Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Укратко, саме практичне (физичке) методе и јоге и других система уколико се практикују у оквиру православне традиције, ради здравља, мислим да саме по себи нису опасне. Опасно је када се на курсевима за јогу и разне источњачке вештине пропагирају источњачки верски и философски системи, који су у многим аспектима дијаметрално супротни хришћанству и могу да постану сурогат за нашу веру у Христа. Као православни пастири не би смели овом питању да прилазимо са фанатизмом, већ да неки од нас детаљније проуче те методе, објасне верницима како да их примењују и обавезно да се то чини уз молитву и редовни евхаристијски живот у Цркви.

Hvala Vam na odgovoru. 

Slazem se sa Vama.Vezbe su dobre za zdravlje,tu nema nikakve dileme.

Besmisleno je govoriti o tome da li je fizicka aktivnost korisna za zdravlje...Bilo je reci da izvesne vezbe predstavljaju ritualno nasledje hinduizma ... pa sam ja ,po nekoj svojoj logici ,dosla do zakljucka da se joga smatra idolopoklonstvom....zato sam zelela da cujem vise odgovora na to pitanje.

Zaista ste u pravu. Svako ko se bavi jogom ce pre ili kasnije da se susretne sa tom filozofijom,ali ni nju niko ne moze da nam nametne...jer je ona stvar licnog izbora. Ja poznajem ljude koji su tu filozofiju prihvatili jos pre 20  godina ,ali nikad nisam stekla utisak da nekome zele na silu da nametnu svoj stav ...mozda znaju da to stvara otpor...Dok sa druge strane pastiri kao da histericno prete i plase vec dovoljno zbunjen narod i tako ih odbijaju od crkve svojim grubim i nepromisljenim izjavama...a sve cesce i delima.

Hvala Vam jos jednom sto ste se posvetili mojim pitanjima koje skoro svi preziru,jer ih ne razumeju  .Svako dobro Vama i celom manastiru .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Имам још једно питање и унапред се извињавам ако је банално. (Ако је већ о томе писано на форуму, нека ме било ко усмери, или ако постоји литература на коју ме можете упутити, не морате трошити време на одговор.)

 

Тиче се причешћа. То сте споменули и у свом одговору ("Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму"). Ја сам се причестио свега два пута, иако на литургију идем често (раније редовно, а у последње време нисам за похвалу).

 

За причешће сам се припремио према црквеним брошурама које се налазе у продаји, дакле након недељу дана поста "на води" и након покајања и исповести. Због начина живота такву припрему нисам у стању да изводим често и мој литургијски живот се своди на оно што сте осудили као погрешно - заједничку молитву у храму и узимање нафоре на крају. На форуму је било текстова о честом причешћивању. У храму у који идем, врло мало верника се причешћује, врло ретко више од 5-6. Свештеник такође пита "Да ли сте се припремили за причешће?" Моје питање вама је да ли је причешће дозвољено без темељне припреме или просто ту припрему треба да обављамо чешће и да ли је за то довољан Ваш савет или морамо проверити и са локалним парохом?

 

Овде бих могао још штошта да додам, али не бих да ширим и компликујем, само хоћу мало да појасним са каквим се противречним информацијама млади верници сусрећу. Када сам први пут намеравао да се причестим, у току недеље смо одлазилу у цркву у једном граду, а на недељену литургију у другом и од свештеника смо добили различита упутства па се те недеље нисмо уопште причестили, него следеће. Срамота ме је да признам али од тада нас је више био страх да не урадимо нешто погрешно и причешћу смо пришли са великом тремом, него што смо се томе радовали. У литератури (мислим да су биле руске) били су неки грозни примери о последицама неприпремљеног узимања причешћа и припрему смо схватили врло озбиљно. Ја сам се од тада само још једном причестио, а мој пријатељ ниједном, иако смо обојица верници и идемо на литургију. Мислили смо да тако треба, идеално једном или два пута годишње у време божићног и ускршњег поста, али да је за младог човека и сасвим "довољно" једном у пар година...

 

Заиста је чудно да највећа тајна наше Цркве истовремено изазива толико контроверзних тумачења. Св. Евхаристија је од самог почетка Цркве била суштински елемент Цркве. Заправо Црква је постојала и постоји само око Св. Евхаристије, када смо сви окупљени око Христа и причешћујући се Његовим Пречистим Телом и Крвљу показујемо да смо једно у Њему и живимо тајном есхатолошког Царства небеског, које је већ и сада и овде међу нама скривено у литургијској тајни. Занимљиво је да у ранијој хришћанској литератури заправо нема оптерећености неком посебном припремом за Св. Евхаристију. То свакако не значи да припрема није потребна, међутим хришћани су од давнина цео свој хришћански живот, своју веру сматрали константном припремом, а Св. Причешће не наградом за добре аскетске трудове већ сусрет са својим Спаситељем, Лекаром и Исцелитељем. Мислим да је суштински важна та перспектива. 
 
Многи хришћани данас причешће виде као својеврсну награду и потврду своје достојности. Тај дубоко погрешни и моралистички приступ Евхаристији је заправо о довео до све ређег причешћивања које, нажалост, није само проблем наших времена. Већ од четвртог века имамо сведочанства да хришћани ређе приступају Светим тајнама. Морамо да погледамо шта се заправо историјски десило од тог времена.
 
Очигледно да је претварање хришћанства у имеперијалну религију изазвало велике промене у животу Цркве, али и у поимању Литургије и Евхаристије. Наравно, било би крајње погрешно рећи да се нешто суштински променило јер, хвала Богу, Црква до данас чува свест о Евхаристији као суштинском конститутивном елементу Цркве. Евхаристија је живо присуство Христа међу нама, а не тек један од обреда који нам даје снагу, помоћ и здравље. Када је хришћанство постала имепријална религија у цркве, које су до тада биле скромне грађевине (јер су се хришћани окупљали у домовима, често  кришом кријући се од прогонитеља) постале су највеличанственије грађевине позноантичког времена. Огромне базилике широм Империје прослављале су својим величанственим изгледом јединство небеског и земаљског царства оличеног у хришћанским владарима. Све је то имало и своју цену. Хришћанске заједнице, које су до тада биле мале и међусобно су се људи у њима познавали, док су пастири били људи као и они, блиски и приступачни, постале су сада велике црквене јединице. Саме речи дејецеза (διοίκησις), епархија (ἐπαρχία)  означавале су првобитно административне јединице Римског царства. Епископи се све чешће називају dominus или владика (деспот, δεσπότης). Епископи добијају по римским законима привилегије римских магистрата, а само пре неколико деценија били су прогањани и бацани лавовима у амфитеатрима. Црквене јединице постају велике административне јединице са великим бројем верника који су хрлили у цркве из редова пагана, пошто је већ од Теодосија Великог 380 г. хришћанство постала државна религија, а паганство је практичнo стављено ван закона. Пагански храмови су рушени или претварани у цркве у верском заносу који је често прелазио у нездрави и нехришћански фанатизам. У Цркву су почели да улазе и они који су истински веровали и они који су ради очувања свог иметка и државних положаја преко ноћи постали хришћани. Све је то утицало да Црква пооштри правила око причешћа видећи да многи узимају причешће у црквама, а нису ни веровали у Христа. Веома је важно разумети овај историјски развој. Пастири више нису познавали своју паству, огромне цркве као Св. Софија нису биле само место литургијског сабрања, већ и свих главних државних ритуала. Државни систем се нераскидиво спојио са црквеним ритуалом. Литургијски ритуал Свете Софије вековима је регулисао форму Литургије од великих саборних храмова до малих црквица. 
 
Управо у том времену имамо јачање монашких заједница. Мишљење многих историчара хришћанства јесте да је јачање монаштва заправо својеврсна реакција на секуларизацију световног црквеног живота, који се утапао у државни систем транформисане Римске империје. Истовремено, кроз јачање монаштва долази и до пренаглашавања аксетизма у хришћанском животу. Још у петом веку хришћанске римске даме хрлиле су у египатске манастире да би виделе чувене подвижнике као што је био Св. Арсеније, а приче о Симеону Столпнику и чувеним сиријским подвижницима изазивале су огромно интересовање у далекој Галији (Француској), где из писанија Св. Мартина Турског видимо да и тамо долази до појаве локалних аскета, подвижника, чудотвораца којима су ишли многи хришћани тражећи молитву и помоћ. Аскетизам који би суштински требало да буде у служби јачања евхаристијске свести постепено је, иако не увек и свугде, постао фактор који је утицао на све ређе приступање Светим тајнама, а почесто се дешавало да се промовише као алтернатива секуларизованом урбаном хришћанству.
 
Још од четвртог века имамо промену језика када се говори о Евхаристији. Истина, од најранијих времена због тајности (disciplina arcana) врло се мало говори о Евхаристији, а из писанија св. Јустина Философа и других апологета видимо покушаје хришћана интелектуалаца да објасне паганима да се они не окупљају ради родоскрављења и канибалства, за што су их злобно оптуживали пагани. Већ у 4. веку можемо да видимо како се о Светим тајнама говори врло јаким и застарашујућим изразима. Говори се о "страшној жртви св. Литургије" (φοβερή θυσία της Θείας Λειτουργίας), а о Евхаристији као (страшним тајнама - φρικτά μυστήρια). Наглашава се појам жртве која се приноси Богу, а суштина Литургије која је у благодарењу (εὐχαριστία) остаје донекле у сенци (то је озбиљно литургијско питање). Немојмо се заваравати, Црква никада није Евхаристији прилазила олако и увек је постојала јасна свест да је реч о чудесним тајнама у којима живо учествујемо у реалности присутног Христа, који се вазнео и седи о десну страну Бога Оца али је благодаћу Духа Светога међу нама литургијски. Литургија је својеврсно историјски континуитет Христовог пристуства на земљи. Ипак, дисциплина Цркве је постајала све јача, посебно у аскетским срединама из којих је долазило све више богослова Цркве. Вероватно, да би се спречило олако приступање Св. Тајнама од стране новообраћених или привидно-обраћених бивших пагана, Црква је била принуђена да појача ову дисциплину и сасвим разумљиво.
 
Како је време протицало све је ишло у том правцу да је постало сасвим нормално да они који присуствују литургијском приносу (а ко је могао да контролише присуство више стотина  верника у огромним базиликама) не приме Свето Причешће, па је уведен антидор (нафора) као својеврсно подобије, simulacrum Светих тајни. Иако су литургијски текстови сачували до данас свест Цркве да се на Литургију окупљамо да бисмо се причестили Телом и Крвљу Господњом, пракса тихог читања молитава (због огромних цркава у којима се тешко више ишта могло јасно чути, додатне мистификације обреда у олтару који је постепено затваран завесама, а после и иконама итд) већина верног народа постепено је губила свест да је причешће главни циљ учествовања на Литургији. У монашким круговима свакодневна литургија као наставак јутрења заправо је постала део уобичајеног дневног богослужења и акценат је стављен на помињање имена бројних добротвора, па се на свакодневним литургијама ретко ко (осим свештеника) и причешћивао. Правило о обавезном причешћу остало је једино за свештенство које служи и до данас је незамисливо да служашћи свештеник не прими причешће.
 
У монашким круговима, посебно након победе над иконоборством у 8 и 9. веку у Источном Ромејском Царству монашка правила постала су модел, а неретко и диктат у црквеном животу. Олтарске преграде постепено су постајале све затвореније, молитве све тише (или се читало очима да непосвећени случано не би чули речи молитве које су заправо молитва Цркве, а не свештеника), а верницима је преостајало да молитвено созерцавају тајне које су само посвећени могли да врше иза олтарске преграде. Причешће светим тајнама се постепено почело схватати као награда за добар живот, нешто што је потребно с времена на време, а не кључни елемент хришћанског живота и приступање Лекару да бисмо примили лек бесмртности како је причешће у раним временима често називано. Увођење праксе причешћа у сферу морализма повезало је причешће са обавезном исповешћу (што је и данас норма у Руској Цркви). Наравно, то не значи да исповест није битна али ово је посебно велика тема да би се сада о томе расправљало. У сваком случају нигде не постоји ниједно црквно правило које тражи обавезну исповест пре причешћа. 
 
Литургијском обновом у наше време имамо ситуацију у којој се све више верника данас причешћује Светим Тајанама. Међутим, и овде имамо нове проблеме и изазове. Неки су то схватили као норму, па се причешћу прилази као узимању нафоре без обзира на начин живота. Наш начин живота није сам по себи услов за причешће али покајање јесте. Ако живимо у покајању нећемо засигурно прилазити причешћу олако и лакомислено, већ са дубоком свешћу да прилазимо лекару. Онај који не тражи исцелења, а прилази чаши заправо показује да не верује у Христа и такво причешће је на суд и осуду, без икакве сумње. Зато је важно да се у ситуацијама где причешћу прилази већи број људи који нису познати свештенику обавезно нагласи да чаши приступе сви они који живе редовним евхаристијским животом и који нису под забраном причешћа. У већини парохија свештеници познају своје вернике и онима којима је наложена забрана причешћа (док не исправе свој начин живота) није препоручљиво да приступају чаши док не добију благослов свештеника.
 
Проблем са којима се суочавамо често и ми овде на Косову и Метохији, где долази већи број непознатих поклоника јесте да је веома опасно причешћивати све који прилазе, уколико претходно не подсетимо вернике да ако прилазе мора да приђу са покајањем тј. чврстом намером да промене свој живот и да не прилазе ако имају експлицитну забрану свог парохијског свештеника (исповедника). Ми немамо могућности да исповедамо ходочаснике јер је то пре свега посао њихових пастира и пароха, али их упућујемо да када прилазе причешћу прилазе као они који су болесни и којима треба помоћ лекара. То и јесте право настројење. Ми смо не само болесни, већ као створена бића потенцијално мртви сами по себи и једино у Христу имамо живот и спасење. Зато је добро да пастири у току Литургије говоре поред евенађелских тема након Еванђеља и о Литургији и о причешћу, те подсећају вернике, од којих многи нису довољно обавештени, да Господ гледа настројење нашег срца и нашу намеру. Пост, молитва, праштање другима, не чињење зла другима јако је важно, али само по себи не спашава уколико није у функцији нашег евхаристијског сједињења са Христом, јер хришћанство није моралистичка религија, већ живот у Христу. 
 
Завршио бих речима молитве свештеника пред приношење дарова (на херувимској песми) које изражавају настројење које треба да имамо приступањем не само освећењу дарова већ и њиховом примању:
 
Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш, владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима u Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединога благог и готовог да саслуша: погледај на мене грешнога и непотребнога слугу Tвог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом твога Светога Духа, дa обучен у благодат cвeштенства, предстанем овоме светом Престолу твом….“
 
Нема дакле достојних, посебно међу свима нама који смо везани телесним страстима, али чињеница да је сам Бог постао човек и да је он тај који приноси, који се приноси и који прима наше дарове који као Црква приносимо на Литургији, даје нам слободу да у покајању, вери, нади и љубави приступамо Светим Тајнама и примајући их постајемо Његови сателесници. То је наша вера и наше спасење!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hvala Vam na odgovoru. 

Slazem se sa Vama.Vezbe su dobre za zdravlje,tu nema nikakve dileme.

Besmisleno je govoriti o tome da li je fizicka aktivnost korisna za zdravlje...Bilo je reci da izvesne vezbe predstavljaju ritualno nasledje hinduizma ... pa sam ja ,po nekoj svojoj logici ,dosla do zakljucka da se joga smatra idolopoklonstvom....zato sam zelela da cujem vise odgovora na to pitanje.

Zaista ste u pravu. Svako ko se bavi jogom ce pre ili kasnije da se susretne sa tom filozofijom,ali ni nju niko ne moze da nam nametne...jer je ona stvar licnog izbora. Ja poznajem ljude koji su tu filozofiju prihvatili jos pre 20  godina ,ali nikad nisam stekla utisak da nekome zele na silu da nametnu svoj stav ...mozda znaju da to stvara otpor...Dok sa druge strane pastiri kao da histericno prete i plase vec dovoljno zbunjen narod i tako ih odbijaju od crkve svojim grubim i nepromisljenim izjavama...a sve cesce i delima.

Hvala Vam jos jednom sto ste se posvetili mojim pitanjima koje skoro svi preziru,jer ih ne razumeju  .Svako dobro Vama i celom manastiru .

Наравно, треба чувати своју веру, а ми као пастири да пазимо да не генерализујемо ствари. Насмејала ме је ова изјава из Македоније: 

Откажете се од јогата или ќе ви дадам анатема 

Митрополитот Иларион Брегалнички повика сите што вежбаат јога да прекинат, зашто со тоа се одрекуваат од Светата Православна вера. Во спротивно, тој се закани-ќе фрли анатема на сите што практикуваат јога....

http://a1on.mk/wordpress/archives/504304

Link to comment
Подели на овим сајтовима


 

Откажете се од јогата или ќе ви дадам анатема

 

 

:)):)) :))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, благословите!

 

Хвала Вам на овом мудром, смиреном и зрелом одговору везаном за физички аспект јоге. Јога је сложен, комплексан и врло широк систем који пре свега подразумева духовну и мистичну праксу која представља инославну духовност и спада у духовну и мистичку праксу хиндуизма. О ширини термина јоге је излишно говорити јер су под том капом обухваћене и разне сексуалне праксе и сексуално-магијске праксе (тантра-јога) које често иду и даље од голог блуда до сексуалне магијске праксе која је потпуно саобразна европским сатанистичким и езотеричким ритуалима, али су обухваћене и физичке вежбе, хигијенска пракса, правилно дисање и здрава исхрана. Јога као јединствен систем не постоји и зато имамо хатха-јогу, ову јогу, ону јогу... постоји чак и „јога смејања“ која се базира на изазивању смеха голицањем, смешним ситуацијама и „заразним“ ширењем смеха када неко почне да се смеје, па и остали око њега то исто раде и не знајући разлог.

 

Код нас се под „јогом“ углавном подразумевају вежбе налик на аеробик и не подучавају их јогини, већ фитнес-инструктори. Да ли је то правилно називати „јогом“ или не, пошто се не ради о духовној јоги не знам, али је то код нас постао термин који се везује за фитнес, пилатес, аеробик и сл. Ради се о систему физичких вежби које доказано имају благотворно дејство за кичму (идентични положаји, само под другим именом, раде се у спортским и медицинским центрима, као и на вежбама балета) и о техникама дисања које се заснивају на томе да нпр. током вежби издисај треба да буде потпун и да потпуно испразни плућа и да траје временски двоструко дуже од удисаја и сл. О утицају тих вежби на физичко здравље, релаксацију и ослобађање напетости би најбоље било да говоре они који их практикују.

 

Неспорно је да се код нас на тим курсевима често уплићу и елементи хиндуистичког мистицизма, на пример учење о „чакрама“, замишљање удисања светлости при удисају а издисање прљавштине и мрака при издисају, некад и понављање хиндуистичке мантре „ом“. Исто тако је неспорно да постоји известан број православних верника који ове вежбе ради без тих елемената, на идентичан начин као што и многи православни верници (укључујући и свештенике и монахе) практикују источњачке борилачке вештине без будистичких и зен-елемената, клањања и приношења жртви умрлим учитељима, без зен-медитација и слично. Међутим, такви верници се тренутно налазе под тешком оптужбом браће верника да практикују хиндуизам и да је оно што раде не само неспојиво са православљем, него и антиправославно. Овај Ваш став који сте изнели, и на коме Вам хвала, на овом форуму је био осуђен као „пропагирање хиндуизма“ када су га изрекли други. Слично се дешава и у стварном животу и реалном окружењу, где људи морају да крију да се баве овом физичком активношћу, а постоје чак и свештенички савети да се она мора исповедити и од ње одрећи да би се причестило. Заузимање тих положаја је, упркос изнесеној аргументацији, осуђено као „ритуално клањање хиндуистичким боговима“. При том се чине врло опасне ствари када се дају осуђујући коментари без познавања материје, па се тако уместо јоге саветује молитва и литургија, као да је молитва техника релаксације, а метанисање на литургији замена за јутарњу гимнастику.

 

Лично не практикујем јогу (или прецизније: јога-положаје или „асане“), али сам са њом прилично упознат, познајем доста људи који се њоме баве из разних разлога и нудио сам и нудим и даље да своја сазнања поделим са другима јер сматрам да је ово проблематика која треба да се што више расветли, а не да се на њу баца мрак осуде, поготово што се ради о већ толико распрострањеној ствари да нема варошице у Србији без излепљених огласа за „течајеве јоге“, нити телевизије на којој у оквиру вежби и здравог живота није промовисана јога. Ипак толики број секташа, стварних јогина, хиндуиста и отпадника од православља немамо, међутим табу над овом темом и даље стоји. Овде бих Вас замолио, у своје лично име и име још понеких који су се на овом форуму усудили да покушају да кроз разговор ову тему расветле и отворе за дискусију, да изнесете своје мишљење како би одговорна лица која репрезентују став Православне Цркве требало да се по овом питању опходе? Овде не мислим само на свештенике, већ и на администраторе и модераторе православних форума на интернету, који се по овом питању често односе веома строго, искључиво, чак и грубо, дајући себи за право да одређују ко јесте, а ко није „ђавоиман“ или има право да себе назове православним верником.

 

Хвала Вам унапред на одговору.

 

Хвала вам на овим информацијама. Мање-више то је оно што сам и сам желео да нагласим, тј. да треба разликовати јогу као једну пре свега духовну (тачније спиритуалистичку) методу која подразумева прихватање хиндуистичких веровања од саме физичке методе вежби које имају задатак да помогну очувању телесног здравља. И сами сте добро рекли да се код нас више практикује јога као фитнес метода, али не смемо да игноришемо и чињеницу да постоје курсеви на којима се од полазника тражи да дубље уђу у философију јоге која је у својим фундаменталним принципима неспојива са хришћанством. Истина, и јога и хришћанство не пропагирају насиље, негативне мисли и расположења и слично, али хришћанство није идеологија пацифизма, већ вера у живог Бога који је постао човек и који нам доноси мир, али мир који није од овога света. Људи данас често мисле да је квалитет хришћанског живота  у неком блаженству, индиферентности према свему што нас окружује и слично. Имамо бројне примере светитеља који су и те како знали да покажу ревност која је неспојива са оваквим схватањима, али то нипошто не треба мешати са ревношћу без разума. 

 

Хришћанска вера је ангажована и подразумева жртву, а не пасивизам. Позитивно размишљање (positive thinking) не значи да равнодушно гледамо на страдање ближњих јер, авај, о свему мисли Бог и све је некако одређено Његовом вољом, па нема сврхе да се мешамо . То нема никакве везе са хришћанством. Источњачка философија у општим цртама подразумева својеврсну духовну анестезију. Човек није активни чинилац историје, а Бог није личност која се ангажује у љубави, посебно до те мере да и сам улази у историју да би пострадао ради спасења света. Источњачка философија (наравно постоје разлике и нијансе што би нас одвукло далеко) чини ми се више иде ка томе да једноставно спознамо пролазност и илузију реалности и да је надиђемо успостављањем дубље духовне равнотеже између нас и целог козмоса. Истинска спознаја у крајњем смислу иде ка пантеизму. Религија се у великој мери одражава и на културу и цивилизацију. Хиндуистичка култура и цивилизација је импресивна, али се тако очигледно примеђује одсуство жеље и потребе да човек активно учествује у историји. У хришћанству човек је сарадник Божији у спасењу света, а у хиндуизму он треба да само постане свестан свога божанства и изађе из зачараног круга промена и цикличног времена. 

 

Проблем западне цивилизације јесте у томе што је западни човек великим делом погрешно схватио своју улогу и уместо сарадника Божијег постао сам Бог и креатор савршеног друштва како га западни човек види. Отуда управо из некадашњих хришћанских земаља толико настојања да се у друге земље и цивилизације извезе западни систем политичких и других "вредности" које су преко империјализма бившег и садашњег нанеле и велике проблеме другим цивилизацијама, које једноставно нису могле да прихвате такве вредности. Већ сам говорио о томе да Христос није дошао да би створио савршени и праведни свет на земљи, неко хилијастичко царство у хармонији државе и Цркве. Он је дошао да нас позове на унутрашњу промену и зато хришћанство не би требало да зависи од цивилизације у којој је настало. Први хришћани били су Јудејци, потом је хришћанство проширено у Римској империји и прихватило је и христијанизовало многе традиције грчке и римске цивилизације, али исто тако хришћанство свуда по свету треба да долази као унутрашња снага, а не као експонент моћних светских сила које остатак света желе да науче најсавршенијим моделима друштвене организације, пословања, културе итд. Везивање хришћанства само за један културолошки и цивилизациони модел озбиљно сужава његову васељенску мисију. 

 

Ово је врло осетљиво и посебно важно питање у наше време. Данас је глобална цивилизација мање-више цивилизација западног потрошачког друштва, али ми као Православни треба да истину наше вере ширимо као универзалну поруку Христову, а не у амбалажи наших локалних историјских и културних модела за које многи сматрају да су најсавршенији израз наше вере. Да ли је византијска музика, на пример, која је блиска нама са медитеранских простора исто тако блиска и другим народима. Да ли је наша иконографија заснована на најлепшим примерима византијског умећа једини модел од Африке до далеког Истока? Када видим православне Јапанце који следују руској традицији и култури (одакле им је и дошло Православље) све ми то јако изгледа необично. Наравно, јапанска култура је јако повезана са њиховим религиозним системима шинтоизмом и будизмом пре свега, али зар хришћанство у Римском царству није исто тако искористило одређене културолошке и религиозне елементе паганства и дало им нови смисао? Ово одмах отвара питање дијаспоре, као кључно питање данашњег деловања Цркве у свету. Да ли Цркве у другим народима који традиционално нису хришћански подразумева да буду експозитуре мајки Цркви и њихових културних традиција, или да и оне саме нађу свој израз у вери Христовој. Ово је врло озбиљно питање о коме би требало да се више говори.

 

Велики успех Цркве од Истока (познате код нас већином као Несторијанаца) која је од 9. до 14. века била географски најраспрострањенија хришћанска заједница на свету (далеко надмашујући и бројем верника и простором Рим и Византију тог времена и са својим епархијама од Медитеранског мора до Индије и Кине) пример је коме треба обратити пажњу. Наравно, са аспекта Православља реч је о неправославној заједеници, али оно што је занимљиво јесте да је та Црква (чији последњи остаци данас страдају на просторима Ирака и Сирије од исламских терориста) показала посебну виталност у мисијском раду јер није била везана за ниједан конкретан политички и културолошки модел. Ово је само тема за размишљање. Данас  ионако живимо у другачијем свету глобалистички обједињеном интернетом и пред Цркву се отварају потпуно нови видици и могућности, али и изазови.

 

У сваком случају поруке хришћанских пастира данашњим верницима не смеју да буду прескриптивне (ово мораш, ово не смијеш, због овог ћеш у пакао, ово је од ђавола и слично). Такве изјаве у великој мери стварају унутрашњи отпор, а наша вера у Христу почива на слободи, да слободно осетимо и прихватимо реч Божију, а не да је прихватамо у сталном страху од вечног мучења, како то неки представљају. Један од разлога све веће секуларизације јесте управо неусклађеност пастирског језика и обраћања исувише ex cathedra, са пиједестала ауторитета, а мање обраћања кроз отворени дијалог. У нашем времену све је већи јаз између Цркве и интелектуалне елите која барем у Србији све више иде у крајњи либерализам јер се Црква често неправедно поистовећује само са фолклорним национализмом. Такође недостаје и дијалог са науком, а проблем је што имамо јако мало богослова који су заиста довољно образовани да воде дијалог са научницима. Отуда и гетоизација Цркве у јавном животу која ће наредних година бити све већа уколико се нешто не промени. Овоме треба посветити посебну пажњу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Племенити оче Саво, мој наставак дијалога је постован као засебан текст на: https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

 

Велики поздрав у Господу! 

Complimenti carissimo padre. Текст је веома занимљив и покреће јако много нових питања (а ваљда је то и циљ овог форума). Почетком овог месеца 11-13 августа одржана је радионица Међународне конференције за патристичке студије у Оксфорду и један од реферата који би могао да буде занимљив за ову тему је рад проф. Davidа Bradshawа: St. Maximus on Time, Eternity, and Divine Knowledge. Биће занимљиво доћи до овога текста јер посматра однос времена и вечности код Ареопагита и Максима Исповедника. Хвала вам на великом труду који обогаћује садржај форума. Писанија на ову и сличне теме би можда било добро да се нађу у теолошким зборницима јер су доста стручне и академске природе. Ја нисам академски богослов (теологију нисам студирао) али волим да читам и дискутујем, али и да научим јер се најбоље учи у дијалогу са другима посебно онима који имају шта да кажу.

 

Настављајући дискусију о темама које сте покренули поменуо бих незаборавне речи блаженопочившег о. Александра Шмемана из његових Дневника које говоре о времену и вечности, без претензије да нам каже јасне дефиниције, већ више питајући се, поетично, задивљено:

 

"Чини ми се да је могуће да вечност неће бити заустављање времена, већ тачније његово васкрсење и сабирање. Фрагментираност времена, његова подела је (од)пад од вечности. Можда то значе Христове речи о времену када је рекао „…да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан“ (Јн. 6.30) Чежња за самоћом, тишином, слободом - то и јесте чежња да се време "ослободи" од мртвих телеса која га затрпавају, да се време учини оним што оно треба да буде – сабиралиште, путир Вечности. Литургија је промена времена, његово испуњење вечношћу. Постоје два непомирљива типа духовности: једно које настоји да ослободи човека од времена (будизам, хиндуизам, нирвана итд) и друго које настоји да ослободи само време. У стварној вечности, све је живо

 

Сасвим сте лепо пренели Св. Максима да су у Богу све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Заиста, додао бих, Бог није само ван времена и простора, већ и време као последицу стварања преображава у вечност у Цркви као „радионици спасења“.

 

Августин и сам не може да дефинише шта је време: „Шта је време? Ко то може јасно и кратко објаснити? Ко може ово разумети чак и мишљу како би изрекао одговор речима? Ипак о чему говоримо, у нашим личним и свакодневним разговорима него о времену. Засигурно знамо шта мислимо када говоримо о томе и такође знамо шта се под тим подразумева када чујемо другога да говори о њему. Шта је, дакле, време? Ако ме нико о томе не пчита, знам, али ако ме пита да објасним не знам (Quid est ergo tempus? Si nemo ex me quaerat, scio; si quaerenti explicare uelim, nescio).“ (Conf 11.14)

 

Очигледно је да цела конфузија око времена долази од наше ограничености и перспективе о којој говоримо и нашег сталног покушаја да објективизујемо време као нешто што заправо постоји. Већ сам раније напоменуо да су Јевреји за разлику од Јелина, који су објективизовали време, време посматрали искључиво у контексту догађаја који обележавају историју односа Бога и човека. Ми смо изгледа више под јелинистичким утицајем и говоримо о времену, које као да постоји независно од збивања који га обележавају. И сам Августин размишљајући о времену у наставку поменутог одељка поставља питање шта је Бог радио пре него је све створио. Августин каже да није радио ништа јер стварање подразумева време. Време, дакле, долази у постојање Божијим стварањем јер је Бог безвремен и непромењив за разлику од творевине која је по себи пролазна и промењива. За платоничаре време је било заправо покретна слика вечности. Платон о томе говори у Тимеју 37ц када је творац - отац (ὁ γεννήσας πατήρ) наумио да направи покретну слику (копију) вечности (εἰκὼ δ΄ ἐπενόει κινητόν τινα αἰῶνος ποιῆσαι). Док вечност по Платону почива у јединству његова слика, време, је у покрету. „Јер није било дана и ноћи ни година док небеса нису створена, али када је начинио небо начинио је такође и њих. Они су део времена и прошлост и будућност су створени као као врсте (εἴδη) времена  које ми несвесно, али погрешно преносимо у вечно биће (суштину) (ἃ δὴ φέροντες λανθάνομεν ἐπὶ τὴν ἀίδιον οὐσίαν οὐκ ὀρθῶς.) Наравно, наше поимање стварања ни из чега је потпуно другачије од Платоновог уобличавања већ постојеће хаотичне материје у козмос, али постоје необичне сличности. У првим стиховима Књиге постања каже се да је све што је Бог створио било добро, самим тим и време. Време није последица зла, баш као и што сама твар по себи није зла. Код неких философа, нпр. Лајбница у његовим есеијима о доброти Божијој, човековој слободи и пореклу зла, утапање времена у вечност је неопходност јер је време по себи метафизички зло. Управо зато након Парусије време по свему судећи нестати као ни све друго што је створено добро, већ ће бити враћено у првобитну красоту. Овде се не мисли повратак у пре-падно стање већ у ону будућу доброту-лепоту коју је Бог наменио твари њеним стварањем и коју Адам својим падом није успео да реализује. Другим речима и твар и време биће преображени. У претходном коментару сам само желео да укажем да то не значи нестанак времена, или ни претварање времена у вечност (вечност у којој Бог постоји).

 

Наравно, овде долазимо до кључног питања које је о. Зоран врло занимљиво разрадио, подсећајући нас на паламитске расправе. Најпростијим језиком речено  Св. Григорије Палама је веровао и тврдио и то је Црква прихватила могућност стварног сједињења са Богом јер благодат није тварне природе. Ми се наравно не можемо сјединити са Божанском природом, која је по себи непричастна, али постајемо причасници Божије природе по нествореним енергијама Божијим, што је и суштина разлике између Паламе и Варлаама (у Дечанској средњовековној библиотеци монаси су готово у време ових расправа већ преводили текстове са грчког и живо пратили дискусију Паламе и Варлаама. Мој пријатељ слависта Јанис Какридис из Берна недавно је превео на немачки са српско-словенског једну од расправа која не постоји сачувана на грчком) Учење о разликовању божанске природе и енергија је посебно важно јер чува Божију трансцендентност природе, али истовремено објашњава како Бог живо и реално делује у овом свету који је створен. 

 

Божанске енергије које јесу Бог, а не његова творевина, непосредно обасјавају твар и чине је вечном (нетрулежном) и уводе преко Христа Богочовека у заједницу са Богом, али не поништавају Божију трансцендентност. Нетварне енергије преображују и време, али га не укидају. Време постаје вечност (будући век), човек бог по благодати, али не по природи. У противном само стварање било би непотребно,  а знамо да је Бог све добро створио. Твар и време у коме твар настаје и бива нису предвиђене да након Парусије, када све буде сједињено у Христу нестану, већ само добијају ново својство на основу циља (скопоса) због кога су створени. Након Парусије другост твари у односу на Бога не би требало да нестане, али она више неће бити другост која је одвојена од Бога. Ми сада живимо у палом стању одвојености. Ми сада једни друге доживљавамо као „друге“ често у смислу антагонизма. Бог се доживљва као нешто „друго“, а они који га одбацују доживљавају га као негацију свог бића и слободе. Када ове разлике о којима Св. Максим говори буду поништене при Другом доласку Господњем у Царству небеском, гледајући једни друге, видећемо Бога лицем у лице, а време ће бити бескрајно усхођење у љубави и вечном постојању.

 

И Св. Максим и неки други Св. Оци, нпр Св. Василије Велики, праве јасну разлику између два типа времена αἰών (овог времена и века) и ἀιδιότης (вечности, надвремености). Бог је προαιώνιος (вечан и бескрајан). Св. Дионисије несазнајност и суштинску трансцендентност Бога пореди са божанским примраком (уп. Пс. 18, 11 Од мрака начини себи кров, сјеницу око себе, од мрачнијех вода, облака ваздушних). Бог је надусштаствен и предвечни (Дјева данас Надсуштаственог рађа…. као Дете мало роди предвечни Бог“ (из божићног кондака). Наравно, за таквог Бога нема ни садашњости, ни прошлости ни будућности ни вечности, већ својеврсна сабраност времена (иако ту временски појмови не важе из наше перспективе). Ипак тај предвечни Бог постаје Богочовек и улази у створене коориднате времена и простора истовремено остајући као Син Божив вечносуштан и неодвојив од Свог Небеског Оца и Духа Светога, а опет једнак нама по свему осим по греху. Овде Бог заправо оваплоћењем Свога Сина премошћује категорије нестворености и створености, надвремености и времености, да би у Христу све сјединио и оцелотворио тј. спасао. Да ли Христос, оваплоћени, распети, погребени, васкрсли и вазнети и даље постоји на известан начин и у нашем времену. Мислим да би било јако погрешно рећи да не постоји јер би негирали чињеницу да је његова божанска природа несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно ушла у ипостасно јединство са човечијом природом коју је добио од Пресвете Дјеве. Бог је преко Христа истовремено и ван времена (по божанској природи) и у времену (по човечијој природи). Вазнесење Христово није завршетак неке позоришне представе у којој главни јунак напушта сцену и одлази у трансценентну надреалност. Он је и даље живо и историјски присутан у историји и нашем времену кроз Цркву као своје Тело коју је он основао (instituere) и коју Духом Светим држи у постојању и конституише (constituere). Тело Христово смо сви ми који смо крштени у Његово име и који смо заживели његовим Животом. Узишавши “о десну страну Бога Оца”, он је нашу човечију природу узнео у достојанство тројичног постојања и тиме нам отворио двери вечног живота.

 

Отац Зоран сасвим тачно каже да је Бог садржатељ свих светих у актуелности. И сада је такав, додаје. Слажем се. Они који умиру у Христу, живи су и додао бих још једном, не зато што имају платонистичке бесмртне душе које лебде негде над Јелисејским пољима, већ зато што смо крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу. Наши упокојени живи су у Христу, зато што су већ умрли и пре телесне смрти. Читав наш хришћански живот јесте заправо труд као израз наше слободе да потврдимо да смо умрли за старог човека, за овај свет и да смо заживели у Христу. У оној мери у којој сопственом слободом актуелизујемо себе као оне који су живи у Христу, телесна смрт је илузорна. Проблем настаје у томе када останемо на нивоу биолошке јединке. Телесна смрт је у том погледу заиста дубоко трагична јер постојање без живота у Христу мука је и патња и у овом животу ако то човек осети, а тек после Парусије да не говоримо. У овом контексту сасвим јасно можемо да разумемо зашто је борба са грехом и страстима важна. То није зато што је аскетизам пут угађања Богу мучењем тела које је зло (не дао Бог), већ зато што тајну Крштења треба да актуелизујемо у сопственом животу, надилазећи биологију пале природе животом у Христу који је натрпиродан начин постојања.

 

Добро, где су онда светитељи? Где су онда наши упокојени? Колико је у томе свему важно питање душе и њене бесмртности? Мислим да је на овом форуму већ много одоговора дато на ову тему и да су о томе писали многи богослови. Важно је само да веру у нашу бесмртност темељимо у Христу, а не у идеји бесмртне душе, као што сам рекао и у претходном писању на ову тему. Светитељи и наши покојни су као и ми део Тела Христовог и колективно настављају свој живот у светотајинској заједници Тела Христовог, у коме сви заједничаримо на Св. Евхаристији. То је наш сусрет са Господом и у Господу са свим нашим ближњима и светитељима. Јављања светитеља и чуда која они чине никада не смемо гледати као феномене који постоје сами за себе, јер бисмо ушли у спиритизам. Ови чудесни догађаји којима обилије историја наше Цркве постоје и догађају се само у контексту наше заједнице у Христу и по Божијем промислу на начин који не можемо рационално објаснити. Бог је тај који делује кроз светитеље и чудотвори, а не душе без тела или са већ васкрслим телима. Они су живи јер су уснули са вером у Бога живога у коме нема смрти и умирања. Из које временске димензије нам се јављају? Искрено верујем да то није важно јер иако све што је створено постоји у времену које ће после Парусије бити преображено и постати будући век, светитељи нам се јављају у Христу који сабира и обједињује сва времена и све просторе, како лепо рече о. Шмеман у „путиру вечности“. Уз сво наше поштовање и љубав према светитељима, наша вера не сме да само почива на њиховим чудима, као што ни Господ није желео да само чудима убеђује Јудејце да поверују у њега као у Сина Божијега. Ономе који не верује не помажу ни чуда, а ономе који верује чуда нису ни потребна. Наша вера јесте вера у живог Бога, који је Сином својим Јединородним ходио међу нама, био и остао међу нама и који нас Духом Својим Светим стално држи у заједници љубави - Цркви Божијој.

 

Велики поздрав у Господу такође и вама оче и свима нашим форумашима!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво! 8086.gif

Замолио бих Вас да нам кажете неколико речи о молитвеном плачу. Да ли је човеку (у данашње време, у свету...) могуће достићи такво стање и пребивати у њему? На који начин би то могло бити оствариво? Лично мислим да јесте могуће и чак неопходно али бих волео да знам мишљење неког ко је истински упућен у то.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Данас смо имали и леп "час практичне теологије", бербу шљива у нашем манастирском воћњаку. Посебна радост су нам били братанци нашег о. Петра: Вук, Василије и Софија из Београда. Ништа лепше него када се руке сложе, а шљиве родиле само тако, Слава Богу!

 

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.849930451774557.1073742119.170336389733970&type=3 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, imam jedno pitanje. Kod svetih sedamdeset apostola, mislim da su bila dvojica koja nisu imala snage da odgovore na poziv Gospoda da mu sluze. Zbog svoje slabosti oni su odustali od svog poziva i njihova mjesta su zauzela druga dva covjeka. Zanima me da li su ta dva apostola koja su zamijenjena za osudu? Postoje li neki podatak o njima sta se kasnije desilo? I uopste, preko ovog primjera, da li covjek koji zbog slabosti ne moze da odgovori na priziv Gospoda biva osudjen?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Врло лепе речи Митрополита Калиста Вера

 

http://d.pr/i/558K

 

"Циљ хришћанства није да нам да једноставне одговоре за свако питање, већ да нас све више чини свесним тајне. Бог није толико предмет нашег знања колико је повод нашег дивљења." Калист Вер

 

Ово, наравно, не значи да не треба да се интересујемо за питања наше вере, него да будемо свесни да конкретних одговора често нема јер божанске тајне нису предмет рационалног разумевања. Учења Св. Отаца само су оријентири који нас упућују ка правилном разумевању наше вере, а не догматске дефиниције које саме по себи изражавају пуноћу истине. Истинско познање и разумевање Бога и његових тајни најбоље се изражава у прослављању Бога. Зато је Православље (Ορθοδοξία) не само правилно мишљење и разумевање, већ и правилно слављење Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво! 8086.gif

Замолио бих Вас да нам кажете неколико речи о молитвеном плачу. Да ли је човеку (у данашње време, у свету...) могуће достићи такво стање и пребивати у њему? На који начин би то могло бити оствариво? Лично мислим да јесте могуће и чак неопходно али бих волео да знам мишљење неког ко је истински упућен у то.

 

Плач у духовном животу може да буде производ благодатног стања, али и прелести. Један од важних аспеката духовног живота у Православљу јесте радостотворна туга "хармолипи" (χαρμολύπη). Ова наизглед парадоксална фраза означава духовно стање у коме у молитви плачемо за своје грехе и грехе света и истовремено доживљавамо духовно радост и утеху Христове утехе и васкрсења. Духовни плач у овом стању није плач очајања и туге, већ радости и сусрета са Господом. Овај благодатни плач не може се изазвати маштањем или принудно и долази спонтано као дар Божији. Препознајемо га по смирају душе, мирним мислима и одсуству оне узбуђености и разиграности мисли и слика у глави које су карактеристичне за стање самообмане (прелести). У неправославним духовним системима постоје тзв. духовне вежбе у којима се активно подстиче размишљање о Христовом страдању, његовим ранама, крви итд, што може да изазове стање нездраве, а понекад и хистеричне узбуђености и плача. Оваква духовност је страна православној традицији и искусни духовни учитељи је забрањују.
 
Православна молитва, како нас уче велики делатници молитве, пре свега је молитва славословља Божијег (читање псалама, акатиста и других молитвених текстова) или тиховања ума уз смирено понављање Исусове молитве или једноставно созерцање Бога без икаквих мисли и речи. Молитве у којима са Богом ћаскамо и тражимо разне ствари заправо често су разговор са сопственим мислима и у таквом стању долази до маштања.
 
Маштање у молитви, посебно замишљање Бога, светитеља и слично неизбежно води у општење са демонским силама и до прелести. Оваква погрешна духовност обично се препознаје по претераном изражавању осећања, једној нездравој устрепталости душе и одсуству сабраности и трезвености. У таквом стању ако нас неко прекине врло често реагујемо гневом и љутњом, што само показује да нисмо били у истинској благодатној молитви.
 
Духовни плач стога не треба тражити и себе присиљавати на њега, већ једноставно смирено молитвено тиховати и славословити име Божије настојећи да очувамо што је већу могућу сабраност на речи молитве. Уколико одређена осећања дођу и тада не треба им много посвећивати пажњу, нити размишљати од њима, као ни о мислима које пролећу поред нас, јер нас то опет одвлачи у размишљање и маштање. Највећи врхунац молитве јесте молитва без речи, стални осећај Божијег присуства и љубави, као што га дете осећа у мајчинском наручју. Пред Богом човек нема речи, ни питања, ни недоумица ни сумњи. Молитвено тиховање срца је тајна говора будућег века.  
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, imam jedno pitanje. Kod svetih sedamdeset apostola, mislim da su bila dvojica koja nisu imala snage da odgovore na poziv Gospoda da mu sluze. Zbog svoje slabosti oni su odustali od svog poziva i njihova mjesta su zauzela druga dva covjeka. Zanima me da li su ta dva apostola koja su zamijenjena za osudu? Postoje li neki podatak o njima sta se kasnije desilo? I uopste, preko ovog primjera, da li covjek koji zbog slabosti ne moze da odgovori na priziv Gospoda biva osudjen?

 

Седамдесеторица апостола, раних Христових ученика, које разликујемо од дванаест апостола, помињу се у Јеванђељу по Луки 10, 1-24. У овом одељку Јеванђеља можемо прочитати поуке које им Господ даје како да проповедају. У најранијим сачуваним текстовима Еванђеља као што је Синајски текст помиње се 70 апостола, међутим у неким другим текстовима помињу се 72 апостола, нпр. у Јеронимовој Вулгати. Није ми познато да су двојица одустала од свог позива. Вероватно мислите на једног од првих седам ђакона јер постоји предање раних отаца да је ђакон Николај формирао своју секту Николаита. У сваком случају, прву листу 70 мањих апостола направио је Хиполит римски (ученик Св. Иринеја Лионског, који је преко свог учитеља Св. Поликарпа настављао традицију Св. Апостола Јована). Ако разумете енглески на Православној википедији можете наћи списак са кратким информацијама о сваком апостолу http://orthodoxwiki.org/Seventy_Apostles

 

Сви треба да се трудимо да одговоримо на Господње заповести и да му служимо по својим моћима. Да ли имамо призив за неку посебну службу у Цркви не можемо увек сами да расудимо и то треба да препознају и други у нашој заједници. Уколико човек због искреног осећања слабости није у стању да одговори на призив Божији потпуно је друга ствар од ситуације у којој нећемо да се потрудимо због лењости или немара. Имамо бројне примере светитеља који су избегавали славу и част, познајући своју људску слабост и плашећи се да их то не одвуче од љубави Божије. Нажалост, има људи који неће да се труде у Цркви зато што имају друга интересовања и амбиције, што их наравно удаљује од љубави Божије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hvala na odgovoru oce Savo. Ja sad ne mogu da se sjetim gdje sam ovo citala, ali evo nadjoh i u Prologu: " No kao sto je jedan od Dvanaestorice, Juda, otpao od Gospoda, tako su neki od ovih Sedamdeset odustali od Gospoda ne s namerom izdajstva nego po nemoci ljudskoj i malovernosti (Jov.6,66). I kao sto je Judino mesto bilo popunjeno drugim apostolom, tako su i mesta ovih bila popunjena drugim izabranicima." Uglavnom ja sam mislila na odustajanje od priziva, ne od Gospoda, a mislim da sam tako negdje citala. U svakom slucaju hvala vam na odgovoru i evo cisto da znate i za ovu pojedinost☺

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, благословите!

 

Како је ваш сабрат   о Јеремија? Још увек памтим Ваш драгоцени одговор у везу хендикепа.

Често га се сетим у тешким тренуцима !
Помените у молитвама и мене бедну.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...