Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Саво, ако се не дај Боже посветите, на вашој икони ће писати: Преп. Сава Бржи од св. Николе! :)) Јер, Никола је познат као Брзи помоћник, али овако брзо одговарање не може да се објасни људским расуђивањем. Можда је Господ узео па клонирао о. Саву, па је један на састанцима са генералима, други пише, трећи преводи а четврти служи литургију!

И још једна напомена, па ћу после да се уозбиљим: Некоректно је са ваше стране да ми угрожавате идентитет! Не смете више да имате неке духовите опсервације, јер како ће људи да ме разликују? То је једино што имам, а ви сада и то мало хоћете да и узмете?... - Умро сам кад сам прочитао: Да се вратимо платонизму... :)) 

Хвала на овим прецизацијама, као што је и нота, да су Оци корисни исправна јер могу да нам дају корисне индикације. И ја то мислим, само сам упозорио на ону опасност цитирања без "система". Но, сада можемо лакше да дишемо кад знамо отприлике ко шта заступа.

Велики поздрав из Рима до наредног чујења!

 

ПС. Пошто сам обећао да ћу од сада бити  озбиљан, праштајте ми на последњој пошалици, на овом Православном мотивационом постеру који сам направио пре неки месец...

     

 

Непоправљиво сте духовити :) Неко ће рећи, како онај Сава који је писао против екуемнизма онако жестоко, сада цитира Ранера и Рацингера. Ваљда сви имамо својих фаза у животу и нисмо "незаблудиви" као папа. И даље остајем крајње резервисан против фестивалског екуменизма који, како видим јењава и да је суштински неозбиљан, али озбиљна дискусија је и те како важна, и о томе сам већ раније писао.

 

Недостаје ми Рим, последњих неколико година био сам пет пута и можда га познајем боље него било који други град у свету. Посебну радост сам имао када сам пре две године посетио Santa Maria Antiqua на форуму са предивним фрескама (са грчким натписима). Драго ми је да је сада отворена за посете. Ипак, поред, свих предивних старих цркава, катакомби, музеја, античких рушевина, наравно, и сладоледа на Piazza Navona, који не сме да се пропусти, моје посебно место је касно поподне у врту наранчи. Тај непоновљиви мир Авентина, са предивном базиликом Св. Сабине и колорит тог дела града је нешто што мора да се изнова стално доживљава. 

 

Обично је прва асоцијација свима у Риму је Ватикан. Мени није засигурно. Базилика је заиста импозантна, а пре две године сам имао прилике да посетим ид катакомбе испод цркве и приђем месту за које се верује да је гроб ап. Петра, али Ватикан не само да је посебна држава, већ некако ми одступа од оног Рима који ми је близак срцу. Делује ми као нека израслина на телу града. И од многих пријатеља римокатолика сам чуо да Христа радије траже у мањим црквама, далеко од вреве медија и часних сестара које скандирају папи са заставама својих земаља. Вероватно и ви некада служите у нашој православној цркви Св. Теодора испод Палатина. Лепо је што је папа одлучио да је да православнима. Имали смо предивну Литургију тамо са браћом Грцима, певао је Каварнос. Иначе, много ми се свиђају ротонде и поменута, као и Santo Stefano Rotondo и Santa Constanza које су нажалост под великом навалом туриста. Лепо је било и што смо посетили и студио за мозаике о. Дворника на Есквилину. Знам се од раније са о. Миланом Жустом, па смо могли мало да се упознамо са њиховом заједницом и врло занимљивим радовима у техници мозаика. Вечера на римској тераси на врх њихове зграде, са које се виде обриси купола заиста је доживљај.

 

Мени тако драги ранохришћански Рим и даље живи, и поред дебелих наслага ренесансе и барока, као што испод свега још можемо да осетимо и онај фасцинантни антички Рим. То је оно што ме посебно привлачи јер човек може да осети колико је тај град мученика и светитеља привлачио хришћане вековима и није без разлога био прва Црква Васељене. Савремени римокатолички свет је у превирању. Мислим да је нови папа, који ми као човек изгледа веома симпатично и непосредно, као човек из Латинске Америке више пасторалац, а не теолог као Бенедикт. Отворен је за савремене теме, што је јако добро, али мислим да тешко може нешто суштински да промени. Конгрегација за доктрину вере заправо чврсто држи догматске позиције (како су га само елегантно исправили када је рекао и да за атеисте има могућности да се спасу) а њему је изгледа остављено да поправља пољуљани имиџ Цркве у јавности после свих оних ужасних скандала. У Дечанима смо до сада имали прилику да упознамо и два кардинала који су још papabili, садашњег миланског Scolu, бечког Schönbornа, као и бившег вашингтонског Мек Керика. Мислим да Ватикан за сада држи врло јасан став око Косова који је апостолска администратура јер знају да би признање Косова покварило односе са Москвом, а то им најмање треба сада (а пут до Москве иде преко Београда). Није ме зачудило када је нови папа дошао из Аргентине јер очигледно је да се тежиште РК цркве помера на друге континенте. Стара РК Европа је некако уморна и раслабљена. Након пада комунизма и ми православни осећамо многе симптоме њихових проблема. Ваљда је Црква најјача када је прогоњена и када живи далеко од рефлектора медија и славе овог света.

 

Дијалог Рима и Православног света се отприлике креће ка међусобном упознавању, што је доста узнапредовало и Запад данас много боље познаје Исток. Наш проблем јесте што не само да имамо шематизоване ставове о хришћанском западу који је веома разнолик, већ и што често не осећамо ни потребу да са њим више комуницирамо. Позиције о римокатолицима су блиндиране. Годинама смо овде са италијанским војницима и имамо бројне пријатеље у Италији (тамо је и друштво наших пријатеља Amici di Decani). Кроз све њих смо упознали људе великог срца и дубоке унутрашње културе. Наш проблем на Балкану јесте што римокатоличанство искључиво гледамо кроз наш конфликт са римокатоличкој цркви у Хрватској која је проблем сама за себе (а колико видим задаје и главобоље и Риму својим непоправљивим национализмом, који неретко све више нагиње отвореном усташлуку). То је штета.

 

Хришћански Запад је у кризи, секуларизација, црквени скандали, претварање Цркве у својевсну НВО, одвајање теологије од савременог живота и претварање у једну чисто академску дисциплину, све је то допринело томе да се у многим круговима и поред још доста импозантних бројки званичних верника осећа све већа криза. Отуда толика потреба да се нађе изгубљена заједница са Истоком, до сада првенствено са Цариградом, а у новије време све интензивније са Москвом (ваљда су схватили да док постоји руско њет нема ништа од посла). Да не дужим опет, ово је јако важно питање. Имамо много тога заједничког, али морамо да разјаснимо многа питања и разумемо околности које су довеле до разлика. Congarova књига "После 900 година" која је ваљда већ објављена у српском преводу је јако занимљива (читао сам је још раније на енглеском). Важно је да се разговара, да се избегавају тешке речи, да се међусобно стално упознајемо. Ако се настави оваква демографска ситуација, Европа би можда веж за неколико десетлећа могла да постане и муслиманска. Отуда потреба да се ово питање озбиљно схвати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Непоправљиво сте духовити :) Неко ће рећи, како онај Сава који је писао против екуемнизма онако жестоко, сада цитира Ранера и Рацингера. Ваљда сви имамо својих фаза у животу и нисмо "незаблудиви" као папа...

 

Хришћански Запад је у кризи, секуларизација, црквени скандали, претварање Цркве у својевсну НВО, одвајање теологије од савременог живота и претварање у једну чисто академску дисциплину, све је то допринело томе да се у многим круговима и поред још доста импозантних бројки званичних верника осећа све већа криза. Отуда толика потреба да се нађе изгубљена заједница са Истоком, до сада првенствено са Цариградом, а у новије време све интензивније са Москвом (ваљда су схватили да док постоји руско њет нема ништа од посла). Да не дужим опет, ово је јако важно питање. Имамо много тога заједничког, али морамо да разјаснимо многа питања и разумемо околности које су довеле до разлика. Congarova књига "После 900 година" која је ваљда већ објављена у српском преводу је јако занимљива (читао сам је још раније на енглеском). Важно је да се разговара, да се избегавају тешке речи, да се међусобно стално упознајемо. Ако се настави оваква демографска ситуација, Европа би можда веж за неколико десетлећа могла да постане и муслиманска. Отуда потреба да се ово питање озбиљно схвати.

Потпуно делим вашу визију црквене политике. И мени се једнако диже коса на глави од јефтиног, "тријумфалистичког" екуменизма као и ригидног зилотизма. Јер верујем да је црква једна, и у добру и у злу. Да благодати има и у једној и у другој као по моделу СЗ Израела који се расколио. И горе и доле су или пророци.

У једном се не слажемо: Ја мислим да папа може и да погреши, али да је непогрешив само Радосављевић!

И мене су мало, онако у екуменској љубави, браћа католици "насекирали" када сам им доказивао да постоји код Августина јасно напуштање одређених младелачких позиција. То је била сцена за Кустурицу. Надам се да ћу вам је препричати када се угоди неки сусрет.

наче, ја и моја госпа сарађујемо тесно са Рупником и Ћентро Алети. Вероваћете ми на реч да чим се појавим почну да се смеју! Смеју се, али су почели да ме зову Тесла не смејући се, јер сам пронашао неку технологију за рад на стаклу која им је била нерешив проблем 10 година, а ни у свету није решен. Мени је требало недељу дана, јер сам потпуни новак за сликање на стаклу. Смејали ми се у Загребу кад сам вршио пробе, али су после тога на мојој чаши за воду написали: Тесла! :D - Како рече, да поновим, митр. Амфилохије за мене: Залудни ум је ђавоље потркалиште.

Једини проблем са о. Рупником и његовом екипом је што кад узмем озбиљно да причам, нико ми ништа не верује. Прво ме гледају у очи, а онда питају: Ма, ти то озбиљно? :D 

Конгар је изашао. Ја и моја госпа, састрадалница и великомученица, смо га превели, ја написао увод и приредио библиографију; одржан и међународни симпозијум на БФ у Бг., декан Пузовић га отворио, Били и Хочевар и Кардинал Кох, али ни једна вест о том догађају није дата на сајту Бф! Е, такви безобразлуци мене избезумљују! Радимо против нас самих и после нам други крив.

Но, да не дуљим, ви изнесте дивне утиске о Риму и о ономе што нам је заједничко... (истоку и западу). Разлике не би требало да нас деле него богате. Чудим се једном: талибани који су стално у молитвама светих отаца, како се не запитају што силни свеци одавде не утекоше? Зашто св. Никола трпи да му на гробу, на трпези у коју је уграђен врше мису, па тако и Августин, Петар, Павле, Амброзије, Григорије Богослов и небројени други? Ја волим често да размишљам из талибанске позиције. После схватим да они ни не размишљају...         

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Али сада долази кључно питање – какав смисао ту има крај света, када васкрсење бива након смрти. Rahner даје одговор „Васкрсење тела и свеопшти суд дешавају се паралелно са временском историјом света. Они коинцидирају са свим појединачним судовима свих појединих људи. (Богословска истраживања, 17, 115.) Шта то значи? Како који поједини човек улази у вечни живот они се придодају општој реалности у којој обитавају. Та „заједница“ је заправо свршетак света који је у динамици. Крај тога ће доћи када издахне последњи човек. Овај став подразумева паралелни процес са нашим светом у коме је тачка спајања између пролазног времена и вечности заправо смрт сваке особе.   Крај света према томе није неопходно једна тачка у будућности. То је заправо постојећа реалност у вечности која коначно бива испуњена када се заврши људска историја на земљи, каже Rahner у Основама хришћанске вере 446. Човек заправо улази у своје крајње стање у тренутку смрти. У вечности нема времена, јер је то вечно „сада“. Ово је о. Зоран често помињао у својим одговорима. 

 

Издвојио сам две битне тачке размимоилажења са наизглед сличном идејом.

Ако смем бити слободан и изнети кратко своје виђење, које балансира између вашег и Rahner-овог.

Наиме, мишљења сам да се васкрсење тела догађа одмах и паралелно са историјом за све (и свете и "обичне") АЛИ не и коначан Суд (јер кад је коначан онда је за све и свакога).

Битна разлика (а која би била на линији моје раније мисли) је та - да свети ЈЕСУ већ "зацементирали" свој однос са Христом и ту неће бити неке промене до Суда (као што рекосте "Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело...и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу", дакле ту нам је свима извесна тачка подударања без обзира на виђење тела), АЛИ остали НИСУ и настављају да и у васкрслим телима осећају везу са живима и доживљавају "динамику" односа као и извесну промену на себи али не више "својом вољом" (већ управо молитвама живих за упокојене и јачањем веза љубави кроз молитвени однос нас "живих" са њима - дакле нема тог крајњег стања у тренутку смрти за све о ком Rahner беседи. Нису се сви остварили у пуном потенцијалу као што јесу свети, има простора за напредак). То је део за који ви говорите: "...а они који нису тог удела, живе неким полуживотом." 

Дакле, тек када се у историји заврши ова динамика односа између нас "земаљских" и тих "небеских" чланова Цркве, и сви дођемо до својих крајњих тачака у односу са Христом (јер однос са другим човеком је истовремено и однос са Христом "када учинисте једном од ових најмањих, мени учинисте", и зато се љубав живих одражава и на љубавни однос упокојених са самим Христом) - тада долази свеопшти Суд, тада се подвлачи црта.

Овим молитве за упокојене имају свој пун смисао, као и Коначни Суд као заиста једна тачка у будућности 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Теолог је изнео веома занимљиво мишљење, али то ћемо морати сутра. Сада следи наставак мог пукушаја да направимо један шири преглед есхатолошких размишљања Сетих Отаца и црквених писаца раних векова. Ко није прочитао први део може да га нађе у поруци


 

У првом тексту о. Зорана говорило се посебно о Св. Јефрему Сирину и помињано је спавање душа. Друга важна тема јесте одакле се јављају светитељи. Рани оци и црквени писци су се бавили не конкретно одговором одакле се јављају него питањем да ли они одмах васкрсавају и иду на небо или не. Изгледа није постојала идеја да "обични смртници" одмах васкрсавају. Вероватно Ранер не би добро прошао са својом теоријом :)

 

СИРИЈСКА ТРАДИЦИЈА О СПАВАЊУ ДУШЕ ДО ВАСКРСЕЊА

 

За разлику од већине грчких и латинских отаца сиријска патристичка традиција говори о „сну душе“ између смрти и васкрсења, али уз очекивање васкрсења. Ту се примећује утицај Татиана, једног од првих хришћанских писаца који отворено тврди да душа неће преживети смрт тела. Сиријска традиција наставила је да посебно наглашава васкрсење док је другде више реч о блаженом осећању душе. Сиријци нису имали учење о привременом појединачном суду. То се може видети код Афратеса који каже да „грешник још док живи мртав је за Бога, а праведник, иако је умро, жив је Богу јер је таква смрт сан, као што Давид каже „Легох и заспах и пробудих се“ Такође и Исаија каже „Они који спавају у прашини пробудиће се“ и Господ говори о кћери старешине синагоге: „Девојка није умрла већ спава“. Такође и за Лазара каже својим ученицима „Наш пријатељ Лазар је уснуо, али идем да га пробудим“ и Апостол каже „Сви ћемо уснути али се сви нећемо променити“ и опет каже „У вези оних који спавају не жалостите се“. (Aphrahatес. Demonstrationеs 8.18)

 

Стање душе док спава је слично оном стању душе након смрти, оне сањају и чекају да буду пробуђене у том стању. „нови зависе од савести умрлих…. Добри почивају са добром савешћу и мирно спавају и буде се спремно и освежени на Васкрсењу, док они који су чинили зло живе у немиру и ужасу јер се осећају непријатно због очекивања предстојеће казне.

 

Опште мишљење данас јесте да је ово коришћење сна у вези смрти резултат неразумевања Св. Писма. Афратес је једноставно преузео библијску алегорију сна и прихватио је да означава смрт. Пагани су такође смрт видели као сан, али као вечни сан из кога нема буђења, док овај сан подразумева да ће у време Васкрсења умрли бити пробуђени.

 

Слична размишљања налазимо и код св. Јефема Сирина. И он као и рани сиријски писци прихвата другу идеју јеврејског порекла „сна умрлих у шеолу“ период бесвесног постојања које премоштава период између смрти и Васкрсења, између историјског и освештаног времена. Суд долази тек са коначним Васкрсењем када ће овце и козе бити раздвојене (уп. Мт. 25.33) и тек тада ће праведници ући у рај, а зли ће доживети „другу смрт“ и одлазак у геену. Исто размишља и Исак Сирин када говори о мртвим краљевима, влдарима, мудрацима, војсковођама чија је слава и част сада заборављена „Авај, они су уснули већ годинама у аду као да је једна ноћ. Нити се зна колико још остаје да спавају у овом дугом сну, нити када ће зора васкрсења да их пробуди из њиховог сна“ (Подвижничке беседе Исака Сирина бр. 37) Јеферем Сирин је такође сматрао да је ово привремено стање стање бесвесности и да суд долази не након смрти већ након Васкрсења. Говорећи о Васкрсењу Христовом Јефрем се пита: „По чијој су наредби они који су спавали у гробовима изишли напоље“ (Јефрем, О преображењу том 2)

Ова слика преовлађује у источној патристичкој есхатологији и због тога што ће се мртви пробуди ти из сна звуком трубе (уп. 1Кор 15.52 и Мт 24.31, 1 Кор 4.16). Сам Јефрем каже да нема тог звука трубе као што ће бити онај будући звук који ће пробудити све који су уснули од почетка (уп. Јефрем, О трпљењу, Другом доласку и Страшном суду том 1) И Хиполит Римски има сличне ставове: „ И тада ће се чути звук трубе и пробудити оне у најдоњим пределима земље, праведнике и грешнике и сваки језик, народ и племе ће устати у трептају ока и стаће пред лицем земље чекајући праведног и страшног Судију у страху и трепету“ (Хиполит – Расправа о крају света, Антихристу и Другом доласку Господњем 37)

 

Став о томе да умрли спавају се налази и у Етиопској цркви, као и код Јермена који су били под сиријским утицајем. Григорије Просветитељ каже да ће они који спавају у гробовима устати на Васкрсењу и бити обучени у нова тела.  Атинагора, с друге стране, не доводи у сумњу активни живот душе у привременом стању иако указује да је она у стању сна. Она ће наставити своје постојање када јој се тело придружи у васкрсењу (Атинагора, О васкрсењу мртвих 16.4-6). Враћајући се Терутулијану видимо да он каже да се сан односи на стање човечје природе након смрти, након изласка душе. Тело је непокретно док је душа активна негде у својим сновима. Када тело васкрсне и пробуди се из сна наставиће своју ранију активност. Тертулијан води рачуна да не доведе у питање бесмртност и самосталност душе или да подржи идеју да је она несвесна након смрти. Августин у беседи 221.3 напомиње: „Шта је сан него дневна смрт која у потпуности не одваја човека и не задржава га сувише дуго? Шта је смрт него веома дуг сан из кога Бог буди човека. Према томе, где нема смрти, нема ни сна који је слика смрти“

 

Св. Јован Златоусти није био поборник спавања душа, иако је као рођени Антиохијац вероватно познавао ово предање које је било распрострањено у сиријској средини. Он на ову везу између смрти и сна више гледа у светлу Христовог искупљења, након кога смрт више нема онај страшни смисао, већ заправо представља само привремени сан „Након што је Христос дошао и умро за живот света, смрт се више не зове смрт већ сан и покој“ (De coemeterio et de cruce homilia. PG 49, 394B) Златоуст у својим Упутствима за катихумене такође каже „Христова смрт на крсту подсећа на Адамов сан и стога смрт није више од сна.“ Златоуст у низу својих омилија указује на ово питање, нпр Тумачење посланице Ефесцима „Смрт није више смрт него сан“ или у Тумачењу Матејевог Еванђеља „…. Нити је смрт смрт, већ је сан“. У свом коментару Господње молитве и светим тајнама крштења и Евхаристије Теодор Мопсуестијски, такође, наглашава овај угао гледања у вези између смрти као сна.

 

Златоуст рецимо у својим поукама катихуменима 12.12. каже: Када благодат дође и отера таму из наших умова, ми учимо шта је стварна природа ствари. Оно што нас је раније плашило сада постаје презриво у нашим очима. Ми се више не бојимо смрти, јер смо научили пажљиво од овог светог чина да смрт није смрт него сан и покој који траје само једно време. Такође нисмо уплашени ни сиромаштва ни болесни, ни било које несреће јер знамо да смо на нашем путу ка бољем животу који је отпоран на смрт и пропадљивост“ 

 

Златоуст у тумачењу ове алегорије смрти као сна чува аутентични смисао не улазећи у појам алегорије као Евсевије и Августин, нити тумачећи ово буквално као Сиријци. За њега је смрт преображена, изгубила је свој жалац и васкрсење је као буђење из једног сна. „Као када је Господ узео Адамово ребро и створио жену, тако је дао крв и воду из свог ребра да би основао Цркву. Када је Бог узео Адамово ребро када је био у дубоком сну, тако сада нама даје крв и воду након своје смрти, прво воду (крштење), а потом крв (Евхаристију). Али оно што је некада био дубоки сан сада је смрт, тако да можете да разумете да је ова смрт од сада заправо сан“ (Упутства катихуменима 3.18.)

 

Свети Амвросије такође сан као слику смрти користи како би указао да смрт као и сан траје само неко време и да неће бити вечна јер се завршава васкрсењем (De resurrectione 2.66) Ту се посебно осврће на два примера када Господ смрт назива сном да би нагласио привременост „Лазар је уснуо…Лазар је умро“ Јн 11. 11-14 и у приликом васкрсења Јаирове кћери (Мт 9. 18-26). Амвросије такође наглашава да не треба да се плашимо смрти јер нас ослобађа мука овог света и да као у обличју сна почивамо од светских мука (De resurrectione 2.3). У раним вековима очекивање ускоро долазеће Парусије значило је да судбина умрлих није била много значајна тема и врло често се говорило да они спавају чекајући у свести васкрсење. Гробља су била спавалишта (κοιμητήριον, лат. Coemeterium) био је уобичајени назив, за разлику од паганских некропола (νεκρόπολις, града мртвих). Будући да је постало јасно да ће Парусија бити догађај у далекој будућности, отуда долази до интензивнијег размишљања о привременом стању и идеје привременог суда након смрти сваког појединца. Коначни суд је догађај који коначно долази тек након Парусије. Августин по неким тумачима врло мало показује интересовање за стање умрлих између смрти и Васкрсења јер је живео у време пропадања Римског царства. Вандали су док је он био на самрти опседали његов родни Хипон. Хришани су сматрали да су ово јасни знаци краја света и да Коначни суд већ долази. 

 

Ипак, без обзира на све патристички писци нису игнорисали постојање привременог стања између смрти и Васкрсења, независно од тога колико ће оно трајати, Занимљиво је да први Отац који износи идеју да праведници одмах улазе на небо био Св. Григорије Велики, папа римски, који је као и многи у том тешком времену распадања Римског царства очекивао и Парусију као врло скори догађај. Не заборавимо, Хуни су пустошили Западно царство. Григорије је само великим чудом успео код Милана да убеди Атилу да не иде јужно на Рим. Pax Romana иако благостање паганског света била је и за хришћане једини поредак друштва који је гарантовао неку извесност реда и поретка. Пропадање овог света одражавало се на есхатолошка размишљања. Размишљања великог римског папе о есхатологији можемо да нађемо у његовим делима (Dialogorum libri 4.26, Moralia.Job 4.56; 13.48, 24.11; Homiliarum in evangelia libri 19.4)

 

МУЧЕНИЦИ - ДА ЛИ ОНИ ОДМАХ ВАСРКРСАВАЈУ ИЛИ И ОНИ ЧЕКАЈУ ВАСКРСЕЊЕ

 

Посебно место у есхатологији раних векова представља стање после смрти мученика. Мученици су били посебно поштовани, на њиховим гробовима су служене литургије, после подизане и прве велике цркве. До појаве првих подвижника и настанка монаштва у Египту, мученици су били светитељи par-excellence. 

 

Постојало је широко распрострањено веровање да су мученици, који су своју веру у Христа потврдили својом крвљу, одмах после смрти добијају награду за свој подвиг. Већ крајем другог и почетком трећег века долази до посебно развијеног култа мученика. По том веровању изгледа да мученици није требало да чекају васкрсење већ су одмах улазили у присуство Христово. Иако то експлицитно не налазимо нигде у Св. Писму, постоје неке имплицитне индикације (нпр. Фил. 1.23 „А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље;“ или наравно већ познате речи Господње у Лк. 23.43 „И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“. Не заборавимо и у Старом Завету још из Макавејског периода имамо постепено претварање једне колективне есхатологије народа Израиљског у индивидуалну есхатологију, посебно међу Фарисејима. То се може наћи и у апокрифној литератури где се отворено говори о награди коју мученици одмах добијају. У седмој глави друге књиге о Макавејима имамо највише извора за патристичко учење о мучеништву. Страдање Св. Поликарпа је већ код Оригена у Exhortation to martyrdom 23-27 протумачено тако да је он одмах добио награду. Такође се у том периоду јављај и бројна виђења која сведоче да су мученици директно отишли на небо, нпр. Тертулијан о томе говори у својој Расправи о души 55 када говори о виђењу Св. мученице Перпетуе.

 

Међтуим, изгледа немогуће да се нађе јасна основа да су патристички списи о животу после смрти директно формирана на основу мученичких култова, јер су они били више изузетак него правило. И даље се редовно говори о „привременом стању“ у вези са „обичним смртницима“. Нпр. када Климент Римски говори о мученицима који су ушли у славу након смрти (Прва Климентова 5-6; Писмо Филипљанима 9) тешко је закључити да ли он мисли да се за остале хришћане односи оно што се догађа са мученицима након њихове смрти. 

 

У његовом коментару мучеништва Поликарпа Смирнског (у посланици Цркви у Смирни поводом страдања Поликарпа гл 19) јасно се подразумева да мученик улази на небо и одмах прима награду „Јер пошто је кроз трпљење победио неправедног епарха, и тако задобио венац бесмртности, он сада, са апостолима и свим праведнима (на небу) радосно прославља Бога“. Наравно, Климент не пропушта да каже да ће његови мучитељи и у овом животу и у вечности добити заслужену казну (поменута посланица гл. 2). Краткотраја патња мученика се пореди са вечним мучењем оних који су их мучили да би се одрекли Христа (исто, г. 11). Слично говоре и Јустин и Лактанције и Евсевије у свом Животу Константина 2.27.

 

Игнатије Антиохијски наглашава наду васкрсења за мученика који пострада у вери и изгледа да чврсто верује у заједницу са Христом и након смрти и пре васкрсења, посебно за мученике (укључујући и старозаветне мученике који су пострадали као слуге Божији, нпр. пророк Исаија). Хиполит Римски говорећи о мучеништвима пророка каже „Ове речи вам упућујем као живима и са правом, јер ви носите већ венце живота и бесмртности која вас чека на небу“ (Расправа о Христу и Антихристу 31). Читајући неке од ових писаца стиче се утисак да се то не односи само на мученике, већ и на све светитеље, али тешко је наћи општеприхваћен став. Очигледно, прављена је јасна разлика између онога шта се дешава код обичних хришћана и оних који су препознати као већ прослављени тј. светитеља, али то варира од једног до другог писца. 

 

На пример Јустин мученик је сматрао да они који верују да душа иде Богу одмах након смрти су јеретици (циљајући посебно на гностике) јер поништавају значај Васкрсења. (Дијалог са Трифоном 80). Ипак ни он није доследан јер после каже да мученици иду свом Оцу након смрти. 

 

Прогонитељи хришћана су веровали да их лишавањем живота шаљу у потпуно непостојање у складу са паганским веровањима. Амвросије на то каже „Никада нам нису давали толику корист неког када су наређивали да се хришћани злостављају, прогоне и убијају. Оно што је код неверника сматрано казном, за верне је била награда.“ (Писмо 18.11). Хришћани су чврсто веровали свом Господу и његовим речима Мт. 10.28 „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.“ Хришћани се нису бојали смрти, што је пагане потпуно збуњивало и сматрали су их фанатицима. Они су веровали да их после смрти очекује васкрсење праведника. Евсевије помиње да се мученици нису плашили смрти јер су знали да су њихове душе бесмртне (наводећи паганске мислиоце Анаксарха и Епиктета у свом делу О Богојављењу 1.64) не изгледа као аутентично осећање оних који су страдали јер је њихова нада била у сједињењу са Христом, а не у бесмртности душе као такве. То јасно потврђује Св. Атанасије који наглашава „да мученици знају да када умру они н нестају већ постају нетрулежни кроз васкрсење „ (De incarnatio 27) У Апостолским установама 5.6. каже се да они који одбијају мучеништво одрицањем од Христа ризикују вечну казну јер ће ионако једног дана умрети. Св. Кипријан Картагински јасно каже да мученици примају награду када умру. Док награда за друге долази тек у Васкрсењу, мученици је добијају одмах након смрти , чиме имплицира да они васкрсавају одмах након смрти (уп. Кипријан Писмо народу Тибариса 58.4.2). Он каже да мученици „одлазе у слави из овога живота и одлазе у бесмртност, Писмо презвитерима и ђаконима 12.2.1. Мученик се зато не плаши смрти већ је жели. Кипријан тако следује Тертулијану који каже „Јер нико након што оде из тела одмах не одлази у присуство Божије осим мученика јер они добијају обиталиште у рају, а не у доњим просторима“ (De resurrectione carnis 43, De anima 55). Тако, дакле, и Кипријан тврди да остали верни, за разлику од мученика, морају да чекају Суд Божији (Писмо народу Тибариса 58.10.3.)

 

У Учењу апостолском Didascalia Apostolorum, за које сада патристика већином сматра да је реч о спису из 230 године, а не из апостолског периода тј. да је састављена након Апостолског сабора (Д.ап. 15). Реч је о спису који је обликован по угледу на ранији спис Дидахи (Учење дванаест апостола) и која је сачувана само у сирском преводу са латинским фрагментима. У Дидаскалији се у 20. глави помиње цитат из књиге пророка Данила 12.2 која се односи на славу коју ће мученици примити приликом васкрсења. (И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и прекор вечни. Дан. 12.2). Дидаскалија даље каже да васкрсење није обећано само мученицима него свим људима , а онда се цитира пророк Језекиљ 37. 1-14  (виђење о васкрсењу сувих кости). Ово може да укаже на чињеницу да награда мученика не долази пре васкрсења, већ пре као већа слава њихових васкрслих тела након свеопштег Васкрсења, што много вероватније).

 

Погледајмо цео пасус „Ако онда васкрсне све људе, како каже Исаија „свако тело ће видети спасење Божије“ још више ће похитати да васкрсне своје верне, а посебно најверније од верних, мученике, и подари им велику славу и учини их својим савладарима. Док је својим обичним ученицима, онима који верују у њега, обећао славу као што су звезде, мученицима је обећао вечну славу још већих светила која не падају, са више светлости која ће сијати кроз сва времена“ Идеја о већој награди након Васкрсења се доводи у везу са Јев. 11.35б „да би добили боље васкрсење“ Овде се вероватно мисли на то да верни у овом животу могу и да посрну и падну као звезде падалице, а мученицима је награда сигурна и обезбеђена. Верни се чак подстичу у наставку истог пасуса да посећују мученике у тамницама јер чинећи то учествоваће и сами у њиховом мучеништву и наследити вечни живот. Св. Јован Златоусти у беседи против хришћана који следују Јудејима 6.6 говори о мученицима да су „избегли буре пролазности и упловили у мирну луку и осигурали сигурну будућност“ Другде опет каже: „Мученик се више не плаши ђавола, нити се ужасава демона, нити се плаши са каквом лакоћом нас осваја грех, не обузима га завист, нити га прождире похота, нити га напада острашћена љубав. Он није подложан оним променама које нас оптерећују. Он гледа бестелесне силе лицем у лице. …. Он стоји пред престолом Цара, сијајући зракама јачим од сунца, чекајући само она непромењива блаженства у којима нема промене… они седе у миру као брод у луци и уживају у радости коју никакве речи не могу описати. Ако је таква њихова слава сада, замислите само каква ће бити тек када приме свој удео и буду уживали у тој слави“ Златоуст ипак прави разлику између славе коју добијају после смрти и оне коју добијају на крају овог света и века.

 

Кесарије из Арла каже да је светитељ у рату са ђаволом „у овом рату човек је увек у опасности док не умре“ (Беседа 177.3). Св. Атанасије Александријски говорећи о игуману Теодору напомиње: „Ако је благословен онај који се боји Господа, таквог са сигурношћу можемо звати блаженим имајући чврсту увереност да је је дошао као до неба и да има живот без бриге“ (Друго писмо Орсисију 58) У Апостолским установама (које се датирају обично на 400. год) налазимо такође нагласак на васкрсење и нетрулежност у вези са  мучеништвом. Ова нетрулежност се не помиње у вези са физичком савршеношћу већ више у смислу духовне савршености. Овај аспект нетрулежности је оно што ће бити утеха мученика, јер њихова тела су исечена и заклана, спаљена у ватри или су их појеле дивље звери, али она ће бити васкрснута цела и без мане“. Такође налазимо и следеће речи „Јер Свевишњи Бог сам ће нас васкрснути Господом Исусом Христом према свом непогрешивом обећању и даће нам васкрсење са свима онима који су уснули од почетка света и онда ћемо сви бити у нашем садашњем обличју, без оштећења или трулежи. Васкрснућемо нетрулежни, без озбира да ли пострадамо на мору или нас разнесе земља или нас растргну на комаде дивље звери или птице грабљивице. Он ће нас васкрснути својом силом и цео свет ће бити држан у рукама Божијим „ (Апостолске установе 5.7). Августин чак каже да ћемо сви имати беспрекорна васкрсла тела, али ће мученици задржати на телима трагове свог мучеништва као доказ своје љубави за Бога, али то неће бити изобличење тела већ знак части и лепоте. (De civitate dei 22.19), додао бих по угледа на Господа који се апостолима појавио са траговима рана на рукама и ребрима које је Тома опипао и уверио се. 

 

Наравно, као што смо већ видели Оци немају пуну сагласност да ли мученици одмах иду на небо. Међу онима који су веровали да они одмах иду на небо били су Дионисије Александријски, Григорије Просветитељ Јерменије, Августин (De civitate 8.27), Лав Велики (Oratio 85.4), Амвросије (Epistola 22.7). Златоуст, међутим, говорио да су мученици у „Павловом хору“ и да „још чекају своје венце“ (Расправа против хришћана јудаиста) 6.1.6,  и Поуке катихуменима 7.1. Златоуст такође каже да они који одбацују магијске талисмане и врачарије када су болесни и бирају да трпе болест и можда умру заједно ће бити са мученицима на дан Суда јер су изабрали радије смрт него помоћ врачара. (Против јудаиста 8.7.3). Он каже да мученик није само онај који изабере смрт када од њега траже да жртвује идолима већ и сваки човек који одлучи да избегне оно што је нечасно иако му то може донети смрт, он је такође мученик. (исто 8.7.13).

 

Иако у сиријској традицији, где је преовладавало учење о спавању душе до Васкрсења, многи сматрају да мученици одмах иду на небо, ово није случај код свих. На пример Св. Јефрем Сирин сматра да мученици примају своју награду тек када дође Васкрсење, не одмах. Он каже да ће „Бог дати својим атлетама њихове венце тек када васкрсну“ (О вери 1.3) Севир Антиохијсски говори такође да сви мртви морају да сачекају Васкрсење и Суд пре него што добију вечну казну или награду. Викторин петавијски каже да душе светитеља који су прошли мучење чекају освету за своју крв (Отк. 6. 9-22) и примиће награду у ехатону, као вечну награду. Они чекају под бронзаним олтаром у аду, месту покоја свих светих под земљом, док је златни олтар на небу (уп. Викторин О Откровењу 6.9)

 

Јасно је из свега да су мишљења о томе када мученици примају коначну награду подељена кроз цео патристички период. Разлог зашто се веровало да мученици узлазе на небо одмах по смрти, а други верници треба да чекају Васкрсење вероватно се развила као последица веровања да они учествују страдањем у смрти Христовој. Као што је Христос пострадао и васкрсао и узнео се на небо поразивши своје мучитеље, тако и његови сведоци тј. мученици који страдају њега ради иду одмах за њим.

 

Мислим да и након овог другог дела прегледа светоотачких разматрања о есхатологији видимо да су постојала различита учења. Сиријска традиција о спавању душа, у коју је изгледа веровао и св. Јефрем, полако се изгубила и протумачена је као алегорија смрти која је као сан, краткотрајна јер сви чекамо да будемо пробуђени Васкрсењем. Што се тиче мученика, мишљења су подељена. Јасно је било да они као најверније слуге Христове морају нечим да се издвајају од осталих чија дела тек треба да се провере на суду, док мученичка крв и страдање на известан начин ослобађају потребе суда. Други су ипак чувајући предање о Васкрсењу за све ову јерархију светитеља више тумачили као награду која ће за мученике и светитеље бити још већа након свеопштег васкрсења…..

 

Ако стигнем, потражићу још извора. Богословље, како смо се сложили, није бескрајно тумачење и рециклирање Светих отаца и црквених писаца из прошлости, али они нам и те како указују на континуитет црквеног предања које никако не смемо да занемаримо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Теолог је изнео веома занимљиво мишљење

 

Праштајте, али не судите о књизи по корицама. И ви сами кажете да нисте теолошки образовани а ја бих вам бар један докторат пришио. Моја титула има везе са студијама, али није заслужена, већ је у једом ранијем периоду живота овог форума омогућавала приступ неким подфорумима...

Дакле, пропусте у мојим мишљењима немојте приписивати БФ-у већ лично мени. Хвала унапред.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Такође и Исаија каже „Они који спавају у прашини пробудиће се“

Slazem se sa vama, da su ovi moguce u Hristovom pamcenju.

 

Medjutim, sta cemo sa onima, koji ne spavaju smrt? Ko su oni koji prodjose sud privremeni ili vecni sasvim im se isto pise, jer verujemo da su ti svetitelji u potpunosti u zivotu. Njih kako da nazovemo spavacima? Njima se molimo, oni nam pomazu, oni nas zastupaju pred Bogom zivim, oni se mole za nas, to su oni koji delaju, zive probudjeni, obozeni vaskrsli, jer je telo Hristovo sada tako, kako njih smestiti u pamcenje, kad oni ne spavaju?Po vama oce nema razlike izmedju svetih, vec obozenih, vec vaskrslih, koji za razliku od nas koji spavamo imaju zivi odnos u Hristu ali i Hristos u njima.

 

Napravite molim vas ostru razliku izmedju nas koji spavamo i svetitelja koji su u konstantno zivom pokretu ili mi pomozite da pronadjem gde ste rekli da razlika izmedju svetitelja i nas koji to nismo u "smrti" gde dusa spava ne postoji?

 

Ima li razlike ili nema? Spavamo svi pa i svetitelji i necemo se probuditi do poslednjeg suda i eshatoloskog dana? Ko budi svetitelje ako spavaju? Zasto ih budimo? Kakav je Hristos u svetiteljima?Cemu budjenje svetitelja ako svi spavamo i svi usnuli cekamo poslednji dan?

 

Dakle spavamo li svi u Hristovom pamcenju?  

Ako nam govorite da svetitelji imaju Hristovo, preobrazeno, obozeno(ljudska priroda Sina Bozjeg),vaskrslo telo i da se svetitelji u Njemu javljaju, onda ovde imamo posrednika poput telefonske centrale, nemamo direktni odnos do svetitelja, jer svetitelj je usnuo spava, nema svoje telo. Po ovome Hristos u svojim svetiteljima malo rusi slobodu licnosti, jer tehnicki je sada drugaciji nego sto je bio za zivota u svetiteljima, ako se slazemo da su svetitelji imali punu slobodu, da se i odreknu od Hrista.

. Zasto pominjem punu slobodu odricanja od Hrista, jer ako je u spavanju kako vi navodite nema, onda su svetitelji potpuno odbacili tu svoju mogucnost, prosli sud i sjedinili se potpuno sa Hristom, sto bi po meni znacilo, da su i tehnicki vec obozeni, vaskrsli i budni, da ne kazem sada zivi. A to mi koji spavamo u Hristu jos nismo.Odnosno Hristos nas jos nije zatekao takve i  tek nama predstoji lice u lice.

 

Dakle rezime> Spavaju li sve duse u Hristovom pamcenju ili su neki budni, obozeni, vaskrsli i imaju odnos sa Hristom lice u lice, jer ako taj odnos nemaju onda vaistinu mislim da nisu prosli ni privremeni ni konacni sud i nisu ucesnici eshatona, Carstva.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мислим да и након овог другог дела прегледа светоотачких разматрања о есхатологији видимо да су постојала различита учења. Сиријска традиција о спавању душа, у коју је изгледа веровао и св. Јефрем, полако се изгубила и протумачена је као алегорија смрти која је као сан, краткотрајна јер сви чекамо да будемо пробуђени Васкрсењем.

facenew22222222  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као када је Господ узео Адамово ребро и створио жену, тако је дао крв и воду из свог ребра да би основао Цркву

 

Ова мисао Златоустова је скроз поровкативна. Кад је прочитах пар пута, скужио сам да у ствари он говори како је Господ након своје смрти водом и крвљу "основао Цркву". Дакле, Христос је био мртав у том тренутку!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Издвојио сам две битне тачке размимоилажења са наизглед сличном идејом.

Ако смем бити слободан и изнети кратко своје виђење, које балансира између вашег и Rahner-овог.

Наиме, мишљења сам да се васкрсење тела догађа одмах и паралелно са историјом за све (и свете и "обичне") АЛИ не и коначан Суд (јер кад је коначан онда је за све и свакога).

Битна разлика (а која би била на линији моје раније мисли) је та - да свети ЈЕСУ већ "зацементирали" свој однос са Христом и ту неће бити неке промене до Суда (као што рекосте "Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело...и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу", дакле ту нам је свима извесна тачка подударања без обзира на виђење тела), АЛИ остали НИСУ и настављају да и у васкрслим телима осећају везу са живима и доживљавају "динамику" односа као и извесну промену на себи али не више "својом вољом" (већ управо молитвама живих за упокојене и јачањем веза љубави кроз молитвени однос нас "живих" са њима - дакле нема тог крајњег стања у тренутку смрти за све о ком Rahner беседи. Нису се сви остварили у пуном потенцијалу као што јесу свети, има простора за напредак). То је део за који ви говорите: "...а они који нису тог удела, живе неким полуживотом." 

Дакле, тек када се у историји заврши ова динамика односа између нас "земаљских" и тих "небеских" чланова Цркве, и сви дођемо до својих крајњих тачака у односу са Христом (јер однос са другим човеком је истовремено и однос са Христом "када учинисте једном од ових најмањих, мени учинисте", и зато се љубав живих одражава и на љубавни однос упокојених са самим Христом) - тада долази свеопшти Суд, тада се подвлачи црта.

Овим молитве за упокојене имају свој пун смисао, као и Коначни Суд као заиста једна тачка у будућности 

 

 

Хвала вам на овом коментару брате Јанко. Ранер је морао да нађе решење како да избегне поделу човека на душу и тело, који се раздвајају након смрти, а да опет не прихвати привремено стање тј. постојање душе или неке душевне компоненте човековог бића до Свопштег Васкрсења. Решење које је нашао јесте да сваки човек васкрсава одмах по смрти, тј. не добија своје тело (које труну у гробу), већ ново, обновљено тело. Али, будући да мултиплицирање индидивидуалних васкрсења озбиљно доводи у питање јединственост самог чина Свеопштег Васкрења по Парусији (Другом доласку Христовом) објаснио је да сва појединачна васкрсења коинцидирају (сабирају се у једну „временску“ тачку у тренутку краја света, иако из перспективе нашег времена изгледа да не бивају коинцидентно. Ова идеја је јако занимљива јер излази из лавиринта привременог стања у коме нека форма душе мора да постоји до васкрсења тела, али истовремено чува јединственост тренутка Васкрсења. 
 
Надаље ћу покушати да објасним ову теорију на начин који би био прихватљив и нашој традицији, не користећи само његове аргументе, већ покушавајући да проширим идеју, удаљим од Ранера и покушам да повежем аргументе на један другачији начин.
 
Морам да признам да је Ранерова једна од најозбиљнијих теорија која покушава да помири традицију и савремена схватања у есхатологији, јер истовремено са терена индивидуалне есхатологије прелази  на терен колективне и време гледа у синтези, а не у раздељености. Посебно заобилажење несрећног чистилишта и јуридичко-моралистичких категорија, овом ставу даје посебно велику вредност.
 
С друге стране привремени суд, о коме говоре православни теолози и духовници, заправо није у сукобу са овом теоријом, јер привремени суд је заправо истовремено и коначни Суд, само је привремен из перспективе нашег времена. Суд није јуридичка категорија, већ сусрет са Богом. Идеја привременог суда као боравка душа у једном посебном свету (димензији) неопходно је морала да се појави уколико се верује да по смрти долазли до раздвајањња душе од тела, или спавања душе, о коме нам говоре Сиријци, чега верујемо да нема. Онда је једноставно морало да постоји нека врста суда, нека врста „правде“ пре Васкрсења, иако се привремени суд у Св. Писму нигде експлицитно не помиње и више се развио у полемици са платонизмом. Са овог новог становишта, заобилазимо овај проблем и привремени суд је заправо Вечни суд из перспективе Божије, што много више одговара библијском схватању човека као целине душевне и телесне компоненте нашег постојања.
 
Једна важна претпоставка да би ова теорија заиста логички имала смисао јесте да Васкрсење (било да га гледамо са индивидуалног плана сваке личности или као Свеопште Васкрсење) заправо надилази наше време. Ми у нашем линеарном, историјском времену живимо и умиремо, али у тренутку смрти, човек умире као јединстена целина душевног и телесног постојања (при чему душу гледамо не као на аутономни ентитет који може да постоји и без тела, већ као на својеврсни елемент нашег постојања које повезује наше телесне елементе и обезбеђује њихово функционисање).  По смрти човек онда, као васкрсла психофизичка целина тј. као личност, улази у другу димензију времена. Тело које смо до тада имали остаје у гробу и труне или у случају нетрулежних светитеља остаје сачувано као посебан показатељ благодати Божије и потврда да је светитељ и телесно надживио смрт. Васкрсло тело носи својеврсно обличије, али је и по угледу на „друго обличје Христово“ тј. „ετέρα μορφή“ сасвим другачијих својстава него претходно.
 
Овде бих нагласио да никако не можемо раздвојити Васкрсење и Суд. Заправо, Суд је ништа друго него Дан Господњи, сусрет васкрслог човека, не само васкрслог тела, већ васкрслог човека са својим Творцем у Есхатону. По том размишаљу у тренутку смрти човек стварно умире, заиста и потпуно и у томе је трагика смрти као „последњег непријатеља“ (уп. 1Кор 15.26). Ако је смрт човека само привремено раздвајање душе и тела, и ако верујемо да душа након смрти задржава све своје когнитивне способности тј. функционише у потпуности као личност (чува сећања, задржава осећања и сл), онда смрт заправо није тај страшни непријатељ. Тако су је платоничари релативизовали и за њих смрт није била проблем, али из сасвим другачијих разлога него за нас хришћане. Мислим да је негде о. Хопко управо овај моменат наглашавао. Победа Христа над смрћу је толико важна (за Васкрс само то певамо, тропар је кратак и јасан) управо зато што је смрт заправо крај човека у овом свету, у потпуном смислу, али истовремено и тренутак новог рађања: на вечни живот и радост за оне који су већ прихватили Христа или га тражили у овом животу, или на вечну (духовну) смрт оних који су ходили путем таме и зла.
 
Будући да је Христос већ васкрсао, уснули одмах иду за њим као „прворођеним из мртвих“ и они васкрсавају. Та индивидуална васкрсења конвергирају, сабирају се, у једно Свеопште васкрсење које бива истовремено. Како? Па једино ако прихватимо чињеницу да Парусијом Христос заправо завршава историју, овај пролазни еон и отвара врата есхатона у коме не вреде правила времена овог света. Заправо то вечно „САДА“ је својеврсни временски сингуларитет. У том случају, напуштајући овај свет они који су уснули након Христовог Васкрсења бивају одмах васкрснути и пролазе Суд, као сусрет са Богом, у једном вечном над-временском САДА и добијају свој удео у односу на свој ранији однос према Богу и ближњима (они који су тражили Бога и ходили путем светлости борећи се са својим слабостима и немоћима пале природе у Богу ће видети и доживети вечни покој и мир, а они који су ходили путевима таме доживеће вечну муку и патњу и бол). 
 
По горепоменутој логици уснули одмах пролазе својевсан time-warp (да употребимо science-fiction термин) тј. бивају торпедовани из пролазности у вечност есхатона и улазе у временски сингуларитет тј. у вечну присутност Божију, коју зовемо „вечни живот“ или „рај“ у којој је Христос „већ“ дошао и без обзира када су умрли у линеарном времену, сви истовремено проживљавају своје лично васкрсење као колективно Васкрсење. То објашњава и Христове речи покајаном разбојнику "Данас ћеш бити са мном у рају".
 
Овде индивидуална есхатологија прелази на терен колективне есхатологије, не само у том смислу. Наравно не васкрсава и не мења се само човек, већ и васцела твар бива преображена кроз Богочовека Христа, настаје нова земља, ново време вечног САДА (које наравно разликујемо од надвременог постојања Бога), односно вечно-кретајућег се стајања у коме једина динамика која постоји јесте динамика вечног узрастања у заједници са Богом (за праведне у вери, нади и љубави, а за оне у стању пакла у болу и патњи). Рај и пакао нису два простора, већ два стања која зависе од односа сваког човека са Богом. И они у рају и они у паклу биће у Богу, само ће то присуство доживљавати различито. Ипак су вечно раздвојени јер постоји слобода избора и пакао није место Божије казне, већ стање слободно неузвраћене љубави Божије, о томе смо већ много говорили. Христос и сви васкрсли су истовремено и један и многи. Сви васкрсавају заправо у Христу и само кроз Христа имају приступ Богу Оцу. Индивидуалност овог света са свим оним поделама о којима говори Св. Максим нестају у есхатону. Сви постајемо Христос и у потуности се реализујемо као једно Тело Христово, баш као што то предображавамо на Св. Литургији. Зато неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни Србина ни Албанца.
 
Шта бива са светитељима? Наравно, као што у овом свету сви немамо исти степен љубави према Богу, исту близину и слободу са Богом, тако ће бити и у вечности. Светитељи, а видели смо да рани оци посебно помињу мученике, као и сви остали, по овој логици, одмах васкрсавају. Стари оци и писци цркве су веровали да ово бива само са мученицима (који по многима, али не по свима Оцима, одмах иду на небо), док остали иду у привремено стање чекања, али ако пратимо ову линију размишљања, сви после смрти васкрсавају, с тим да светитељи одмах пролазе Суд, тј. не бивају ни суђени већ аутоматски узлазе у већи степен славе Божије и добијају посебну слободу да опште и са нама у овом свету. То је због тога што су већ у овоме свету заживели есхатонском стварношћу, охристовивши се, тј задобивши Духа Светога (за живота су чинили чуда, пророковали, исцељивалии показивали натрпиродне способности). Ово је најкомплекснији део целе приче, јер подразумева оно што је о. Зоран више пута покушавао да каже да Есхатон (дакле време вечног САДА, тај временски сингуларитет и наше линеарно време са-постоје, можда у стилу паралелних реалности о којима говоре савремени теоретски физичари). Наравно, ако есхатон као временски сингуларитет гледамо као димензију изнад линеарног времена, оно заиста стално постоји из перспективе Бога и оних у њему. Отуда Светитељи и у овоме животу виде и прошлост и будућност као вечну садашњост. Ако појединачна васкрсења коинцидирају у једном тренутку на нивоу есхатона као Свеопште Васкрсење, онда то може да има и те како смисла. 
 
По тој логици, да закључимо, светитељи се јављају заиста у васкрслим и прослављеним телима и есхатон заиста постоји изнад (прошлости-садашњости-будућности). Када се молимо Светитељима у благодати Духа Светога који прожима и ово и будуће време, они чују наше молитве и својим молитвама (а молитва је својеврсан облик енергије, као и мисли) украпљују нас у нашем подвигу. Наравно, они нам се јављају понекад у телесном облику, али будући да је прослављено тело сасвим другачије духовне природе (Господ каже „бићете као анђели“) то није физичко тело овог света. Ово мишљење није супротно Шмемановом „путиру вечности“ и подразумева да је „заједница светих“ заправо Есхатолошко царство Христа са свим својим светима у коме и ми учествујемо. Зашто се не јављају други, на пример наши уснули сродници. Зашто од њих немамо гласа. Да ли спавају? То је тешко објаснити. Једноставно, немају сви слободу да прелазе овај временски јаз. Можемо да верујемо да се и они такође моле за нас, јер молитва, као језик будућег века, све нас повезује. Хопко каже да се он молио не само за свог покојног оца и мајку, већ се молио и њима, верујући да су они живи у Царству Божијем и да се у међусобној молитви заправо живимо и реализујемо као Црква. Ово је јако лепо. Ово сапостојање две временске димензије, линеарног времена и есхатонске вечности заправо објашњава и виђења будућности код неких пророка. У благодати Божијој они надилазе време у коме живе и виде оно што ће бити, а што је из перспективе Божије већ било.
 
Али зашто се молимо за покојнике? Ово је јако важно питање јер приносимо молитве, служимо парастосе, помене, наравно не за свете за које знамо да су прослављени, већ за све остале? Ако су они васкрсли каквог ово има смисла? Овде је опет по среди перспектива времена. За нас из овог времена Свеопште Васкрсење и Коначни суд су будућност која долази. За оне који су умрли и који су у наручју Христовом то је вечна садашњост. Наше молитве бивају примљене од Бога и делују ретроактивно, иако су наши уснули сродници већ нашли вечни мир и покој где вечно сија светлост лица Божијег или нису, јер то пре свега зависи од избора који су они направили. Наше молитве могу да помогну, али не и да промене њихово стање. Та молитва у овом времену, па макар годинама након смрти наших ближњих, већ је примљена од Бога у самом тренутку њихове смрти, односно њиховог Суда и Васкрсења које за њих одмах бива. Отуда су молитве за покојне важне, али истовремено верујемо да су оне и примљене. Ми у молитвама Богу често благодаримо на нечему иако то нисмо добили. Однос човека и Бога је стално у сажимању различитих временских и просторних димензија, а све надилази Христос као Алфа и Омега (Онај који је био, који јесте и који ће бити), али опет и Христос распети, васкрсли и вазнети који ће опет доћи.
 
Овде коначно долазимо на значај Евхаристије и Литургије у овом есхатолошком систему. Римокатолички теолози видно запостављају ову везу, али код нас православних ово је суштински важно. Литургија је и историјски и мета-историјски догађај. Цркве су осликане тако да нас упућују на есхатолошку реалност. Литургијски, односно кроз Евхаристију и ми у овом времену и простору учествујући у приносу и причешћу Божанским даровима учествујемо у реалности Есхатона колико је то у нашој моћи. Општимо са Христом и свим у њему (и анђелима и светитељима и нашим уснулим сродницима који су нашли свој покој у Христу). Литургијски Христос је истовремено и освештано Тело Христово на дискосу, али и сви ми који се причешћујемо њим и постајемо његови сателесници и сакрвници (отуда значај причешћа свих који учествују у приносу, анафори). Смисао Литургије није само да се молимо, или приносимо жртву, већ пре свега да учествујемо у вечности сада и овде и да благодаримо Богу на свему и за све.
 
----------------
 
Да ли ово значи да сам променио мишљење које сам с времена на време претходно износио. Мислим да нисам. И оно што сам изнео у претходном одговору такође је био покушај синтезе, можда мало ближи онима који размишљају традиционалније. Моје почетне премисе и недоумице су у овом најновијем тексту великим делом задовољене. Ево кратког прегледа, рекапитулације:
 
1. Васкрсење из мртвих је конкретан историјски тренутак у будућности који чекамо, не можемо га релативизовати - Да, ако гледамо из перспективе овог времена, Васкрсење је јединствен моменат у времену, али истовремено и почетак новог будућег века. Свако поједино васкрсење умрлог човека, ако је ово размишљање тачно, заправо коинцидира са Свеопштим васкрсењем на нивоу вечног САДА у који улазимо након телесне смрти. Дакле то је и индивидуални и колективни догађај.
2. Човек није платонистичка душа огрнута трулежним телом и када умире душа не може бити потпун човек већ је само фантом без тела – Да и зато васкрсењем целог човека, не само тела, наставља се континуитет личног постојања без улажења у лавиринт платонистичког дуализма)
3. Телесна смрт је заиста смрт човека и отуда њена трагедија – Заиста је тако, умирући умиремо потпуно, али истовремено и потпуно, не само телесно, васкрсавамо као цео човек, као личност. Разлика душе и тела у Св. Писму и код отаца који нису били под утицајем платонизма јасно не постоји. Човек је нераздељива целина. То је древни библијски концепт који је Црква чувала вековима. 
4. Есхатон тек треба да дође али још није дошао – Да, то можемо да кажемо сада у септембру 2015. године, али он је, ако је горње размишљање тачно, већ дошао за оне који су отишли из овог света и општимо са том стварношћу кроз Литуригују и Евхаристију.
5. Христос тек треба да дође и Парусија још није била – То је тачно, али из наше историјске перспективе. Пошто је Христос Алфа и Омега, и почетак и крај, и у времену и изнад времена. Његов долазак је истовремено и Суд (за нас у овом времену привремени до васкрсења, а за оне који га пролазе и Коначни). Христос долази у времену и не смемо да угрозимо чињеницу да он долази као Богочовек Христос и довека остаје Богочовек. Али будући да је Христос Друго Лице Св. Тројице он је изнад и нашег историјског и есхатонског еона, изнад сваког појма времена и простора. Христолошке основе наше вере се овим сасвим задржавају.
6. Молитве за упокојене су важне и могу да им помогну – Да и то је тачно. Иако их произносимо сада, оне у односу на есхатон делују ретроактивно. Већ су примљене од Бога на известан начин и пре него што их произнесемо и помажу нашим покојницима који су на небу тј. у вечном присуству Божијем, или не могу да помогну онима који Његово присуство, не дао Бог доживљавају као вечлно мучење. 
7. Свети оци говоре о привременом стању између смрти и Свеопштег Васкрсења, да ли су били у криву – Дефинитивно нису, уколико привремено стање између физичке смрти и Свеопштег васкрсења гледамо из перспективе нашег линеарног времена постоји привремено стање. Из песрпсективе есхатона нема привременог периода, као што нема линеарног времена након Парусије. Ипак држим да време наставља да постоји на преображен начин јер је време категорија створеног света.
 
Да закључимо.....
 
И ово сада су само размишљања, што би наши богослови рекли теологуменон. И једно и друго што сам износио ових дана, мислим да имају смисла. У овим најновијим размишљањима само сам покушао да направим неку синтезу наших дискусија и покажем да циљ ове полемике није била нека „интелектуална гимнастика“ (γυμνασία τοῦ νοός) (израз који, мислим, негде помиње Св. Исак Сирин) већ тражење како да разумемо боље ове теме и размишљамо о њима, трудећи се да останемо у границама остављеним нам од отаца (πατερικά όρια), а да то не буде опет ни само уобичајено цитирање онога што је раније речено, рециклирање светоотачких цитата (наводио сам их као оријентацију, а не да бих вам одузимао времена). Видели смо из светоотачког прегледа на ову тему обиље различитих размишљања, често супротстављених. Јединство наше вере није у униформности и идентичности, већ у јединству духа и предања. Проблем настаје када неко своје мишљење сматра апсолутно тачним и обавезним и настоји да га наметне силом ауторитета. Тада Црква мора да реагује и поједина теолошка мишљења која су агресивно наметана проглашена су јересима, али тек после дуге и озбиљне дискусије.
 
Да завршим шалом, почели смо ову дискусију из различитих временских перспектива и сада смо се нашли у сингуларитету вечне сагласности. Ја сам, морам искрено да признам, и раније нагињао овом размишљању, али сам намерно желео да дискусија не оде ван граница онога што као Црква верујемо, па сам износио ставове који су отварали дискусију. Ранер нам је доста помогао, али његова есхатологија ми је и даље јако конфузна у многим стварима. Мислим да овај теологуменон који сам сада покушао да изнесем може да буде занимљива основа за даље дискусије на ову тему, али нипошто и коначна реч, иако верујем да смо прилично исцрпели све теме за дискусију у вези овога и свакоме на крају остаје да чита и размишља и пре свега моли се Богу и сви заједно да чекамо Васкрсење Христово.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да завршим шалом, почели смо ову дискусију из различитих временских перспектива и сада смо се нашли у сингуларитету вечне сагласности. Ја сам, морам искрено да признам, и раније нагињао овом размишљању, али сам намерно желео да дискусија не оде ван граница онога што као Црква верујемо, па сам износио ставове који су отварали дискусију. Ранер нам је доста помогао, али његова есхатологија ми је и даље јако конфузна у многим стварима. Мислим да овај теологуменон који сам сада покушао да изнесем може да буде занимљива основа за даље дискусије на ову тему, али нипошто и коначна реч, иако верујем да смо прилично исцрпели све теме за дискусију у вези овога и свакоме на крају остаје да чита и размишља и пре свега моли се Богу и сви заједно да чекамо Васкрсење Христово.

 

Radujem se ovome. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све где запнете, ја ћу помоћи - мене су послали из штаба! :))   

Наравно да се шалим, али ме је о. Сава натерао да ишчитам још нека отачка места која улазе у ову причу, и то се лепо уклапају. Оци су били конфузни колико и св. Карл Ранер. Једноставно се не може другачије.  

Не постизавам да пишем јер се борим за преживљавање (бриге овог света).

Једну напомену само имам, а то је да ме неко не прогласи због једне изјаве афтартодокетом. То би било погрешно читање. Али, ако нас Господ подржи у ономе што нам је препоручио: Иштите најпре Царство небеско... написаћу неки ред.

До брзог чујења!

ПС. Озбиљно мислим да је Господ овог о. Саву клонирао...  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Амин, оци. 8086.gif

Ја добих своју жељену синтезу. :good2:

П.С.

О. Зоране, јел` доста било ова два дана клечања на кукурузу, пошто су ми молитве услишене? Може ублажење ове тешке епитимије?

:)))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да и то је тачно. Иако их произносимо сада, оне у односу на есхатон делују ретроактивно. Већ су примљене од Бога на известан начин и пре него што их произнесемо и помажу нашим покојницима који су на небу тј. у вечном присуству Божијем, или не могу да помогну онима који Његово присуство, не дао Бог доживљавају као вечлно мучење.

 

Није ли најпре молитва за покојне израз јединства које за нас иако није физичко али је реално? Сви смо једно у Христу.

Није ми јасно како то делују ретроактивно? Онда бисмо могли рећи да оне имају само психолошки значај за нас.

 

Исто тако, не видим зашто Бог не би "преиначио" одлуку о неком ко је грешио, којме је присуство Божије, како рекосте мучење због наших молитава, тј. молитава Цркве. "Што год заиштете од Оца мојега у име моје, даће вам". Или оне речи из Карамазових које изговара старац Зосима да се моли за самоубице: "Зар ће се Христос на љубав разљутити?!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Није ли најпре молитва за покојне израз јединства које за нас иако није физичко али је реално? Сви смо једно у Христу.

Није ми јасно како то делују ретроактивно? Онда бисмо могли рећи да оне имају само психолошки значај за нас.

 

Исто тако, не видим зашто Бог не би "преиначио" одлуку о неком ко је грешио, којме је присуство Божије, како рекосте мучење због наших молитава, тј. молитава Цркве. "Што год заиштете од Оца мојега у име моје, даће вам". Или оне речи из Карамазових које изговара старац Зосима да се моли за самоубице: "Зар ће се Христос на љубав разљутити?!"

 

 

Као када је Господ узео Адамово ребро и створио жену, тако је дао крв и воду из свог ребра да би основао Цркву (Златоусти)

 

Ламех каже:

 

Ова мисао Златоустова је скроз поровкативна. Кад је прочитах пар пута, скужио сам да у ствари он говори како је Господ након своје смрти водом и крвљу "основао Цркву". Дакле, Христос је био мртав у том тренутку!

 

 

Не бих рекао да то има психолошко дејство. Ми се молимо Богу, а он унапред зна шта нама треба. То не значи да не треба да се молимо. У питању је вероватно разлика два временска нивоа. Молећи се за покој наших покојника који су се упокојили пре годину или две дана имало је већ ефекта пре две године јер, ако је оно мишљење које сам изнео одрживо, они су након смрти заправо ушли у раван вечног САДА, па наше молитве у овом тренутку биле су актуелне онда када су им биле потребне.

Молитва није само тражење, то је општење у љубави са Богом и ближњима, молитва је енергија. Чак и научници тврде да позитивне мисли делују на биљке и животиње, а како не би на словесна бића.

 

Што се тиче Златоустових речи нема ништа спорно. Црква је Христос, Тело Христово, а Христос је телом истински пострадао, истински је пострадао и умро као Оваплоћени Бог (наравно не божанском природом која је бесмртна, него човечјем). Али као што је преко Богородице рођен Бог који је по божанској природи нерођен и вечан, тако је и на крсту пострадао Бог (иако је по божанској природи нестрадалан и бесмртан). То је чудесни и свети парадокс Богочовека Христа. Да није умро Христос, већ да је како су неки јеретици тврдили пострадао само човек Христос ( наравно, Христос није имао човечју личност, већ само човечју природу) онда не би било победе над смрћу јер човечја природа и личност нису у стању да победе силу смрти, пре свега што је све створено смртно по себи јер је дошло ни из чега, а друго зато што је после прародитељског пада људска природа била овладана силом смрти. Овако је телом, које је вечно сјединио са својом божанском природо, пострадао сам Бог - Богочовек Христос и победио силу смрти која није могла у аду да држи самог Творца Живота. Отуда у имнографији певамо како се беспочетни родио, нестрадални пострадао, бесмртни умро на крсту нас ради, онај који је три дана телом лежао у гробу васкрсао, како се Христос у васкрслом телу узнео о десну страну Бога Оца. То је тајна нашег спасења! 

 

На неким иконографским представама распећа можете видети анђеле како у путир прикупљају крв и воду који су истекли из ребра Христовог. То је управо оно што је Златоуст желео да каже. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...