Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Pomaze Bog ,Oce.

Da li biste imali malo vremena da mi objasnite sta je zapravo bajrak.Pokusavala sam da pronadjem nesto na internetu,ali mi izlaze nekakvi nedoreceni tekstovi,nesto poput toga da je barak zastava...Bila bih Vam veoma zahvalna ako biste mi odgovorili nesto malo vise od toga...Ne morate da zurite sa odgovorom,svako dobro i unapred hvala na svemu.

 

Није компликовано (много је лакше од есхатологије). Мало гуглате и може да се нађе. Дакле, наша реч барјак је турцизам, заправо стара османска турска реч بیراق  (која се изговара бајрак). У савременом турском се пише латиницом bayrak и значи застава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Није компликовано (много је лакше од есхатологије). Мало гуглате и може да се нађе. Дакле, наша реч барјак је турцизам, заправо стара османска турска реч بیراق (која се изговара бајрак). У савременом турском се пише латиницом bayrak и значи застава.

Da Oce,mozda je lakse ,ali su informacije veoma oskudne...

Ovo je jedino sto sam uspela da pronadjem -->

 

Šta znači BARJAK?

» barjak • muški rod Zastava, steg.
Odred (vojske) koji ima svoju zastavu.
Pleme koje se bori pod svojom zastavom.
Nosilac barjaka u svatovima.
prenosno: Vođa, predvodnik.

 

Ali mi nije jasno sta predstavlja barjak u litiji  ...Vidjala sam barjake i na sahranama, ali i u filmovima ...ne znam sta oni predstavljaju...Pravoslavnu zastavu ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За оне које интересује Византија, посебно храм Св. Софије. Ево неколико занимљивих реконструкција интеријера које су важне за разумевање литургијске праксе Велике цркве.

 

http://d.pr/i/1hPsG

 

http://d.pr/i/11mJK

 

http://d.pr/i/LyCK

 

http://d.pr/i/13tpp

 

Такође ево и линка текста Стивена Ксидиса на енглеском, додуше, Chancel Barrier, Solea and Ambo in Hagia Sophia. Текст је, дакле, о иконостасу, солеји и амвону у Светој Софији. 

 

http://d.pr/f/Gjcg

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, право је задовољство читати ваше одговоре на овој теми. Вашим одговорима другима се једнако обрадујем као да сам вам ја поставио то питање, на свако дате опширан и заокружен одговор и, бар што се мене тиче а верујем и других, многа сложена и мање позната црквена питања веома лепо приближите свима. Да ли сте размишљали да нека интересантна питања и одговоре одавде објавите и у штампаном издању, да се на тај начин обогати издавачка активност вашег манастира и епархије и тако пружи додатна могућност људима да материјално помогну нашу цркву на Косову и Метохији? Толико је труда и позитивне енергије уложено у њих да је права штета да их читају само они који прате ову тему.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, право је задовољство читати ваше одговоре на овој теми. Вашим одговорима другима се једнако обрадујем као да сам вам ја поставио то питање, на свако дате опширан и заокружен одговор и, бар што се мене тиче а верујем и других, многа сложена и мање позната црквена питања веома лепо приближите свима. Да ли сте размишљали да нека интересантна питања и одговоре одавде објавите и у штампаном издању, да се на тај начин обогати издавачка активност вашег манастира и епархије и тако пружи додатна могућност људима да материјално помогну нашу цркву на Косову и Метохији? Толико је труда и позитивне енергије уложено у њих да је права штета да их читају само они који прате ову тему.

Oce Savo,to bi bila odlicna ideja,a mi bismo bili likovi te knjige... i kao takvi imamo tu mogucnost da kroz redove jos nenapisane knjige pruzimo svoju ruku i da mahnemo citaocima ... 

Dragi citaoci ,pozdravlja vas vasa Arsenija!  :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, право је задовољство читати ваше одговоре на овој теми. Вашим одговорима другима се једнако обрадујем као да сам вам ја поставио то питање, на свако дате опширан и заокружен одговор и, бар што се мене тиче а верујем и других, многа сложена и мање позната црквена питања веома лепо приближите свима. Да ли сте размишљали да нека интересантна питања и одговоре одавде објавите и у штампаном издању, да се на тај начин обогати издавачка активност вашег манастира и епархије и тако пружи додатна могућност људима да материјално помогну нашу цркву на Косову и Метохији? Толико је труда и позитивне енергије уложено у њих да је права штета да их читају само они који прате ову тему.

 

Хвала на подршци. И ја осећам да много више учим када морам да размишљам о неким темама и када читам друга размишљања. Нисам још размишљао неком штампању. Требало би да се пречешљају поруке, све то среди, понешто исправи, велики је то посао, а обавеза јако много. За сада остаје овде "у памјати" Поука, али правим и копију свих одговора ако некада затреба. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, баш пре неки дан, читајући Ваше коментаре овде на теми, пало ми је на памет да Вас питам нешто везано за ову горе цитирану реченицу, сад ми дадосте и повод. Наиме, срећете се са различитим људима из скоро целог света, неки од њих су врло утицајни, као нпр. Џ. Бајден пре неколико година, затим ту су и представници НАТО-а и других организација чије деловање свакако обликује данашњи свет. 

Моје питање је, како они виде православље, да ли су и колико уопште упознати са православљем? Какве су им реакције након што им објасните и упознате их са нашом вером?

 

Јако је тешко уопштено рећи како људи доживљавају Православље, јер свако има неки свој посебан доживљај. Оно што могу да приметим јесте да врло мало знају о нашој традицији јер Православна Црква далеко је од њиховог света, као и њихов од нашег, осим овако, када се нађемо у ситуацији да се упознамо и онда понешто разменимо.

Сећам се када је г. Бајден долазио сви смо некако очекивали да ће бити неке озбиљне политичке дискусије и формалности. Реч је о веома моћном човеку, можда и будућем кандидату за председника САД. Он је и раније долазио као сенатор, али овај пут 2010. год. све је кренуло потпуно другим током. Пре свега атмосфера манастира је на њега тако деловала да је потпуно променио читав безбедносни режим и програм, са свима се руковао и остао је у цркви много дуже него иначе и припалио свећу. Многи не знају, односно знају само за неке његове изјаве из деведесетих, али он је врло верујући римокатолик. Причао нам је о својој породичној трагедији (он је изгубио жену и кћерку у саобраћајној несрећи и два сина су му била тешко повређена, један од њих је сада умро). Осећао је, каже да је то био као крај света, и мислио је чак да оде у неки манастир и напусти свет политике. Много му је каже помогла мајка и вера му је дала снаге да настави даље. Хоћу да кажем да је то био разговор који није био на нивоу политике. Наравно, поменуо сам и проблеме са којима се суочавамо и он је посебно поменуо пред новинарима да је манастир Дечани био уточиште за све људе без обзира на порекло за време рата, оаза мира у вихору рата, тако је рекао. Манастир, Св. Краљ, цело окружење делују на људе из политичког врха света да једноставно буду обични људи.

Схватио сам да поента није у томе да ми "све кажемо", све наше проблеме или, не дао Бог, избацимо сву горчину изнашег срца другима у лице. Важан је лични контакт, да ти људи осете да је то пре свега кућа Божија и да смо ми пре свега монаси и хришћани. Када се успостави тај ниво поверења, онда се остало много лакше само по себи разуме.

 

Ево данас на пример. Ген. Бридлав је главни командант НАТО снага, и каже иако је само неколико сати био на Косову са врло претрпаним програмом, хтео је да дође да ми донесе поклон њега и његове супруге и само да види да смо добро. Није доводио ни новинаре. То су људи који одлучују о судбини милиона на свету и јако је важно да ми као хришћани и монаси дамо свој допринос да благодат Божија која делује у нашој светињи позитивно утиче на те људе. Како и на који начин ће то бити ми не можемо да објаснимо, али увек остаје посебан утисак. Ми се не постављамо као неки фанатични ултра-хришћани који чекају са списком тужби и жалби, трудимо се да немамо нимало горчине у срцу јер горчина у срцу убија духовно и једноставно пуштамо да све остало иде својим током. Врло често, после када нешто затреба ови људи и те како нам изађу у сусрет. Важно је да наш однос није користољубив тј. да то радимо ради неке користи већ једноставно као део наше духовне мисије. 

 

Научио сам веома важну ствар, сви моћни људи света, а неке сам упознао и лично су увек на крају људи, људи са својим породицама, проблемима, ситним радостима. Рекох генералу, све ће проћи, али остаће неки лепи тренуци у животу, пријатељства, доброта, а то је највеће богатство. Пре неки дан нам је дошао један немачки генерал, у цивилном оделу, човек који нам је доста помогао након мартовског погрома да почнемо обнову Зочишта. Ти људи су јако добро обавештени и често видим да нема потребе да им неке ствари говоримо и тупимо. Једноставно, важно је да као хришћани покажемо људима да је наша вера вера радости, вера праштања, без горчине, фанатизма, прича о заверама, злу које нас свуда окружује. Ми никада зло у свету не можемо победити ако и сами постанемо део тог зла, а постајемо када реагујемо гневно, огорчено, видимо само непријатеље око себе и, наравно, нисмо никада спремни ни да помислимо да можда ми нешто не радимо како треба.

 

Лично мислим да Православна Црква има огроман потенцијал за ту врсту духовне дипломатије. Свету који је намучен економским и политичким кризама, ратовима, болестима, избеглицама, страдањем и природним катастрофама, треба утеха и радост. Не треба људима морализаторски прилазити, провокативно, држати им буквицу као да само ми знамо нешто, а њих сводимо на ђачиће у клупи. Важан је нормалан људски контакт. То је тајна не само сваке добре дипломатије, већ уопште духовног живота. А духовни живот јесте једна врста дипломатије, ми представљамо Цара мира и покушавамо да оне идеје које су у темељу нашег веровања поделимо са другим. 

 

Највеће препреке томе јесу управо када ми наступамо са политиког и идеолошког становишта, а данас је, нажалост, тога јако много. Христос је из перспективе данашњег света био потпуно аполитичан, ниједне речи није рекао против Римске империје, а Јевреји су се осећали понижено и окупирано. Он говори о слободи, али о духовној слободи која се постиже потпуно другим средствима него политичка слобода која се често претвара у терор над другима. Такође, чврсто мислим да морамо да наступамо са једног универзалног, ето да кажем икуменског становишта. Ако Православље доживљавамо као нашу интерну српску или словенску или источну ствар (наспрам злог запада) мислим да пропуштамо велику прилику и заправо затварамо Христову поруку у уске оквире идеологије (политичке, националне и сл). Православље у 21. веку не сме да изгледа као фолклор, не смемо да будемо људи који чувају неке древне успомене Византије и Царске Русије, већ да будемо спремни да се суочимо и са реалношћу савременог човека обремењеног проблемима. Истина, неке Православљу управо привлачи тај осећај повратка у прошлост, у мистику, али ако се остане на томе да они не разумеју да стално враћање у прошлост може да нас онеспособи да идемо ка будућности и сусрету са живим Христом и да мистика није бег од стварности у неке тајновите ритуале, већ гледање света другим очима, онако како га Бог гледа и жели да буде. То је велики проблем за данашње православне, а не само за наш однос са онима који траже истину у Христу. 

 

На Западу је хришћанство јако секуларизовано, многи кажу да убрзано умире и да ће Европа можда за стотињак година или пре бити муслиманска. Шта је узрок том умору хришћанства. Да разјаснимо, када кажем Запад не мислим само на географски запад. Мултинационалне компаније, крупни капитал, светска политика новог империјализма данас постоји и на Истоку и на Западу. У раније православним земљама православни етос који живи у Цркви још помаже да се људи одупру томе, али и нас хришћане и посебно клирике савлађује тај дух потрошачког друштва, утилитарног односа према свима око нас. Проценат православних у Србији или Русији који редовно иду у цркву и учествују у евхаристијском животу је запрепашћујуће мали, Цркве чак избегавају да помињу конкретне цифре. Ми говоримо о стотинама милиона верника, али ситуација је далеко од тога. Нема данас хришћанских држава и целим светом влада дух овога света мање или више. Ми као Црква морамо да будемо со свету, а не да улазимо у тај лавиринт светских интереса, идеологија, сукоба моћних. Ево сведоци смо све већег сукоба између Запада (САД и ЕУ) са Русијом. То је велика трагедија нашег времена коју најбоље осећају наша браћа по вери у Украјини, и они који се осећају као Руси и они који се осећају као Украјинци. Црква чини колико може и шаље поруке мира и једино што те људе тамо може да повеже јесте она вера коју су њихови преци примили од Св. Кнеза Владимира. Ми морамо да знамо да православље данас не постоји само у Русији, Румунији, Грчкој или Србији, већ и у САД, у Мексику, у Западној Европи. Зато што пре морамо да решимо тај однос према мисији Цркве у свету јер у противном ћемо бити још више маргинализовани, а духовно гладни и жедни ће тражити утеху у другим верама и идеологијама, не само тамо, него и овде код нас. Што због наших пропуста и погрешки, а што због сензационалистичког писања медија (често недовољно тачног и недобронамерног) плашим се да углед наше Цркве у Србији све више пада. Однос са јавношћу је јако важан и са светом морамо да комуницирамо, отворено, јасно али и благовремено. Чим се нешто прећути или гурне под тепих, изађе кад-тад и онда проблеми, деманти и слично.

 

Наравно, излаз није у прилагођавању духу овога света исто толико колико није у томе да се боримо против њега идеолошки. Мислим да је узор за данашње време живот хришћана у Римској империји пре Константина. То је било једно глобализовано друштво у коме је хришћанство било једва приметно и често прогоњено. Али, хришћани су прожимали то друштво изнутра, свако на свој начин, и на чудесан начин и Божијим промислом хришћанство је од једне мале групе постало и државна религија (наравно што је донело бројна олакшања, али и нове изазове и проблем о чему сам већ говорио). Наше сведочење вере мора да буде ненаметљиво, више примером, љубављу и разумевањем других, него сталним прекорима и уз гнев и огорченост. Ми нисмо од овога света али јесмо у њему још и то је веома важно да стално имамо у виду. Свако на свом послу, у својој породици, међу пријатељима теба да сведочи ту веру коју имамо, не тако што ће све друго ниподаштавати, већ једноставно што ће другима помоћи да у нама осете да смо другачији (не чудаци и фанатици) већ једноставно људи који шире мир. Прво морамо да остваримо мир у својим срцима, духовно, евхаристијски, молитвом, а потом да га и сами ширимо. Ту нису неопходне многе речи (посебно ако нико од нас не тражи савет). Довољно је топло срце које осећа и које не мрзи другога само зато што је другачији од нас. Ми можемо да се не слажемо са нечијим убеђењима и начином живота, али нико нам не даје право да друге због тога мрзимо или понижавамо. То нема везе са Христом.

 

Ето ово су неке од најважнијих ствари које сам и сам научио и стално учим у сусретима са разним људима из света. Суштински важно јесте да не ниподаштавамо друге зато што су друге вере или нације, већ да покушамо од свакога нешто да научимо и у свакоме да видимо непоновљиво лепи и прекрасни лик Господа нашега по којем смо сви створени.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нећу (иако најискреније желим) да вас много хвалим јер похвала лако подстиче гордост, а нажалост видимо да се и пред крај трке лако падне а камо ли негде пред половином (где сте - верујем, надам се и молим Господа - ви). Но сигуран сам да сте изнад тих искушења. Рећи ћу само: више од ичег бих волео да се грејем на вашем Сунцу. :)

 

Питање:

Цела дискусија са о. Зораном ме подстакла на размишљање - која тела ће бити наша есхатолошка? Да ли су нетрулежна тела светих (макар парцијално) она у која ће се свети обући након Другог Доласка или могу бити (материјално гледано) и друга? Наиме, са једне стране верујемо да изглед тих тела неће бити спрам проживелих година већ спрам односа са Богом. Са друге стране имамо науку која нам показује да скоро све ћелије тела временом одумиру и њихова места заузимају друге (осим неких неурона) па је помало сулудо говорити о једном телу јер се оно кроз живот непрекидно мења. Са треће стране, цитат који сте поменули ("Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.") има призвук онога што о. Зоран потенцира - да би могло бити да је (бар) за личност (а самим тим и тела) светих Есхатон већ остварен у пуноћи након телесне смрти која је за њих прелазак без суда у вечни живот?

Опростите на конфузности изнетог, још је свеже а не могу задржати за себе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Ћирило,

 

Такво обраћање оцу Сави се неће даље толерисати на овој теми. Нико ко није био на месту народа и монаштва са КиМ не може да зна шта је у њиховом најбољем интересу, нити шта је неопходно да би се уопште преживело а камоли наставило са духовним радом и мисијом Цркве. Свако има право на своје мишљење, али ова тема је конципрана као постављање питања о. Сави а не као било какво преиспитивање, нарочито не о оним стварима које су више пута објашњење. Надам се да смо се разумели, са овом причом је завршено. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Ћирило,

 

Такво обраћање оцу Сави се неће даље толерисати на овој теми. Нико ко није био на месту народа и монаштва са КиМ не може да зна шта је у њиховом најбољем интересу, нити шта је неопходно да би се уопште преживело а камоли наставило са духовним радом и мисијом Цркве. Свако има право на своје мишљење, али ова тема је конципрана као постављање питања о. Сави а не као било какво преиспитивање, нарочито не о оним стварима које су више пута објашњење. Надам се да смо се разумели, са овом причом је завршено. 

Браво! То се и мени било накачило да ми трује по страници. Све је ок., да неко полемише и слично, али да тролује, то одмах треба сасећи. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги оче, мој одговор је на парчиће на теми код мене. Изгледа да су дјечарци нешто мењали па се не виде дуже ствари...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/page-44 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нећу (иако најискреније желим) да вас много хвалим јер похвала лако подстиче гордост, а нажалост видимо да се и пред крај трке лако падне а камо ли негде пред половином (где сте - верујем, надам се и молим Господа - ви). Но сигуран сам да сте изнад тих искушења. Рећи ћу само: више од ичег бих волео да се грејем на вашем Сунцу. :)

 

Питање:

Цела дискусија са о. Зораном ме подстакла на размишљање - која тела ће бити наша есхатолошка? Да ли су нетрулежна тела светих (макар парцијално) она у која ће се свети обући након Другог Доласка или могу бити (материјално гледано) и друга? Наиме, са једне стране верујемо да изглед тих тела неће бити спрам проживелих година већ спрам односа са Богом. Са друге стране имамо науку која нам показује да скоро све ћелије тела временом одумиру и њихова места заузимају друге (осим неких неурона) па је помало сулудо говорити о једном телу јер се оно кроз живот непрекидно мења. Са треће стране, цитат који сте поменули ("Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.") има призвук онога што о. Зоран потенцира - да би могло бити да је (бар) за личност (а самим тим и тела) светих Есхатон већ остварен у пуноћи након телесне смрти која је за њих прелазак без суда у вечни живот?

Опростите на конфузности изнетог, још је свеже а не могу задржати за себе.

 

Слажем се са вама да тела која ћемо примити при Другом доласку Господњем неће бити материјално идентична нашима. Пре свега, као што рекосте, наука је већ показала да ћелије с временом одумиру и поново се размножавају, али не заборавимо, према ДНК формили која је карактеристична за сваког човека. Човек је биолошки софтвер, материјал се мења али програм наставља континуитет. Заиста, сво време покушавам да покажем да, без озбира на врло привлачну теорију да по смрти одмах васкрсавамо и одлазимо у Есхатон, то није ипак део предања наше Цркве јер релативизује Други Долазак Господњи (Парусију) и само Васкрсење свих које сви чекамо, и ми и покојни, па чак на својеврстан начин и светитељи (зашто својеврстан, вероватно ћемо моћи закључити из овог следећег прегледа).  Зато сам сматрао да је добро да погледамо шта су они пре нас говорили о овоме питању. Праштајте на уобичајеној опширности, али ово су озбиљне ствари а не chat, па кога интересује мораће мало да одвоји времена :)

 

******

 

Пошто већ неко време дискутујемо о овим есхтолошким питањима мислио сам да би било добро да нађемо још неких светоотачких сведочанстава. Није ми било тешко да потражим па ево „краћег“ прегледа.
 
Дакле, видели смо да још од апостолских времена постоји чврста вера будуће постојање у есхатону подразумева и васкрсло тело јер душа без тела није цео човек. Тертулијан у свом De resurrectione тврди да све душе чекају васкрсење у аду (не у паклу, већ аду као простору где обитавају они који су умрли) и тамо привремено доживљавају блаженство или муку, јер душа мора да чека своје обновљено тело. Он се пита да ли душе спавају у аду и резонује да и у нашем спавању у овом свету спава тело, а не душа. У складу са раном хришћанском традицијом, душа (односно душевни елемент нашег постојања, да избегнемо платонистичке појмове) без тела није пуни човек, и самим тим не може у потпуности ни да осети ни тугу ни радост. Зато, да бисмо били пуне личности у есхатону морамо да имамо и васкрсла тела.
 
Али шта је са светитељима? Св. Климент римски сматра да су светитељи добили славну награду од Бога, али је неће примити одмах након смрти јер их она чека тек на небесима (Кол 1.5 - Због наде која вам је припремљена на небесима, о којој раније чусте у истинитој ријечи јеванђеља.). У својој Првој посланици Коринћанима, Климент каже „Сва поколења од Адама до данашњег дана уснуше, али они који су се благодаћу Божијом усавршили у љубави, сада имају удела међу блаженима, што ће се показати приликом објаве Царства у Христу, јер је писано: Хајде народе мој, уђи у клети своје, и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас, докле прође гнев (Ис. 26.20) и сетићу се изабраног дана и подићи ћу вас из ваших гробова“ Климент не спекулише о стању у коме се налазе душе до васкрсења.
 
Св. Јустин Философ у сачуваним деловима свог трактата о Васкрсењу (неки оспоравају његово ауторство) осуђује оне који кажу а душа улази на небо одмах после смрти јер се тиме умањује значај и потреба васкрсења, али и одбацује мишљења оних који негирају да је тело од значаја и који сматрају васкрсење непотребним. У трактату се објашњава да васкрсла тела неће имати исте функције као ово наше, али да ће бити тела. Веома је важан његов став да се у будући живот улази тек по васкрсењу.
 
За Св. Иринеја привремено стање није исто као и стање раја, али је „невидљиво место“ где умрли чекају васкрсење. По његовом мишљењу тек након васкрсења они долазе у присуство Божије. Иринеј као и дотадашњи оци није налазио основа у веровању да се одмах иде на небо и заступа привремено обитавање у наручју Божијем. Он напомиње како је и сам Хрисос поштоваотај закон, био је телом у гробу три дана и сишао је у ад након крсног страдања и није одмах васкрасо и узишао на небо (уп. Еф. 4.9 . По тој логици Св. Иринеј верује да душе верних по телесној смрти обитавају на једном невидљивом месту док чекају васкрсење (Adversus haereses 5.31.2). Након Парусије они се поново сједињују са својим телима и иду у присуство Божије. „Ученик није већи од учитеља свога“ каже Иринеј. Иринеј се дотиче и питања Еноха и Илије за које каже да су „узнесени (пренесени, translati) у рај, то не доказује да су ушли у есхатон јер рај не означава само есхатолошки рај, већ Божије присуство, као што и ад није исто што и геена тј. простор вечног мучења. Ево шта Св. Иринеј говори о привременом стању у Adv.Haer.5.31.2.
 
„Као што је Господ сишао у сенку смрти где су душе уснулих, а потом васкрсао у телу, и након васкрсења је био узнет (на небо) јасно је да су и душе његових ученика, по чијем сведочанству је сам Господ ово прошао, отишле у невидљиво место које им је одредио Бог и тамо чекају до васкрсења, чекају тај догађај. А тада ће примити тела и васкрснуће у целости, тј. телесно, као што је Господ рекао, доћи ће тако у присуство Божије. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши биће сваки као и учитељ његов“ (Лк 6.40) Као што, дакле, наш Господ није одмах отишао и узнео се (на небо) већ је чекао своје васкрсење које је предодредио Отац, и које је било предсказано кроз Јону, и васкрсао након три дана и узнео се на небо, тако и ми треба да чекамо наше васкрсење прописано од Бога и проречено од пророка и тако, васкрсавајући будемо узнети.“ Као и поменути његови претходници Иринеј суштински не придаје велики значај привременом стању, нити се упушта у спекулације какве је оно природе.
 
У истој петој књизи Св. Иринеј помиње Еноха и Илију: „Јер Енох угодивши Богу би пренесен у истом телу у којем му је угодио, указујући унапред како ће бити узнесени праведници. Илија, такође, био је узнесен док је још био у телесном постојању, показујући тиме пророштво да ће они који су духовни бити узнесени и да ништа неће стајати на путу њиховом телу које буде узнесено. Њих су у овом узношењу примиле оне исте руке које су их саздале у почетку“ Иринеј даље објашњава како је Бог засадио рајски врт (paradisum) за Адама, али да постоји и рај за праведнике који су испуњени Духом, као што је био апостол Павле који је узнесен на небо и чуо неисказане речи (2 Кор 12.4) „И тамо ће они који су пренешени остати до свршетка свих ствари, као у предворју бесмртности
 
Стално примећујемо да се указује на ово стање као привремено, а не рај као пуноћу есхатонског блаженства,у коју се светитељи узносе и одатле нам се јављају о чему већ данима расправљам са о. Зораном. Иринеј, као и многи рани оци, не говори о јављању светитеља (барем нисам нашао неке конкретне примере). Место где обитавају уснули се обично код Иринеја назива ад или „Авраамово наручје“ ( Κόλπος του Αβραάμ односно латински Sinus Abrahae) или рај. Очигледно не мисли се на рај који је бити пуноћа заједнице са Богом након свеопштег Васкрсења. Нема никаквих назнака о било каквом Чистилишту или директном уласку у есхатон. У тексту Литургије Епископа Серапиона (350-356) каже се: „Боже који си уништио врата ада….дај покој његовој души, његовом духу у месту зеленом, у покојиштима заједно са Авраамом, Исаком и Јаковом и свим твојим светима и васкрсни његово тело у дан који си одредио, по твојим обећањима у којима нема неистине, како би га учинио наследником баштине коју је заслужио у твојм светим пашњацима“ (Commemoratio, тј. из помињања упокојених).
 
Иако већина Отаца ад види као место (простор) и неки чак спекулишу где се налази, Св. Григорије Ниски посебно наглашава ад као привремено духовно стање (о томе има студија кога интересује L Prestige. “Hades in the Greek Fathers.” Journal of Theological Studies 24 (1923) 478)
 
Тертулијан кога већ поменусмо на почетку одбацује такође идеју да душе верних одмах иду на небо по смрти и сматра да иду у „наручје Авраамово“ у ад, где чекају Васкрсење. Оне који одбацују да верни чекају у аду назива „надменим“ и слугама које се постављају изнад свога Господара и ученицима изнад свога учитеља (уп. Мт. 10.24) јер је и Христос сишао у ад, а они не верују да ће и они сићи. То је сасвим у складу са оним што је рекао и Св. Иринеј.
 
Међутим, у раној Цркви појавила су се врло рано посебна размишљања шта се дешава са мученицима (то је посебна тема о којој ћемо касније више). Не заборавимо, први светитељи Цркве који су посебно поштовани и око којих се раширио први култ били су мученици. Тек после прогона, имамо све више поштовања подвижника, учитеља Цркве и сл. Занимљиво је да Тертулијан у свом De anima (О души) сматра да мученици иду у рај пре општег Васкрсења, иако душе патријарха чекају васкрсење у аду заједно са душама упокојених, очекујући своје коначно блаженство или мучење. Тертулијану је очигледно било незамисливо да мученици који су имали посебно велико поштовање у пред-константионвској Цркви чекају у аду заједно како он наводи "са Платоновим дечацима, стоицима и другима“. 
 
У овом прегледу неизбежно долазимо до приче о убогом Лазару Лк 16.19-31, која је с правом, заузимала посебно интересовање Отаца у вези са стањем после смрти. Пошто су и Лазар и богаташ били у свесном стању и већ добили, први награду, а други казну, пре васкрсења, то је био један од кључних доказа да душа преживљава смрт и да је бесмртна и да је свесна и награде и казне.
 
Св. Иринеј је користио ову причу о Лазару да покаже да душа после смрти користи исти облик као тело и зато Аврам, Лазар и богаташ препознају једни друге и да свака врста душа „прима обиталиште које је заслужила, чаки пре суда“ (Adv.Haer 2.34.1). Слично касније и Св. Григорије ниски објашњава постоји извесни телесни облик који душа задржава и по коме се може препознати (о телесном обличју душе говорио је касније посебно Св. Игнатије Брјанчанинов). Св. Августин у свом спису De opificio hominis (о стварању човека) одбацује идеју да се душа може познати по спољашњем изгледу и тврди да се оне познају по неком унутрашњем осећању, јер је богаташ могао да препозна Аврама кога никада пре није био видео. И поред тога Иринеј у свом „Доказивању апостолске проповеди“ остаје при ставу да неправедни пате, али да праведни још не добијају пуноћу награде која долази тек по васкрсењу „када наследе (нову) земљу“. По њему Господ овде показује да Авраам говори у име „свих оних који су живи“ указујући да је реч о причи која није алегорија (Adv.haer. 4.2.3)
 
Tертулијан с правом закључује да иако пуна награда и мучење неће доћи до есхатона, мора да постоји неко привремено обиталиште за праведнике у „Аврамовом наручју“ које „Није на небу али је изнад ада, и које је намењено као почивалиште за душе праведника“ док им васкрсење не омогући да приме пуноћу награде. То је неко привремено обиталиште верних душа у коме већ постоји предукус будуће славе и суда“, каже Тертулијан у свом спису против Маркиона. Он се такође пита „шта је то у аду што борави након одвајања од тела до Судњег дана ако не душа“. (De anima).
 
Кирил Александријски у свом спису против антропоморфита 16. PG 76  ову Христову причу не гледа у контексту привременог стања,  већ као својеврсну слику, будућег суда. Он сматра да пошто Васкрсење мора доћи пре суда, а да Васкрсења још није било, онда није ни било Суда. Зато је прича о Лазару алегоријска прича. Као и увек има оних који сматрају да је опет на другом месту Кирило допуштао могућност уласка душа праведних директно на небо, као и казну неправедних. То је посебно везано за његово помињање Христа који предаје дух Оцу на крсту и Стефана првомученика, као и обећање праведном разбојнику (Лк. 23.43-46 и Д.ап 7.58) у контексту тумачења псалм 49.15 „Али ће Бог душу моју избавити из руку паклених; јер ме Он прима.“ Међутим, ово више личи на спекулацију коментатора, него на конкретан доказ. Св. Кирило се јасно држи става да ће коначни суд уследити тек после васкрсења и зато се прича о Лазару односи на то време. Исти став има и Св. Григорије Ниски у својим пасхалним беседама где наглашава да је човек је биће тела и душе и обоје мора да прође суд. Отуда у Православној Цркви имамо учење о привременом суду које је више последица начина живота, односно тачније односа према Богу и ближњима, и у коме се осећа предукус будуће радости или вечне патње.
 
Св. Августин такође помиње привремено стање и као што се у овом свету власти односе према онима који чекају судију у складу са њиховим заслугама (неки су у тамницама, а неки у пристојним одајама као грађани), тако је и после смрти (он је био правник па је то добро знао, ни и данас неки леже у затвору, а други носе наногице :)). Он прави паралелу између душа упокојених са разликама какве снове људи сневају: пријатне снове или кошмаре (из Тумачења Ев. По Јовану). Он објашњава да на једном месту постоје два ада „једно у коме почивају душе праведника, а друго у коме се већ и сада муче безбожници“ (уп. De psalmis 86.17). Слично и Св. Јероним тврди да Суд још није дошао, награда коју је примио убоги Лазар је стварна, док су мучења богаташа само предукус онога шо ће добити на суду и додаје „ако је предворје казне тако болно, каква ће само казна бити“ пита се Јероним (Беседа 86 на Ев. По Луки).
 
Августин изгледа разликује две казне, чак помиње два огња, један који одмах следи неправедницима након смрти (као код Луке у глави 16), а други након Судњег дана (нема индиција да мисли на физички огањ како се касније тврди у учењу о Чистилишту). У дословном тумачењу Постања (Ad genesi ad litteram libri duodecim 12.32-12.33) он говори о томе да душа иде у предео (locum) који је духован у складу са заслугама и каже да је тај предео с једне стране место казне, чија је природа слична природи тела. Такво место се често приказује онима који су изашли из својих телесних чула и као да су лежали мртви видели су мучења пакла (Ad spiritalia vero pro meritis fertur, aut ad loca poenalia similia corporibus: qualia saepe demonstrata sunt iis qui rapti sunt a corporis sensibus, et mortuis similes iacuerunt, et infernas poenas viderunt, cum et ipsi in seipsis gererent quamdam similitudinem corporis sui, per quam possent ad illa ferri, et talia similitudinibus sensuum experiri) 12.32. Други бивају однесени не у место казне „већ у место мира и радости“. Августин тврди да незнабожачки мудраци нису сумњали у реалност доњег света, где душе умрлих бивају примљене након овог живота, иако признаје да није нашао појам доњег света (ада) који се односи на место где почивају душе праведника. (Quamquam et illud me nondum invenisse confiteor, inferos appellatos, ubi iustorum animae requiescunt). Он признаје да постоји велики јаз између Аврама и Лазара с једне стране и богаташа који се мучи, али не каже се да су они (Аврам и Лазар) у аду јер се каже да се богаташ тамо мучи (Лк 16.23). (Videmus itaque inferorum mentionem non esse factam in requie pauperis, sed in supplicio divitis) 12.33
 
Свети Јован Златоусти је изгледа најдоследнији у разматрању овог питања јер он конкретно помиње два момента Божијег суда, један након смрти и један након васкрсења, што је био и остао став Цркве (с тим што су на Западу касније убацили и Чистилиште као прелазни период, али без јасне светоотачке основе). 
 
Како то бива да Бог као праведни судија, моћни и трпељиви (Пс 7.11) трпи ово код људи и не кажњава. Ево вам разлога, зато што је дуготрпељив и жели да вас приведе покајању. Али ако устрајете у греху „својом упорношћу и непокајаним срцем сабирате себи гнев за дан гнева и откривења праведнога суда Божијег“ (Рим 2.5) Ако је он праведан, он узвраћа по делима и не превиђа оне који страдају неправедно, већ их оправдава. Јер то је удео праведника. Он је моћан и узвраћа после смрти и васкрсења јер то приличи њему као свемоћном“ (Тумачење беседе Посланице Тимотеју 3.3).
 
Помињање суда након смрти има за циљ да објасни зашто праведнима и злим људима у овом животу не бива узвраћено по њиховом делу, већ се указује на коначни Суд Божји. Златоуст овде жели да покаже да ће зли људи који уживају добра овога живота бити заувек кажњени, док они који страдају треба да приме добра заувек. Златоуст, не заборавимо, увек приступа дидактички овим питањима.
 
Идеја да мртви док чекају коначни Суд Божији имају предукус свог вечног удела појављује се и код Јустина који наглашава да васкрсење мора да претходи суду и да коначне награде или казне тек онда следе. Али док чекају, „душе злих, које задржавају одређена осећања након смрти, већ бивају кажњене“ док „они који добри избављени од казне обитавају у блаженом стању“ (Прва апологија 20) Јустин нам не говори много о привременом стању, али наглашава да будући живот представља сједињење душе са васкрслим телом. Имајући у виду његов став да душе праведних не узлазе на небо пре васкрсења и да вечна мука чека оне који су живели у злу, може се стећи утисак да светитељ сматра да су упокојени у некој врсти свесног стања, иако још нису примили ни своју награду, ни своју казну.
 
У Првој апологији гл. 18 он каже: „Али пошто осећање остаје за све који су икада живели, и вечна мука је остављена (за неправедне) немојте да сумњате да је ово тачно…. Чак и након смрти душе су у стању осетљивости… очекујемо поново да примимо наша тела мада су она мртва и сахрањена у земљи, јер верујемо да Богу ништа није немогуће“.
 
Душе умрлих сећају се својих дела у животу и „чувају сећање на ствари овога света“ тврди Св. Иринеј (Adv haer 2.34.1). Он врло јасно заступа став да су упокојени у свесном стању (да не спавају) и када буду васкрсли сећаће се својих ранијих дела и живота о којим ће бити суђени (Ово такође помиње и Тертулијан). Иринеј вероватно ово све говори због тада опште-познате платонистичке идеје о тзв. „Литиним водама“ (у грчкој митологији, наиме, сенке умрлих треба да пију из вода реке Лити (Λήθη - Заборав, отуда истина се на грчком каже (αλήθεια) тј незаборав) како би заборавили свој бивши земаљски живот. Римски песник Виргилије у својим Енеидама чак помиње да је Лити потпуно избрисала људима сва сећања, па чак и када поново буду враћени у нова тела - платонизам подразумева и пресељење душа - метемпсхихозу, односно реинкарнацију). Свети оци су живели у време када је јелинистичка митологија била јако испреплетена са тадашњом савременом философијом. У Платоновој епистемологији образовање је заправо подсећање душе на знање које је имала у ранијем животу. У овој идеји свесности умрлих неки тумачи виде утицај платонизма иако се Иринеј (кога ето данас и прослављамо), као хришћански отац и ученик великог Поликарпа гнуша платонистичке идеје метемпсихозе јер је чврсто веровао да ће се мртви вратити у своја тела након васкрсења.
 
Тертулијан у свом делу De resurrectione carnis (о васрксењу тела) каже да ће душа проживљавати казне за грехове које је сама учинила јер може да пати и без тела, али да ће након васкрсења тела доживљавати патње због грехова почињених у телу. У сваком случају, у привременом стању пре васкрсења душе очекују у аду да васкрсењем приме или награду или казну страдања за душевне грехове (похлепу, зле намере) али су истовремено у страху од суда који долази или, будући праведне, душе праведних живе у радости која приличи души и које ће бити још веће након васкрсења тела. 
 
Из ових коментара можемо да видимо да се рани Свети Оци и учитељи Цркве углавном крећу у сфери односа душе и тела. Јасно преовладава свест да човек није потпун без тела и да душа сама по себи није цео човек, али праве јасну разлику између блаженства или страдања душе и коначног блаженства или страдања када и тело васкрсне након Парусије тј. Другог доласка Христовог. Морамо да разумемо да су они размишљали у контексту тадашњих философских концепата који су јасно гледали поделу између душе и тела. Хришћанство никада није негирало постојање душе али душа никада није ни разумевана, нити прихваћена као цео човек. Она означава одређену душевну компоненту човековог постојања, а не платонистичку душу. Тако и блаженства и страдања душевне компоненте човековог бића након смрти нису потпуна, него привремена, својеврсна су антиципација (очекивање) пуноће радости или патње која долази, али тек након Парусије и коначног Суда.
 
Сличан став налазимо и у размишљању Св. Григорија Богослова у Његовој беседи поводом упокојења његовог брата Кесарија. Он каже да душе упокојених светитеља „уживају осећање и очекивање блаженства које их очекују“ (Беседа, Панигирик његовом брату Кесарију 7.21.
 
У сваком случају постоји мање више сагласност међу светитељима првих векова да у времену између човекове смрти и коначног васкрсења, душа обитава у извесном скривеном простору (то је оно присуство Божије, "наручје Авраамово") где живи у покоју или у стрепњи, у зависности од начина живота који је човек водио у овом животу, како каже и св. Августин у Енхриридиону о вери нади и љубави (Enchiridion de fide, spe et charitate 109). И св. Амвросије Милански је сматрао да душе упокојених чекају одлуку Божију која ће им бити одређена Судом и да након смрти доживљавају само предукус свог будућег удела (О смрти 10.45-47)
 
Наставићемо даље, други пут....
Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Ћирило,

 

Такво обраћање оцу Сави се неће даље толерисати на овој теми. Нико ко није био на месту народа и монаштва са КиМ не може да зна шта је у њиховом најбољем интересу, нити шта је неопходно да би се уопште преживело а камоли наставило са духовним радом и мисијом Цркве. Свако има право на своје мишљење, али ова тема је конципрана као постављање питања о. Сави а не као било какво преиспитивање, нарочито не о оним стварима које су више пута објашњење. Надам се да смо се разумели, са овом причом је завршено. 

 

Није страшно, оставићемо генерале, Бајдена и косовску стварност, па се враћамо есхатологији. Уосталом то нам је како год окренемо будућност. Боримо се овде на земљи за територије, за права, за интересе народа, а на крају опет сви идемо пред Бога, па како коме....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И св. Амвросије Милански је сматрао да душе упокојених чекају одлуку Божију која ће им бити одређена Судом и да након смрти доживљавају само предукус свог будућег удела (О смрти 10.45-47)
 

 

Да не будем досадан, али кратко - ово ћу сматрати као теологуменон из разлога који сам навео, тј Писма:

"...и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот."
 

 

Прецизније речено, мислим да је оно о чему говори св. Амвросије тачно за нас "обичну" рају који нисмо толико брижљиво слушали и чували Реч па морамо на Суд, док за свете иде овај цитат из Писма са свим што им по праву припада ако већ прелазе право из смрти у живот... Иначе укинусмо Писмо ради Предања, а то је давно позната прича...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...