Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!  Oce divan je citav ovaj post,dosta mi znaci sto sam ga sad procitao, prije sam citao Knjigu Otkrivenja i bas me operecivala,zato je necu vise citati.   svidja mi se ova recenica. =>   Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима.

 

Oce divan je citav ovaj post,dosta mi znaci sto sam ga sad procitao, prije sam citao Knjigu Otkrivenja i bas me operecivala,zato je necu vise citati.   svidja mi se ova recenica. =>   Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Postovani oce Savo, molim Vas da, kad nadjete vremena, za sta Vam unapred zahvaljujem, odgovorite na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl. , i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema i evo par reprezentativnih odgovora:

https://www.pouke.org/forum/topic/4144-belo-monastvo/page-4#entry1127011

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Хвала Вам пуно Оче.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите о. Саво, имам једну недоумицу: Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој.(Јн 15. 9-10) Моје питање је, да Христос није одржао заповести, Он не би опстао у Очевој љубави и догодило би се нека промена у Богу, што је противречно јер је Бог непроменљив, тј. да Христос није одржао заповести Бог не би више био Бог? 

Измењено од Pravoslavlje96
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука.

 

Da li je otac Tadej zaista govorio kako je imao viziju datu od Boga,da je Zver dzinovski kompjuter u Briselu? I kakvo je vase misljenje u vezi oca Joila,koji svedoci kako je prilikom slikanja pocela da mu odlazi blagodat?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Postovani oce Savo, molim Vas da, kad nadjete vremena, za sta Vam unapred zahvaljujem, odgovorite na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl. , i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema i evo par reprezentativnih odgovora:

https://www.pouke.org/forum/topic/4144-belo-monastvo/page-4#entry1127011

 

У дванаестој глави Коринћанима Апостол Павле говори о разним даровима у Цркви. Из његових речи, као и из целокупне традиције Цркве на Истоку и Западу јасно је да су вековима постојали различити начини служења, а све са циљем сведочења Христове благовести свим народима. Монашки живот само је један сегмент у традицији Цркве који је дао огроман допринос својим сведочанством, које је на Истоку највећим делом било молитвено-мисионарског карактера. Међутим, Дух дише где хоће (Јн 3, 8) и немогуће је мисију Цркве укалупити на један формалан начин. И само монаштво почело је као израз слободне иницијативе појединаца који су осетили духовни позив да се потпуније посевете Богу, било у пустињи или у општежитељним заједницама. На Истоку је монаштво већином контенплативног, молитвеног карактера и вековима је давало ритам црквеном животу, чувајући истину вере и развијајући лепоту богослужења. На Западу, где је преовладавао више менталитет практичног еванђелског живота нарочито су се развиле монашке заједнице посвећене бризи о болеснима и сиромашним. Наравно, ни на Истоку манастири ниакада нису престали да буду уточишта сиромашних, а и прве болнице (као на пример у манастиру Високи Дечани) израз су дубоке свести монаха да поред живота у духовном усавршавању и борби са својим слабостима треба посветити пажњу ближњима. Тога смо посебно свесни у времену у коме живимо када су манастири кључни елемент опстанка нашег верног народа, односно живе Цркве на Косову и Метохији.

 

Бело монаштво најпре асоцирамо са животом монаха и монахиња након Октобарске револуције у Русији, који су наставили да живе монашким животом прогнани из својих светиња, у градовима и селима, чувајући своје завете и служећи Богу и дајући охрабрење верном народу у времену великог страдања Цркве. Данас бисмо могли више говорити о лаичком апостолату. Један од значајних примера у нашој Цркви био је богомољачки покрет који спонтано настао али који је духовно водио и дубоко утврдио у црквеном предању и поретку Св. Владика Николај. И данас у нашој Цркви имамо мисионарска братства и заједнице које делују при појединим парохијама и које окупљају браћу и сестре који не осећају призив да се посвете класичном монашком животу, али ипак осећају да много више могу да дају Цркви у свету у коме живе. Мислим да је ово тема којој посебно треба посветити пажњу у нашој Цркви.

 

Обично чујемо да за хришћанина постоје само два пута, брак или монаштво, као да не постоје друге врсте служења. Наравно, хришћански брак и монашки живот дају данашњем човеку високи степен одговорности живота у заједницама које су свака на свој начин дубоко укорењени у евхаристијски начин живота. Ни хришћански брак ни монашки живот без евхаристије и евхаристијског живота нису спасоносни и не изграђују здраве и одговорне личности. Међутим, данас имамо хришћана који осећају да могу служити и на друге начине, чувајући безбрачни начин живота али остајући у свету и трудећи се са другима на пољу хришћанске мисије и помоћи другима. Лично сматрам да је ово сасвим благословено уколико је овај начин живота заснован на благослову надлежног Епископа, односно парохијског свештеника који треба да духовно бдију како би ове заједнице функционисале на корист Цркве, и како не би отишле у нездравом правцу псеудо-зилотизма, фанатизма и сл.

 

У западним хришћанским конфесијама имамо разних примера организовања лаика у Цркви који прихватају посебан начин живота и одређене обавезе служећи тако Богу и спасавајући своју душу. То могу бити мисионарске заједнице које би радиле на пољу издаваштва, организовања предавања, образовним активностима и проповедања или пак, харитативне заједнице које би радиле на пољу помагања сиромашнима. Живећи овде на Косову и Метохији сведоци смо да спонтано настају сличне организације младих хришћана који знатан део свог времена и снаге посвећују помоћи повратницима, сиромашнима, акцијама за прикупљање новца за лечење болесне деце и слично. Ова братства могуд а окупљају особе које живе у хришћанском браку или оне који су одлучили да живе безбрачно и које заједнички раде на корист Цркве. Парохије би требало да буду најбоље место где би се такви људи окупљали, редовно учествовали на богослужењима и радили заједно са својим пастирима. Сваки хришћанин без обзира у којој професији, у просвети, здравству, науци, војсци, разним фирмама може и треба да буде посвећен том циљу да буде живи сведок своје вере, пре свега својим животом, а потом и речју. Треба наравно водити рачуна да то сведочење не буде нападно, као што често видимо код секташа, који буквално врше насиље над човековом слободом, већ ненаметљиво, спонтано и дубоко људски. Људима не треба говорити одмах о учењима Цркве, а нарочито не критиковати друге као да смо ми савршени, а сви други лоши, већ треба да се темељи пре свега на једном људском односу према другом, искреној бризи за другога без обзира на његово етничко или верско порекло. Ми као хришћани нисмо позвани да служимо само хришћанима, а поготово не само онима који су припадници нашег етноса већ свим људима који желе да чују реч истине. Често су управо такви много пријемчивији за истину о Богу Човекољубцу. Бог и од камења може да начини децу Авраамову, а међу првим обраћеницима су често били они који нису били припадници јеврејског народа. Уосталом, видимо да је Црква врло брзо надрасла јеврејске етничке границе и постала глобална и апостоли хитају с краја на крај тадашње васељене сведочечи истину Христову. Да су остали само у оквирима свог народа, хришћанство би била само једна од бројних локалних религија.

 

Нажалост сведочење вере, нарочито код новообраћених, често је претерано ревнитељско у тој мери да изазива озбиљан отпор. Ми свој хришћански православни идентитет не смемо да градимо на оптуживању других, већ тако што ћемо препознати све оно што је добро код других и оно што је лоше исправљати љубављу, праштањем и трпљењем.  Хришћани који наступају као строге судије свега онога што није хришћанско, који свуда око себе виде зло и грех, сведоче Бога кога Православна Црква не познаје и управо такво сведочење Бога многе одвраћа од Христа Човекољубца. Господ није ишао „праведним“ фарисејима већ простим рибарима и грешницима, није их презирао већ их је грлио својом љубављу која је у њима стварала духовни препород и духовно буђење. Данас, слушајући неке проповеднике хришћанства не можемо да се отмемо утиску да они говоре у име једног гневног и нетрпељивог Бога који с правом ствара отпор и нажалост многе душе које траже утеху и љубав, одводи у секте или источњачке мистерије.

 

Дакле, бело монаштво, ако већ морамо да користимо ту реч, иако бих радије остао на лаичком апостолату (то нису латинске већ грчке речи - λαός, απόστολος - па се не требамо плашити овог израза) треба да интензивније заживи у нашој Цркви и да буде мотор који ће покренути парохије које су нам често паралисане административним духом, требама, одсуством иницијативе и сл. Не треба да заборавимо да су највећи примери светости у Цркви засијали не као резултат неке формалне административне одлуке црквених тела, већ управо у тим личним иницијативама људи који свој хришћански живот не желе да оставе на нивоу бесплодног формализма и уљуљкивања у чињеници да смо ето ми православни једини у праву, а сви други иду у пакао. Треба да учимо од других и да будемо спремни да у сваком човеку препознамо лик Божији, а не да стално осуђујемо, клевећемо, ширимо црквене трачеве о архијерејима, износимо разне теорије као да смо ми позвани да све проблеме решимо. У Црки ће увек бити проблема јер смо као људи несавршени, али пут преображаја, нашег личног, парохије, Епархије треба да пође од сваког појединца који око себе гради круг истомишљеника и који тихо, без много галаме и медијске помпе једноставно живе еванђелским животом.

 

Данас живимо у једном пост-хришћанском и дубоко секуларизованом свету. Идеја хришћанског етноса је готово потпуни анахронизам и грчевити покушаји да се очува привид симфоније Цркве и државе у традиционално православним земљама најчешће водe конформизму и још већој секуларизацији или, још горе, нездравој теократији која неодољиво подсећа на ситуацију у јеврејском народу у Христово време са тадашњим садукејима и фарисејима. Наш пример треба да буде Црква пред-константиновског периода, Црква која је живела и делала у једном сличном глобализованом и паганском друштву и зато су еванђелске поуке, апостолске посланице и дела раних Светих Отаца и те како актуелни у времену у коме живимо. Реч Цркве треба да буде еванђелска реч, а не политичке поруке које свакодневно слушамо на телевизији, разне приче о теоријама завера и слично. Ратови и сукоби моћних у свету у коме живимо нису наши ратови, јер православна Црква је данас како на Истоку тако и на Западу, од Америке, Европе, Африке, Аустралије, Русије и Кине. Иако живимо у овом свету не смемо да заборавимо да нисмо од овога света и ако прихватимо логику моћника овог света губимо ону со коју једино Црква има и треба да чува. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li je otac Tadej zaista govorio kako je imao viziju datu od Boga,da je Zver dzinovski kompjuter u Briselu? I kakvo je vase misljenje u vezi oca Joila,koji svedoci kako je prilikom slikanja pocela da mu odlazi blagodat?

 

Један човек светог живота рекао ми је, негде крајем 80тих година, да ће 1996. године Земља кренути ка сунцу и да ће наступити крај света. Очигледно, то се није догодило. То ни најмање не утиче на моје дубоко поштовање према том духовнику јер и многи светитељи нису увек говорили по надахнућу Божијем, већ на основу сазнања које су као и сви остали људи имали у специфичном културном и друштвеном контексту друштва у коме су живели. Такође треба имати у виду да у многим књигама које пишу наводна духовна деца великих стараца налазимо невероватне приче које су најчешће покупили из друге или треће руке. Зато нерадо коментаришем све оно што нисам лично чуо. А ако и сам нешто чујем, једноставно се трудим да не обраћам пажњу. Људе треба гледати у њиховој целовитости личности, а не на основу појединих изјава или ставова. Важно је да се трудимо да у другима видимо само оно што је добро, а оно што није или што нам изгледа нејасно или сумњиво једноставно да препустимо Богу и да не будемо судије брата свога. Они који су позвани у Цркви да исправе некога сигурно ће то учинити у своје време. А ако и не учине, Бог ће наћи други начин. 

 

Сећам се једне приче како је блаженопочившег Патријарха Павла један монах упитао како је Св. Кирило Александријски порушио све синагоге у Александрији, а ипак га поштујемо као светога. Бог га видео, рећи ће Патријарх, сигурно му то није најсветија ствар коју је учинио у свом животу :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Вам, оче Саво. Имам још једно питање које је тешко и мучно, и значиће ми било какав одговор. Сажећу питање као оно што мене мучи и што су мене људи питали такође, и као оно што сам и прочитала, и лично чула од монаха или су од монаха чули мени блиски људи.

Страдање праведних, и још више недужних, дјеце на примјер, је тешко објашњиво и прихватљиво, мимо наше свеопште повезаности,  јер да се силно зло које човјек (човјечанство) чини,  мора одразити кроз патњу, оних који су подложни, који су изложени, који су у близини, најчешће недужнни,  а да демонско зло кроз људе најжешће на такве и удара. Ту је питање Божјег допуштења веома болно и сије сумњу и код вјерујућих, у Божију доброту, љубав, правду, па и саму моћ пред злом. И самог је Сина свог изложио људском злу, да би се кроз његово страдање сви искупили од гријеха. Да ли је морало тако, и опроштаја није могло бити без жртве? Тиме се оправдава и свако страдање наше људско као заслужено, јер ако је страдао (и то од зла које је у нама, од наше слободне воље), Он, безгрешни, како не бисмо ми грешни (такво сам тумачење буквално чула). То само истиче гријех и кривицу и заслуженост страдања... Мислим да од руских отаца потиче и мисао да је стадање овде израз Божије љубави, јер искупљује од гријеха и даје могућност вјечног блаженства након смрти и васкрсења... Чини ми се да је и владика Николај писао да ће праведник страдати за своје а још више за туђе гријехе.

Гдје је Божија доброта и љубав у допуштању страдања? Који је смисао живота на земљи ако је само страдање, и то заслужено, и битан је само вјечни живот? Чак се још чује и да постоји Божија казна, и то не на виновницима, него на потомству, то, вјерујте, говоре свештеници (мирски) а још више монаси. Зашто нас Бог и даље кажњава ако смо Господњом жртвом искупљени?

Монаси користе појам 'насљедног гријеха', тј.посљедица гријеха, испаштања. Ја сам овде прочитала, вјероватно потиче из руске 'школе', конкретно, да се страдањем праведника ваде душе (предака) из ада, до седмог кољена, а да монах то исто може да измоли. Питала сам у манастирима и одговорили су потврдно да је то истина. Такође да се може десити да је нека ужасна трагедија у некој породици нпр.посљедица гријеха неког претка, и да ће се на страшном суду сусрести лицем у лице сви и знати, иако се нису познавали, јер можда нису ни живјели у исто вријеме, да је то тај због кога су страдали. Кажу, да се потомак може искупити врлинским животом, и тако окајати и гријех предака и свој живот облагочестивити; али да ако и он настави исто, да ће га погодити испаштање...

Да напоменем да су ми сувише наивна мишљења „Бог је љубав, Бог не кажњава, нарочито не потомке итд.“, и да сматрам да су психологизми јер им је сувише тешко да се суоче с оваквим питањима а да сачувају вјеру. Мислим да се та идеја, да сврха није казна, већ искупљење предака, више поклапа с идејом Божије љубави и Божије воље да се сви спасу, и да страдању даје бар неки смисао, да бар неко има користи од њега, и да нас све повезује у одговорности и љубави једних за друге. Такође и страдање праведника, ако се претрпи до краја, не испуштајући крст, не одричући с Христа, служи као примјер и укрепљење другима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Један човек светог живота рекао ми је, негде крајем 80тих година, да ће 1996. године Земља кренути ка сунцу и да ће наступити крај света. Очигледно, то се није догодило. То ни најмање не утиче на моје дубоко поштовање према том духовнику јер и многи светитељи нису увек говорили по надахнућу Божијем, већ на основу сазнања које су као и сви остали људи имали у специфичном културном и друштвеном контексту друштва у коме су живели. Такође треба имати у виду да у многим књигама које пишу наводна духовна деца великих стараца налазимо невероватне приче које су најчешће покупили из друге или треће руке. Зато нерадо коментаришем све оно што нисам лично чуо. А ако и сам нешто чујем, једноставно се трудим да не обраћам пажњу. Људе треба гледати у њиховој целовитости личности, а не на основу појединих изјава или ставова. Важно је да се трудимо да у другима видимо само оно што је добро, а оно што није или што нам изгледа нејасно или сумњиво једноставно да препустимо Богу и да не будемо судије брата свога. Они који су позвани у Цркви да исправе некога сигурно ће то учинити у своје време. А ако и не учине, Бог ће наћи други начин. 

 

Сећам се једне приче како је блаженопочившег Патријарха Павла један монах упитао како је Св. Кирило Александријски порушио све синагоге у Александрији, а ипак га поштујемо као светога. Бог га видео, рећи ће Патријарх, сигурно му то није најсветија ствар коју је учинио у свом животу :)

A zbog cega Crkva ne reaguje na takve izjave poput izjave oca Joila da je gubio blagodat prilokom slikanja? Takodje se na FB pojavila vest kako je otac Joil bio na samrti,da je Presveta vratila u zivot i rekla mu kako je film Susret sa vecnoscu tacan, da je Andrej ubijen i da su licne karte zig zveri. Sto se tice cipova sada to nije vise problem, nego je navodno problem onaj kip na srpskoj licnoj karti, jer je to navodno boginja tame Libertas i zato sto taj kip drzi baklju a to je simbol svetlonose.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

A zbog cega Crkva ne reaguje na takve izjave poput izjave oca Joila da je gubio blagodat prilokom slikanja? Takodje se na FB pojavila vest kako je otac Joil bio na samrti,da je Presveta vratila u zivot i rekla mu kako je film Susret sa vecnoscu tacan, da je Andrej ubijen i da su licne karte zig zveri. Sto se tice cipova sada to nije vise problem, nego je navodno problem onaj kip na srpskoj licnoj karti, jer je to navodno boginja tame Libertas i zato sto taj kip drzi baklju a to je simbol svetlonose.

Мислим да би на ово питање много боље од мене могао да одговори његов надлежни Епископ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, možeš li nam reći nešto o raskolu u Makedoniji i o ovom manastiru https://www.facebook.com/bigorski.manastir

 

Meni lično raskol nikad nije bio u potpunosti jasan

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Вам, оче Саво. Имам још једно питање које је тешко и мучно, и значиће ми било какав одговор. Сажећу питање као оно што мене мучи и што су мене људи питали такође, и као оно што сам и прочитала, и лично чула од монаха или су од монаха чули мени блиски људи.

Страдање праведних, и још више недужних, дјеце на примјер, је тешко објашњиво и прихватљиво, мимо наше свеопште повезаности,  јер да се силно зло које човјек (човјечанство) чини,  мора одразити кроз патњу, оних који су подложни, који су изложени, који су у близини, најчешће недужнни,  а да демонско зло кроз људе најжешће на такве и удара. Ту је питање Божјег допуштења веома болно и сије сумњу и код вјерујућих, у Божију доброту, љубав, правду, па и саму моћ пред злом. И самог је Сина свог изложио људском злу, да би се кроз његово страдање сви искупили од гријеха. Да ли је морало тако, и опроштаја није могло бити без жртве? Тиме се оправдава и свако страдање наше људско као заслужено, јер ако је страдао (и то од зла које је у нама, од наше слободне воље), Он, безгрешни, како не бисмо ми грешни (такво сам тумачење буквално чула). То само истиче гријех и кривицу и заслуженост страдања... Мислим да од руских отаца потиче и мисао да је стадање овде израз Божије љубави, јер искупљује од гријеха и даје могућност вјечног блаженства након смрти и васкрсења... Чини ми се да је и владика Николај писао да ће праведник страдати за своје а још више за туђе гријехе.

Гдје је Божија доброта и љубав у допуштању страдања? Који је смисао живота на земљи ако је само страдање, и то заслужено, и битан је само вјечни живот? Чак се још чује и да постоји Божија казна, и то не на виновницима, него на потомству, то, вјерујте, говоре свештеници (мирски) а још више монаси. Зашто нас Бог и даље кажњава ако смо Господњом жртвом искупљени?

Монаси користе појам 'насљедног гријеха', тј.посљедица гријеха, испаштања. Ја сам овде прочитала, вјероватно потиче из руске 'школе', конкретно, да се страдањем праведника ваде душе (предака) из ада, до седмог кољена, а да монах то исто може да измоли. Питала сам у манастирима и одговорили су потврдно да је то истина. Такође да се може десити да је нека ужасна трагедија у некој породици нпр.посљедица гријеха неког претка, и да ће се на страшном суду сусрести лицем у лице сви и знати, иако се нису познавали, јер можда нису ни живјели у исто вријеме, да је то тај због кога су страдали. Кажу, да се потомак може искупити врлинским животом, и тако окајати и гријех предака и свој живот облагочестивити; али да ако и он настави исто, да ће га погодити испаштање...

Да напоменем да су ми сувише наивна мишљења „Бог је љубав, Бог не кажњава, нарочито не потомке итд.“, и да сматрам да су психологизми јер им је сувише тешко да се суоче с оваквим питањима а да сачувају вјеру. Мислим да се та идеја, да сврха није казна, већ искупљење предака, више поклапа с идејом Божије љубави и Божије воље да се сви спасу, и да страдању даје бар неки смисао, да бар неко има користи од њега, и да нас све повезује у одговорности и љубави једних за друге. Такође и страдање праведника, ако се претрпи до краја, не испуштајући крст, не одричући с Христа, служи као примјер и укрепљење другима.

 

Највећи проблем код многих хрићшана, чак и нас православних, јесте што често погрешно разумемо Бога и деловање његове љубави. Отуда се често постављају тешка „Зашто Бог допушта страдање, посебно невиних, деце, људи који се труде да живе праведним животом, док многи људи који су себе препустили злу често живе у привидном благостању?“ Да ли Бог шаље патњу или је допушта? Како то повезати са Богом љубави?

 

У првој посланици Јовановој 4.8 јасно се каже да је Бог љубав. Морамо да знамо да је љубав много више од емоција - љубав је начин постојања који подразумева однос према другоме, потребу за другим. Бог је свет створио из неизмерне љубави да би све што је из небића преведено у биће заувек постојало и ушло у заједницу постојања са Њим. Та чудесна тајна остварена је кроз оваплоћеног Логоса, Сина Божијег, који је постао човек, твар, истовремено остајући предвечни Син Божији и који је својом победом над смрћу отворио васцелој твари двери вечности. Охристовљењем у Цркви као радионици спасења и кроз њу освећењем васцеле твари постајемо причасници природе Божије, о чему сам говорио у једном од претходних питања.

 

Нажалост, поједини хришћани су од најранијих времена погрешно тумачили Бога, пројектујући у њему свој острашћени, себични его, своје страхове, друштвене структуре и много тога другога. Таква схватања Бога немају никакве везе са Богом кога нам је открио Исус Христос. Бог је на пример у делима појединих средњовековних западних теолога представљен као својеврни тиранин који је толико увређен прародитељским грехом да се кривица тог греха преноси са генерације на генерацију и да човек мора да испашта због тог греха. Будући да је по тим погрешним учењима за човека немогуће да Богу пружи одговарајуће задовољство (satisfactio), сам Син Божији постао је човек да би пострадао и тако задовољио увређено Божије достојанство. Замислите ову духовну шизофренију, Бог Отац је представљен као својеврсни деспот који прихвата једино патњу, страдање и смрт сопственог предвечног Сина како би човека ослободио греха. Један француски римокатолички проповедник је у 18. веку на Велики Петак у Паризу држао беседу у којој је у једном тренутку реторички упитао Бога Оца пред окупљеним народом – Па зар није довољно страдао твој Син, зар твој праведни гнев није задовољен. Заиста језиве речи и бескрајно богохулне. Наравно, ова духовна перверзија довела је до тога да је Бог отац у мислима многих западних хришћана неповратно остао удаљен од човека, док је Христос, као својеврсни Прометеј, који страда да би умирио Очев гнев еволуирао у Христа хуманисту. Тако је западно хришћанство све више ишло у правцу хуманизма, а Црква се почела претварати у својеврсну хуманитарну организацију. Далеки Бог Отац коначно је проглашен непостојећим од стране европских атеиста који никако нису могли да помире јаз између Бога љубави и Бога који допушта невиђена страдања и патње људи. Морамо бити опрезни да не генерализујемо западно хришћанство, као што то ми православни често радимо, али чињеница јесте да су извесна погрешна учења која су од римокатолика преузели и многи протестанти значајно обликовали менталитет западног човека који је створио савремени атеизам. Дубоко верујем да се вера у човекољубивог Бога није изгубила на Западу и да је важно да се што више враћамо аутентичним изворима наше заједничке вере из првих векова хришћанства.

 

На православном Истоку од најранијих времена сачувана је свест о Богу човекољубцу (φιλάνθροπος Θεός). Као православни хришћани дубоко верујемо да је Син Божији постао човек и пострадао не због нужности задовољења неке слепе и сурове Божије правде, иако се у Светом писму помиње помирење са Богом и искупљење, али не у јуридичком, већ алегоријском смислу. Господ је пострадао не зато што је морао да пострада, већ да би као Богочовек примивши страдање и смрт преко своје страдалне људске природе уништио силу смрти и ђавола јер смрт није могла да овлада Предвечним Сином Божијим који је је једини Животодавац. Христос је као Бог али и савршени човек надишао силу смрти и ми који се светим крштељем облачимо у Христа знамо и верујемо да нећемо остати у власти смрти и да ћемо у Христу васкрснути и живети вечним животом који нам је Бог од почетка векова наменио.

 

У контексту ових божанских тајни страдање човека није потребно да бисмо се ослободили силе смрти. Христос је пострадао за све нас узевши на себе све грехове света и наше лично страдање није потребно Богу да би нам дао живот. У противном Христово страдање било би обесмишљено. Ми постајемо сапричасници Христови својом вером у Христа и делима љубави којима потврђујемо своју веру и заједницу у Цркви Христовој. Међутим, ми и даље носимо страдалну људску природу, ону која је подложна болестима и физичкој смрти и која се преноси поколењима људског рода. Дакле, преноси се оболелост људске природе, а не кривица за првородни грех. Наша нада и вера је у томе да ћемо после Васкрсења у Христу живети обновљеном људском природом у којој неће бити ни бола, ни туге ни уздисања, већ само живот бесконачни. Стога наше патње и страдања нису нешто што нам Бог шаље да бисмо се ми мучили и испаштали грехове, већ су последица, с једне стране, наше оболеле природе, али и наших личних грехова којима често отварамо себе деловању болести, смрти и ђавола. Веома је погрешно просуђивати нечији живот на основу нечијих страдања и болести. Људи често кажу Бог га казнио и сл. Не смемо заборавити да су многи праведници и светитељи страдали без обзира на врлински живот. Св. Атанасије Атонски, велики светитељ и оснивач атонског монаштва пострадао је тако што се на њега обрушио зид грађевине која је била у изградњи. Неки су одмах потрчали да кажу како је то доказ да није био свет, али светитељ се убрзо пројавио кроз бројна чудеса која до данашњег дана не престају. Бог нас учи да никада не заборавимо да живети врлинским животом не значи добити пуну гаранцију да ћемо живети у миру, здрављу и благосатању. Тако је исто и са онима који живе у греху, многи од њих ће доживети дубоку старост, али засигурно мира у души неће имати и дуги живот за такве људе често је већа осуда од ране смрти.

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота. Не смемо замишљати Бога као неког гордог деспота који седи на неком узвишеном трону гледајући на трагедију људског рода из своје тобожње самодовољне неосетљивости. То је највећа хула на Бога Човекољубца. Бог је преко Сина Свога показао да је он увек уз све оне који страдају јер он носи ону исту људску природу коју носимо и ми и када код страдамо и он по својој људској природи састрадава са нама. Христос након свог Вазнесења није оставио људску природу већ је заувек сачувао сједињену са својом божанском природом и зато је истовремено будући једносуштан Оцу по боажанству, једносуштан и нама по човечанству. Зато у тренуцима бола и патње уместо да хулимо и гневимо се на Бога треба да чврсто верујемо да је Он ту сво време уз нас. Уколико верујемо у Њега и уколико смо се обукли у Њега Светим Крштењем и живимо крштењским заветом, он је са нама у нашем срцу и ми смо сами и његови састрадалници на крсту спасења као што је и Он наш састрадалник у нашем страдању, које подносимо због оболеле и пале људске природе и сагрешења наших.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери. Пишући ово подсећам се житија данашњег светитеља Св. Игнатија Богоносца, Епископа Сирије који је толико желео да пострада за Христа и и буде бачен зверима да је чак молио хришћане да не посредују код безбожних римских власти како не би случајно био ослобођен.

 

„Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. (из Игнатијеве посланице Римљанима)

 

Мислим да бисмо разумели ову чудесну тајну Божију страдања као радости и благослова за хришћане треба прочитати цело предивно житије овог чудсног светитеља (20. децембар) који да данашњих дана надахњује све оне који желе да задобију љубав Божију:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1220.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, možeš li nam reći nešto o raskolu u Makedoniji i o ovom manastiru https://www.facebook...gorski.manastir   Meni lično raskol nikad nije bio u potpunosti jasan

 

Помаже Бог Оче Саво. Пошто сам из тог краја Македоније, (западни део где се налази Манастир Св. Јован Бигорски) такође и мени није потпуно јасан раскол у Македонији.

У мојој породици има свештеника који служе у МПЦ и због различитих ставова долазим у заблуди.

 

Свако добро од Господа!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У контексту ових божанских тајни страдање човека није потребно да бисмо се ослободили силе смрти. Христос је пострадао за све нас узевши на себе све грехове света и наше лично страдање није потребно Богу да би нам дао живот. У противном Христово страдање било би обесмишљено. Ми постајемо сапричасници Христови својом вером у Христа и делима љубави којима потврђујемо своју веру и заједницу у Цркви Христовој. Међутим, ми и даље носимо страдалну људску природу, ону која је подложна болестима и физичкој смрти и која се преноси поколењима људског рода. Дакле, преноси се оболелост људске природе, а не кривица за првородни грех. Наша нада и вера је у томе да ћемо после Васкрсења у Христу живети обновљеном људском природом у којој неће бити ни бола, ни туге ни уздисања, већ само живот бесконачни. Стога наше патње и страдања нису нешто што нам Бог шаље да бисмо се ми мучили и испаштали грехове, већ су последица, с једне стране, наше оболеле природе, али и наших личних грехова којима често отварамо себе деловању болести, смрти и ђавола. Веома је погрешно просуђивати нечији живот на основу нечијих страдања и болести.

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери.

 

Hvala Vam, poštovani oče. Zapamtiću ove istaknute dijelove.

Tvrda je to besjeda za nas, o Božijem povjerenju koje nam je dato kroz stradanje. Prosto logično je, skladnije s ljudskom psihologijom da očekujemo dobro za dobro a zlo/kaznu za zlo. Psalmi npr. su puni takvih izjava Davidovih, da će Bog, ovde, na zemlji, kazniti bezbožnike, a slugu svog nagraditi spasenjem od nenadane smrti i uopšte stradanja, patnje, ovde.  Jer zaista zbog naše prirode i demonskog zla, stradanje na zemlji je neminovno, pa je možda i bolje da stradaju oni koji su bolji ljudi i čvršći u vjeri, koji će zlo progutati, pretrpjeti a neće ga širiti i uvećavati. Često se kaže da Bog ne daje krsta preko snage, ali da je potrebna vjera upravo više nego snaga, to ste baš lijepo primijetili.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота. Не смемо замишљати Бога као неког гордог деспота који седи на неком узвишеном трону гледајући на трагедију људског рода из своје тобожње самодовољне неосетљивости. То је највећа хула на Бога Човекољубца. Бог је преко Сина Свога показао да је он увек уз све оне који страдају јер он носи ону исту људску природу коју носимо и ми и када код страдамо и он по својој људској природи састрадава са нама. Христос након свог Вазнесења није оставио људску природу већ је заувек сачувао сједињену са својом божанском природом и зато је истовремено будући једносуштан Оцу по боажанству, једносуштан и нама по човечанству. Зато у тренуцима бола и патње уместо да хулимо и гневимо се на Бога треба да чврсто верујемо да је Он ту сво време уз нас. Уколико верујемо у Њега и уколико смо се обукли у Њега Светим Крштењем и живимо крштењским заветом, он је са нама у нашем срцу и ми смо сами и његови састрадалници на крсту спасења као што је и Он наш састрадалник у нашем страдању, које подносимо због оболеле и пале људске природе и сагрешења наших.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери. Пишући ово подсећам се житија данашњег светитеља Св. Игнатија Богоносца, Епископа Сирије који је толико желео да пострада за Христа и и буде бачен зверима да је чак молио хришћане да не посредују код безбожних римских власти како не би случајно био ослобођен.

 

 

 

 

Vi kazete da stradanja i bolesti ne dolaze od Boga a kod dosta otaca citamo da nista ne biva bez Bozijeg dopustenja, takodje dole kazete Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији.

i ovde kod sv.Teofana Zatvornika isto, pa mi nije jasan vas stav o svemu tome?

 

2q0rps5.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...