Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

Мислим страшно, да ли ти имаш пасош државе Србије?

Хвала унапред на одговору.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Драги оче игумане, обогатили сте овај наш Форум. Слава Богу да сте одлучили да учествујете у њему. Верујем да ће Ваше писање многима помоћи... мени сигурно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

A чије документе имате ви господине Виктус-е? Ви немате документе?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

Da li bi nam preporucili neke sveotacke knjige za citanje?

 

Da li ste upoznati sa akcijama srpskih navijaca i grupa gde se skupljala i skuplja pomoc za nas zivalj na Kosmetu i manastire izmedju ostalog Decani,Devic,Banjska...? Kako vi gledate na tu pojavu,gde jedna grupacija mahom mladjih ljudi koja je medijski (ne)opravdano satanizovana,sa druge strane radi toliko na tome da na delu pokaze srpskom narodu na Kosmetu da nije sam,a da to nema nikakav medijski odjek,da cak i kad se pravi neki humanitarni dogadjaj za pomoc nasem narodu retko ko izlazi u susret da takvu vrstu dogadjaja izreklamira i siroj populaciji da na znanje da se tako nesto odrzava.

 

I da li se promenilo nesto u vasem stavu o govoru episkopa Atanasija i mitropolita Amfilohija na onom skupu u Beogradu koji ste izneli neposredno posle tog dogadjaja?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 ja bih da ocu Savi poklonim jednu Mocartovu melodiju iz Krunidbene mise (Credo) Oče, nadam se da voliš horove a još više Mocarta lol

 

http://www.youtube.com/watch?v=rlqXGk-RF-M

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

Da li bi nam preporucili neke sveotacke knjige za citanje?

 

 

Сада има заиста много преведених светоотачких дела и огроман је избор. У трпезарији смо донедавно читали Тумачења Еванђеља од Архиепископа Аверкија Таушева, а сада смо поново узели Аскетске огледе Св. Игнатија Брјанчанинова. Ја лично много волим св. Игнатија због његовог трезвеног приступа духовним питањима. Ипак, тешко је дати уопштен савет, а ево и разлога зашто?

 

Духовна литература је као једна велика апотека и у њој постоји лек за сваку болест. Уколико човек без познавања фармакологије уђе у апотеку и почне да бира лекове за своје болести по изгледу или личном нахођењу у великој је опасности да се отрује или озбиљно оштети своје здравље. Тако је и са нама уколико без потребног савета и духовног рецепта користимо светоотачку литературу. Све што су Свети оци написали духовно је корисно али не може се применити самовољно и без расуђивања. Добар део аскетске литературе је посебно писан за монашво и зато је људима који живе мирским животом корисније да читају савете отаца који су говорили о хришћанском животу "у свету".

 

Данас, нажалост, имамо често случајеве да и неки духовници, а најчешће и сами верници сами себи, преписују духовну литературу која их неретко одводи на пут самомњења или прелести. За хришћане који живе породичним животом најбоље је да се саветују са искуснијим парохијским свештеницима који и сами имају искуство породичног живота. Монашка литература ако се буквално примењује "у свету" може да буде и веома штетна. Али и у тој литератури постоје разлике. Општежитељни монаси би више требало да читају поуке везане за живот монаха у заједници, а мање отешелничку литературу. Зато посебно волим Аву Доротеја или поуке Св. Теодора Студита из Добротољубља. 

 

Житија светих су веома лепа литература уколико, наравно, не узимамо за узор примере који нису прикладни унашем времену и условима у којим живимо. Циљ духовне литературе јесте да нас подстакне на молитву и труд, а надасве а нам помогне да боље живимо у заједници (породици, колективу и сл)и да нас подстиче на милосрђе и праштање. Веома је важно да читамо и тумачења Св. Отаца како бисмо боље разумели светоотачку логику размишљања и поимања свештених писама.

 

У сваком случају бих саветовао да се избегавају нездраве апокалиптичне књиге. И сами знате да се Откровење никада не чита у Цркви не зато што је неистинито (не дао Бог) већ зато што постоји велика могућност погрешног тумачења и повезивања догађаја о којима оно говори. Јако је опасно да се нарочито почетници у вери баве темама краја света и антихриста, и нарочито питањима масона, завера, сатанизма и сл. Не смемо да заборавимо да зло не можемо да победимо тако што ћемо га проучавати, већ једино уколико се и сами утврдимо у здравом духовном животу. Бављење овим темама недовољно стабилне људе уводи у обману и духовну параноју и удаљује их од Бога. Злога ће моћи препознати само они који су упознали живог Христа, а не они који стално читају о негативним стварима у свету јер бавећи се тиме ризикују да подпадну под дејство поднебесних сила.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Почео сам да читам књигу Светогорски молитвени дневници стараца Теодосија и Никодима? Оче, шта мислите о тој књизи? Дали је то више отшелничка или општежитељна књига и дали бисте је саветовали некоме ко није монах? Мени лично се чини јако лепа књига, и надасве разумљива и не сувише тешка. Молим вас за ваше мишљење дали да наставим са читањем? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li ste upoznati sa akcijama srpskih navijaca i grupa gde se skupljala i skuplja pomoc za nas zivalj na Kosmetu i manastire izmedju ostalog Decani,Devic,Banjska...? Kako vi gledate na tu pojavu,gde jedna grupacija mahom mladjih ljudi koja je medijski (ne)opravdano satanizovana,sa druge strane radi toliko na tome da na delu pokaze srpskom narodu na Kosmetu da nije sam,a da to nema nikakav medijski odjek,da cak i kad se pravi neki humanitarni dogadjaj za pomoc nasem narodu retko ko izlazi u susret da takvu vrstu dogadjaja izreklamira i siroj populaciji da na znanje da se tako nesto odrzava.

 

I da li se promenilo nesto u vasem stavu o govoru episkopa Atanasija i mitropolita Amfilohija na onom skupu u Beogradu koji ste izneli neposredno posle tog dogadjaja?

 

 

Последњих година све нам чешће долазе млади навијачи који желе да помогну манастирима на Косову и Метохији али и сиромашним људима. Ево једне вести о томе од прошлог лета http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/navijaci-fudbalskih-klubova-sakupili-pomoc-za-srpske-povratnike-u-metohiji

 

Јако ценим њихов труд и сматрам да су кроз љубав према спорту дошли до много значајнијег циља. Многи су узрасли још више у вери и разумели су да је љубав према ближњем, нарочито онима који страдају, један од најлепших израза наше православне хришћанске вере. У последње време много нам помажу око рада народних кухиња, а дали су недавно и велики допринос у организацији прославе Видовдана која је прошла достојанствено и мирно на Газиместану. 

 

Нажалост у појединим медијима постоји прилично поједностављено и крајње једнострано гледање на навијаче. Не можемо да порекнемо чињеницу да су навијачи спортских тимова данас у свету међу највећим изазивачима гужви и насиља на улицама. То је пре свега социјални проблем јер ти млади људи, неретко оптерећени бројним проблемима како у породици тако и у друштву, траже заједницу и доживљавају је у бодрењу својих омиљених клубова. Спортска такмичења и навијање стварају веома јак осећај припадности и солидарности међу људима. Искрено верујем да онима који упознају Христа спорт и навијање престаје да буде опсесија и постаје хоби и занимација, што је сасвим нормално, док се оне креативне снаге усмеравају на много важнија питања као што је случај код оних навијача који су нашли пут до Цркве.

 

Недавно нам је била и руска телевизија која је управо радила прилог о српским навијачима који организују акције помоћи за страдални народ на Косову и Метохији. Режисер ми је рекао да је фасциниран овим феноменом јер у Русији навијачи већином оду у крајњи анархизам и деструкцију. Ето, можемо да се надамо да ће српски навијачи постати проповедници Христа и по стадионима у земљи и иностранству. И то је важан апостолски рад.

 

Што се тиче мог односа према Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасију могу да кажем да су они били и остали моји први и најважнији духовни учитељи од којих сам се учио и дан данас се учим љубави према Богу. Као студент сам редовно слушао њихова богословска и духовна предавања и увек ме је одушевљавала непосредност њиховог духовног опита, непатворена искреност и природна и трезвена духовност. Ја истински знам да све што су говорили и говоре то чине из велике бриге према народу и Цркви, а не како би некога повредили и изложили понижењу. Неспоразуми у јавности, и нарочито у медијима, настају највише због тога што њихов начин говора не разумеју људи којима је стран живот у Цркви. Ми који их лично познајемо доживљавамо их као непоновљиве и јединствене личности и никада не заузимамо о њима став на основу појединих изјава или поступака.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ja bih da ocu Savi poklonim jednu Mocartovu melodiju iz Krunidbene mise (Credo) Oče, nadam se da voliš horove a još više Mocarta lol

 

http://www.youtube.com/watch?v=rlqXGk-RF-M

 

Искрено благодарим на овом музичком дару. Од малена сам готово искључиво слушао класичну музику и одрастао сам уз Моцарта, Бетовена, Баха, Сен Санса, Елгара.... Нажалост нисам се показао као добар виолиниста иако су ме родитељи терали да више учим, али, ипак, остала је велика љубав према музици коју сада као монах доживљавам и из духовне перспективе. Највише од свих ипак волим Баха који је изашао ван свих оквира времена у коме је живео и створио бесмртну музику која стално наново одушевљава у сваком узрасту и времену. Истинско уживање у музици не подразумева маштање. Заправо најбоља музика је она која нас толико обузме да потпуној сабраности пратимо музичке линије и осећај је веома близак молитви. Зато мислим да слушање музике на овај начин посебно духовно обогаћује.

 

Сваки од великих композитора открио је један део чудесне тајне музике и зато се тешко везати само за једну врсту музике и једног композитора. Посебно одушевљава када добри извођачи бесмртне музичке композиције проживе и изразе толико лично да је свако ново слушање увек нови доживљај и радост. 

 

Нарочито ми је занимљива оркестрална музика. Иако никада нисам успео да засвирам у оркестру, дубоко осећам из искуства честог слушања и разговора са музичарима да је заједничко музицирање, нпр. симфонијски оркестар, један од најлепших израза саборности у уметности. Сваки инструмент остаје оно што јесте и прати своју мелодију, а сви заједно чине хармонију и потпуно јединство - звучна икона.

 

Искористио бих прилику да посебно препоручим Бахове Бранденбуршке концерте у изведби Фрајбуршког барокног оркестра (Freiburger Barockorchestra) са сјајним виолинистом Готфридом фон Гелцом. Незаборавна изведба коју имам и у високој резолуцији на DVD. Ево је и на youtube па ко воли може да послуша (свих шест концерата):

http://www.youtube.com/watch?v=uw2dlZ8V4-0

Посебно волим Andante другог Бранденбуршког концерта у коме имамо фантастичан трио: виолине, обое и блокфлауте уз тиху пратњу чембала и виолончела. Фантастична ствар. Можете је наћи горњем снимку у 24 минути, тачније 24.47.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво ако можете да одговорите докле се одмакло са овим процесом :

" BILI bismo srećni i zadovoljni kada bi Sinod Bugarske pravoslavne crkve dao blagoslov da se jedan deo moštiju svetog kralja Milutina dobije i da počiva u manastiru Banjska, rekao je kosovskometohijski episkop Teodosije, na nedavno održanoj proslavi sedam vekova manastira Banjska. Manastirski hram Svetog Stefana napravljen je kao grobna crkva nesumnjivo najuspešnijeg srpskog vladara, u kojoj je kratko počivao." izvor :  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:453494-Kralja-Milutina-nema-ko-da-trazi#.UjDSNLoUiwQ.facebook

Хвала унапред..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo.da li je sveti Ignatije Brajaničanov bio pod uticajem katoličke teologije(srednjovekovne),kada su u pitanju negovi stavovi o raju , paklu i večnim mukama?

 

Мислим да је постојао утицај, као уосталом код многих руских богослова и духовника. Као што рекох, не треба све примати здраво за готово. Ипак његови духовни савети су посебно трезвени и корисни, нарочито за почетнике. 

 

Када смо већ код тих тема, недавно сам гледао један Би Би Си документарац (http://www.bbc.co.uk/programmes/b01nmt3q) који прати развој "иконографије" пакла и нечастивога од раних хришћанских времена до наших времена. Занимљиво је како је све више идући кроз средњи век преовладавала машта па су се уметници такмичили како да прикажу што ужасније врсте мука.

 

У храму Sant' Apollinare Nuovo у Равени (поч. 6. века) приказан је Христос са два анђела, једним светлим са црвеним одеждама поред кога су овце, а други са Христове леве стране је тамнији, плаве боје и поред њега су јарад. То је по неким историчарима уметности један од првих приказа ђавола. Тек у каснијим вековима почињу да преовлађују теме које су нам познатије у западној уметности и које су великим делом под утицајем митолошких предања. Ово је веома важно јер показује да рани хришћани нису били оптерећени темама пакла и мучења, не зато што то не постоји, већ зато што радост заједнице у Христу потпуно у други план ставља муке и вечну смрт. Хвала Богу православна иконографија је већином сачувала тај приступ, док је на западу дуго времена преовладавало пренаглашено приказивање мука које граничи са изопаченошћу. Документарац вреди погледати у сваком случају. Штета је што нема и неког богословског тумачења већ се теми приступа искључиво са уметничког становишта.

 

30_big.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мислим страшно, да ли ти имаш пасош државе Србије?

Хвала унапред на одговору.

 

Имам.

 

Walter

 

A чије документе имате ви господине Виктус-е? Ви немате документе?

 

 

 

Србије.

 

п.с

Није ми јасно шта се ви љутите када са О.Савом лепо разговарам.

Интересују ме те ствари. У јавности имамо различите приче власти и Срба са КиМа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нико нас не тера на потписивање било каквог документа о признавању, нити знам да тако нешто постоји на КиМ. Наравно сви имамо документа Републике Србије, а неки и других Република са простора бивше Југославије.

Хвала Оче на одговору.

Знам за хрватску да смарају са неком документацијом, па реко да се и арбанаси нису досетили.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Почео сам да читам књигу Светогорски молитвени дневници стараца Теодосија и Никодима? Оче, шта мислите о тој књизи? Дали је то више отшелничка или општежитељна књига и дали бисте је саветовали некоме ко није монах? Мени лично се чини јако лепа књига, и надасве разумљива и не сувише тешка. Молим вас за ваше мишљење дали да наставим са читањем? 

 

Повест о животу ових великих каруљских отшелника са Свете Горе је заиста чудесна и треба је прочитати. Исусова молитва је уметност над уметностима, али треба имати у виду да се као и сво духовно искуство првенствено преноси живом речју и примером. Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману. 

 

Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.

 

Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује. Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...