Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

Мислим страшно, да ли ти имаш пасош државе Србије?

Хвала унапред на одговору.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Драги оче игумане, обогатили сте овај наш Форум. Слава Богу да сте одлучили да учествујете у њему. Верујем да ће Ваше писање многима помоћи... мени сигурно.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

A чије документе имате ви господине Виктус-е? Ви немате документе?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

Da li bi nam preporucili neke sveotacke knjige za citanje?

 

Da li ste upoznati sa akcijama srpskih navijaca i grupa gde se skupljala i skuplja pomoc za nas zivalj na Kosmetu i manastire izmedju ostalog Decani,Devic,Banjska...? Kako vi gledate na tu pojavu,gde jedna grupacija mahom mladjih ljudi koja je medijski (ne)opravdano satanizovana,sa druge strane radi toliko na tome da na delu pokaze srpskom narodu na Kosmetu da nije sam,a da to nema nikakav medijski odjek,da cak i kad se pravi neki humanitarni dogadjaj za pomoc nasem narodu retko ko izlazi u susret da takvu vrstu dogadjaja izreklamira i siroj populaciji da na znanje da se tako nesto odrzava.

 

I da li se promenilo nesto u vasem stavu o govoru episkopa Atanasija i mitropolita Amfilohija na onom skupu u Beogradu koji ste izneli neposredno posle tog dogadjaja?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 ja bih da ocu Savi poklonim jednu Mocartovu melodiju iz Krunidbene mise (Credo) Oče, nadam se da voliš horove a još više Mocarta lol

 

http://www.youtube.com/watch?v=rlqXGk-RF-M

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

Da li bi nam preporucili neke sveotacke knjige za citanje?

 

 

Сада има заиста много преведених светоотачких дела и огроман је избор. У трпезарији смо донедавно читали Тумачења Еванђеља од Архиепископа Аверкија Таушева, а сада смо поново узели Аскетске огледе Св. Игнатија Брјанчанинова. Ја лично много волим св. Игнатија због његовог трезвеног приступа духовним питањима. Ипак, тешко је дати уопштен савет, а ево и разлога зашто?

 

Духовна литература је као једна велика апотека и у њој постоји лек за сваку болест. Уколико човек без познавања фармакологије уђе у апотеку и почне да бира лекове за своје болести по изгледу или личном нахођењу у великој је опасности да се отрује или озбиљно оштети своје здравље. Тако је и са нама уколико без потребног савета и духовног рецепта користимо светоотачку литературу. Све што су Свети оци написали духовно је корисно али не може се применити самовољно и без расуђивања. Добар део аскетске литературе је посебно писан за монашво и зато је људима који живе мирским животом корисније да читају савете отаца који су говорили о хришћанском животу "у свету".

 

Данас, нажалост, имамо често случајеве да и неки духовници, а најчешће и сами верници сами себи, преписују духовну литературу која их неретко одводи на пут самомњења или прелести. За хришћане који живе породичним животом најбоље је да се саветују са искуснијим парохијским свештеницима који и сами имају искуство породичног живота. Монашка литература ако се буквално примењује "у свету" може да буде и веома штетна. Али и у тој литератури постоје разлике. Општежитељни монаси би више требало да читају поуке везане за живот монаха у заједници, а мање отешелничку литературу. Зато посебно волим Аву Доротеја или поуке Св. Теодора Студита из Добротољубља. 

 

Житија светих су веома лепа литература уколико, наравно, не узимамо за узор примере који нису прикладни унашем времену и условима у којим живимо. Циљ духовне литературе јесте да нас подстакне на молитву и труд, а надасве а нам помогне да боље живимо у заједници (породици, колективу и сл)и да нас подстиче на милосрђе и праштање. Веома је важно да читамо и тумачења Св. Отаца како бисмо боље разумели светоотачку логику размишљања и поимања свештених писама.

 

У сваком случају бих саветовао да се избегавају нездраве апокалиптичне књиге. И сами знате да се Откровење никада не чита у Цркви не зато што је неистинито (не дао Бог) већ зато што постоји велика могућност погрешног тумачења и повезивања догађаја о којима оно говори. Јако је опасно да се нарочито почетници у вери баве темама краја света и антихриста, и нарочито питањима масона, завера, сатанизма и сл. Не смемо да заборавимо да зло не можемо да победимо тако што ћемо га проучавати, већ једино уколико се и сами утврдимо у здравом духовном животу. Бављење овим темама недовољно стабилне људе уводи у обману и духовну параноју и удаљује их од Бога. Злога ће моћи препознати само они који су упознали живог Христа, а не они који стално читају о негативним стварима у свету јер бавећи се тиме ризикују да подпадну под дејство поднебесних сила.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče Savo.da li je sveti Ignatije Brajaničanov bio pod uticajem katoličke teologije(srednjovekovne),kada su u pitanju negovi stavovi o raju , paklu i večnim mukama?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Почео сам да читам књигу Светогорски молитвени дневници стараца Теодосија и Никодима? Оче, шта мислите о тој књизи? Дали је то више отшелничка или општежитељна књига и дали бисте је саветовали некоме ко није монах? Мени лично се чини јако лепа књига, и надасве разумљива и не сувише тешка. Молим вас за ваше мишљење дали да наставим са читањем? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da li ste upoznati sa akcijama srpskih navijaca i grupa gde se skupljala i skuplja pomoc za nas zivalj na Kosmetu i manastire izmedju ostalog Decani,Devic,Banjska...? Kako vi gledate na tu pojavu,gde jedna grupacija mahom mladjih ljudi koja je medijski (ne)opravdano satanizovana,sa druge strane radi toliko na tome da na delu pokaze srpskom narodu na Kosmetu da nije sam,a da to nema nikakav medijski odjek,da cak i kad se pravi neki humanitarni dogadjaj za pomoc nasem narodu retko ko izlazi u susret da takvu vrstu dogadjaja izreklamira i siroj populaciji da na znanje da se tako nesto odrzava.

 

I da li se promenilo nesto u vasem stavu o govoru episkopa Atanasija i mitropolita Amfilohija na onom skupu u Beogradu koji ste izneli neposredno posle tog dogadjaja?

 

 

Последњих година све нам чешће долазе млади навијачи који желе да помогну манастирима на Косову и Метохији али и сиромашним људима. Ево једне вести о томе од прошлог лета http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/navijaci-fudbalskih-klubova-sakupili-pomoc-za-srpske-povratnike-u-metohiji

 

Јако ценим њихов труд и сматрам да су кроз љубав према спорту дошли до много значајнијег циља. Многи су узрасли још више у вери и разумели су да је љубав према ближњем, нарочито онима који страдају, један од најлепших израза наше православне хришћанске вере. У последње време много нам помажу око рада народних кухиња, а дали су недавно и велики допринос у организацији прославе Видовдана која је прошла достојанствено и мирно на Газиместану. 

 

Нажалост у појединим медијима постоји прилично поједностављено и крајње једнострано гледање на навијаче. Не можемо да порекнемо чињеницу да су навијачи спортских тимова данас у свету међу највећим изазивачима гужви и насиља на улицама. То је пре свега социјални проблем јер ти млади људи, неретко оптерећени бројним проблемима како у породици тако и у друштву, траже заједницу и доживљавају је у бодрењу својих омиљених клубова. Спортска такмичења и навијање стварају веома јак осећај припадности и солидарности међу људима. Искрено верујем да онима који упознају Христа спорт и навијање престаје да буде опсесија и постаје хоби и занимација, што је сасвим нормално, док се оне креативне снаге усмеравају на много важнија питања као што је случај код оних навијача који су нашли пут до Цркве.

 

Недавно нам је била и руска телевизија која је управо радила прилог о српским навијачима који организују акције помоћи за страдални народ на Косову и Метохији. Режисер ми је рекао да је фасциниран овим феноменом јер у Русији навијачи већином оду у крајњи анархизам и деструкцију. Ето, можемо да се надамо да ће српски навијачи постати проповедници Христа и по стадионима у земљи и иностранству. И то је важан апостолски рад.

 

Што се тиче мог односа према Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасију могу да кажем да су они били и остали моји први и најважнији духовни учитељи од којих сам се учио и дан данас се учим љубави према Богу. Као студент сам редовно слушао њихова богословска и духовна предавања и увек ме је одушевљавала непосредност њиховог духовног опита, непатворена искреност и природна и трезвена духовност. Ја истински знам да све што су говорили и говоре то чине из велике бриге према народу и Цркви, а не како би некога повредили и изложили понижењу. Неспоразуми у јавности, и нарочито у медијима, настају највише због тога што њихов начин говора не разумеју људи којима је стран живот у Цркви. Ми који их лично познајемо доживљавамо их као непоновљиве и јединствене личности и никада не заузимамо о њима став на основу појединих изјава или поступака.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja bih da ocu Savi poklonim jednu Mocartovu melodiju iz Krunidbene mise (Credo) Oče, nadam se da voliš horove a još više Mocarta lol

 

http://www.youtube.com/watch?v=rlqXGk-RF-M

 

Искрено благодарим на овом музичком дару. Од малена сам готово искључиво слушао класичну музику и одрастао сам уз Моцарта, Бетовена, Баха, Сен Санса, Елгара.... Нажалост нисам се показао као добар виолиниста иако су ме родитељи терали да више учим, али, ипак, остала је велика љубав према музици коју сада као монах доживљавам и из духовне перспективе. Највише од свих ипак волим Баха који је изашао ван свих оквира времена у коме је живео и створио бесмртну музику која стално наново одушевљава у сваком узрасту и времену. Истинско уживање у музици не подразумева маштање. Заправо најбоља музика је она која нас толико обузме да потпуној сабраности пратимо музичке линије и осећај је веома близак молитви. Зато мислим да слушање музике на овај начин посебно духовно обогаћује.

 

Сваки од великих композитора открио је један део чудесне тајне музике и зато се тешко везати само за једну врсту музике и једног композитора. Посебно одушевљава када добри извођачи бесмртне музичке композиције проживе и изразе толико лично да је свако ново слушање увек нови доживљај и радост. 

 

Нарочито ми је занимљива оркестрална музика. Иако никада нисам успео да засвирам у оркестру, дубоко осећам из искуства честог слушања и разговора са музичарима да је заједничко музицирање, нпр. симфонијски оркестар, један од најлепших израза саборности у уметности. Сваки инструмент остаје оно што јесте и прати своју мелодију, а сви заједно чине хармонију и потпуно јединство - звучна икона.

 

Искористио бих прилику да посебно препоручим Бахове Бранденбуршке концерте у изведби Фрајбуршког барокног оркестра (Freiburger Barockorchestra) са сјајним виолинистом Готфридом фон Гелцом. Незаборавна изведба коју имам и у високој резолуцији на DVD. Ево је и на youtube па ко воли може да послуша (свих шест концерата):

http://www.youtube.com/watch?v=uw2dlZ8V4-0

Посебно волим Andante другог Бранденбуршког концерта у коме имамо фантастичан трио: виолине, обое и блокфлауте уз тиху пратњу чембала и виолончела. Фантастична ствар. Можете је наћи горњем снимку у 24 минути, тачније 24.47.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво ако можете да одговорите докле се одмакло са овим процесом :

" BILI bismo srećni i zadovoljni kada bi Sinod Bugarske pravoslavne crkve dao blagoslov da se jedan deo moštiju svetog kralja Milutina dobije i da počiva u manastiru Banjska, rekao je kosovskometohijski episkop Teodosije, na nedavno održanoj proslavi sedam vekova manastira Banjska. Manastirski hram Svetog Stefana napravljen je kao grobna crkva nesumnjivo najuspešnijeg srpskog vladara, u kojoj je kratko počivao." izvor :  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:453494-Kralja-Milutina-nema-ko-da-trazi#.UjDSNLoUiwQ.facebook

Хвала унапред..

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče Savo.da li je sveti Ignatije Brajaničanov bio pod uticajem katoličke teologije(srednjovekovne),kada su u pitanju negovi stavovi o raju , paklu i večnim mukama?

 

Мислим да је постојао утицај, као уосталом код многих руских богослова и духовника. Као што рекох, не треба све примати здраво за готово. Ипак његови духовни савети су посебно трезвени и корисни, нарочито за почетнике. 

 

Када смо већ код тих тема, недавно сам гледао један Би Би Си документарац (http://www.bbc.co.uk/programmes/b01nmt3q) који прати развој "иконографије" пакла и нечастивога од раних хришћанских времена до наших времена. Занимљиво је како је све више идући кроз средњи век преовладавала машта па су се уметници такмичили како да прикажу што ужасније врсте мука.

 

У храму Sant' Apollinare Nuovo у Равени (поч. 6. века) приказан је Христос са два анђела, једним светлим са црвеним одеждама поред кога су овце, а други са Христове леве стране је тамнији, плаве боје и поред њега су јарад. То је по неким историчарима уметности један од првих приказа ђавола. Тек у каснијим вековима почињу да преовлађују теме које су нам познатије у западној уметности и које су великим делом под утицајем митолошких предања. Ово је веома важно јер показује да рани хришћани нису били оптерећени темама пакла и мучења, не зато што то не постоји, већ зато што радост заједнице у Христу потпуно у други план ставља муке и вечну смрт. Хвала Богу православна иконографија је већином сачувала тај приступ, док је на западу дуго времена преовладавало пренаглашено приказивање мука које граничи са изопаченошћу. Документарац вреди погледати у сваком случају. Штета је што нема и неког богословског тумачења већ се теми приступа искључиво са уметничког становишта.

 

30_big.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим страшно, да ли ти имаш пасош државе Србије?

Хвала унапред на одговору.

 

Имам.

 

Walter

 

A чије документе имате ви господине Виктус-е? Ви немате документе?

 

 

 

Србије.

 

п.с

Није ми јасно шта се ви љутите када са О.Савом лепо разговарам.

Интересују ме те ствари. У јавности имамо различите приче власти и Срба са КиМа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нико нас не тера на потписивање било каквог документа о признавању, нити знам да тако нешто постоји на КиМ. Наравно сви имамо документа Републике Србије, а неки и других Република са простора бивше Југославије.

Хвала Оче на одговору.

Знам за хрватску да смарају са неком документацијом, па реко да се и арбанаси нису досетили.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Почео сам да читам књигу Светогорски молитвени дневници стараца Теодосија и Никодима? Оче, шта мислите о тој књизи? Дали је то више отшелничка или општежитељна књига и дали бисте је саветовали некоме ко није монах? Мени лично се чини јако лепа књига, и надасве разумљива и не сувише тешка. Молим вас за ваше мишљење дали да наставим са читањем? 

 

Повест о животу ових великих каруљских отшелника са Свете Горе је заиста чудесна и треба је прочитати. Исусова молитва је уметност над уметностима, али треба имати у виду да се као и сво духовно искуство првенствено преноси живом речју и примером. Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману. 

 

Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.

 

Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује. Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности.     Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило.  Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри.  "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило.   Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју.  "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја.  Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило.   Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге.  "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило.  Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника.  Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката.   Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава.  На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица.   У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина.  Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву.  Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму.  Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост.   О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон.  Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац.  Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...".   Александар Лукић (Срна)     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      -Многобројни народ који притиче са свих страна у манастир Туман живо је сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 22.фебруара 2020. године у манастир Туман. Његову Светост Патријарха је дочекао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије са братством манастира и верним народом. У поздравној беседи епископ Игнатије је заблагодарио Његовој Светости што је Епархију браничевску и манастир, братство и верни народ удостојио патријарашког благослова.   Његова Светост је поздравио Епископа и братију истакавши да је у данашњем тешком времену Тумане поклоничка светиња која сија широм Српске Цркве и у коју многобројни народ притиче са свих страна: -То је живо сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   После свечане доксологије Патријарх је обишао манастирски комплекс видно задивљен уређеношћу манастира.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од zoranzoks,
      Помаже Бог свима.
      Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи.
      И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,?
      Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала.
      Зоран
×
×
  • Креирај ново...