Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо.

 

Ипак, и поред овог што сте написали, не видим шта би се лоше десило да сте нпр. рекли "српска и хришћанска баштина".

 

Мало ми делује као замена теза "упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета". Управо је ствар у томе што се ТАЈ аспект нашег идентитета највише напада (Шиптари не протерују нас као хришћане, него као Србе, и хоће да присвоје ту баштину не зато што им је стало до хришћанства него зато да би се избрисао српски идентитет и име на Косову и Метохији). Дакле, упорно и агресивно се брише српски идентитет на КиМ, не васељенско-хришћански.

 

Дакле, ако се напада српски идентитет, онда је логично да се он превасходно брани. Да је обрнуто, да Шиптари хоће да потру хришћански идентитет на КиМ, онда би то што кажете било сасвим тачно. Али, ако ви сматрате да треба наглашавати тај "васељенски" аспект, онда, можда, у неком тренутку нећете имати ништа против ни нпр. Косовске православне цркве. Ако је битан само васељенски аспект, онда је небитно да ли су светиње српске или шиптарске. И када они буду упорни да су то шиптарске светиње, а ви будете насупрот томе наглашавали општехришћански аспект, биће сасвим логично признати Косовску православну цркву.

Не видим шта би било агресивно да сте рекли "српска и хришћанска баштина". То је врло једноставан принцип, из Јеванђеља - " и ово чинити и оно не остављати".

 

Уосталом, кад већ дајете изјаве за медије, требало би да будете свесни да то гледају сви, не само странци. Овако је ваша изјава била "политички коректна" за стране уши, али и врло "политички некоректна" за српске уши.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

 

Хвала вам. Тешко је поверовати да уопште има човека који је потпуни агностик. Неки људи заиста кажу да не верују у Бога или да он непостоји и заиста у њиховом искуству не постоји и нису га упознали и говоре истину. Много је људи који су на погрешан начин упознали Бога и доживљавају веру хришћанску као гушње слободе, креативности или је виде као опијум за народ. Нажалост, погрешне интерпретације хришћанства у историји директно су произвеле данашње форме атеизма.

 

Ипак ниједан човек не може бити индиферентан према Богу. Чак и познати атеиста Ричард Докинс стално говори о Богу и просто човек стиче утисак да би он јако много волео да доживи веру у Бога али се не осећа способан због своје огромне љубави према самом себи, и свом рационалналном интелекту. 

 

Од атеиста много можемо да научимо. Шта је то што људе тера да не прихвате Бога кога хришћани исповедају? Најчешће разлог је у самим хришћанима који нису сами упознали Бога љубави и пројектују сопствену личност или идеологију на простор вере. Отуда и крсташки ратови и инквизиција и прогони Јевреја у Европи, Русији, отуда и повезивање хришћанства са крајњим десничарским идеологијама. Зар неки нису тврдили да хришћанство оправдава робовласништво, да сиромашни треба да живе у беди, а богати да уживају све материјалне добробити, зар и данас немамо оних који бране традиционални морал тако што позивају на линч оних који су посрнули итд. Увек исто то Бог каже, или како су крсташи говорили Deus lo vult. Проблем је у томе што то Бог нигде не говори већ други уместо њега. 

 

У православној традицији имамо неизмерно богатство духовног искуства сусрета са живим Богом, неизмерно много сведочанстава светитеља, исповедника, мученика који нам помажу да познамо вољу Божију и у нашем времену. Изнад свега имамо самог Господа и његове речи и дела, његово страдање и васкрсење. Сигуран сам зато када бисм ми као хришћани били бољи сведоци свога Бога, много би мање било атеиста. Зато атеистима не треба прилазити са острашћеном мржњом већ са свешћу да они у наше речи никада неће поверовати ако претходно то ми сами не учинимо и потврдимо их својим делима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.

 

Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд. 

 

Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.

 

У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

 

Не разумем... Која је то "ова ситуација"?... Ко "Цркву мери собом, а не себе Црквом"? Хајде, будите мало јаснији...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Саво, 

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) може доприносити миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. Може ли се више учинити? Како обични верници - лаици могу радити на миру и помирењу?

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

 

 

Добрео, нека је и све тако како сте рекли, о циљној групи, о намерама итд. Свакако да је вама на КиМ најтеже и да морате имати пуно обзира шта и како говорите. Али ипак, постоји начин да се све уравнотежи... Ако сте имали на уму и хрватске (римокатоличке) светиње могли сте и то рећи. То уопште није компликовано. За човека вашег знања и капацитета врло једноставно...

 

Да ли мислите да би се нешто погоршало или било лошије да сте рекли, нпр:

 

Надамо се да сви заједнички, нашим трудом, можемо да сачувамо ову вредну хришћанску баштину на Косову и Метохији, и српско-православну и хрватску, римокатоличку, које постоје на овим просторима."

 

Кажете да сте то управо и имали у виду. Није ми јасно зашто то онда нисте и рекли?

 

Шта би ту било нетачно, "политички некоректно"? Шта би било "агресивно"?

 

Можда и нема смисла даље полемисати око овога... Само бих хтела да вам скренем пажњу, због вашег добра, да не бисте после морали да се "браните" и објашњавате, као и сада овде на форуму:

без обзира коме дајете изјаву, она ће допрети до свих, и до оних којима није (првенстверно) упућена. Зато она треба да буде добро одмерена. 

 

Ја сам ову вашу изјаву чула на првом дневнику РТС-а, дакле вашу изјаву је чуло више милиона људи у Србији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Саво, имао бих једно питање.

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) могу допринети миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. 

 

Мислим да много можемо допринети јер се конфликт на овом простору великим делом манифестује као конфликт вера и сукоб цивилизација иако је суштински реч о сукобу националних идеологија које овакву форму имају од 19. века. У оквирима ових идеологија развија се посебна интерпретација историје па многи људи верују да су се Срби и Албанци вековима мрзели, да су Срби и Хрвати природни непријатељи и слично. Историјска грађа сваком објективном читаоцу пружа веома много материјала да разуме како национална свест ни нашег ни других народа није била статична. Етногенеза је динамичан процес и ко зна како ће се развијати у будућности. Етничка припадност је ствар конвенције јер савремена генетика показује да нема суштинских разлика између савремених народа на просторима бивше Југославије. Сви народи поседују "коктел" различитих генетских хаплогрупа и нити су Срби и Хрвати само словенског порекла иако говоре словенским језиком, нити су Албанци само потомци Илира који немаји везе са Словенима.

 

Религија игра веома важну улогу у том процесу етногенезе као један од суштинских елемената идентитета. Према теорији сукоба цивилизација коју је први потпуније изложио Хантингтон још 1993, период сукоба политичких и економских идеологија тј. капитализма и комунизма који је обележио период након 2. светског рата, у току деведесетих долази до преокрета. Заправо рушењем берлинског зида и падом Совјетског Савеза улазимо у сферу сукоба који постају сукоби засновани на културном и цивилизационом коду. По тој теорији Срби су кодирани на природну заједницу са православним културама, Хрвати на заједницу са западним римокатоличким или протестантским културама, а муслимани Бошњаци иако аутохтони Европљани своје савезнике налазе у муслиманским народима, Арапима и другим. То је потпуно нова ситуација у којој религија одједном игра посебну улогу. За Хрвате је Католичка Црква стожер западне цивилизације којој припадају, Срби са Русима (а донекле са Грцима који су као ЕУ земља прилично изван тих токова) представљају носиоце православне цивилизације, а Бошњаци као муслимани одједном су и од Хрвата и од Срба сагледани као стран елемент на овим вековним српским или хрватским просторима (зависно како ко тврди) и нашли су се у ситуацији да своје најближе пријатеље треба да траће не међу онима са којима живе и говоре исти језик већ са неким далеким народима.

 

У тој ситуацији цркве и верске заједнице су се нашле у крајње тешкој ситуацији. Десетинама година стеране на маргине комунистичког друштва сада одједном политичке елите, већином и сами бивши или још активни комунисти, траже подршку својих цркава, политичари заузимају прве редове у храмовима и џамијама и сукоб бивших Титових ученика и дојуче атеистичких интелектуалаца преноси се на духовни простор. Одједном Хрвати настављају свој свети крижарски поход против источних шизматика, Срби свој рат против злих Латина, а и једни и други своју борбу против муслимана које називају Турцима иако деле са њима исто етничко порекло.  У целни гледано и најблаже речено нисмо се никако добро снашли у томе. Јако сам поносан на изјаве појединих наших духовника и посебно нашег Патријарха али има доста простора и за самокритику. У Хрватској је Црква и даље главни носилац националистичког домољубља, а прилично умерени ислам на балканским просторима почиње да постпено клизи ка радикалним исламским идеологијама које немају везе са овим простором и културом.

 

Зато је сада прилика да се ствари исправљају и да се цркве и верске заједнице дистанцирају од политике колико је то могуће и успоставе ниво комуникације и сарадње у оним областима у којима имамо заједничке интересе, наша права, заштита наше баштине, хуманитарне активности, заштита моралних вредности, породице итд. У противном религија ће остати и даље средство политичких интереса и шовиниста, пошто религија омогућава јак степен хомогенизације у друштву. Веома је важно да упознамо наша узајамна веровања и да се дистанцирамо од верских екстремиста и фанатика који мрзе мислећи да то Бог од њих тражи. Не суочавамо се само данас са опасношћу исламског фундаментализма. Имамо га и са хришћанске стране у јако ружним формама.

 

Зашто мени као православном хришћанину треба да смета мој комшија који верује другачије. Ако једни према другима имамо људски однос и као грађани поштујемо закон имамо добре услове да живимо у миру. Фанатицима сметају други јер су несигурни у своју веру и аргументима силе замењују недостак силе аргумената. Све зависи од нашег приступа. Када чујемо позив мујезина на џамији за човека који је испуњен мржњом прве мисли ће бити када ће једном припадници те вере отићи са ових хришћанских простора и оставити нас на миру. И фанатици муслимани када чују звоно помисле сигурно нешто ружно о хришћанским каурима. Ипак, можемо размишљати и другачије, када чујемо молитву са џамије пет пута дневно добро је подсетити се да и ми помислимо о нашем Богу и помолимо му се (јер често то заборвљамо и по цео дан). Добро је да се сетимо како свака жива душа тежи свом творцу и тражи га вапајем. Дакле позитивним мислима и осећањима сузбијамо оно што је негативно и што и нас и њих удаљује од Бога. 

 

Укратко на верским вођама је велика одговорност да ли ћемо ићи опет ка мржњи и неком новом крвопролићу или ћемо научити да живимо једни поред других са нашим разликама, поштујући слободу коју нам је Бог даровао да верујемо онако како мислимо да треба. Никада не смемо да заборавимо да се наша вера у Бога не испољава само у тачним дефиницијама вере и нашим верским обредима. И једно и друго је важно али има зациљ да у нама изгради здрав и правилан однос према Богу, који се опет манифестује у односу према ближњем. Ако свог ближњег пријатеља или непријатеља, православног или муслимана не видимо као икону Божију нисмо упознали Бога кога нам је Христос открио и нема у нама љубави Божије. Ако тога нема, никакве користи немамо ни од зилотизма ни од ритуала.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

 

Покушавате да ми импутирате оно што нисам рекао и хватате ме у свакој речи. Можемо тадко да се гањамо до бескраја. Добро и то је дијалог али морамо да будемо пажњиви да не монополизујемо овај форум. Можете погледати на интернету  моје раније изјаве. Доста сам радио претходних година на www.kosovo.net где сам више пута говорио о тим темама често и са више оштрине него што је било потребно и корисно. Очигледно да то нисте читали или сте почели да се бавите критиком ове врсте тек однедавно и без ширег познавања ситуације.

 

Немојте се наљутити, али исто ово ми се догађа са албанским националистима који ме оптужују да сам српски националиста јер ето хоћу дијалог и заједнички живот а никако да признам државу Косово и осудим све оно што би они желели да се осуди. Сећам се када су нас 2007. године гађали зољом у манастиру, оштро сам напао ово злодело као терористички акт. Наравно одмах су ми пришили оптужбу да сам са српским тајним службама инсценирао напад да бих представио Албанце у негативном светлу. Објављен је чак и чланак у албанској штампи "Зна се зашто је Сава Јањић пуцао на манастир Дечане" :) :)

 

Поштовани мој пријатељу (или пријатељице), ствари треба сагледавати у контексту, а не селективно.

 

Наравно изјава Патријарха и цео његов говор су сјани. Хвала Богу, зато је Његова Светост Патријарх Српски јер уме да каже и боље и тачније.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imam ja jedno pitanje, koje se ne tiče mnogo vere, već života na kosovu. U stvari znam kako se živi pošto sam i sam sa Kosova odnosno moji su odande, i često  idem tamo. Međutim tamo gde ja sever, u južnim krajevima nisam bio odavno, još otkad su moji napustili Kosovo Polje.

 

 

Ono što neme zanima je odnos Srba i KFORa. Dok gledam vesti, čitam novine dobijam utisak da postoji neka mržnja i netrpeljivost međusobna. Međutim pošto kao što rekoh često idem za Kosovo, znam da je barem tamo situacija drugačija. Pre nekih mesec ipo dana bio sam u okolini Zubinog Potoka (tamo imam kuću) pa proveo sam dvadesetak dana. I situacija koju sam zatekao je skroz drugačija nego što se po Srbiji misli. Na primer deca iz sela i KFORovi vojnici imaju „dil“, naime svaki dan imaju tačno određeno vreme, kada vojnici krenu u patrolu nađu se sa decom podele im slatkiše, sokove itd. Onda dok je bila ona frka i kada su svi išli zaobilaznim putem iako je to bilo zabranjeno, recimo moj stric koji je vozo kombi zaglavio se u snegu, vojnici KFORa su ga izvukli, sa brda i dišlepali, maltene pred srpski punkt, bez problema. Nije to samo sada i pre nego što je Tači proglasio nezavisnost, sećam se kada je jedan deo Danskih vojnika odlazio kućama, napravili su koševe, golove, postavljali po selu, napravili žurku, doneli da se jede, pije, igrao sam fudbal sa njima dog dana, ne samo ja nego veliki broj ljudi je tu bio što Srba, što Danaca. Zatim takođe sam pio pivo sa Dankinjama (nije ono što mislite duga priča :D). Evo sada su napravili neke kao punktove po putevima, kada prolaziš svaki put, se jave ono kulturno, mahnu rukuom, ne zaustavljaju nikoga iako bi po propisu morali itd.

 

 

Većina njih je čini se veoma mlada, što bi rekao moj tečo nisu se ni dva puta obrijali, a već ih šalju u daleke zemlje. Isto desilo se jednom kada na prelazu kada nam kola nisu htela da se upale, vojska je gurala kola, neki crnac (njega sam upamtio) i još par ljudi isto u uniformama.

 

 

Sve u svemu situacija barem ovo što sam ja video kroz ovih godina imam utisak da postoji dosta sloge i poverenje između KFORa i Srba, izuzev Nemaca. Oni pre nikada nisu bili onde uglavnom sam Dance viđao, ali prvi put kada su došli desika se ona pucnjava na Srbe.

 

 

E sad kakav je ovaj odnos u južnim delovima, da li je slično sa ovim što sam gore opisao ili ipak postoji neki jaz i nepoverenje? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог.

      КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ
      Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.
      Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.
      Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије.
      У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.
      Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника.
      Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима.
       
      О ИМЕНУ ОСТРОГ


      Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Горњи манастир
      Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице  налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату.
      Доњи манастир

      Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним  живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког.
      Црква Светог Новомученика Станка

      На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац  постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас,  на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта.
      Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића

      Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића.  Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак.
      Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима

      Налази се у селу Дуги До на Његушима, на  имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену  кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна.
      Свете  мошти

      Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У  скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика
      Ризница

      Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености:  окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова,  кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова.  (Митрополија црногорско-приморска)   
       
      МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ!

      ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег)
      Видео запис беседе Митрополита Амфилохија:
       
      ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ)

      ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом.
        ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.    (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара")
       
      Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): 
       
      КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА!
       
      ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") 
       
      Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог":
       
       
       
      ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС

      Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић.
      Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту  Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.)
      Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић.
      Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНА ВЕСТ:  
      View full Странице
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог.

      КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ
      Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.
      Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.
      Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије.
      У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.
      Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника.
      Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима.
       
      О ИМЕНУ ОСТРОГ


      Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Горњи манастир
      Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице  налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату.
      Доњи манастир

      Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним  живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког.
      Црква Светог Новомученика Станка

      На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац  постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас,  на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта.
      Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића

      Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића.  Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак.
      Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима

      Налази се у селу Дуги До на Његушима, на  имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену  кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна.
      Свете  мошти

      Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У  скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика
      Ризница

      Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености:  окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова,  кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова.  (Митрополија црногорско-приморска)   
       
      МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ!

      ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег)
      Видео запис беседе Митрополита Амфилохија:
       
      ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ)

      ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом.
        ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.    (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара")
       
      Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): 
       
      КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА!
       
      ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") 
       
      Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог":
       
       
       
      ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС

      Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић.
      Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту  Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.)
      Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић.
      Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНА ВЕСТ:  
    • Од Ромејац,
      Писали смо да је делегација расколничке ПЦУ својевремено посетила Свету Гору и да је притом походила манастире Филотеј и Каракал, који спадају у строже и традиционалније манастире, посебно кад су у питању расколници.   Међутим, јавност није знала да је украјинска делегација улазила у ове манастире заједно са другим грчким поклоницима и да нису званично примљени. Сазнавши да потичу из расколничке Цркве, ови манастири су обавестили поклонике да не могу присуствовати богослужењима нити да оставе своја имена да се спомињу на службама.
      Поред Филотеја и Каракала, познато је такође да још један грчки манастир, Ксиропотам, у потпуности забрањује расколницима да уђу у манастирску порту. Сва три манастира су под духовним старањем Стареца Јефрема, бившег игумана Филотеја и оснивача манастира Светог Антонија и многих других манастира у Америци и Канади.
      http://www.spc.rs/sr/manastir_ksiropotam_zabranjuje_posetu_ukrajinskim_raskolnicima
    • Од Логос,
      Као народ кроз историју су нас сналазила тешка искушења, а најновије искушење, скоро, да је као у турска доба, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије осврћући се на актуелну ситуацију поводом Предлога закона о слободи вјероисповјести, који је, због најављеног отимања храмова и црквене имовине, унио велику узнемиреност и забринутост код вјерног народа у Црној Гори.

      Бесједећи на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула, у манастиру Црнча, гдје је салужио Свету архијересјку литургију, владика је нагласои да су током своје владавине Турци и рушили наше светиње, али их нијесу преписивали на државу:
      „А сад наша власт хоће да их препише на државу – да нека власт, неки министар, ко зна ко може бити тај министар, да ли је крштен, да ли има страха Божјег, да ли има поштовања, да ли је православни, да ли је секташ, сјутра он може да располаже са храмовима, са иконама, са светињама, уколико се то догоди.
      Црква се, са својим вјерним народом и свештенством, навео је владика, супроставила тој великој неправди. Напоменуо је да је, осим неправде, у питању и лаж, јер се, сматра он, никада ни на једну државу званично нијесу водили храмови, него су светиње, увијек, припадале Цркви.
      „Цркве су припадале Цркви, џамије Исламској заједници, катедрале Католичкој цркви и у то нико није дирао. Нико се није усудио да отима оно што је Божје, што је Богу посвећено. Хоће с тим људи да располажу и то људи који немају вјере, који се хвале да су атеисти, агностици, секташи из нашег народа. Најгори су. Из других народа имају више поштовања, а ми ову грдну непријатност и тешку неправду  доживљавамо од људи који су на власти из нашег народа“, констатовао је Епископ Јоаникије.
      Оцијенио је да власт у Црној Гори, нажалост, ово ради заједно са Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, са намјером да се и на Косову и Метохији примијени исти закон како би се отеле тамошње српске светиње.
      „Имамо доказе за то, а шта ће нам већи доказ, него што су гласали да државолика творевина Косово, која није призната од већине свијета као држава, уђе у УНЕСКО да би тиме стекли легитимитет да се Пећка патријаршија и Високи Дечани препишу на Косово, да се препишу Рамушу Харадинају. Исти закон су припремили и на Косову и Метохији само што се он другачије зове, али је исти параграф. И тамо се предвиђа да Приштина преузме српске светиње да се на њих воде, да одатле изјуре српско монаштво, да их претворе у музеје и погазе нашу историју. Зло се чини, надамо се да зла бити неће, али се зло мисли, зло припрема“, указао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Поручио је да од нас зависи да ли ће се најављено зло десити, јер је људска и морална обавеза сваког човјека супроставити се неправди, на шта нас, поучавао је владика, позива и Свети Јован Крститељ.
      „Он је изобличавао све оне који су творили неправду, нарочито, оне који су на власти, јер њихова неправда, њихов гријех, јавни гријех доноси највеће зло народу. Ми морамо да се супроставимо“, казао је је владика и позвао на потписивање петиције против отимања светиња сев који су својом душом и срцем против ове неправде.
      „Уколико неко није, никога тјерати нећемо. Не треба нам никакав фалсификат, треба нам само добра воља. Није добро не изјашњавати се против неправде, прећутати. Ако се прећути она ће да узима све више маха. Ако се народ супростави овој неправди неће је бити, неће се никад остварити. Свакако, шта год било, ми нећемо дати наше светиње, бранићемо их као што су наши преци бранили манастир Острог, Цетињски манастир, тако ћемо и ми бранити наше светиње. Не можемо дати да се оне скрнаве, не можемо их дати неодговорним људима да с њима располажу, да од њих праве музеје, да на њима праве своју причу, да их полатине“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир.

      Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља
       
      Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.
      Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.

      ИСТОРИЈА
       
      Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.
      У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.

      Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.

      МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА
       
      Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.
      Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.
      При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.

      ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ
       
      Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. 
      Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице.
      Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју.

      Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.

      РИЗНИЦА
      Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека.

      Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496).
      Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека.
      Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године.
      Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.

      АРХИВА
       
      Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора.
      Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.

      ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА
       
      У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје.
      Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш)
       
      ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС

       
      Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића  од 1. фебруара 2010. године  постављен је за намјесника Цетињског манастира).
      Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
×
×
  • Create New...