Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Da li mislite da cemo na kraju zapravo mi sami, po svojoj savesti i dozivljaju Bozije ljubavi i svetlosti, da odlucimo gde pripadamo, kojoj strani, tj. svoj vecni polozaj?

Hvala i svako dobro! :)

 

Мислим да је то суштина Божијег суда, да ће свако препознати свој удео по свом сопственом избору. Господ је јако лепо о томе говорио у Јн 3, 16-21:

"Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."

 

Тако је и у овоме животу, али тако ће бити и након свеопштег Васкрсења када ће Господ све обасјати својом нетварном светлошћу. Они који су ходили путем светлости зарадоваће се, а они који су ходили путем греха и мрака, доживљаваће љубав Божију и светлост као мучење, а неће нигде моћи да се склоне. Она ће за њих бити вечни мрак. Зато ће они већ бити осуђени сопственим избором. У томе је цела трагедија оних који неће задобити вечни мир у Господу јер није Господ тај који их суди већ су сами себе осудили јер нису прихватили и веровали у Јединородног Сина Божијега.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Ja se izvinjavam, ali sam hteo da pitam nesto veoma glupo i trivijalno (iz radoznalosti): kao sto mozda znate, zivimo u zlatnom dobu televizije (ne toliko i filmova, nazalost). Da li mozda pratite neke serije, npr. 'Game of thrones' ili nesto slicno tome? :) Ili je zabranjeno nekim vasim internim pravilom (mozda ometa ono cemu tezite ili smatrate to strascu za izbeci ili uopste nemate gde)?

Mnogo nas na forumu gleda, imamo i teme o tome.. izvinjavam se jos jednom :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja se izvinjavam, ali sam hteo da pitam nesto veoma glupo i trivijalno (iz radoznalosti): kao sto mozda znate, zivimo u zlatnom dobu televizije (ne toliko i filmova, nazalost). Da li mozda pratite neke serije, npr. 'Game of thrones' ili nesto slicno tome? :) Ili je zabranjeno nekim vasim internim pravilom (mozda ometa ono cemu tezite ili smatrate to strascu za izbeci ili uopste nemate gde)?

 

imas ovde nasa slicna razmisljanja a i odgovor oca Save o tome kako izgleda dan u manastiru

već si dao u pitanju i odgovor :) televizora nema po manastirima, a najcesce ni kompjutera (to je izuzetak); oni bjeze od svijeta i prerasli su potrebu za zabavom vjerovatno prije nego sto su stupili u iskušeništvo, oni žive princip 'ora et labora'

https://www.pouke.org/forum/topic/31498-mona%C5%A1enje-da-li-neko-od-vas-ima-%C5%BEelju-za-mona%C5%A1enjem-ili-poznaje-nekoga-ko-se-zamona%C5%A1io-%C5%A1ta-god-imate-interesantno-o-mona%C5%A1tvu-pi%C5%A1ite/page-75

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, gledate li Game of Thrones i ako gledate koji su vam utisci?

 

Монаси обично не гледају телевизију и интернет користе онолико колико је потребно за послове у манастиру. С обзиром да живимо у специфичним околностима лично морам да пратим много више збивања како бих могао да боље проценим ситуацију у којој живим, а у прилици сам да често разговарам са људима из политичког живота, посебно из иностранства. Такође нам долазе и људи уметници, књижевници и разговарамо и о тим темама. За Цркву у нашем времену важно је да успостави дијалог на свим пољима, чак и са атеистима, који су најчешће људи који су погрешно упознали своју веру, или је нису уопште упознали. Наши свештеници и духовници би морали да имају шире опште образовање и посебно они који раде у парохијама. Требало би да активније прате културна збивања у друштву како би могли да лакше комуницирају са људима из различитих друштвених кругова. Затварање Цркве у ограничене оквире у којима  се a priori негира култура и цивилизација веома је лоше јер Апостол нас учи у 1Кор 9.22 "Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем".  Хришћанин култури не приступа идолатријски, већ у уметничким делима препознаје израз човекове тежње да изрази свој богомдани стваралачки дар. Нажалост, у историји Цркве, како на Истоку, тако и на Западу имали смо периоде иконоклазма, када су уметничка дела бесомучно уништавана као идоли, врло слично ономе што данас раде терористи ИСИС-а уништавајући древне асирске градове и музеје у Ираку и Сирији. Хвала Богу, да је толико много уметничких дела из антике али и из каснијих времена остало до данас. 

 

Лично сматрам да монаси могу, уколико осећају потребу, да читају књижевна дела и да погледају неки добар филм који има уметничку вредност. И сам радо волим да читам и слушам класичне концерте и музику, а када сам био недавно на путу по САД и Британији нисам могао да одолим, а да не опосетим Метрополитен музеј и Националну галерију. Редовно пратим музичке догађаје у Берлинској филхармонији преко сајта "Digital Concert Hall", а имам и велику збирку видео-снимака веома добрих позоришних комада, посебно Шекспирових у Globe Theatre.  При свему овоме важно је да се нагласи да проблем није у култури самој по себи, већ о начину како је доживљавамо и колико у њој можемо да препознамо израз човекове тежње да нађе Бога и изрази своју личност на један аутентичан и конструктиван уметнички начин. Имао сам прилику да погледам пар инсерата из "Игре престола" и лично нисам понео неки посебан утисак. Више волим филмове или серијале верније преносе одређене историјске догађаје. У "Игри престола" је реч о историјској фантазији уз огромну употребу компјутерске технике. Не бих рекао да серија нема никакву вредност, али једноставно ти ме инсерти нису подстакли да се више заинтересујем.

 

Хришћани, било у свету или у манастиру не би требало да развијају став негативан према култури и уметности, већ да се науче да духовно препознају аутентичне вредности. Данас је јако много уметнички лоше урађених филмова, шунд литературе, а о лошој музици да не говорим. Духовни живот треба да помогне хришћанину у 21. веку да боље препозна и оне вредности које нису саме по себи плод религиозних осећања, али имају вредност као израз човекове личности у сусрету са светом који га окружује. Многа од најлепших уметничких дела књижевности, сликарства, вајарства, музике и сл. урађена су из дубоког доживљаја света у духовном сусрету са Богом. Манастири су у историји Европе били места где су се чувала не само религиозна уметничка дела и списи, већ и бројна дела античке књижевности и друге уметничке вредности, које оплемењују човекову душу уколико им приђемо духовно. О православној филмској уметности много је већ говорено на овом форуму на другим темама, али треба биди отворен и уметнички квалитет препознати и код оних који сами нису православне вере, али су људи дубоког уметничког сензибилитета. 

 

Дакле, верујем да не смемо да се плашимо сусрета са светом, већ треба да имамо храбрости да се са њим суочимо и оплеменимо га оним вредностима које подстичу љубав према ближњем, слављење Бога и јачају човекову способност да осети лепоту Божије творевине и да у њој препозна предивни лик Божији.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, који бисте филм или књижевно дело издвојили као дело у коме је посебно лепо или дубоко приказана човекова потрага и чежња за Богом, за Смислом? Неки Ваш лични избор и нешто што бисте препоручили да се погледа/ прочита? Хвала најлепше!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
televizora nema po manastirima

 

Ima i gde ih ima, ali se gleda samo ono sto zaista treba i kad treba. Ne sve i svasta, i svakako ne uvek.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, који бисте филм или књижевно дело издвојили као дело у коме је посебно лепо или дубоко приказана човекова потрага и чежња за Богом, за Смислом? Неки Ваш лични избор и нешто што бисте препоручили да се погледа/ прочита? Хвала најлепше!

 

Укуси су различити, али што се тиче филмске уметности поред православним етосом надахнутих филмова Тарковског (нарочито Сталкера) и Михалкова (нпр. Варљиво сунце), посебно бих издвојио Кополиног Кума, и Мефиста Иштвана Сабоа. То су јако дубока уметничка остварења. Јако су занимљиве филмске обраде Шекспирових комада, нпр. Ричарда трећег са Ианом Мек Келеном или Тита Андроника са Антони Хопкинском. Последњи пад (Der Untergang) сјајним Бруном Ганцом је одлична филмска обрада последњих Хитлерових дана и страшног пада једног тоталитарног режима. Што се тиче књижевности, огроман је избор. Достојевски и Шекспир су за мене два стуба европске књижевности јер су посебно продрли до дубина људске душе. Међутим, не могу, а да се не сетим првог читања Егзиперијевог Малог принца или Селинџеровог Ловца у житу. Ово су само неке од првих мисли које ми долазе. Просто је незахвално правити листу најбољих уметничких дела било у филму, књижевности, музици и др. јер свако уметничко дело поседује своје специфичне квалитете. Неким филмовима и књигама се често враћамо и по неколико пута, као што ми никада није тешко да поново послушам Бахове чудесне Пасије по Матеју и Јовану. 

Неку музику можемо да слушамо у позадини док нешто читамо или једноставно желимо да се релаксирамо. Баха је немогуће тако слулшати. Његова музика има математичко савршенство и њој се приступа као молитви. Без икаквих мисли и представа треба пратити ток музичких тема и њихову разраду. Малерове симфоније, Дворжак, Елгар и бројни други чести су ми сапутници у музичком свету који је био и остао јако важан део моје личности. 

 

Човек носи стваралачки дар као печат лика Божијег и уметничко дело било да је реч о икони, Микеланђеловим незавршеним статуама које покушавају да се ослободе из мермера и изгледају тако савремено или Ван Гоговим чемпресом на пољу чију репродукцију држим у келији и која ми много значи. Уметност је велкики дар, али често и проклетство за оне који се исувише приближе савршенству и као Икар падну опаљених крила са висина неба. Иако се сам нисам бавио уметношћу, иако сам као мали свирао виолину, увек сам се дивио људима који су свет гледали посебним очима и који су осећали ту незадрживу потребу да га проживе и представе као део сопственог искуства. Комуникација са уметничким делом уводи нас у нови свет који је истовремено и фикција и реалност. У уметности се границе раја и пакла тако немилосрдно приближавају и зато је тај свет колико фасцинантан, толико и опасан, посебно уколико му прилазимо без духовног подвига и вере у Христа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ima i gde ih ima, ali se gleda samo ono sto zaista treba i kad treba. Ne sve i svasta, i svakako ne uvek.

 

Саме ствари по себи нису лоше, већ опасност лежи у начину употребе и намери са којом користимо ствари око себе. Данашња технологија, посебно интернет пружају невиђене могућности да дођемо до књига, филмова, документараца, музичких материјала и сл. што је пре неколико година било незамисливо. Деца у најсиромашнијим земљама могу да чују предавања врхунских професора са престижних светских универзитета. То је невиђена демократизација људског знања које је раније било само привилегија богатих и интелектуалне елите. Истовремено, ово обиље информација тражи способност позитивне селекције и на крају се своди на избор. Да ли ћемо направити прави избор зависи од онога шта смо духовно изградили у својој души, од нашег односа према Богу пре и изнад свега. 

 

Традиционални аскетски метод јесте очишћење ума, али очишћење ума од злих мисли, а не претварање ума у табулу разу и свођење себе на ретардирану личност. Знање прожето смирењем и знање које изграђује љубав према ближњем и боље познавање другога и Бога у другоме духовно нас изграђује. Истовремено, нема ништа страшније него када људи ограниченог знања умисле да под видом духовништва или неког другог верског ауторитета могу да олако дају површне оцене других људи, уметности, стваралаштва, науке и свега што најчешће савршено не разумеју, нити покушавају да их разумеју. Мудар човек као пчела сакупља оно што је добро на свим странама и у сваком човеку и у сваком уметничком делу може да види искру Божијег стваралаштва и двига човека да досегне до љубави и свемудрости Божије. За хришћане, посебно младе људе, веома је опасно да се развију у верске фундаменталисте, што је велика опасност посебно за новообраћене ревнитеље. Онај који истински напредује у духовном животу, и самим тим у знању, јер врхунац знања јесте познање Бога благодаћу Божијом и кроз себе и кроз друге, не осуђује олако, не мрзи, не презире оно што је другачије од њега и што не може да разуме. Он воли човека и у паду његовом. У посрнулом човеку он види Христа који страда и опет грли и воли своје створење. Нажалост, врло често испод верски искључивих и радикалних ставова крије се неваспитање и недостатак основне културе, а по правилу увек одусуство аутентичног духовног живота. 

 

Свети оци нису били такви. Многи од њих су познавали античке класике, философе, посматрали су свет око себе и читали дела тадашњих научника, поштовали су древну уметност и уносили су у њу хришћански смисао. Читава хришћанска култура јесте покушај да се духовно осмисли све оно што је до тада створено и учињено у људској цивилизацији. Да није тако не бисмо имали ни предивних цркава, икона, фресака, чудесно лепе имнографије и сл. Наравно, не треба заборавити да највиши степен знања надилази сваки разум и постиже се љубављу. Онај који зна Бога, он га види у свакој травки, у сваком живом створењу, види његове предвечне логосе и радује се свом створитељу. Он га види и у себи и поред свих наших падова и провалија наше душе, видимо га и дивимо се чудесном устројству човека који је створен по лику Божијем. Цела творевина је симфонија Божије љубави, али док год живимо себично, с презиром према ближњим, са одсуством заједнице са онима око нас та Божија творевина није чудо већ бреме и мука, нешто страно чега се плашимо и не разумемо. Читава творевина је у сталној динамици и преображају и свој коначни смисао и циљ добиће тек у пуноћи Царства небеског које сада само делимично и по мери своје љубави према Богу препознајемо и наслућујемо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, занима ме Ваше мишљење о једном мом предлогу. Шта мислите о томе да (неки) наши епископи отворе профиле на друштвеној мрежи Твитер?

Руски патријарх је, скоро, отворио профил, како ми се чини, на њиховој др.мрежи ВК. На ФБ-у неке наше епархије већ имају своје профиле. На Твитеру, колико сам видео, крушевачка и ништа, такође, имају профил. Оно што ја мислим јесте присуство наших црквених великодостојника на овој мрежи.

 

Мало шире о овоме сам писао на

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39347-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%83/

 

 

 

Узгред, свака част за избор филма "Кум". Увек сам говорио да је то најбољи филм и да сваки верник, пре свега, треба да погледа овај филм и извуче поуке.

 

Свако добро, оче и унапред хвала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, занима ме Ваше мишљење о једном мом предлогу. Шта мислите о томе да (неки) наши епископи отворе профиле на друштвеној мрежи Твитер?

Руски патријарх је, скоро, отворио профил, како ми се чини, на њиховој др.мрежи ВК. На ФБ-у неке наше епархије већ имају своје профиле. На Твитеру, колико сам видео, крушевачка и ништа, такође, имају профил. Оно што ја мислим јесте присуство наших црквених великодостојника на овој мрежи.

 

Мало шире о овоме сам писао на

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39347-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%83/

 

Узгред, свака част за избор филма "Кум". Увек сам говорио да је то најбољи филм и да сваки верник, пре свега, треба да погледа овај филм и извуче поуке.

 

Свако добро, оче и унапред хвала.

 

Веома је занимљив ваш текст. Живимо у времену електронске комуникације и од више свештеника сам чуо да све чешће обавештавају своје парохијане о разним парохијским догађајима, акцијама и сл. преко фејсбука или твитера. Комуникација са јавношћу данас је право умеће и требало би да се озбиљније проучава као посебан предмет на богословским школама. То није неки луксуз или разбибрига данашњег времена већ питање које дубоко задире у питање наше мисије у свету. Православна Црква не сме да се изолује и затвара у неке уске националне, културне, локалне оквире. Морамо да будемо што више присутни у свету јер смо и позвани да сведочимо Христову истину. 

 

Конкретно твитер је врло моћно средство комуникације и довољно је некада послати једну икону или линк са неким видеом материјалом да омогућимо људима који можда врло мало знају о нашој Цркви да сазнају више, да се заинтересују. За многе је данас интернет једно од првих средстава преко којих долазе до разних сазнања, укључујући и питања вере. Отуда и значај оваквог форума у коме се отворено разговара. Поруке на твитеру не морају бити само везане за духовне теме, већ и за одређене друштвене и културне догађаје. Стално постирање цитата из Св. Писма или поука није довољно. Важно је младим људима помоћи да схвата на који начин учење наше Цркве може да им помогне да боље разумеју живот и свет у коме живе. Наравно, разуме се да друштвене мреже не могу да замене живу комуникацију и изнад свега не могу да замене евхаристију. Комуникација преко интернета заправо треба управо да буде у функцији изградње заједнице и евхаристијског духа тако што ће људе коначно окупити као конкретну заједницу у Св. Евхаристији. 

 

Посебно је важно да комуникација буде интерактивна, да људи могу да комуницирају са својим пастирима, које често због удаљености или због великих обавеза нису у могућности да лично боље упознају и са њима поразговарају. Некада је довољно и пар речи пажње и то много значи. 

 

У Римокатоличкој цркви се већ доста развио овај вид комуникације, посебно захваљујући садашњем папи који је човек комуникације и врло је непосредан. Лично нисам уверен да ће његов пример кој је за похвалу суштински решити многе проблеме са којима се римокатоличка црква суочава, али јако је лепо видети колико једноставност у понашању и непосредност у конатку помаже да хришћани осете да вера у Господа треба да буде део њиховог живота, а не нешто што је удаљено од њих и свакодневних проблема. У Православној Цркви имамо такође, посебно у великим Епархијама у дијаспори ситуацију где људи живе просторно удаљено једни од других и виђају се само недељом. Живи контакт са Епископом и свештеником може бити веома значајан у јачању заједнице и преко друштвених мрежа. 

 

Понављам, један од најважнијих узрока све јаче секуларизације и одступања људи од Цркве јесте чињеница да многи виде непремостив јаз између клира, црквене јерархије и организације наше Цркве, црквеног учења и свакодневног живота верника. Што због све јаче пропаганде анти-црквених медија који шире сензационалистичке и често непроверене информације, што због опште духовне раслабљености у времену у коме живимо људи Цркву доживљавају као неку институцију клирика која с времена на време шаље саопштења у јавност и чији се живот чини потпуно одвојеним од живота верника. У овом контексту посебно од користи може бити хуманитарни рад јер се кроз хуманитарне акције помоћи сиромашним и болесним развија осећај солидарности и међусобне повезаности. Младе треба подстицати на волонтерску активност, а парохије би требало да заживе активније као велике породице које суштински повезују своје чланове. Ако се само недељом и празником састајемо и можда попијемо заједно кафу и разменимо најновије приче о политици и "црквеним вестима" парохијски живот практично се гаси. Важно је да се људи подстакну да и након литургије наставе литургијски однос једни са другима и да живље осете да смо као парохија - епархија, односно Црква Божија живо тело у коме смо као удови Тела Христовог егзистенцијално повезани и упућени једни на друге. Савремена технологија ту може да помогне али само као једно од средстава које олакшава и унапређује комуникацију између пастира и верника. У том смислу слажем се да би сви они пастири који имају могућности и афинитета за овакву врсту комуникације трбало да буду активнији и да и на тај начин покажу бригу за своју паству, али и отвореност за дијалог са свима осталима који још траже свој пут.

 

Додао бих још да овај вид комуникације не треба ограничити на твитер. Фејсбук је јако користан у том погледу, свештеници могу да имају своје блогове, а форум као што је овај наш је пример како људи могу да размењују своје мисли. Притом, наравно, треба водити рачуна да се као хришћани одговорно и понашамо на интернету и да своје ставове износимо конструктивно, с поштовањем другога, а не провокативно и увредљиво. Мало хумора никада није лоша ствар, али морамо најпре научити да се нашалимо некада и на свој рачун, а не само на туђи  :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Пре свега, да Вам се захвалим на одговору, који је веома детаљан и, наравно, искрен.

Са Вама се апсолутно слажем, посебно око оног дела о важности непосредне интеракције.

Глупо би било да ја сад нешто ту додам.

И сам сам на Твитеру пар година (наравно, на ФБ много дуже) и свестан сам значаја исто. Наравно, Ви то још боље знате, што као духовник а што као твитераш :)

 

Ових дана шаљем мејлове разним епархијама са својим скромним предлогом (рашко-призренска, аустријско-швајцарска, загребачко-љубљанска, нишка, захумско-херцеговачка...) Можда звучи глупо или како већ, али сам уверен у оно што предлажем.

 

 

Узгред, да напоменем за оне који већ имају твитер, данас сам управо сазнао да епископ стобијски, Давид, има свој твитер налог. 

 

 

Ето, Ви, оче Саво, можда можете да утичете на Преосвећеног владику Теодосија, да реактивира свој налог. Видех данас да има налог, али није активан 2 године. Колико знам, он је и председавајући Мисионарског одељења СПЦ.

 

 

Још једном, хвала Вам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
 

 

 

''Поменута богословска теорија, (=евхаристијско богословље) као својеврсна христолошко-еклисиолошка јерес, у основи је христоборна, будући да уместо Христа, као онтолошку и богословску основу Цркве, поставља Свету литургију, пренебрегавајући основну јеванђелску и историјску истину о томе да је Евхаристију установио управо Сâм Христос, а не обрнуто. Ова теорија је неправославни нанос у богословској и светоотачкој мисли Цркве Божје и представља плод негативног културног и научног утицаја расхристовљеног Запада, где је та богословска измишљотина и настала...''

 

(Из Посланице са ''Молитвеног црквено-народног сабора'' у Лозници, г. Марка Радосављевића и дружине, код Чачка 2015. године. Потписници су ''Епископ Артемије и хороепископ Николај'')

 

Цела тзв. "посланица"

 

http://eparhija-prizren.org/component/content/article/1366-poslanica-sa-molitvenog-crkvenonarodnog-sabora-2015-loznica-cacak.html

 

 

У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.
 
За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма". 
 
Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су  били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poštovani o. Savo, znam da sam se svima popeo na glavu sa pitanjima o Paklu, ali moram da pitam kako da razumem ovaj deo teksta, jer se nikako ne uklapa u ono što sam do sada razumeo čitajući vaše odgovore:

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39372-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%B0/

 

Морам да признам да први пут чујем за ову причу и веома је важно имати у виду да се у књигама које се данас штампају, али и у бројним текстовима на интернету, појављују непроверене приче и сведочанства светитеља. Нажалост, многе књиге о светитељима пишу нека од њихових духовних чада и књиге немају ни благослов надлежног Епископа, што би било важно као потврда аутентичности онога што се у тим духовним књигама налази. Често се многе изреке светих људи узимају ван контекста. 

 

Грех код деце је веома комплексно питање које великим делом улази и у питање психологије детета. Дете није у потпуности зрело људско биће и као такво нема ни могућност да сасвим слободно изрази своју вољу. Дете узраста психолошки и духовно као што је и сам Господ као дете узрастао, вероватно учећи по својој људској природи прве кораке и речи од своје Пресвете Мајке (о чуда, Сам оваплоћени Логос учи речи, учи да хода). Апостол Лука нам о томе говори у Лк. 2.53: "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." У Божијем домостроју спасења све је у динамици, и чак и човек у овом животу не остварује себе у потпуности као личност до свеопштег Васкрсења када ће бити у потпуности оцелотворен (што је и право значење речи спасења) у Христу Спаситељу. Ипак у овом животу правимо кључни избор на који начин ћемо вечно постојати, у радости или у патњи. Узрастање у љубави Божијој се не зауставља ни у Царству небеском већ се бескрајно наставља.

 

Иако неки саветују да се деца исповедају од раних година, мислим да ту не треба претеривати и стварати код деце осећај кривице јер се обично то касније враћа у виду отпадања од Цркве и вере. Ту посебно греше родитељи који пред децу уместо сопственог примера кротости, љубави и смирења постављају моралистичке захтеве и прете Божијом казном, паклом и слично. Оваква "педагогија" готово по правилу дете одбија и од Бога и Цркве, при чему, наравно, највећу одговорност носе сами родитељи. 

 

Страсти које се постепено развијају код детета су део пале наше људске природе, али оне постају грех у правом смислу речи када се психофизички дете развије у зрелу личност која може да направи избор између добра и зла. Имамо такође и случајеве ментално болесних особа које чине разне страшне ствари, али то није грех јер је реч о болести која на известан начин ограничава човекову слободну вољу. Бог увек гледа у срце човека и намеру, а срце човека је једино познато Богу, тако да је најсигурнији пут да исхитрено не доносимо закључке о тим питањима и питања суда Божијег, ко ће бити у рају или у паклу, препустимо самом Човекољубивом Господу. Често кажем, хвала Богу да ће он судити свету, јер ако би то било препуштено нама људима, ко би се спасао :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
×
×
  • Креирај ново...