Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо.

 

Ипак, и поред овог што сте написали, не видим шта би се лоше десило да сте нпр. рекли "српска и хришћанска баштина".

 

Мало ми делује као замена теза "упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета". Управо је ствар у томе што се ТАЈ аспект нашег идентитета највише напада (Шиптари не протерују нас као хришћане, него као Србе, и хоће да присвоје ту баштину не зато што им је стало до хришћанства него зато да би се избрисао српски идентитет и име на Косову и Метохији). Дакле, упорно и агресивно се брише српски идентитет на КиМ, не васељенско-хришћански.

 

Дакле, ако се напада српски идентитет, онда је логично да се он превасходно брани. Да је обрнуто, да Шиптари хоће да потру хришћански идентитет на КиМ, онда би то што кажете било сасвим тачно. Али, ако ви сматрате да треба наглашавати тај "васељенски" аспект, онда, можда, у неком тренутку нећете имати ништа против ни нпр. Косовске православне цркве. Ако је битан само васељенски аспект, онда је небитно да ли су светиње српске или шиптарске. И када они буду упорни да су то шиптарске светиње, а ви будете насупрот томе наглашавали општехришћански аспект, биће сасвим логично признати Косовску православну цркву.

Не видим шта би било агресивно да сте рекли "српска и хришћанска баштина". То је врло једноставан принцип, из Јеванђеља - " и ово чинити и оно не остављати".

 

Уосталом, кад већ дајете изјаве за медије, требало би да будете свесни да то гледају сви, не само странци. Овако је ваша изјава била "политички коректна" за стране уши, али и врло "политички некоректна" за српске уши.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

 

Хвала вам. Тешко је поверовати да уопште има човека који је потпуни агностик. Неки људи заиста кажу да не верују у Бога или да он непостоји и заиста у њиховом искуству не постоји и нису га упознали и говоре истину. Много је људи који су на погрешан начин упознали Бога и доживљавају веру хришћанску као гушње слободе, креативности или је виде као опијум за народ. Нажалост, погрешне интерпретације хришћанства у историји директно су произвеле данашње форме атеизма.

 

Ипак ниједан човек не може бити индиферентан према Богу. Чак и познати атеиста Ричард Докинс стално говори о Богу и просто човек стиче утисак да би он јако много волео да доживи веру у Бога али се не осећа способан због своје огромне љубави према самом себи, и свом рационалналном интелекту. 

 

Од атеиста много можемо да научимо. Шта је то што људе тера да не прихвате Бога кога хришћани исповедају? Најчешће разлог је у самим хришћанима који нису сами упознали Бога љубави и пројектују сопствену личност или идеологију на простор вере. Отуда и крсташки ратови и инквизиција и прогони Јевреја у Европи, Русији, отуда и повезивање хришћанства са крајњим десничарским идеологијама. Зар неки нису тврдили да хришћанство оправдава робовласништво, да сиромашни треба да живе у беди, а богати да уживају све материјалне добробити, зар и данас немамо оних који бране традиционални морал тако што позивају на линч оних који су посрнули итд. Увек исто то Бог каже, или како су крсташи говорили Deus lo vult. Проблем је у томе што то Бог нигде не говори већ други уместо њега. 

 

У православној традицији имамо неизмерно богатство духовног искуства сусрета са живим Богом, неизмерно много сведочанстава светитеља, исповедника, мученика који нам помажу да познамо вољу Божију и у нашем времену. Изнад свега имамо самог Господа и његове речи и дела, његово страдање и васкрсење. Сигуран сам зато када бисм ми као хришћани били бољи сведоци свога Бога, много би мање било атеиста. Зато атеистима не треба прилазити са острашћеном мржњом већ са свешћу да они у наше речи никада неће поверовати ако претходно то ми сами не учинимо и потврдимо их својим делима. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.

 

Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд. 

 

Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.

 

У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

 

Не разумем... Која је то "ова ситуација"?... Ко "Цркву мери собом, а не себе Црквом"? Хајде, будите мало јаснији...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, 

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) може доприносити миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. Може ли се више учинити? Како обични верници - лаици могу радити на миру и помирењу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

 

 

Добрео, нека је и све тако како сте рекли, о циљној групи, о намерама итд. Свакако да је вама на КиМ најтеже и да морате имати пуно обзира шта и како говорите. Али ипак, постоји начин да се све уравнотежи... Ако сте имали на уму и хрватске (римокатоличке) светиње могли сте и то рећи. То уопште није компликовано. За човека вашег знања и капацитета врло једноставно...

 

Да ли мислите да би се нешто погоршало или било лошије да сте рекли, нпр:

 

Надамо се да сви заједнички, нашим трудом, можемо да сачувамо ову вредну хришћанску баштину на Косову и Метохији, и српско-православну и хрватску, римокатоличку, које постоје на овим просторима."

 

Кажете да сте то управо и имали у виду. Није ми јасно зашто то онда нисте и рекли?

 

Шта би ту било нетачно, "политички некоректно"? Шта би било "агресивно"?

 

Можда и нема смисла даље полемисати око овога... Само бих хтела да вам скренем пажњу, због вашег добра, да не бисте после морали да се "браните" и објашњавате, као и сада овде на форуму:

без обзира коме дајете изјаву, она ће допрети до свих, и до оних којима није (првенстверно) упућена. Зато она треба да буде добро одмерена. 

 

Ја сам ову вашу изјаву чула на првом дневнику РТС-а, дакле вашу изјаву је чуло више милиона људи у Србији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, Ви сте нешто најбоље што се десило овом форуму. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, имао бих једно питање.

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) могу допринети миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. 

 

Мислим да много можемо допринети јер се конфликт на овом простору великим делом манифестује као конфликт вера и сукоб цивилизација иако је суштински реч о сукобу националних идеологија које овакву форму имају од 19. века. У оквирима ових идеологија развија се посебна интерпретација историје па многи људи верују да су се Срби и Албанци вековима мрзели, да су Срби и Хрвати природни непријатељи и слично. Историјска грађа сваком објективном читаоцу пружа веома много материјала да разуме како национална свест ни нашег ни других народа није била статична. Етногенеза је динамичан процес и ко зна како ће се развијати у будућности. Етничка припадност је ствар конвенције јер савремена генетика показује да нема суштинских разлика између савремених народа на просторима бивше Југославије. Сви народи поседују "коктел" различитих генетских хаплогрупа и нити су Срби и Хрвати само словенског порекла иако говоре словенским језиком, нити су Албанци само потомци Илира који немаји везе са Словенима.

 

Религија игра веома важну улогу у том процесу етногенезе као један од суштинских елемената идентитета. Према теорији сукоба цивилизација коју је први потпуније изложио Хантингтон још 1993, период сукоба политичких и економских идеологија тј. капитализма и комунизма који је обележио период након 2. светског рата, у току деведесетих долази до преокрета. Заправо рушењем берлинског зида и падом Совјетског Савеза улазимо у сферу сукоба који постају сукоби засновани на културном и цивилизационом коду. По тој теорији Срби су кодирани на природну заједницу са православним културама, Хрвати на заједницу са западним римокатоличким или протестантским културама, а муслимани Бошњаци иако аутохтони Европљани своје савезнике налазе у муслиманским народима, Арапима и другим. То је потпуно нова ситуација у којој религија одједном игра посебну улогу. За Хрвате је Католичка Црква стожер западне цивилизације којој припадају, Срби са Русима (а донекле са Грцима који су као ЕУ земља прилично изван тих токова) представљају носиоце православне цивилизације, а Бошњаци као муслимани одједном су и од Хрвата и од Срба сагледани као стран елемент на овим вековним српским или хрватским просторима (зависно како ко тврди) и нашли су се у ситуацији да своје најближе пријатеље треба да траће не међу онима са којима живе и говоре исти језик већ са неким далеким народима.

 

У тој ситуацији цркве и верске заједнице су се нашле у крајње тешкој ситуацији. Десетинама година стеране на маргине комунистичког друштва сада одједном политичке елите, већином и сами бивши или још активни комунисти, траже подршку својих цркава, политичари заузимају прве редове у храмовима и џамијама и сукоб бивших Титових ученика и дојуче атеистичких интелектуалаца преноси се на духовни простор. Одједном Хрвати настављају свој свети крижарски поход против источних шизматика, Срби свој рат против злих Латина, а и једни и други своју борбу против муслимана које називају Турцима иако деле са њима исто етничко порекло.  У целни гледано и најблаже речено нисмо се никако добро снашли у томе. Јако сам поносан на изјаве појединих наших духовника и посебно нашег Патријарха али има доста простора и за самокритику. У Хрватској је Црква и даље главни носилац националистичког домољубља, а прилично умерени ислам на балканским просторима почиње да постпено клизи ка радикалним исламским идеологијама које немају везе са овим простором и културом.

 

Зато је сада прилика да се ствари исправљају и да се цркве и верске заједнице дистанцирају од политике колико је то могуће и успоставе ниво комуникације и сарадње у оним областима у којима имамо заједничке интересе, наша права, заштита наше баштине, хуманитарне активности, заштита моралних вредности, породице итд. У противном религија ће остати и даље средство политичких интереса и шовиниста, пошто религија омогућава јак степен хомогенизације у друштву. Веома је важно да упознамо наша узајамна веровања и да се дистанцирамо од верских екстремиста и фанатика који мрзе мислећи да то Бог од њих тражи. Не суочавамо се само данас са опасношћу исламског фундаментализма. Имамо га и са хришћанске стране у јако ружним формама.

 

Зашто мени као православном хришћанину треба да смета мој комшија који верује другачије. Ако једни према другима имамо људски однос и као грађани поштујемо закон имамо добре услове да живимо у миру. Фанатицима сметају други јер су несигурни у своју веру и аргументима силе замењују недостак силе аргумената. Све зависи од нашег приступа. Када чујемо позив мујезина на џамији за човека који је испуњен мржњом прве мисли ће бити када ће једном припадници те вере отићи са ових хришћанских простора и оставити нас на миру. И фанатици муслимани када чују звоно помисле сигурно нешто ружно о хришћанским каурима. Ипак, можемо размишљати и другачије, када чујемо молитву са џамије пет пута дневно добро је подсетити се да и ми помислимо о нашем Богу и помолимо му се (јер често то заборвљамо и по цео дан). Добро је да се сетимо како свака жива душа тежи свом творцу и тражи га вапајем. Дакле позитивним мислима и осећањима сузбијамо оно што је негативно и што и нас и њих удаљује од Бога. 

 

Укратко на верским вођама је велика одговорност да ли ћемо ићи опет ка мржњи и неком новом крвопролићу или ћемо научити да живимо једни поред других са нашим разликама, поштујући слободу коју нам је Бог даровао да верујемо онако како мислимо да треба. Никада не смемо да заборавимо да се наша вера у Бога не испољава само у тачним дефиницијама вере и нашим верским обредима. И једно и друго је важно али има зациљ да у нама изгради здрав и правилан однос према Богу, који се опет манифестује у односу према ближњем. Ако свог ближњег пријатеља или непријатеља, православног или муслимана не видимо као икону Божију нисмо упознали Бога кога нам је Христос открио и нема у нама љубави Божије. Ако тога нема, никакве користи немамо ни од зилотизма ни од ритуала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

 

Покушавате да ми импутирате оно што нисам рекао и хватате ме у свакој речи. Можемо тадко да се гањамо до бескраја. Добро и то је дијалог али морамо да будемо пажњиви да не монополизујемо овај форум. Можете погледати на интернету  моје раније изјаве. Доста сам радио претходних година на www.kosovo.net где сам више пута говорио о тим темама често и са више оштрине него што је било потребно и корисно. Очигледно да то нисте читали или сте почели да се бавите критиком ове врсте тек однедавно и без ширег познавања ситуације.

 

Немојте се наљутити, али исто ово ми се догађа са албанским националистима који ме оптужују да сам српски националиста јер ето хоћу дијалог и заједнички живот а никако да признам државу Косово и осудим све оно што би они желели да се осуди. Сећам се када су нас 2007. године гађали зољом у манастиру, оштро сам напао ово злодело као терористички акт. Наравно одмах су ми пришили оптужбу да сам са српским тајним службама инсценирао напад да бих представио Албанце у негативном светлу. Објављен је чак и чланак у албанској штампи "Зна се зашто је Сава Јањић пуцао на манастир Дечане" :) :)

 

Поштовани мој пријатељу (или пријатељице), ствари треба сагледавати у контексту, а не селективно.

 

Наравно изјава Патријарха и цео његов говор су сјани. Хвала Богу, зато је Његова Светост Патријарх Српски јер уме да каже и боље и тачније.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imam ja jedno pitanje, koje se ne tiče mnogo vere, već života na kosovu. U stvari znam kako se živi pošto sam i sam sa Kosova odnosno moji su odande, i često  idem tamo. Međutim tamo gde ja sever, u južnim krajevima nisam bio odavno, još otkad su moji napustili Kosovo Polje.

 

 

Ono što neme zanima je odnos Srba i KFORa. Dok gledam vesti, čitam novine dobijam utisak da postoji neka mržnja i netrpeljivost međusobna. Međutim pošto kao što rekoh često idem za Kosovo, znam da je barem tamo situacija drugačija. Pre nekih mesec ipo dana bio sam u okolini Zubinog Potoka (tamo imam kuću) pa proveo sam dvadesetak dana. I situacija koju sam zatekao je skroz drugačija nego što se po Srbiji misli. Na primer deca iz sela i KFORovi vojnici imaju „dil“, naime svaki dan imaju tačno određeno vreme, kada vojnici krenu u patrolu nađu se sa decom podele im slatkiše, sokove itd. Onda dok je bila ona frka i kada su svi išli zaobilaznim putem iako je to bilo zabranjeno, recimo moj stric koji je vozo kombi zaglavio se u snegu, vojnici KFORa su ga izvukli, sa brda i dišlepali, maltene pred srpski punkt, bez problema. Nije to samo sada i pre nego što je Tači proglasio nezavisnost, sećam se kada je jedan deo Danskih vojnika odlazio kućama, napravili su koševe, golove, postavljali po selu, napravili žurku, doneli da se jede, pije, igrao sam fudbal sa njima dog dana, ne samo ja nego veliki broj ljudi je tu bio što Srba, što Danaca. Zatim takođe sam pio pivo sa Dankinjama (nije ono što mislite duga priča :D). Evo sada su napravili neke kao punktove po putevima, kada prolaziš svaki put, se jave ono kulturno, mahnu rukuom, ne zaustavljaju nikoga iako bi po propisu morali itd.

 

 

Većina njih je čini se veoma mlada, što bi rekao moj tečo nisu se ni dva puta obrijali, a već ih šalju u daleke zemlje. Isto desilo se jednom kada na prelazu kada nam kola nisu htela da se upale, vojska je gurala kola, neki crnac (njega sam upamtio) i još par ljudi isto u uniformama.

 

 

Sve u svemu situacija barem ovo što sam ja video kroz ovih godina imam utisak da postoji dosta sloge i poverenje između KFORa i Srba, izuzev Nemaca. Oni pre nikada nisu bili onde uglavnom sam Dance viđao, ali prvi put kada su došli desika se ona pucnjava na Srbe.

 

 

E sad kakav je ovaj odnos u južnim delovima, da li je slično sa ovim što sam gore opisao ili ipak postoji neki jaz i nepoverenje? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...