa se danas primenjuje kod sveštenika u Pravoslavnoj Crkvi. U početku je tako bilo i na Zapadu jer su i apostoli, osim Pavla i Jovana, kao, uostalom, i mnoge prve pape i episkopi bili oženjeni, ali s vremenom na Zapadu je uveden obavezni sveštenički celibat, a na Istoku je celibat ostao obavezan samo za monahe i Episkope. Celibat je uvek posebno vrednovan u Crkvi i u Pravoslavnoj Crkvi i danas postoje neženjeni klirici koji su izabrali da ne prime shimu (tj. ne daju monaške zavete primanja svešteničkog čina) ali obavljaju razne crkvene poslove vezane za obrazovanje, crkvenu administraciju, misiju, pastoralni rad itd. Po pravilima naše Crkve nakon primanja sveštenog čina nema mogućnosti za tajnu braka, kako za već ranije oženjene sveštenike koji su ostali bez supruge ili, pak, celibatne sveštenike (slično kao i na Zapadu). Praksa da su mnogi celibatni sveštenici koji su zapravo rasofori i nisu dali monaške zavete, nije retka u Grčkoj Crkvi. Zapravo, velika većina Episkopa u grčko-govornim Crkvama nemaju monašku shimu, tj. nisu položili zavete monaha niti su živeli u opštežiteljnom manastiru, ali obavljaju vrlo važne poslove vođenja Crkve i mnogi od njih su ljudi vrlo svetog života. Shima podrazumeva odluku da se živi potpuno povučeno od crkvenih poslova misije u svetu i da se živi u manastirskom poretku. Izuzeci su veoma retki i kao uvek u Crkvi bivaju samo po velikoj potrebi. Sv. Grigorije Palama bio je shimni monah i veliki podvižnik, ali je po potrebi Crkve izabran za Arhiepiskpa Solunskog i nastavio je da živi monaškim načinom života i kao arhiepiskop.
 
Crkveni razvog braka zapravo je praksa koja je prihvaćena po ikonomiji tj. po snishođenju na pravoslavnom Istoku, jer ako brak ne funkcioniše kako treba i pored svih nastojanja, da čovek ili žena ne bi živeli sami, ukoliko nisu sposobni za to, ili da ne bi živeli u grehu tj. vanbračnoj zajednici, Crkva je dopustila drugi brak koji se obavlja kao pokajni obred bez proslave i venaca. Na rimokatoličkom zapadu postoji, s druge strane, poništavanje braka, koje je manje ili više slično razvodu, ali se daje mnogo teže i ređe nego u pravoslavnoj praksi, tako da uz zabranu pričešća razvedenim, mnogo ljudi ostaje do kraja života bez pričešća. Iako je  uvedena da bi obeshrabrila razvod, ova praksa na Zapadu je jako rigidna i vidimo da su u toku ozbiljne rasprave u Vatikanu da se praksa promeni i da se pokaže veće snishođenje prema onima koji žele da se pričešćuju i žive aktivnim crkvenim životom. Problem na pravoslavnoj strani jeste u tome što se kod mnogih crkveni razvod prima zdravo za gotovo i sve češće daje u nekim Eparhijama po mnogo lakšoj proceduri nego što bi trebalo. Ovo je ozbiljan problem sekularizacije svete tajne braka na Istoku.
 
Dakle važno je naći sredinu između rigidnosti koja vodi ka traženju juridičkih izgovora da bi se dobila anulacija braka nekom pravnom veštinom na Zapadu, s jedne strane, i olakog prihvatanja crkvenog razvoda na Istoku. Ključ je u tome da se supružnici pre stupanja u brak moraju duhovno pripremiti i upoznati sa odgovornošću bračnog života, da dele i dobre i teške trenutke, da svoje probleme prevazilaze u hrišćanskom trpljenju i duhovnoj borbi, a ne tek tako da raskinu zajednicu i najčešće ostave decu u ozbiljnoj traumi. Mnogo je komplikovanih slučajeva i ovo je obimna tema, ali važni su principi koji su zasnovani na evharistijskom razumevanju tajne braka. Predbračni ispit i veridba sada su formalnost, ali nekada nije bilo tako. Brak nije bio samo odluka čoveka i žene da žive zajedno, već i pitanje časti porodice i ugleda u društvu. Mnogi brakovi su sklapani kao dogovori između porodica i ljudi, i posebno oni koji su živeli hrišćanski, brak su videli kao deo svog hrišćanskog života, dužnosti i služenja Bogu i bližnjima, a ne samo kao stvar ličnog zadovoljstva kao što je u današnjem sekularizovanom svetu. 
 
Veoma je važno da se crkveni brak ne sklapa pre nego što bračnici duhovno sazru i razumeju kakvu tajnu primaju. To nije kao registracija u opštini, već svečano obećanje pred Bogom i liturgijskim skupom vernog naroda da će živeti zajedno što se potvrđuje pričešćem. Zato se i u pravoslavnom obredu čita tekst iz poslanice ap. Pavla o braku kao ikoni ljubavi Hrista i Crkve, „Тajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i Crkvi“ (v. Ef. 5.25-32).. Vraćanje tajne braka u kontekst liturgije suštinski je važan u tom pogledu ali ne sme da postane formalnost, tek radi svečanije ceremonije.
 
U Srednjem veku brakovi su i na Istoku i Zapadu bili više pitanje međudržavnih sporazuma. Na Istoku su zato neki vladari imali i više brakova i Crkva je silom prilika često bila u teškom iskušenju kako da se suoči sa čuvanjem svetinje braka i potrebe da se očuva stabilnost države. Česti su bili i sukobi pojedinih vladara i patrijaraha, pa i progoni koje su patrijarsi trpeli. Na Zapadu je anulacija braka od strane pape bila dovoljna i u tome se često kalkulisalo u zavisnosti od političkih interesa Svete Stolice. Zategnuta situacija oko namere Henrija VIII da se razvede od Katarine Aragonske mimo volje pape koji nije želeo problem sa španskim vladarom, doveo je do situacije u kojoj je crkva u Engleskoj istupila iz jedinstva Rimokatoličke crkve i otišla putem reformacije. Na francuskim dvorovima su postojali zvanični brakovi, ali je vladar nezvanično i često uz znanje Crkve imao pravo da ima "maîtresse en titre" (tj. zvaničnu ljubavnicu, kao što je bila Madam de Pompadur Luju XV). Naravno, presto su nasleđivala samo deca iz zvaničnog braka, a vanbračnoj deci, ako ih vladar po svojoj milosti prizna, dodeljivane su za utehu titule grofova ili nižih plemića bez prava na presto. I na Istoku i na Zapadu Crkva je bila u teškoj situaciji kako da očuva poziciju u državi, a istovremeno izađe na kraj sa voljom pojedinih vladara ili državnim potrebama koje su tražile nove saveze i nove brakove. Mislim da to nije najslavniji deo hrišćanske istorije u svakom pogledu, i, hvala Bogu, ovo je sada prošlost. 
 
Vratimo se našem vremenu. Preljuba je, kako je poznato, najčešći razlog za razvod braka, iako uvek postoji mogućnost da se problem prevaziđe i ostvari izgubljeno poverenje ako su oba supružnika u veri. Čovek uvek može da posrne, ali postoji i pokajanje i iskrena ljubav spremna je i na praštanje. Zato je preljuba veliki greh jer nije reč samo o bludu, već o povređivanju drugoga supružnika, dece, svih onih koji nas vole i koje mi volimo. Stoga Crkva treba da pomogne u pokajanju i da vaspostavi brak ako je to moguće. Pravoslavna Crkva za razliku od Rimokatoličke više primenjuje ikonomiju tj. snishođenje upravo iz razloga da ljude sačuva u veri i zajednici Crkve. Verovatno će u tom pravcu da se razvijaju stvari i u Rimokatličkoj crkvi. Ipak i jedni i drugi mora da znamo da je brak svetinja i da se sa njom nije igrati. Rasuđivanje je uvek na samom Episkopu koji mora da nađe najbolje rešenje u zavisnosti od svakog pojedinačnog slučaja. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li oni koji dolaze u manastir Dečane mogu da vide gde je isposnica Svetog Stefana Dečanskog? I koji je je maksimalni period za gosta da ostane u konaku? I treba li se za to najaviti unapred ? 

 

Када је лепо време и ако је тренутно безбедност задовољавајућа могуће је, али и ми сада ретко идемо због постојеће ситуације. Раније смо често посећивали испоснице када су са нама ишли и неки међународни полицајци у цивилу, који су и сами волели да их виде и планинаре по околини која је предивна. Испоснице су тренутно у стању рапидног пропадања и нажалост мало шта може да се уради јер је доста пропало у претходним деценијама, када ни наша држава није бринула о њима. У садашњој ситуацији, када су локални Албанци писалии графите по остацима фресака или правили додатна оштећења, плашим се да ће ускоро мало трагова остати. Ако вас интересује,  Даница Поповић, Бранислав Тодић и Драган Војводић спремили су дивну књигу о нашим испосницама користећи и новије снимке. ПДФ верзија од 6МБ са илустрацијама је доступна на линку http://d.pr/f/19Qw5

 

Што се тиче доласка у Дечане, обично гости остају максимално до 5 дана. Уколико имају интересовање за монашки живот могу да остану и дуже, по нашем расуђивању. Наравно, добро је да се унапред најавите. Број нашег гостопримца јеромонаха Петра је +381 64 800 3014 или косовски мобилни +386 49 776 254 Можете да му се јавите и на мејл [email protected]

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...