Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Da se ne govori o tome, da do tadasnje verovanje, kako se Ilija popeo na nebo, sada poprima drugaciji karakter, odnosno svoju punocu, da se niko van Hrista nikad nije uzneo na nebo i da se Ilija ustvari nalazi u Hristu?

 

 

Apostoli tvrde da su Mojsej i Ilija razgovarali sa Hristom. Iako je to vidjenje, da li bi hteli, da nam date opsirnije svetlo i objasnite nam kako apostoli u svom vidjenju vide ovaj zivi odnos licnosti sa Licnoscu? Razgovor. (ne tvrdim da su vaskrsli pre Hrista)

 

Rekao bi, da su i Ilija i Mojsej cuvani za Hristovo vaskrsenje a to se na tavoru ako uzmemo u obzir tavorsku svetlost ciji su ucesnici bili, lepo vidi.

 

Koliko sam uspeo, da shvatim, u Tavorskoj Svetlosti ne postoji smrt.

 

Преображење Христово на Тавору је надумна тајна и најважније је да разумемо да је пред своје страдање Господ желео да охрабри своје ученике и утврди их у вери да је он заиста Син Божији. Петар је већ претходно исповедио Христа као Сина Божијег уп. Мт 16.15-17. Христос, Оваплоћени Син Божији, пројавио је на Тавору  пред апостостолима своју божанску природу преко нетварних божанских енергија (нетварне светлости - Ἄκτιστον Φῶς). Код Матеја читамо у 17.2-3 "И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.“ И Матеј и Марко и Лука нам доносе сведочанства о овом чудесном догађају (Мт. 17:1-13; Мк. 9:2-13; Лк. 9:28-36). Текст је готово исти код све тројице, с тим да код Луке имамо додатних детаља. 
 
Апостоли нису још могли да разумеју догађаје који су се имали догодити. У Лк. 9.32 каже се: „Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће. И они не разумијеваху ријечи, а бојаху се да га запитају.“ И на Тавору видимо како Петар у чуђењу као у неком магновењу каже: „Учитељу, добро нам је овдје бити; да начинимо три сјенице: Теби једну и Мојсеју једну и Илији једну. Јер не знадијаше шта да каже, јер бијаху уплашени.“ Када се над гором надвио облак и чуо глас Очев, апостоли су попадали у ужасу виђења. Код Матеја се каже: „И чувши (глас) ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се.  А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама“ Лука нам даје занимљив детаљ: „А Петар и они с њим бјеху савладани сном; али пробудивши се видјеше славу његову и два човјека што стајаху с њим.
 
Апостол Петар касније у својој посланици се осврће на овај догађај 1Пет 1, 16-18: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова. Јер он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас чусмо ми како сиђе с неба, док бијасмо с Њим на гори светој.
 
О чему су Мојсеј и Илија разговарали са Христом? Лука нам каже у 9 30-31: „И гле, два човјека говораху с њим, а то бијаху Мојсеј и Илија. Који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ И они су били преображени славом Божијом. Након овог чудесног виђења апостоли „се одједном обазревши никога више не видјеше осим самога Исуса поред себе“.
 
Дакле, Христос непосредно разговара са Мојсејем и Илијом о предстојећем страдању. Видимо живи и непосредни однос који они имају у заједници Христовој што потврђује да су они живи у Христу, а ипак после чудесно постају невидљиви. Св. Григорије Палама наглашава да Мојсије није општио са божанском суштином, него са Богом као личношћу, са ОНИМ КОЈИ ЈЕСТЕ. Реалност њиховог општења и заједнице је толико присна, што додатно показује да Бог иако Предвечни и Надсушаствени, истовремено као човек општи са Мосејем и Илијом као свој са својима.  Бог је Бог живих и он има моћ да призове Мојсеја који је умро и Илију који је чудесно и сам узнесен у небо. Мојсеј, као представник Торе и Закона и Илија као представник Пророка својим присуством сведочили су да је долазак Христа смисао и Торе и пророка и да је предсказан од давнина. Такође, сам Мојсеј је имао виђење Бога описано у 19 глави 2 Књиге Мојсејеве. У православној традицији Мојсеј је овде директно имао сусрет са надсуштаственим Богом ушавши у облак и доживевши присуство Божије у божанском примраку.
 
Виђење апостола на Тавору је, дакле, духовно виђење које надилази чула. И сами апостоли су били преображени божанском светлошћу да би могли да виде ово чудесно јављање. Та чудесна нетварна светлост којом се, како псалмпевац пева, Господ огрће као хаљином, најдубља је тајна реалности спасења васцеле творевине која се остварује преко оваплоћеног Сина Божијег. Св. Григорије Палама светлост духовног созерцања упоређује са „јутарњом звездом која сија усред светлости дана“.
 
На Тавору су преображеном светлошћу сијали и Мојсеј и Илија показујући на тај начин како ће тела светитеља бити прослављена након васкрсења. Овим чудесним догађајем Господ показује тајну нашег постојања у будућем веку, када ћемо сви бити са Христом и у Христу, не поништени као личности, већ духовно сабрани у светлости божанске благодати.
 
У својим Тријадама Св. Григорије каже: „Пошто је Син Божији у својој неизмерној љубави према човеку не само сјединио своју божанску ипостас са нашом природом, обукавши се у живо тело и душу разумну, он је такође сјединио себе са људским ипосасима сједињујући себе са сваким од верника причешћем његовим Св. Телом и он постаје једно тело са нама (уп. Еф 3.6) и чини нас храмом нераздељног божанства, јер у самом Христовом телу обитава пуноћа Божанства телесно (2 Кол 2.9)“. У тајни просветљења нетварном светлошћу крије се тајна нашег обожења. Истинско обожење (θέωσις) постало је могуће кроз Христа јер је по Св. Атанасију „Бог постао човек да би човек у њему могао да постане бог“. Својим Преображењем на Тавору Господ је указао и како ћемо сви бити преображени и постати причасници божанске природе, не директно, него преко нетварних енергија Божијих. Разумевање преображења и обожења у православној традицији никада није изашло из евхаристијског контекста и отуда је вештачки конфликт између аскетске и евхаристијске теологије у потпуности стран аутентичном предању наше Цркве.
 
Противници Св. Григорија су твридили да такво просвећење и светлост којом се Бог јавља светитељима представљају само символичне појаве, алузије на нематеријалне и духовне реалности и да се збивају у машти по Божијем промислу у посебним околностима. Они су таворску светлост видели као „створену реалност“, као „символ божанства“. У томе је велика разлика између Св. Григорије Паламе и Варлаама и читаве рационалистичке традиције из које је он црпео своје ставове.
 
Св. Григорије и са њим православно предање управо је указивало на духовну реалност овог виђења. Веома је важно да он објашњава да ова светлост није била видљива посредством ваздуха, већ да је реч о светлости „будућег века“ у коме неће бити деловања чула вида као овде. Он подсећа на речи Св. Василија Великога да је светлост божанског виђења видљива очима срца. Зато Св. Григорије закључује да пошто није била видљива као физички феномен то није била физичка, чулна светлост. Дакле у том тренутку када је Христос засијао божанском светлошћу на Тавору јаче него сунце, људи у околини планине то нису видели. Зато Господ апостолима после каже да никоме не говоре што су видели. Тројици изабраних апостола је дато да виде Преображење Господње како би били сведоци Христовог божанства и како би могли да укрепе остале када Христос у свом неизрецивом смирењу, кеносису (истошчанију) пострада на крсту и умре као човек нашега спасења ради.
 
Завршио бих са једном од самогласних стихира са вечерње празника Преображења која предивно сажима тајну овог чудесног догађаја:
 
"Несхватљиво изливање твоје светлости и неприступност божанства, гледајући апостоли твоји изабрани на гори преображења, безначални Христе, божанстевеним се изменише ужасом (иступљењем, екстазом) и облаком светлим осветљени чуше глас Оца, који је потврђивао тајну твог очовечења, јер си ти једини и по оваплоћењу, Син Јединороднии и спаситељ света".
Τὸ ἄσχετον τῆς σῆς φωτοχυσίας, καὶ ἀπρόσιτον τῆς Θεότητος, θεασάμενοι τῶν Ἀποστόλων οἱ πρόκριτοι, ἐπὶ τοῦ ὄρους τῆς Μεταμορφώσεως, ἄναρχε Χριστέ, τὴν θείαν ἠλλοιώθησαν ἔκστασιν, καὶ νεφέλῃ περιλαμφθέντες φωτεινῇ, φωνῆς ἤκουον Πατρικῆς, βεβαιούσης τὸ μυστήριον τῆς σῆς ἐνανθρωπήσεως, ὅτι εἷς ὑπάρχεις καὶ μετὰ σάρκωσιν, Υἱὸς μονογενὴς καὶ Σωτὴρ τοῦ κόσμου.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

...

Ali definitivno mislim, izuzimajuci vreme i prostor, Ilija i Mojsije se nalaze u Hristu........ Da li Hristos u sebi moze cuvati samo duse ili cuvati kompletnu licnost, odnosno kompletnog coveka?

 

Христос дефинитивно чува комплетну личност у својој вечној памјати. Већ смо помињали Флоровског који је јасно рекао да је тело без душе леш, а душа без тела фантом. Светитељи који се јављају из заједнице у Христу, из Шмемановог "путира вечности" јављају се као личности, а не као фантоми, ипак не и у васкрслом телу јер опште Васкрсење тек треба да буде. Дефинитивно треба изађемо из те сталне дихотомије тело-душа која нас уводи у непрестане контрадикције и одвлачи од истине - да је једино живот у Христу живот, а не биолошки живот тела (нпр човека у коми) или платонистичке душе без тела. Чињеница коју бих ја поново нагласио из горепоменутих разлога јесте да личности упокојених, који заједно са свима, живима и покојнима које блажи нада и вера, у Христу обитавају у заједници са Њим, али ипак чекају Васкрсење. Мислим да не можемо наћи експлицитну потврду ни у Светом Писму ни у светоотачкој литератури да су неки већ Васкрсли и да нам се као такви јављају у овоме животу, баш као што налазимо много потврда да су покојни иако уснули и даље живи у Христу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Meni je ova mogućnost najrealnija.Čak i u drugoj kojoj ste naveli sa sedam svetih mladića iz Efesa u vreme cara Dekije i oni su na kraju umrli.Ako je sam Gospod morao da prođe kroz smrt da bi smrt smrću uništio onda su morali i oni.

 

Опет се враћам на 1Кор 15.22 "Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети". Мислим да је ово веома важно јер зато је Бог у неизмерној љубави и допустио Адаму и Еви да умру, како њихово отуђење од Бога не би постало вечно стање. Смрт није казна гневног Бога већ је неминовна последица прародитељског греха и активирање потенцијалне смртности која лежи у основи сваке твари. Али смрт је и својеврсан благослов јер умиремо старом човеку и пропадљивој природи да бисмо васкрсли у новом Адаму - Христу по обећању које је Бог дао и којим су живели старозаветни праведници. То је смисао и нашег крштења. Онај који не умре неће ни васкрснути у новом човеку. Једини изузетак ће према 1 Кор 15.52 бити они који дочекају Други долазак Господњи: "Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити (νεκροὶ ἐγερθήσονται ἄφθαρτοι, καὶ ἡμεῖς ἀλλαγησόμεθα)"
Даље у стиховима 53-55 Апостол каже:
ер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, аде, побједа"
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Христос дефинитивно чува комплетну личност у својој вечној памјати

Prastajte oce ako vam cinim napor, samo bih hteo mene radi da razjasnim.

 

Hristos definitivno cuva kompletnu licnost coveka u svojoj vecnoj pamjati, kazete. Da li to znaci, da covek ima i dalje posle svoje telesne smrti, neprekidan odnos kao sto ima licnost sa Licnoscu, dakle da li covek opsti sa Hristom sve vreme i posle telesne smrti. ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Inace, hvala vam na opsirnosti vasih odgovora, nemam nikakvih dilema da prihvatim ono sto vi svedocite, svojim znanjem i opitom.

 

U prvom odgovoru sam shvatio i sa time bi mogao da zivim vecno, da i oni koji su uzneseni na nebo(Ilija) i oni koji su sahranjeni(Mojsije), mogu da se vide samo u preobrazenom Hristu i Njegovim nestvorenim energijama, za koje govorimo da su sami Bog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Prastajte oce ako vam cinim napor, samo bih hteo mene radi da razjasnim.

 

Hristos definitivno cuva kompletnu licnost coveka u svojoj vecnoj pamjati, kazete. Da li to znaci, da covek ima i dalje posle svoje telesne smrti, neprekidan odnos kao sto ima licnost sa Licnoscu, dakle da li covek opsti sa Hristom sve vreme i posle telesne smrti. ?

 

Наравно, реч је о дубоким тајнама о којима можемо само да размишљамо ослањајући се на одређене узоре и сведочанства, Св. Писмо, богослужбене текстове, отачка тумачења. На ваше питање могу само да кажем да верујем да и након телесне смрти, уколико из овога света одемо са надом и вером у Господа, заједничаримо лично са Христом, што сведочи тајна Евхаристије. То свакако не подразумева начин комуникације који овде у овом свету и веку имамо ми људи међусобно. И овде са Господом заједничаримо евхаристијски и молитвено и та реалност се на један нама несхватљив начин, верујемо, наставља и након телесне смрти. Када кажемо да се неко упокојио у Христу управо мислимо на то. 

 

За време живота на земљи ми градимо свој однос са Богом евхаристијски, тј. један са другим и сви са свима у Цркви као Телу Христовом. Молећи се једни за друге и заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми себе реализујемо као део колективне (саборне) личности Христове. Што се више трудимо у томе све више се надамо да можемо са Апостолом рећи: "а живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). То није речено символички, јер је то реалност која је потенцијално садржана у Крштењу. Кажем потенцијално јер ми крштавајући се умиремо са Христом и рађамо се у њему као нове личности. Колико ћемо заживети том реалношћу живота који се наставља у Христу и заједници светих након наше телесне смрти зависи од тога колико смо свој крштењски завет остварили у свом животу, у заједници са нашим ближњима. Зато је живот у Христу нераскидиво везан са другима. Ми у Христу не "преживљавамо" као индивидуе већ као део саборног тела Христовог Цркве. У томе је огромна разлика са (нео)платонистичком идејом бесмртне душе или неким новијим полу-паганским идејама преживљавања у "загробном животу". У тим системима веровања нема другога, заједница није потребна, а однос са Богом је неки индивидуални пијетистички однос нас као једне себичне и изоловане индивидуе са Исусом, што не постоји.

 

Управо је то велики проблем за оне који Цркву своде искључиво на конфесионалну раван, на правилно исповедање вере. То није довољно. Црква није идеолошка организација људи који идентично верују као што мисле наши савремени квази-зилоти (зурлоти како их зове вл. Атанасије). То је заједничарење у Цркви као живој заједници, заједници и живих и оних који се упокојише у Христу, а не у некој апстрактној Цркви или организацији. Опростите на дигресији, али случајно погледах видео клип са квази-хиротонијом г. Миливоја названог "хороепископ новобрдско-панонски". Каква трагедија и туга! Човек који је студирао теологију и имао прилику да и те како добро научи шта је Црква, исповеда да ће бити у једномислију и заједници са Помесном Црквом и епископима Цркве, а њега и његову групу нико не признаје, нити они икога признају и ни са ким немају заједницу. Ово је посебна тема, али која није одвојена од ове о којој смо до сада говорили. Колико год се квази-зилотске заједнице трудиле да докажу да они имају неку мистичку заједницу са Црквом и Светим Оцима од почетка до данас, они ипак развијају једну протестантску еклисиологију која је заснована не на Христу, него на једној конфесионалној идеологији и на једној личности, а не на Христу. Црква се тако своди на својеврсну невладину организацију.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

 
 
 
Где је, дакле, Св. Пророк Илија?
 
У 2. Књизи Царевима 2.11 каже се: „И кад иђаху (Илија и Јелисеј) даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо.“
Такође у Јеванђељу по Јовану 3.3 се каже: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу.“
Могуће је да се не мисли се на исто небо, иако и јеврејски и грчки текст користе идентичну реч hashamayim односно οὐρανός, које се заиста користе за разне врсте неба, и у духовном и у материјалном смислу. Не заборавимо и Апостола Павла који каже у 2 Кор 12.2 "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба." Бити узнесен до неба не значи тамо и остати. Ове речи Апостола можда су кључ за разумевање чудесног усхода на небо пророка Илије. Он је узнет са земље и не можемо знати где је или да ли је после умро. Неки сматрају да је Еноха и Илију Бог посебно узнео и оставио у животу због тога што се верује да ће у последња времена бити његова два сведока Отк 11.3-12. Ваљда ћемо то једном сазнати.
 
У сваком случају две су могућности које ми изгледају разумно: 
Прва могућност: да су на чудесан начин узнети са земље са посебном намером Божијом и потом прошли физичку смрт, као и сви други људи, а о томе немамо експлицитно сведочанство Писма, као што немамо ни о многим другим стварима. У Јев 9.27 (И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији) и 1Кор 15.22 (Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.) видимо да сви пролазе телесну смрт. Чак је и Пресвета Богородица, као часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима прошла телесну смрт. Па и Сам Господ је по телу примио смрт да би смрт уништио. Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно.
 
Друга могућност: Да су чудесним промислом Божијим сачувани у животу (можда по угледу на свете младиће, из Ефеса који су преспавали многе године у пећини да би били пробуђени у потребно време. Илију и Мојсеја апостоли у чудесном догађају виде на Тавору (Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9). Мојсеј је умро и Бог га је сахранио на месту где нико не зна, како пише у 4Мој 34.5-6. Господ је таворским виђењем хтео да охрабри апостоле да верују да је он Син Божији и сам Творац Живота, те да се не плаше предстојећег страдања, и да су и они који су давно умрли живи у њему. Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима.
 
Како сам већ рекао у претходном одговору, у Христу су сви старозаветни пророци праведници живи, али још нису васкрснули телом и они чекају коначни завршетак овог света и века.

 

Драги о. Саво, претходни одговори су ми били заиста добри, без обзира што нисмо у свему истомишљеници, али овај, кад смо се спустили у конкретно, у Писмо, ме не задовољава. Ово није у складу са Писмом, а и поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике. Сада ћу да објасним потанко зашто је то тако.

Наиме, obscurum per obscurius, значи да појам НЗ Небеског царства, који је по себи опскуран, тежак, настојите да објасните кроз СЗ хашамаим, који је још тежи за разумевање, јер је недореченији. Отприлике, као када би неко узео да доказује постојање Св. Тројице преко СЗ или Синоптичара, а не одмах из Јована. Због тога сва она ваша питања, о каквом небу се ради, јер сви знамо врло добро да има подоста неба која зависе од различитих религијских светоназора и група. Ту се јављају и побочни аргументи који у старту покушавају да негирају да су Илија, Енох, или још неки, у правом Царству небеском, које је за мене увек тај нестворени Есхатон кога ћемо видети у Парусији. Ја га пак сада видим у огледалуJ) Све ове аргументе користите да бисте негирали да је Есхатон био на Тавору, јер то тек треба да се деси. Тако велите: „Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно“. То нигде нема код мене нити се може извести из мојих ставова. Наиме, сви ћемо окусити смрт, јер се не може видети лице Божије а да се не умре, тако да уласку у есхатон нужно претходи смрт, која се десила, како верујем и овим пророцима и која ће се у таквом трену десити и са онима који буду видели Други долазак. Нико смрти неће избећи. Сечем као Окам и велим да нема потребе двојицу пророка из Откр. поистовећивати са Илијом и Енохом, јер се та идеја управо и јавила због тога што су ови предањски били живи и у друштву са Богом, али сви морају да умру. Михејево пророштво о доласку Илије се остварило у Јн Претечи, ако ћемо веровати Ис. Није дошао тада, неће доћи ни у време Антихриста. Човек је умро кад се узнео у есхатон. Умро на вратима, да се уметнички изразим и прошавши, био жив, васкрсао.

Чак вам и ха-шамаим вели да су небеса обиталиште Божије par excellence. Двор Божији, тамо где су и анђели. Не држи Бог ове у неком инкубатору да би их послао да пострадају. И шта би тамо радили сами? Имали би можда друштво неких нижих анђела? Не, оче, они су на небу у преображеним телима и са свима светима. И неће доћи овамо поново. Нити би могли да буду убијени од Антихриста. Би, да долазе из инкубатора. Али тога нема, као што је само легенда о ефеским спавачима.

Није срећно брзо привођење Јн 3, 13: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“, које је било у функцији доказивања да се Илија није попео на то небо, где је овај. Наиме, све ово говори против ваше тезе да он није есхатолошки Хр. Син Човјечији који је на небу био тада и претходно, он је сишао. Ванвремени, несаздани, драги мој, је тај који је као Логос постао човек у историји. Није се спустио Оваплоћени. Отишли бисмо тако у Аполинаријеву јерес. Реч је о њему као алфи и омеги, ономе који постоји ван времена, и који је схваћен као узрок и корен свега. Оно што је историјски одредиво, се поништава када се сретне са неисторијским. Већ сам рекао: Хр васкрсење се једнако пружа уназад као и унапред. Нико не може да уђе у рај пре Хр., он је тај Рај, тако да вазнесење Илије и Еноха, Мојсија... јесте из наше перспективе претходеће, али из истине бића је касније. Везани сте превише за нашу перспективу, зато вам овај дискурс изгледа нелогичан. Може се најбоље разумети кроз Исповедникову мистику о којој сам претходно писао.

Остаје вам као озбиљан проблем Богородице. Не треба да ми одговорите са: ови оци мисле да се вазнела у телу, ови не, па не знамо. Ваша позиција нужно захтева да је она ван тела. Да није васкрсла. Јер ако је васкрсла и вазнета, што је иста ствар, а то добар део нашег предања тврди, онда је сигурно са својим Сином, у есхатону. Не држи је свакако на неком нижем небу. Зашто би је и где вазнео у преображеном телу? А од ње немамо мошти, не потценити тај податак.

Наравно да ви нисте аполинариста; у полемици сте посегли нечем што вам се у моменту учинило погодним; оно што мене забрињава и што је неизбежан закључак ваше рефлексије испада да је Ис слагао. Сада бих узео да то образложим, али да приведем Марков текст (никако зато што ми је највише одговарајући, него због сажетости, али ћу и друге укључити).

 

9. 1-13 Καὶ ἔλεγεν αὐτοῖς· ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι εἰσίν τινες ὧδε τῶν ἑστηκότων οἵτινες οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει. 2Καὶ μετὰ ἡμέρας ἓξ παραλαμβάνει ὁ Ἰησοῦς τὸν Πέτρον καὶ τὸν Ἰάκωβον καὶ τὸν Ἰωάννην καὶ ἀναφέρει αὐτοὺς εἰς ὄρος ὑψηλὸν κατ’ ἰδίαν μόνους. καὶ μετεμορφώθη ἔμπροσθεν αὐτῶν, 3καὶ τὰ ἱμάτια αὐτοῦ ἐγένετο στίλβοντα λευκὰ λίαν, οἷα γναφεὺς ἐπὶ τῆς γῆς οὐ δύναται οὕτως λευκᾶναι. 4καὶ ὤφθη αὐτοῖς Ἠλίας σὺν Μωϋσεῖ καὶ ἦσαν συλλαλοῦντες τῷ Ἰησοῦ. 5καὶ ἀποκριθεὶς ὁ Πέτρος λέγει τῷ Ἰησοῦ· ῥαββί, καλόν ἐστιν ἡμᾶς ὧδε εἶναι, καὶ ποιήσωμεν τρεῖς σκηνάς, σοὶ μίαν καὶ Μωϋσεῖ μίαν καὶ Ἠλίᾳ μίαν. 6οὐ γὰρ ᾔδει τί ἀποκριθῇ, ἔκφοβοι γὰρ ἐγένοντο. 7καὶ ἐγένετο νεφέλη ἐπισκιάζουσα αὐτοῖς, καὶ ἐγένετο φωνὴ ἐκ τῆς νεφέλης· οὗτός ἐστιν ὁ υἱός μου ὁ ἀγαπητός, ἀκούετε αὐτοῦ. 8καὶ ἐξάπινα περιβλεψάμενοι οὐκέτι οὐδένα εἶδον ἀλλὰ τὸν Ἰησοῦν μόνον μεθ’ ἑαυτῶν.

9Καὶ καταβαινόντων αὐτῶν ἐκ τοῦ ὄρους διεστείλατο αὐτοῖς ἵνα μηδενὶ ἃ εἶδον διηγήσωνται, εἰ μὴ ὅταν ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἐκ νεκρῶν ἀναστῇ. 10καὶ τὸν λόγον ἐκράτησαν πρὸς ἑαυτοὺς συζητοῦντες τί ἐστιν τὸ ἐκ νεκρῶν ἀναστῆναι.

11Καὶ ἐπηρώτων αὐτὸν λέγοντες· ὅτι λέγουσιν οἱ γραμματεῖς ὅτι Ἠλίαν δεῖ ἐλθεῖν πρῶτον; 12ὁ δὲ ἔφη αὐτοῖς· Ἠλίας μὲν ἐλθὼν πρῶτον ἀποκαθιστάνει πάντα· καὶ πῶς γέγραπται ἐπὶ τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου ἵνα πολλὰ πάθῃ καὶ ἐξουδενηθῇ; 13ἀλλὰ λέγω ὑμῖν ὅτι καὶ Ἠλίας ἐλήλυθεν, καὶ ἐποίησαν αὐτῷ ὅσα ἤθελον, καθὼς γέγραπται ἐπ’ αὐτόν.

Мој превод: И говораше им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. И после шест дана, узе Исус Петра, Јакова и Јована и изведе их на гору високу, посебно само њих; и би преображен пред њима, и хаљине његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може никакав перач убелети на земљи. И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. И Петар одговарајући рече Исусу: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Јер не знађаше шта да каже, јер беху уплашени. И појави се облак који их покри, и изађе глас из облака: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте! И одједном обазревши се никога више не видеше осим самога Исуса поред себе. А када силажаху са горе, забрани им да никоме не казују оно што су видели, све док Син Човечији није васкрсао из мртвих. И ову реч задржаше у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих? И питаше га: Зашто говоре књижевници да најпре Илија треба да дође? А он одговарајући рече им: Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човечијег да треба много да пострада и да унижен буде? Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтедоше, као што је писано за њега.

Дакле, ваша рефлексија негира истинитост Ис речи: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. То још покушавате да оправдате са: „Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9“. За вас ово значи само неку визију, симболичку контемпалацију, да допустим и мистичко виђење, чак и виђење Божије нестворене светлости, али не и реалност на којој ја инсистирам. Ја велим: Тројица су видели Царство Божије да је дошло у сили. А то царство није ни визија ни префигурација, праобраз, него нешто крајње конкретно и реално. Наравно да је овај догађај, који је првенствено историјски, подложан алегоризацијама и накнадним созерцањима. Нарочито у тумачењу како Закон и Пророци потврђују Ис као Месију. Али, Ис се заиста, на ногама попео са тројицом на Тавор. И заиста је Царство Божије дошло у сили. То није алегорија или парабола. Није типос. То је била стварност. Ако није била стварност, онда Паламу и исихасте у кош да бацимо. Онда они виде слику слике. Ако је преображење било префигурација, онда су исихастичка искуства још померенија за степеницу уназад.

Марко не говори о визијама. Његов грчки текст то не допушта. Он користи перфект, ἐληλυθυῖαν, Царство Божије је дошло (исто у Мт!). Нешто што је остварено у прошлости, завршено, не нешто што ће тек доћи. Другим речима, неки од вас ће видети Царство које јесте. Још појачаније: Царство Божије које је дошло у сили (ἐν δυνάμει). Јеванђелиста се није задовољио перфектом, него убацује у и „силу“, динамис, именицу која нема философску конотацију нечега што је само потенцијално и као такво супротно енергији која је у акту, која у синоптичара (Јн је нема) води оприсутнењу божанског. Тако се користи у епизодама чуда које Ис чини, за анђелска бића, Божију акцију (Лк 1, 35), дејство Духа Светог  (Лк 4, 14) и као соституит за Бога (Мт 26, 64, Мк 14, 62, Лк 22, 69). Тако Мк 14, 61-62, код кога смо, вели: Опет га првосвештеник запита и рече: Јеси ли ти Христос, Син Благословенога? А Исус рече: Ја сам тај; и видећете Сина Човечијега где седи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. Оно што видесмо отприлике и на Преображењу. Царство је дошло у Сили, и чули смо глас Оца. Врховна Сила је Отац, и он је Господ тог Царства. Лука 9, 27 једноставно помиње Царство Божије: λέγω δὲ ὑμῖν ἀληθῶς, εἰσίν τινες τῶν αὐτοῦ ἑστηκότων οἳ οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ. Мт 16, 28 је прецизнији од Лк: ἴδωσιν τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου ἐρχόμενον ἐν τῇ βασιλείᾳ αὐτοῦ (док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме).

Интересантно је да се не вели у рефлексиву: Ис се преобрази. То је погрешан превод. Имамо пасив: μετεμορφώθη. Би преображен. Зато што је Отац онај који га преображава, јер је Син његов љубљени. „Објекат“ је његове љубави, којом га и прославља. Поново смо у озрачју Максимове мистике који говори да ћемо трпети у есхатону (исто код Гр нисенца и Ареопагита). Тако разумемо да је истинито када вели: Ја и Отац једно смо. Монархију да одбацимо одмах, јер не вели: један смо. Наглашавам глаголску форму јер она нас упућује на есхатон.

Пред њима, пред њиховим очима. Петар прича Марку и вели му да то није била пука фантазије, неко виђење, него су заиста то видели иако нису разумели. Због тога код Мк нема όραμα. Он каже (9) једноставно: оно што су видели ( εἶδον). Опет, όραμα не означава само виђење нечег нереалног, визију. Значи и виђење чудесног. Несагориву купину види (όραμα) Мојсије, према Дела 7, 31. Није био сан или привиђење. Та купина је горела, али није сагоревала. У чему би била величина и чудесност да је то била само обична визија?

Ако вас добро разумем, ви мислите да је Ис, који је на Тавору имао тридесетак година, историјски и конкретан Ис, од крви и меса показао ученицима шта у себи крије, а то је божанска светлост-енергија. Која се наравно види очима срца па је неки хипотетички посматрач тог догађаја не би ни видео. Видео би само четворицу који нешто разговарају. Ја пак велим да не би видео никога и ништа. Јер тај догађај је временски одсечен. Није Ис направио неко чудо, него се јавио са својим есхатолошким Царством (Божије царство, како веле синоптичари). То је озбиљна тачка у којој се мимоилазимо. За вас Ис који се преобразио је онај историјски. Ја мислим да је пред апостолима био васкрсли, вазнети и парусијски Ис. Апостоли ће само после васкрсења разумети шта су видели. Код вас Преображење има смисао као охрабрење. Без сумње једна димензија. Али, пројава Царства Божијег је много значајнија. Ми имамо сведоке који су видели будуће царство, оно које нам је Бог припремио пре постања света. Ти сведоци касније васкрсење могу да разумеју само зато што су видели царство у коме је васкрсли. Без тога би могли да размишљају о васкрсењу као о епизодама реанимације које је Ис извршио, од којих је најзначајнија она Лазарева. Но, Лазар није васкрсао. Он је само оживео да би после опет умро. Због тога апостоли не бркају „васкрсење“ тог типа са Исусовим.

Историјски Ис о коме ви говорите не може да буде господар Царства Божијег. Парусијски, да. Јер то Царство је остварено. И оно је било на Тавору. Није тамо била нека слика тог царства, или празна зграда са становима који тек треба да се напуне. Опет нас просветљује стих: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу. Њега су видели.

О. Сава је је доследан мислилац, тако да сасвим нормално закључује: „Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима“. То је у складу са његовим мисаоним током, али није са Писмом. Мк, како видесмо, пише: И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. Мт 17, 3 исто: καὶ ἰδοὺ ὤφθη αὐτοῖς μωϊσῆς καὶ ἠλίας συλλαλοῦντες μετ᾽ αὐτοῦ. Не говоре директно о васкрслим телима, али се јасно види да се ради о људима а не утварама. Зато Пт вели: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Шатре се граде за људе, не за духове или неке разоваплоћене личности. Зато Јефрем и Дамаскин говоре о њима као васкрслима. Изузетак представља Палама који говори о души Мојсијевој, али сам довољно показао да је то мишљење неутемељено и продукт само полемике. Лк 9, 30-31 је тај који нам вели да су ови били у васкрслим телима: καὶ ἰδοὺ ἄνδρες δύο συνελάλουν αὐτῶ, οἵτινες ἦσαν μωϊσῆς καὶ ἠλίας, οἳ ὀφθέντες ἐν δόξῃ ἔλεγον τὴν ἔξοδον αὐτοῦ ἣν ἤμελλεν πληροῦν ἐν ἰερουσαλήμ. И гле, два човека разговораху с њим, а то беху Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Реч ἐν δόξῃ значи у прослављеним телима. Наша тела, ако гледамо друга писамска места, су све само не славна. Они су имали прослављена тела као Ис. Не вели се да су се њихове душе или шта друго појавиле у слави, или славно њихово име. Не, они. Не треба да се довијамо. Једноставно, Царство Божије са својим васкрслима било је тамо. Наравно рапрезентовано кроз ову двојицу, јер на Тавор сигурно не могу да се сместе сви спашени. А причају о чему? О тајни Хр. Не проричу. Причају јер то знају, видели су. Видели, јер се збило већ. Као што Бог „предвиђа“ будућност. Они су, како би рекао Максим, на Божијем месту.

Кад си пак на Божијем месту није чудо да ти се ноге одсеку. Да паднеш, да ниси нормалан. Мени само кад размишљам о овим стварима почне да се врти у глави. А замисли да се нађеш код Бога? Није чудо што Павле, изсебљен, није знао да каже како се тамо обрео. Амброзије на Лк VII, 10-13. 17-21 вели да их је опхрвао сан да би одморни могли да виде славу Хр. и „лепоту васкрсења“. Изванредно вели: Петар се силно обрадовао, али није знао да може да у овом свету стабилише фиксни стан у тој слави, и каже: „заведе га сјај васкрсења“. Облак је, продужује Амброзије, Дух Свети који замагљује наше страсти а открива стварности сакривене. Глас Оца, комплетна Теофанија. „И“, каже, „нису само Мојсије и Илија једна иста ствар са Хр, него смо и ми такође једино тело Хр. Дакле, и они су прихваћени у телу Хр“.

Ехо Амброзијеви речи налазимо и код Беде Часног, који као и о. Сава помиње да се Преображење догодило и да би ојачало ученике, али додаје „У Мојсију и Илији се могу видети и сви они који ће царевати са Господом“, као што наглашава да се тада Небо јавило, које је наша права кућа и због тога хвали Петра (Oмилија I, 24 passim).

Ако неко жели овај догађај да прогласи визијим, онда сви ови проблеми нестају. Но, ја мислим да се хр није формирало на основу виђења. Чак је и Павле морао да буде верификован од Ис другара, од историје, фактографског. Међутим, онда смо само пред једном алегоријом, која је у супротности са јеванђелским текстом, који се представља као реалност. Догађај се збио. Мени чак логичније делује (ако посматрам са позиција које нису моје) и теза да су Мој и Ил били душе које су причале са Ис., а не неке личности, како нпр. Јанарас предлаже, и у томе види континуитет особе са оном васкрслом, јер ћемо доћи у апсурдну ситуацију да личност нема потребе ни за чим подлежећим, тј. да постоји невезана за било какву природу, што може кориспондирати духу као највишем делу душе. Ово решење налазим слабим јер је само прерушена стара метафизика.      

Ко заступа тезу супротну овој коју сам у више наврата образлагао, мора да ми објасни како је то заиста дошло Царство Божије. Јер, многи веле: Чекамо га да дође, оно ће по Парусији да се оствари. Ако се сложимо да је то царство парусијско, а онда тврдимо да као такво није било на Тавору, онда ћемо рећи да Ис дебело лаже. Како су веровали и многи пагански полемичари. Био је добар маг. Као Аполоније. Јер реченица ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει, не значи: имаћете визију. Не, видећете да је ту, да је дошло, да је остварено. Не вели ни: видећете Царство Божије као бебу, као семе.

Изненађујуће је да једна прилично необична теза, коју сам овде излагао, нема ни најмањи проблем са писамским извештајем. Нигде нисам имао потребе да натежем текст и да улећем у алегоризације. Она делује перверзно на логичком нивоу. Али, опет, о каквој тајни Божијој би причали кад би она била свима на изволте? Наше рефлексије треба за базу да имају Писмо. Не треба ми да са нашом логиком командујемо њему. Не, него да будемо смирени (о. Сава је заиста такав човек, и само би злонамеран могао у овоме што говорим да мисли да је и за секунд на његов рачун. Не, већ сам више пута хвалио његове врлине, и ова полемика нема везе са лицем, него са заједничким промишљањем на ове компликоване теме. Ова напомена је само због тога што знам да код нас има доста поремећених), да прихватимо наше незнање и да полако, кроз молитву и васпитање духа, тежак подвиг идемо ка Небу. Морамо да издржимо тензије. Нема ничег одмах. Ни ове моје и Савине рефлексије не би биле могуће без огромног рада генерација православних, католичких и протестантских аутора. Вероватно и нехришћанских. Ту се талибанима диже коса на глави. Јер сви ван њихове секте су у раљама ђавола. Они би повраћали када би читали топле речи које Василије Велики упућује свом учитељу, паганском ретору, Леонтију. Рекли би, као неки овде у мом случају: човек (Сава) је само куртоазан.

Дакле, треба много рада, талента, културе, подвига. Онда се полако формирају теолошки системи. А они треба да објасне, како сам већ рекао, управо Писма. Због тога теологија није философија. Наравно, та констатација не значи ништа лоше за једну или другу. Посао теологије је да расветљава нашу веру. И оригинална теологија је увек нова, а увек стара. Традиционална је била субординацијска тријадологија. Са продубљивањем, дошло се до првоцариградске, 381. Палама је био иноватор, али њега не би било без Златоустог, синаита, Дамаскина... Али је црква то препознала као православно учење без обзира што су падале главе. Скоро 10 векова је требало цркви да разуме шта су иконе! Ту се тек крви пролило. Ми после више од 10 векова можемо да схватимо да филиокве по себи нису јерес. Зависи од интерпретације... Да не дужим, теологија је тежак, крвав и незахвалан посао.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо је то велики проблем за оне који Цркву своде искључиво на конфесионалну раван, на правилно исповедање вере. То није довољно. Црква није идеолошка организација људи који идентично верују као што мисле наши савремени квази-зилоти (зурлоти како их зове вл. Атанасије)...

Опростите на дигресији, али случајно погледах видео клип са квази-хиротонијом г. Миливоја названог "хороепископ новобрдско-панонски". Каква трагедија и туга! Човек који је студирао теологију и имао прилику да и те како добро научи шта је Црква, исповеда да ће бити у једномислију и заједници са Помесном Црквом и епископима Цркве, а њега и његову групу нико не признаје, нити они икога признају и ни са ким немају заједницу. Ово је посебна тема, али која није одвојена од ове о којој смо до сада говорили. Колико год се квази-зилотске заједнице трудиле да докажу да они имају неку мистичку заједницу са Црквом и Светим Оцима од почетка до данас, они ипак развијају једну протестантску еклисиологију која је заснована не на Христу, него на једној конфесионалној идеологији и на једној личности, а не на Христу. Црква се тако своди на својеврсну невладину организацију.

Оче Саво, хвала за овај Ат. израз! Јако је духовит, нисам знао:))

Мада мислим да је много више протестаната са црквеном свешћу него ових самодовољних артемита. Мени је то туга и гледати. Присуствујеш једној агонији, распаду људи које си знао... Ужас! Као да нису чули за Доната, за Новацијана, за богомиле...  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomoz Bog oče!

 

Šta nam možete reći o đavoimanosti. Da li je svaki čovek koji je rob neke strasti đavoiman?

 

Бог вам помогао! Остаде ово питање неодговорено, па да испоштујем сестру Сању и покушам да кажем коју реч и упутим на нека занимљива размишљања оних који су квалификованији за ову веома важну тему.
 
Ђавоиманост, односно опседнутост злим и нечистим силама, стваран је феномен и налазимо много сведочанстава у Новом Завету, где се помињу ђавоимани и како их Господ исцељује, односно истерује зле духове. Разлози због којих долази до ђавоиманости су разни, али пре свега долазе од огреховљене природе која је отворена за деловање демонских сила. Зато свештеник пре крштења, у чину оглашења, чита три молитве запрећивања (заклињања) истерујући из оних који треба да се крсте демонске силе које се "гнезде у њиховим срцима". Такође имамо у Требнику (Молитвослову) наше Цркве и молитве за оне који су мучени нечистим духовима, посебно Молитве заклињања Св. Василија које које муче зли духови читају само свештеници (Мали требник https://goo.gl/FcbrN3)
 
Од најранијих времена у Цркви су постојали егзорцисти, лица која су посебно имала дар, али и благослов Епископа да истерују зле духове. И данас свештеници читају ове молитве, али будући да је реч о веома осетљивој ствари, веома је важно да они који приступају вршењу егзорцизма буду људи који сами живе врло активним духовним и молитвеним животом и који имају искуства са овим стварима. Веома је опасно да томе самовољно приступају људи који немају духовног искуства јер им се може десити оно што се десило синовима Скеве Јудејца (уп. Дела Апостолска 19, 13-16) тј. да и сами пострадају од демонских сила. Зато мислим да је добро да свештеници такође сарађују са верујућим неуропсихијатрима, а не да сами олако приступају егзорцизмима. Зле духове истерује само Господ, а свештеник само произноси молитве и зато је веома опасно коришћење магије или магијског приступа молитвама у лечењу људи са овим проблемима. Зато би било добро да при Епархијама или Помесним црквама постоје свештеници који имају посебан благослов за егзорцизме и који су довољно обучени и у питањима неуропсихијатрије. На пример имамо Саветодавни пастирски центар Архиепископије београдско-карловачке (доле погледајте линк са једном дискусијом)
 
Господ нас учи да се демонски род може истерати само постом и молитвом (Мт. 17.21). Према томе, важно је живети молитвеним начином живота и трудити се да се удаљавамо од греха и греховних дела која отварају пут нечистим духовима да делују у човеку. Човек ограђен благодаћу Божијом је заштићен и нечисти духови на њега делују већином преко помисли и разних искушења, али они који нису крштени или који су крштени али живе нечистим животом су као отоворена кућа у коју улази како ко хоће.
 
Веома је важно правити разлику између менталних болести и опседнутости. У вези тога занимљив је један краћи видео клип др. Дарка Станковића, неуропсихијатра који говори о неким својим искуствима и о томе да поред психичких болести са којима се свакодневно сусреће постоје и случајеви ђавоиманости. Лепо је што доктор упућује на молитву и Св. Писмо, али је важно да неуропсихијатри у овоме сарађују са искуснијим свештеницима и да све буде у контексту здравог духовног, евхаристијског, живота јер и сами лекари могу да пострадају ако улазе у ове ствари без одговарајућег духовног савета. Такође, поједини светитељи имају нарочиту благодат да помогну. Бројна су чуда Св. Василија  Острошког и Св. Јоаникија Девичког, Св. Герасима Кефалонијског и других. Ево клипа др. Станковића https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=0l_CrHnpLPE 
 
На Слову Љубве имате занимљив разговор између о. Небојше Тополића из храма Св. Марка, др Љиљане Милошевић, испред Саветодавног пастирског центра Архиепископије београдско-карловачке и проф. др Јована Марића, истакнутог психијатра о лечењу менталних болести. Свака болест је последица огреховвљене природе, али одређене менталне болести могу бити директна последица деловања и злих сила, опет преко огреховљеног начина живота. Занимљиво је за послушати дискусију:  http://slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-prezviter-nebojsa-topolic-profesor-ljiljana-milosevic-i-dr-j 
 
Коначно, у вези вашег другог питања, човек ако је роб неке страсти на известан начин јесте ђавоиман, односно на њега делују нечисте силе. У вези овог питања предлажем да прочитате текст Његове Светости Патријарха Кирила о колективној ђавоиманости као погрешно схваћеној идеји слободе.
 
Линк на Свтосављу.орг http://www.svetosavlje.org/news/news.php?action=fullnews&id=685  је писан неким необичним фонтом па је нечитљив, те доле стављам цео текст у читљивом облику. Већ сам раније помињао да је циљ нечастивога да ПРЕПРАВИ свет који је Бог створио, односно да га учини сличним себи. Отуда демони стално набацују мисао да је свет погрешно створен, да је нехуман и неправедан, односно да је Бог за све крив. Знамо да све што је створено је створено од Бога добро и за добро, али зло у свету не долази од Бога или од Божије грешке у стварању, већ од злоупотребе слободе човека, а то је управо оно о чему лепо говори Свјатјејши Патријарх Кирил:
 
Погрешно схваћена идеја слободе изазива колективну ђавоиманост, упозорава патријарх Кирил.
 
Москва. 30. март. ИНТЕРФАКС – Погрешно разумевање идеје слободе изазива колективну ђавоиманост у савременом свету, сматра Патријарх московски и све Русије Кирил.
 
«Зар људи данас не потчињавају свој разум опасним и греховним идејама? Данас мноштво идеологија користе Богом подарену слободу човека за то да га претворе у звер, како би се, позивајући се на слободу, одрешило греховно и инстинктивно начело човека», изјавио је патријарх током недељне проповеди у храму Христа Спаситеља.
 
Према речима предстојатеља Руске Цркве, носиоци ове идеологије наступају под паролама «Живи како хоћеш! Слободан си! Ако хоћеш да живиш по закону инстинкта – живи!» И књижевност, медији прихватају идеју живљења на основу инстинкта. Уз помоћ средстава масовне информације стереотипи се уносе у људску свест, милиони људи предају свој разум ђаволским помислима, и тако постају ђавоимани, рекао је патријарх.
 
«Задатак ђавола је да цео свет постане ђавоиман, да сваки човек буде под његовом влашћу, – упозорио је патријарх Кирил. – И ово се остварује ђаволски префињено и препредено. Са ретким изузетком, ми у садашње време не видимо ђавоимане људе који вриште и бацају се на под. Јер у савременим условима ти људи ће одмах бити одведени у психијатријску клинику и изоловани тамо. А да би се ђаволско дејство у свету постојало, људи предани злој вољи не треба да буду изоловани. Напротив, они треба да утичу на друге».
 
Према мишљењу патријарха, «задатак Цркве се састоји у томе да говори људима о опасности ђавоиманости, о томе да да је људско друштво неодрживо ако је потчињено ђаволској сили».
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги о. Саво, претходни одговори су ми били заиста добри, без обзира што нисмо у свему истомишљеници, али овај, кад смо се спустили у конкретно, у Писмо, ме не задовољава. Ово није у складу са Писмом, а и поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике. Сада ћу да објасним потанко зашто је то тако.....

 

Хвала вам на коментару оче Зоране. Мислим да постоје извесни неспоразуми које треба да разјаснимо. Одговараћу на ваше поједине пасусе у којима налазим за потребно да појасним свој став.
 
Поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике. 
 
Можда сте стекли такав утисак али ни експлицитно, а ни имплицитно не сматрам да је Христос који се преобразио на Тавору другачији од Есхатолошког Христа који ће вечно царевати у Царству небеском. Ако ћемо баш ићи у детаље, васкрсли Христос је показао ране од страдања на свом васкрслом телу, које је апостол Тома лично опипао. Лично верујем да ће их вечно носити као знаке своје крсно-васкрсне љубави. Христос је на Тавору показао своју божанску природу, али не смемо заборавити да је то био и Христос Богочовек који се само пре кратког времена са тројицом апостола успео на Таворску гору. То је Христос који још није пострадао, јер је управо о томе и разговарао са Мојсејем и Илијом као о предстојећем догађају. Али да се опет не схвати погрешно, Христос је истовремено историјски и есхатолошки јер он се на Тавору показао као ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ у људској природи коју је оваплоћењем вечно ипостасно сјединио са својом божанском природом. У томе је разлика. Дакле, он јесте и Есхатолошки Христос, али догађај на Тавору је био и историјски догађај (о чему сведоче апостоли као очевици) који се догодио у конкретном времену и на конкретном простору, иако надмашује истовремено све појмове и времена и простора, како је лепо објашњавао Св. Григорије Палама.
 
Наиме, obscurum per obscurius, значи да појам НЗ Небеског царства, који је по себи опскуран, тежак, настојите да објасните кроз СЗ хашамаим, који је још тежи за разумевање, јер је недореченији. Отприлике, као када би неко узео да доказује постојање Св. Тројице преко СЗ или Синоптичара, а не одмах из Јована. Због тога сва она ваша питања, о каквом небу се ради, јер сви знамо врло добро да има подоста неба која зависе од различитих религијских светоназора и група. Ту се јављају и побочни аргументи који у старту покушавају да негирају да су Илија, Енох, или још неки, у правом Царству небеском, које је за мене увек тај нестворени Есхатон кога ћемо видети у Парусији. Ја га пак сада видим у огледалу) 
 
С поштовањем се не бих сложио да сам ишао у obscurum per obscurius, као што искрено верујем да и ваши приговори нису (хајде да користимо лепе латинске изреке) argumentum ad absurdum (тј. аргументовање чињенице да сте ви у праву самом чињеницом да сам ја у криву) Мислим да се стално вртимо око питања Есхатона тј. да ли ће он тек доћи или га већ видимо у огледалу, како кажете. Апостол заиста у 1 Кор 13, 12-13 каже „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“. Код Апостола Павла стално провејава то жарко очекивање будуће славе, иако је био узнесен на треће небо и видео Христа, вероватно као и тројица апостола на Тавору. Мислим да се сви слажемо да је Господ исти јуче, данас и сутра, како каже Апостол у Јев 13,8. Христос на Тавору је Онај исти Христос који ће вековима царевати, Онај исти Син Божији који је створио векове с тим да је тада био у телу кроз кога је пројавио Божанску благодат и не само то, него је показао тајну обожења људске природе у Христу, наше будуће постојање.
 
Сечем као Окам и велим да нема потребе двојицу пророка из Откр. поистовећивати са Илијом и Енохом, јер се та идеја управо и јавила због тога што су ови предањски били живи и у друштву са Богом, али сви морају да умру. Михејево пророштво о доласку Илије се остварило у Јн Претечи, ако ћемо веровати Ис. Није дошао тада, неће доћи ни у време Антихриста. Човек је умро кад се узнео у есхатон. Умро на вратима, да се уметнички изразим и прошавши, био жив, васкрсао.

 

 

Заиста не знам да ли ће Илија и Енох бити та два пророка из Откровења, али то је предање које сам поменуо само условно. Зато ово не треба узимати дословно. Уосталом, Откровење не наводи конкретно имена двојице сведока (мученика) и јако је символично да бисмо се упуштали у дубље анализе овог текста (Зато се ваљда једино та књига НЗ и не чита у црквама на богослужењима).
 
Чак вам и ха-шамаим вели да су небеса обиталиште Божије par excellence. Двор Божији, тамо где су и анђели. Не држи Бог ове у неком инкубатору да би их послао да пострадају. И шта би тамо радили сами? Имали би можда друштво неких нижих анђела? Не, оче, они су на небу у преображеним телима и са свима светима. И неће доћи овамо поново. Нити би могли да буду убијени од Антихриста. Би, да долазе из инкубатора. Али тога нема, као што је само легенда о ефеским спавачима.

 

 

 
Ха-шамаим се у јеврејском тексту заиста користи и за физичко и духовно небо као обиталиште Божије (има много примера, да не наводим јер би узело доста простора). Где су заиста Св. Пророк Илија и Енох, заиста не можемо знати. Можемо само да доконо спекулишемо, што није много богоугодан посао. Ја сам навео само неколико могућности, размишљајући о тој теми, али не и коначан став, јер како бих могао да знам прецизно и јасно. Верујемо у оно што пише у Св. Писму. Искрено мислим да нико од Св. Отаца није ескплицитно одговорио на ово питање. Што се тиче светих који су се упокојили, верујем и понављам да су живи у Богу, али мислим да има много показатеља да нису васкрсли јер Васкрсење свих на крају времена тек долази и сви га чекају. Наравно, износим само необавезно размишљање. Нити сам позван, нити довољно квалификован да доносим коначан суд. Постоји могућност је управо то оно „прво васкрсење“ о коме се говори у Откровењу, то прослављење светитеља који царују са Христом до Другог доласка (символичних хиљаду година), а да ће Парусија тек доћи на крају времена, али то је опет само једно крајње условно и необавезно размишљање без конкретних извора и узора. Опасно је о оваквим стварима имати експлицитне ставове и држати их се самоуверено. Моја главна премиса била је у томе да верујем да су светитељи заиста живи у Христу, што сви ми хришћани верујемо чврсто, и да нам се јављају из Васкрслог Христа, из заједнице светих,  из „путира вечности“, али да и они и сви други чекамо Васкрсење као конкретан догађај. Ако можете да нађете неки светоотачки цитат на ову тему који говори да није тако, било би јако корисно. Вероватно је неко од Светих отаца о томе већ размишљао. Па ваљда нисмо ми први. 
 
Није срећно брзо привођење Јн 3, 13: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“, које је било у функцији доказивања да се Илија није попео на то небо, где је овај. Наиме, све ово говори против ваше тезе да он није есхатолошки Хр. Син Човјечији који је на небу био тада и претходно, он је сишао. Ванвремени, несаздани, драги мој, је тај који је као Логос постао човек у историји. Није се спустио Оваплоћени. Отишли бисмо тако у Аполинаријеву јерес. Реч је о њему као алфи и омеги, ономе који постоји ван времена, и који је схваћен као узрок и корен свега. Оно што је историјски одредиво, се поништава када се сретне са неисторијским. Већ сам рекао: Хр васкрсење се једнако пружа уназад као и унапред. Нико не може да уђе у рај пре Хр., он је тај Рај, тако да вазнесење Илије и Еноха, Мојсија... јесте из наше перспективе претходеће, али из истине бића је касније. Везани сте превише за нашу перспективу, зато вам овај дискурс изгледа нелогичан. Може се најбоље разумети кроз Исповедникову мистику о којој сам претходно писао.

 

 

Хвала на објашењењу.  Нема потребе да се заоштравају аргументи. Стално имам осећај да се у нечему не разумемо како треба па настаје неспоразум непотребно. Ни на крај памети ми не пада идеја Аполинарија који је тврдио, колико се сећам из историје Цркве, да Христос није имао људски ум, већ само људско тело и одређене емоције, али је имао божански ум. То је савршена бесмислица коју врло јасно побија халкидонска христологија. Наравно да се није спустио Оваплоћени (Одакле вам то?). У цитату Јн 3, 13 под Сином Човечијим сматрам да се мисли на самог Бога Логоса који се оваплотио у утроби Пресвете Дјеве и вазнео након васкрсења „о десну страну Оца“. Нема потребе да ми импутирате оно што нисам желео да кажем. 
 
Оно што је заиста фасцинантно у халкидонској христологији, тј. нашем веровању Цркве о сједињењу божанске и људске природе у ипостаси Бога Логоса, јесте што је Христос истовремено и предвечни Бог, али и човек (по природи), описив, видљив, рођен од Пресвете Дјеве. Као Син Божији Он је непромењив по својој природи коју има предвечно од Оца, начала божанства (αρχή) вечним рађењем, као што и Дух Свети има вечним исхођењем. Али по својој човечјој природи, он је промењив - родио се, растао, узрастао (уп. Лк 2.52) „ И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи“. И Несторије и његови су се томе дивили, али њихов проблем је био што нису разумели да Христос има само божанску ипостас (личност), а не и људску (тј. има само људску природу). Зато са радошћу говоримо да се Бог родио од Дјеве, да је Бог повијен у пелене, да је Бог растао као дете, учио се од праведног Јосифа занату и сл. То је тако чудесно лепо. Као што не смемо да негирамо чињеницу да је Исус Христос увек био и јесте и биће Син Божији, и пре стварања света, и приликом свог земаљског живота и у Есхатону (односно изнад свих временских оквира и појмова) такође не смемо да негирамо да по својој човечјој природи он бива рођен, страда, и треба да се појави у васкрслом телу у последња времена и коначно све приведе у заједницу са Оцем и Духом Светим. То је тај свети парадокс око кога су се вековима ломила копља богослова и који је халкидонским оросом тако лепо објашњен. Дакле, само покушавам да нагласим и ову историјску, човечју перспективу, ничим негирајући да је Христос Син Божији истовремено и у сваком тренутку, па и на Крсту је вечно прослављени Син Божији никада раздвојени од Оца и Духа Светога који није само распетих рука прикован на крст, већ и раширеним рукама на крсту грли васцелу творевину - Цар славе. У том „парадоксу“ је величина кеносиса Божијег. Христос у Есхатону је дакле вечно-исти Син Божији али биће у телу и цареваће у васкрслом и преображеном телу у коме ћемо сви ми учестовати као његови удови. То нас учи божанствена Литургија. Тело које је Логос узео није узео привремено или само за ово време, већ оно је узнешено о десну страну Бога Оца. Како су важне оне категорије халкидонског ороса о сједињењу две природе (несливено, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно - δύο φύσεσιν ασυγχήτως, ατρέπτως, αδιαιρέτως, αχωρίστως). Непромењиви постаје промењив, вечни узима на себе пролазну природу да би је учинио вечном, Бог Логос као личност има и божанску и људску природу које су вечно нераздељиве и неразлучне.
 
Остаје вам као озбиљан проблем Богородице. Не треба да ми одговорите са: ови оци мисле да се вазнела у телу, ови не, па не знамо. Ваша позиција нужно захтева да је она ван тела. Да није васкрсла. Јер ако је васкрсла и вазнета, што је иста ствар, а то добар део нашег предања тврди, онда је сигурно са својим Сином, у есхатону. Не држи је свакако на неком нижем небу. Зашто би је и где вазнео у преображеном телу? А од ње немамо мошти, не потценити тај податак.

 

 

Као што знамо наша Црква никада није дефинисала као учење да је Пресвета Богородица узнета телом на небо, као што је то учинила Римокатоличка црква, односно папа Пије XII 1. новембра 1950. г. у својој апостолској одлуци Munificentissimus Deus, користећи своје право "незаблудивости" ex cathedra (чудно ми је да им је требало толико векова да то одлуче). У Дечанима имамо читав циклус фресака које приказују Успење Пресвете Богородице коју анђели узносе на небо. Имамо и сведочанства у житијима светих иако нпр. Св. Епифаније Кипарски сматра да нико не зна да ли је Пресвета Дјева умрла или не (Panarion, Haer. 78.10–11, 23). На Истоку је углавном већ од 5 века било општеприхваћено да  је Пресвета Дјева након смрти узнешена телом на небо. Данас имамо предање где је гроб Пресвете Богородице у Гетсиманији, али никада нико није говорио о њеним моштима, што је додатни аргумент да је телом узнета у небо. Ипак нико се изгледа није бавио тиме где је тачно сада Богородица, али она је живо присутна у животу Цркве и делује из пуноће Христове са посебном слободом као и други светитељи. Обично кажемо са неба, које означава пре свега присуство Божије, а не неки део атмосфере или стратосфере. Мислим такође, када кажемо да светитељи делују са неба својим молитвама, не мислимо да делују из пуноће есхатолошког Царства, за које верујемо да тек треба да дође у пуноћи.  
 
Опет долазимо на исто питање, да ли су светитељи већ васкрсли, и они који су узети у телу на небо и они чије мошти имамо још овде на земљи. Мислим да је цела дискусија и почела око тога. Искрено да кажем, овоме морамо да прилазимо са дужним страхопоштовањем. Могу да кажем да знамо да су светитељи истински живи и да им се зато и обраћамо, да чују наше молитве, да се јављају (али као и анђели нису свудаприсутни, иако очигледно не подлежу истим правилима простора и времена), али да експлицитно објаснимо стање у коме се налазе мислим да је опасно и да може да нас одведе непотребно далеко. Лично верујем, Бог да ми прости ако сам у криву, да и они чекају Васкрсење иако су посебно прослављени од Бога и имају од њега слободу да делују на начин на који не делују остали упокојени од којих немамо ни јављања ни гласа. Опет понављам хипотетички, можда је то оно „прво васрксење“ о коме говори Откровење у 20. глави, а да ће друго бити оно које ћемо доживети сви ми остали грешници када се све сврши. Не знам, Бог зна!

 

Наравно да ви нисте аполинариста; у полемици сте посегли нечем што вам се у моменту учинило погодним; оно што мене забрињава и што је неизбежан закључак ваше рефлексије испада да је Ис слагао. Сада бих узео да то образложим, али да приведем Марков текст (никако зато што ми је највише одговарајући, него због сажетости, али ћу и друге укључити)…..9. 1-13 Καὶ ἔλεγεν αὐτοῖς· ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι εἰσίν τινες ὧδε τῶν ἑστηκότων οἵτινες οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει. 
Мој превод: И говораше им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. 

 

 

 

Хвала вам што ипак нисам аполинариста, лепо је то чути :) Врло је корисно што сте поменули и овај први стих из Марковог Еванђеља о Преображењу. Заиста, у Преображењу Христовом Царство Божије је дошло у сили. Господ нас учи да Царство Божије није нешто што ће само доћи на крају времена. Исус је почео проповед „да се приближило Царство“, учи нас у молитви „да дође Царство Твоје“, каже када изгоним демоне Духом Светим онда је „дошло вама Царство“, Царство се помиње у бројним параволама. Видимо из многих цитата у Св. Писму да је Царство нешто и што долази и што је ту већ међу нама. Посебно бих издвојио цитат Лк 17, 20-21“упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ Мислим да можемо разумети да је Царство Божије присуство самога Бога и заједница Бога и човека. Ипак када говоримо о Царству Небеском у есхатолошком смислу, пре свега мислимо на Царство које ће у пуноћи доћи тек након Другог доласка Господњег. На Тавору је Господ рекао како ће апостоли видети Царство Божије у сили (ἐν δυνάμει) и заиста су га видели – Преображеног Христа, у савршеном јединству божанске и људске природе, Богочовека Христа, као што ће га видети у вечности.
 
То још покушавате да оправдате са: „Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9“. За вас ово значи само неку визију, симболичку контемпалацију, да допустим и мистичко виђење, чак и виђење Божије нестворене светлости, али не и реалност на којој ја инсистирам. Ја велим: Тројица су видели Царство Божије да је дошло у сили. А то царство није ни визија ни префигурација, праобраз, него нешто крајње конкретно и реално. 

 

 

Сво време сам цитирао Св. Григорија Паламу који је управо критиковао оне који су тврдили да је на Тавору реч о привиђењу, символу. Апостоли су реално видели Бога какав јесте (јакоже можаху, што се каже у тропару). Они су реално видели Бога учествујући у његовом преображењу, бивајући просветљени нетварном светлошћу, божанским енергијама. Што се тиче речи όραμα искористио сам само еванђелску реч управо из речи Христових након завршетка Преображења на Тавору: Лк 17.9 „И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне“, односно у оригиналу: „καὶ καταβαινόντων αὐτῶν ἀπὸ τοῦ ὄρους ἐνετείλατο αὐτοῖς ὁ ᾿Ιησοῦς λέγων· μηδενὶ εἴπητε τὸ ὅραμα ἕως οὗ ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἐκ νεκρῶν ἀναστῇ“.
 
Реч ὅραμα означава виђење, а не привиђење, иако може да се у савременом грчком језику поистовети са речју όπτασια и тумачи више као привиђење. Апостоли нису имали привиђење (нису фантазирали) већ су живо учествовали у ВИЂЕЊУ ЖИВОГ БОГА, не само да су видели, они су учествовали у Преображењу, јер иначе не би ни видели преображеног Христа. Ваљда се ту слажемо и апсолутно нема потребе да идете даље у доказивању као да сам говорио о некој префигурацији и сл. Управо сам цитирао Св. Паламу јер је баш Варлам тврдио да је реч о привиђењу (фантазији), неком физичком феномену, а не пројави живог Бога, као што је тврдио да су исихасте заправо месалијанци. Таворско преображење је заиста долазак Царства небеског у сили, али Царство небеско није само есхатолошко царство које тек треба да дође у пуноћи. Царство долази у самој личности Христа који јесте заправо сам Царство Божије, односно васцела твар у Христу постаје Царство Божије, а после Парусије у пуноћи све бива сједињено и предато Оцу. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28).
 
Интересантно је да се не вели у рефлексиву: Ис се преобрази. То је погрешан превод. Имамо пасив: μετεμορφώθη. Би преображен. Зато што је Отац онај који га преображава, јер је Син његов љубљени. „Објекат“ је његове љубави, којом га и прославља. Поново смо у озрачју Максимове мистике који говори да ћемо трпети у есхатону (исто код Гр нисенца и Ареопагита). Тако разумемо да је истинито када вели: Ја и Отац једно смо. Монархију да одбацимо одмах, јер не вели:један смо. Наглашавам глаголску форму јер она нас упућује на есхатон.

 

 

Наравно да је Исус преображен. У нашем језику је некако природније да кажемо да се преобразио. Исто вреди и за васкрсење. Христос је васкрсао, односно васкрсао га је Отац Духом Светим. Све бива тројично. Наравно да каже једно смо „εγώ και ο Πατήρ εν εσμέν“ (Јн 10.30). То је кључни показатељ једносуштности. Они нису „један“ јер би тиме поништили њихову ипостасну разлику. Бог је један пре свега зато што је Отац као извор божанства (начало, αρχή) један. Мала дигресија, пошто је ово важно за проблем Filioque. У одговору Римокатолицима на ново тумачење Filioque Митрополит пергамски посебно на томе инсистира. Бог је један јер је један Отац тј. једно начало (αρχή) божанства, а не само што је једна природа божанска. На том началу почивају односи између ипостаси. Митрополит Јован чак тврди да за нас чињеница да је Бог један није толико питање аритметике или простог јединства природе, на чему Запад посебно инсистира. Тајна је у ипостасном односу Сина и Духа са началом - Оцем. Западњаци, да би разјаснили Filioque, уводе на Лионском Сабору (1272.) формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа  и јединственог процеса происхођења (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit) што ствара невиђену конфузију. Мислим да је немогуће помирити ставове око овог питања док се ова несрећна дефиниција једноставно не поништи. Ово је јако комплексно питање, није питање само додатка Символу вере, већ нарушавања кључног елемента на коме православни темеље своје схватање да је Бог Један.
 
Код вас Преображење има смисао као охрабрење. Без сумње једна димензија. Али, пројава Царства Божијег је много значајнија. Ми имамо сведоке који су видели будуће царство, оно које нам је Бог припремио пре постања света. Ти сведоци касније васкрсење могу да разумеју само зато што су видели царство у коме је васкрсли. Без тога би могли да размишљају о васкрсењу као о епизодама реанимације које је Ис извршио, од којих је најзначајнија она Лазарева. 

 

 

Не бих се сложио са вашом интерпретацијом оног што сам рекао. Ево сво време покушавам да поновим оно што сам већ рекао. Апсолутно је апсурдно и није коректно да кажете да сматрам да Преображење има само дидактички смисао. Не знам да ли сте пажљиво прочитали моју поруку или покушавате у стилу argumentum ad absurdum да покажете да сам a priori у криву. Ја јесам поменуо да се Господ преобразио како би охрабрио ученике, али то ни најмање не умањује реалност његовог Преображења. Неки од Светих отаца су помињали у својим тумачењима да је Господ желео да охрабри ученике пред своје страдање јер су они још на неки начин сумњали да је он истински Бог, иако га је Петар исповедио као Сина Божијег (па га се после опет одрекао у страху). Апостоли су били још слаби и неутврђени до Силаска Духа Светога и зато је овај догађај поред суштинског значаја пројаве Христовог божанства имао и извесни дидактички смисао охрабрења. Не видим шта је ту погрешно, осим што покушавате сво време да ми импутирате негирање аутентичности таворског преображења, што заиста није у реду са ваше стране.
 
О. Сава .... сасвим нормално закључује: „Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима“. То је у складу са његовим мисаоним током, али није са Писмом. Мк, како видесмо, пише: И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. Мт 17, 3 исто: καὶ ἰδοὺ ὤφθη αὐτοῖς μωϊσῆς καὶ ἠλίας συλλαλοῦντες μετ᾽αὐτοῦ. Не говоре директно о васкрслим телима, али се јасно види да се ради о људима а не утварама. Зато Пт вели: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Шатре се граде за људе, не за духове или неке разоваплоћене личности. Зато Јефрем и Дамаскин говоре о њима као васкрслима. Изузетак представља Палама који говори о души Мојсијевој, али сам довољно показао да је то мишљење неутемељено и продукт само полемике. Лк 9, 30-31 је тај који нам вели да су ови били у васкрслим телима: καὶ ἰδοὺ ἄνδρες δύο συνελάλουν αὐτῶ, οἵτινες ἦσαν μωϊσῆς καὶ ἠλίας, οἳὀφθέντες ἐν δόξῃ ἔλεγον τὴν ἔξοδον αὐτοῦ ἣν ἤμελλεν πληροῦν ἐν ἰερουσαλήμ. И гле, два човека разговораху с њим, а то беху Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Реч ἐν δόξῃ значи у прослављеним телима. 
Тврдња да је Мојсеј (за кога већ из 4 Мој. знамо да је умро природном смрћу) васкрсао пре Христа и појавио се у васкрслом телу веома је смела. Они који су умрли у старозаветном времену доживљавају присуство Божије у „Аваамовом наручју“, али још чекају телесно васкрсење које ће доћи након Парусије. Радије бих рекао да су се Мојсеј и Илија појавили на Тавору (како – не знамо, али су их апостоли видели да разговарају са Христом), али не мислим да има икакве основе да мислимо да су они већ примили трајна васкрсла тела. Како су апостоли доживљавали таворско преображење веома је занимљиво. То је било виђење, али истовремено реални опит пројаве божанских енергија. Било је виђење јер и сам Палама тврди да та светлост није била тварне природе и да је други нису видели, иначе би светлела цела Ездралонска равница око планине Тавора. У виђењима често имамо случајеве да се јављају светитељи, али то не значи да се они јављају телесно. Виђења су духовни доживљаји који подразумевају другачији ниво стварности и посебно духовно стање оних који виде божанска виђења. У виђењима говоримо о духовној реалности, која није нимало мање реална, или је чак заправо много реалнија од физичке, али није физичке природе. Ово је јако широка тема, али тврдити да се светитељи у виђењима јављају у већ васкрслим телима или из Есхатона мени је и даље јако необична и смела јер, као што већ рекох, неизбежно релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкрсење из мртвих, што је важан догађај у који Црква верује и који чекамо. Илија и Мојсеј су били у слави тј. обасјани божанском благодаћу, нетварном светлошћу Христовом, као и сами апостоли јер иначе не би могли да виде преображеног Христа. Мислим да се ἐν δόξῃ (у слави) овде не односи на прослављена васкрсла тела која ће сви добити након Парусије. То што апостол Петар говори о сеницама, само потврђује ралност духовног виђења. Господ се апостолиима појавио у васкрслом телу тек након Васкрсења када се срео са Апостолима и рекао им да није фантазма, тражио је да једе рибе и хлеба како би показао да је истовремено у телу и изнад закона природе (уп. Јн 24, 39-43) Он се чудесно појављује међу апостолима, не улази на врата, а ипак је реалан и опипљив. После Васкрсења се апостолима није пројавио у пуној слави, као што ће бити приликом Другог Доласка, чега је Таворско Преображење икона, јер се  још није вазнео и сео о десну страну Оца. Господ пролази кроз целокупни домострој спасења и сваки догађај има свој дубоки смисао. Када говоримо о аутентичним духовним виђењима не говоримо о визијама (привиђењима), као што данас читамо о политичким или сличним визијама будућности. Духовно виђење је дубоко реалан и заправо надреалан догађај, али који надилази физичке границе овог света. Ово је јако озбиљна тема која тражи посебну прилику.
 
Не знам да је Св. Палама говорио о Илији и Мојсеју као душама у телесном обличју, могуће да јесте. Апостоли су их у сваком случају видели у телесном облику, али то неопходно не значи васкрсла тела или, пак, тела која подлежу законима физике јер убрзо после њих није било и видели су само Христа.
 
Ко заступа тезу супротну овој коју сам у више наврата образлагао, мора да ми објасни како је то заиста дошло Царство Божије. Јер, многи веле: Чекамо га да дође, оно ће по Парусији да се оствари. Ако се сложимо да је то царство парусијско, а онда тврдимо да као такво није било на Тавору, онда ћемо рећи да Ис дебело лаже. Како су веровали и многи пагански полемичари. Био је добар маг. Као Аполоније. Јер реченица ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει, не значи: имаћете визију. Не, видећете да је ту, да је дошло, да је остварено. Не вели ни: видећете Царство Божије као бебу, као семе.

 

 

Молим вас, већ сам рекао да можемо из бројних цитата у Св. Писму видети да Царство небеско не значи само оно есхатолошко Царство које ће се у пуноћи јавити након Парусије. Царство небеско долази у Христу, оно је Христос, његово присуство, његова заједница са светима, већ сам горе то рекао, и самим тим и Есхатолошко Царство када се све испуни. Христос је наравно рекао истину „док не виде Царство Божије које долази у сили“. И видели су га на Тавору, не у визији маште, већ у духовном виђењу. Мени је барем ово сасвим логично. Када се причешћујемо ми доживљавамо и видимо на духовни начин Царство небеско јер се причешћујемо Христом. Христос кога примамо и са ким се сједињујемо јесте онај исти који ће у вечности царевати и који и сада царује. Богочовек Христос надилази време и простор, а ипак по свом крајњем смирењу истовремено учествује као оваплоћени Логос у нашем времену и простору. Зато понављам да је христологија основа за разумевање есхатологије.

 
Наравно, ово су све јако занимљиве теме и цела ова дискусија. Добро би било наћи још светоотачких сведочанстава. Ја лично не видим неко озбиљно разилажење у нашим ставовима осим ту и тамо :). Наглашавање значаја Парусије као почетка Царства небеског које ће у пуноћи бити остварено видим коначно и у Символу вере и засигурно ове речи нису случајно унесене у наше Веровање:
 
„Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ «Προσδοκῶ ἀνάστασιν νεκρῶν καὶ ζωὴν τοῦ μέλλοντος αἰῶνος».
 
Дакле чекамо, још није било, а биће сигурно! 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Хвала вам на коментару оче Зоране.
 

Драги мој, да сте ми овде, загрлио бих вас чврсто! Насмејао сам се више пута кад сам читао неке делове (наравно, не као на нешто безвезе, него духовито). Видим да нисте са мог поста читали све коментаре што је за сваку осуду! :D Наравно да се шалим - има неких који ће се спасти, а да нису читали моје текстове! :D Гледаћу да одговорим у току дана, а можда и на парчиће. Привешћу вам и та места из отаца која сам већ наводио, али не и у последњем коментару. Иначе Палама вели експлицитно да је Илија био у телу, док за Мојсија тврди да је био душа, због чега сам га критиковао. Могао сам, јер је Петар на вратима раја, а не он, тако да ћу моћи да прођем!

Одлично је да сте прецизирали ваше ставове, јер сам још пре имао проблема да вас на неким местима разумем, па сам морао да читам по више пута, као да се ради о неком светоотачком тексту.

Анђели с вама!      

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Бог вам помогао! Остаде ово питање неодговорено, па да испоштујем сестру Сању и покушам да кажем коју реч и упутим на нека занимљива размишљања оних који су квалификованији за ову веома важну тему.

 

Ђавоиманост, односно опседнутост злим и нечистим силама, стваран је феномен и налазимо много сведочанстава у Новом Завету, где се помињу ђавоимани и како их Господ исцељује, односно истерује зле духове. Разлози због којих долази до ђавоиманости су разни, али пре свега долазе од огреховљене природе која је отворена за деловање демонских сила. Зато свештеник пре крштења, у чину оглашења, чита три молитве запрећивања (заклињања) истерујући из оних који треба да се крсте демонске силе које се "гнезде у њиховим срцима". Такође имамо у Требнику (Молитвослову) наше Цркве и молитве за оне који су мучени нечистим духовима, посебно Молитве заклињања Св. Василија које које муче зли духови читају само свештеници (Мали требник https://goo.gl/FcbrN3)

 

Од најранијих времена у Цркви су постојали егзорцисти, лица која су посебно имала дар, али и благослов Епископа да истерују зле духове. И данас свештеници читају ове молитве, али будући да је реч о веома осетљивој ствари, веома је важно да они који приступају вршењу егзорцизма буду људи који сами живе врло активним духовним и молитвеним животом и који имају искуства са овим стварима. Веома је опасно да томе самовољно приступају људи који немају духовног искуства јер им се може десити оно што се десило синовима Скеве Јудејца (уп. Дела Апостолска 19, 13-16) тј. да и сами пострадају од демонских сила. Зато мислим да је добро да свештеници такође сарађују са верујућим неуропсихијатрима, а не да сами олако приступају егзорцизмима. Зле духове истерује само Господ, а свештеник само произноси молитве и зато је веома опасно коришћење магије или магијског приступа молитвама у лечењу људи са овим проблемима. Зато би било добро да при Епархијама или Помесним црквама постоје свештеници који имају посебан благослов за егзорцизме и који су довољно обучени и у питањима неуропсихијатрије. На пример имамо Саветодавни пастирски центар Архиепископије београдско-карловачке (доле погледајте линк са једном дискусијом)

 

Господ нас учи да се демонски род може истерати само постом и молитвом (Мт. 17.21). Према томе, важно је живети молитвеним начином живота и трудити се да се удаљавамо од греха и греховних дела која отварају пут нечистим духовима да делују у човеку. Човек ограђен благодаћу Божијом је заштићен и нечисти духови на њега делују већином преко помисли и разних искушења, али они који нису крштени или који су крштени али живе нечистим животом су као отоворена кућа у коју улази како ко хоће.

 

Веома је важно правити разлику између менталних болести и опседнутости. У вези тога занимљив је један краћи видео клип др. Дарка Станковића, неуропсихијатра који говори о неким својим искуствима и о томе да поред психичких болести са којима се свакодневно сусреће постоје и случајеви ђавоиманости. Лепо је што доктор упућује на молитву и Св. Писмо, али је важно да неуропсихијатри у овоме сарађују са искуснијим свештеницима и да све буде у контексту здравог духовног, евхаристијског, живота јер и сами лекари могу да пострадају ако улазе у ове ствари без одговарајућег духовног савета. Такође, поједини светитељи имају нарочиту благодат да помогну. Бројна су чуда Св. Василија  Острошког и Св. Јоаникија Девичког, Св. Герасима Кефалонијског и других. Ево клипа др. Станковића 

 

На Слову Љубве имате занимљив разговор између о. Небојше Тополића из храма Св. Марка, др Љиљане Милошевић, испред Саветодавног пастирског центра Архиепископије београдско-карловачке и проф. др Јована Марића, истакнутог психијатра о лечењу менталних болести. Свака болест је последица огреховвљене природе, али одређене менталне болести могу бити директна последица деловања и злих сила, опет преко огреховљеног начина живота. Занимљиво је за послушати дискусију:  http://slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-prezviter-nebojsa-topolic-profesor-ljiljana-milosevic-i-dr-j 

 

Коначно, у вези вашег другог питања, човек ако је роб неке страсти на известан начин јесте ђавоиман, односно на њега делују нечисте силе. У вези овог питања предлажем да прочитате текст Његове Светости Патријарха Кирила о колективној ђавоиманости као погрешно схваћеној идеји слободе.

 

Линк на Свтосављу.орг http://www.svetosavlje.org/news/news.php?action=fullnews&id=685  је писан неким необичним фонтом па је нечитљив, те доле стављам цео текст у читљивом облику. Већ сам раније помињао да је циљ нечастивога да ПРЕПРАВИ свет који је Бог створио, односно да га учини сличним себи. Отуда демони стално набацују мисао да је свет погрешно створен, да је нехуман и неправедан, односно да је Бог за све крив. Знамо да све што је створено је створено од Бога добро и за добро, али зло у свету не долази од Бога или од Божије грешке у стварању, већ од злоупотребе слободе човека, а то је управо оно о чему лепо говори Свјатјејши Патријарх Кирил:

 

Погрешно схваћена идеја слободе изазива колективну ђавоиманост, упозорава патријарх Кирил.

 

Москва. 30. март. ИНТЕРФАКС – Погрешно разумевање идеје слободе изазива колективну ђавоиманост у савременом свету, сматра Патријарх московски и све Русије Кирил.

 

«Зар људи данас не потчињавају свој разум опасним и греховним идејама? Данас мноштво идеологија користе Богом подарену слободу човека за то да га претворе у звер, како би се, позивајући се на слободу, одрешило греховно и инстинктивно начело човека», изјавио је патријарх током недељне проповеди у храму Христа Спаситеља.

 

Према речима предстојатеља Руске Цркве, носиоци ове идеологије наступају под паролама «Живи како хоћеш! Слободан си! Ако хоћеш да живиш по закону инстинкта – живи!» И књижевност, медији прихватају идеју живљења на основу инстинкта. Уз помоћ средстава масовне информације стереотипи се уносе у људску свест, милиони људи предају свој разум ђаволским помислима, и тако постају ђавоимани, рекао је патријарх.

 

«Задатак ђавола је да цео свет постане ђавоиман, да сваки човек буде под његовом влашћу, – упозорио је патријарх Кирил. – И ово се остварује ђаволски префињено и препредено. Са ретким изузетком, ми у садашње време не видимо ђавоимане људе који вриште и бацају се на под. Јер у савременим условима ти људи ће одмах бити одведени у психијатријску клинику и изоловани тамо. А да би се ђаволско дејство у свету постојало, људи предани злој вољи не треба да буду изоловани. Напротив, они треба да утичу на друге».

 

Према мишљењу патријарха, «задатак Цркве се састоји у томе да говори људима о опасности ђавоиманости, о томе да да је људско друштво неодрживо ако је потчињено ђаволској сили».

 

http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=29473 

Hvala na odgovoru oce. Recite mi kad kazete da necastivi pokusava promeniti svet, da li on stvarno ima moc da pokvari svet i prirodu, ili je to samo privid koji se nama tako predstavi.

Jos nesto...citajuci teko neke teoloske rasprave, dodjoh do zakljucka, mada ne znam kako vi to vidite, da li kao pogresan zakljucak. Evokimov je pisao, ako sam ga dobro razumela da kad Gospod spusta sebe na nas nivo, gresnih i nesavrsenim, isto kao sto smo mi nesposobni da podnesemo njegovu velicinu i svetlost isto tako i Gospod trpi. Da li mi tako svojim gresima zapravo razapinjemo i ubijamo Gospoda u sebi. Bukvalnije nego sto se misli simbolicno. Ima veze sa tim da necastivi pokusava preobraziti svet, da li necastivi preobrazava i nas i svu materiju i da li tako nasim pristankom mi bukvalno 'ubijamo' Boga u svetu i nama.

Hvala unapred na odgovoru

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog ,Oce.

Da li biste imali malo vremena da mi objasnite sta je zapravo bajrak.Pokusavala sam da pronadjem nesto na internetu,ali mi izlaze nekakvi nedoreceni tekstovi,nesto poput toga da je barak zastava...Bila bih Vam veoma zahvalna ako biste mi odgovorili nesto malo vise od toga...Ne morate da zurite sa odgovorom,svako dobro i unapred hvala na svemu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hvala na odgovoru oce. Recite mi kad kazete da necastivi pokusava promeniti svet, da li on stvarno ima moc da pokvari svet i prirodu, ili je to samo privid koji se nama tako predstavi.

Jos nesto...citajuci teko neke teoloske rasprave, dodjoh do zakljucka, mada ne znam kako vi to vidite, da li kao pogresan zakljucak. Evokimov je pisao, ako sam ga dobro razumela da kad Gospod spusta sebe na nas nivo, gresnih i nesavrsenim, isto kao sto smo mi nesposobni da podnesemo njegovu velicinu i svetlost isto tako i Gospod trpi. Da li mi tako svojim gresima zapravo razapinjemo i ubijamo Gospoda u sebi. Bukvalnije nego sto se misli simbolicno. Ima veze sa tim da necastivi pokusava preobraziti svet, da li necastivi preobrazava i nas i svu materiju i da li tako nasim pristankom mi bukvalno 'ubijamo' Boga u svetu i nama.

Hvala unapred na odgovoru

 

Деловање демонских сила у свету није никакав привид. Они реално постоје иако немају власт и слободу да униште Божију творевину. Једино што могу јесте да утичу на људе који су се отуђили од заједнице са Богом и да преко њих чини зло у свету. Зло не постоји само по себи, оно се актуелизује, тј. постаје стварно само кроз деловање злих духова и људи који им следују. Бог је све добро створио али дао је човеку и слободу, као и анђелима. Отуда и постојање зла у свету. Имамо важна сведочанства и у Св. Писму као нпр. "Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи". 1 Jн 5.19 и "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Јн 12.31. Кнез овога света се тако назива зато што су многи људи кренули да преобликују свет по слици и прилици нечастивога и зато и свет у злу лежи, а не зато што је, не дао Бог створен зао или погрешно.

 

Господ долази међу нас и постаје човек као и ми, осим по греху, да би победио силу зла која је обузела људску природу отпалу од Бога. Он сједињује поново Бога и човека и тиме доноси спасење целој творевини. Наравно, нашим гресима не узвраћамо Богу на његовој љубави већ га на известан начин и сами распињемо. Бог нас воли и тешко му је када они које је створио за вечну заједницу са њим одбијају ту љубав. Нечастиви нема силе да преобрази свет, он прави своје "царство" које ће пропасти на крају и кнез овог света биће коначно поражен. Он је заправо већ поражен самом Христовом победом над смрћу, али након Другог доласка Господњег биће уништена сва његова власт и читава творевина биће преображена и сједињена са Господом. О томе се доста говори у књизи Откровења, али на дубоко символичан начин. Важно је да верујемо да зло иако изгледа јаче од добра, није јаче и да ће на крају бити поражено. Као што је нечастиви мислио да ће натеравши јеврејске вође да разапну Исуса победити онога за кога није знао да је Син Божији, на крају је сам био поражен јер је сам Господ пострадао и примио смрт као човек чиме је уништио силу смрти и поразио силу нечастивога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги мој, да сте ми овде, загрлио бих вас чврсто! Насмејао сам се више пута кад сам читао неке делове (наравно, не као на нешто безвезе, него духовито). Видим да нисте са мог поста читали све коментаре што је за сваку осуду! :D Наравно да се шалим - има неких који ће се спасти, а да нису читали моје текстове! :D Гледаћу да одговорим у току дана, а можда и на парчиће. Привешћу вам и та места из отаца која сам већ наводио, али не и у последњем коментару. Иначе Палама вели експлицитно да је Илија био у телу, док за Мојсија тврди да је био душа, због чега сам га критиковао. Могао сам, јер је Петар на вратима раја, а не он, тако да ћу моћи да прођем!

Одлично је да сте прецизирали ваше ставове, јер сам још пре имао проблема да вас на неким местима разумем, па сам морао да читам по више пута, као да се ради о неком светоотачком тексту.

Анђели с вама!      

Хвала на духовитом коментару. Тренутно сам далеко од есхатона и управо сам имао састанак са врховним командантом НАТО снага у Европи. Човек је дошао само на неколико сати на Косово али није пропустио да дође до Дечана јер, како каже, посебно га ово место привлачи. Свети Краљ има своју чудесну дипломатију и занимљиво је видети неке од најмоћнијих људи од овога света са каквим ентузијазмом и радошћу долазе овамо. То нису политички састанци, иако разговарамо и о нашим проблемима, већ и прилика да се понешто каже и о нашој традицији и вери. Још пар састанака следи у току дана. И поред моје жеље да више читам и размишљам о овим нашим темама, свакодневница је таква да морам да размишљам и те како о овој прозаичној и нимало једноставној реалности у којој живимо. Ево стигли нови гости. Журим..... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...