Jump to content
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо.

 

Ипак, и поред овог што сте написали, не видим шта би се лоше десило да сте нпр. рекли "српска и хришћанска баштина".

 

Мало ми делује као замена теза "упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета". Управо је ствар у томе што се ТАЈ аспект нашег идентитета највише напада (Шиптари не протерују нас као хришћане, него као Србе, и хоће да присвоје ту баштину не зато што им је стало до хришћанства него зато да би се избрисао српски идентитет и име на Косову и Метохији). Дакле, упорно и агресивно се брише српски идентитет на КиМ, не васељенско-хришћански.

 

Дакле, ако се напада српски идентитет, онда је логично да се он превасходно брани. Да је обрнуто, да Шиптари хоће да потру хришћански идентитет на КиМ, онда би то што кажете било сасвим тачно. Али, ако ви сматрате да треба наглашавати тај "васељенски" аспект, онда, можда, у неком тренутку нећете имати ништа против ни нпр. Косовске православне цркве. Ако је битан само васељенски аспект, онда је небитно да ли су светиње српске или шиптарске. И када они буду упорни да су то шиптарске светиње, а ви будете насупрот томе наглашавали општехришћански аспект, биће сасвим логично признати Косовску православну цркву.

Не видим шта би било агресивно да сте рекли "српска и хришћанска баштина". То је врло једноставан принцип, из Јеванђеља - " и ово чинити и оно не остављати".

 

Уосталом, кад већ дајете изјаве за медије, требало би да будете свесни да то гледају сви, не само странци. Овако је ваша изјава била "политички коректна" за стране уши, али и врло "политички некоректна" за српске уши.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

 

Хвала вам. Тешко је поверовати да уопште има човека који је потпуни агностик. Неки људи заиста кажу да не верују у Бога или да он непостоји и заиста у њиховом искуству не постоји и нису га упознали и говоре истину. Много је људи који су на погрешан начин упознали Бога и доживљавају веру хришћанску као гушње слободе, креативности или је виде као опијум за народ. Нажалост, погрешне интерпретације хришћанства у историји директно су произвеле данашње форме атеизма.

 

Ипак ниједан човек не може бити индиферентан према Богу. Чак и познати атеиста Ричард Докинс стално говори о Богу и просто човек стиче утисак да би он јако много волео да доживи веру у Бога али се не осећа способан због своје огромне љубави према самом себи, и свом рационалналном интелекту. 

 

Од атеиста много можемо да научимо. Шта је то што људе тера да не прихвате Бога кога хришћани исповедају? Најчешће разлог је у самим хришћанима који нису сами упознали Бога љубави и пројектују сопствену личност или идеологију на простор вере. Отуда и крсташки ратови и инквизиција и прогони Јевреја у Европи, Русији, отуда и повезивање хришћанства са крајњим десничарским идеологијама. Зар неки нису тврдили да хришћанство оправдава робовласништво, да сиромашни треба да живе у беди, а богати да уживају све материјалне добробити, зар и данас немамо оних који бране традиционални морал тако што позивају на линч оних који су посрнули итд. Увек исто то Бог каже, или како су крсташи говорили Deus lo vult. Проблем је у томе што то Бог нигде не говори већ други уместо њега. 

 

У православној традицији имамо неизмерно богатство духовног искуства сусрета са живим Богом, неизмерно много сведочанстава светитеља, исповедника, мученика који нам помажу да познамо вољу Божију и у нашем времену. Изнад свега имамо самог Господа и његове речи и дела, његово страдање и васкрсење. Сигуран сам зато када бисм ми као хришћани били бољи сведоци свога Бога, много би мање било атеиста. Зато атеистима не треба прилазити са острашћеном мржњом већ са свешћу да они у наше речи никада неће поверовати ако претходно то ми сами не учинимо и потврдимо их својим делима. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

Мислила сам да је моја последња порука имала довољно "полемичког набоја" да бисте на њу одговорили. Изгледа да сам се преварила  :.mislise.

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.

 

Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд. 

 

Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.

 

У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ovo je jedna od onih situacija kad Crkvu merimo sobom a ne sebe Crkvom... ako me razumete, Davidova : )

 

Не разумем... Која је то "ова ситуација"?... Ко "Цркву мери собом, а не себе Црквом"? Хајде, будите мало јаснији...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, 

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) може доприносити миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. Може ли се више учинити? Како обични верници - лаици могу радити на миру и помирењу?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Мислим да је у комуникацији веома важно да увек знате која је примарна циљна група. Наша потешкоћа јесте у томе што комуницирамо са људима са различитих страна и немогуће је увек свима угодити. У току посете председнику Јосиповићу говорио сам о историји манастира, о Немањићима, али и о проблемима са којима се суочавамо на КиМ и то много детљаније него што се може наслутити на основу кратке изјаве. Нарочито сам говорио о потреби да ЕУ треба да оснажи гаранције које су нам дате преко неких косовских закона и које између осталог гарантују управо очување нашег идентитета. 

 

Моји ставови о овом питању су већ, верујем, познати и не говорим ни о светињама ни о Косову први пут у јавности. Прилкиком давања изјаве највећи број новинара су били из Хрватске и са Косова и тако је интонирана порука. То не значи да за свакога имам посебну причу већ једноставно сама порука се артикулише према циљној групи. Знате, када слушате било коју изјаву са намером да у њој нађете недостатак увек ћете то успети јер се у једној реченици никада не може све рећи и рећи на најбољи могући начин. Мислим да је највећи проблем за добар број критичара уопшпте сам долазак Јосиповића у Дечане. Ја сматрам да је то веома важно јер прво, имамо шта да покажемо, друго Хрватска је чланица ЕУ и њено мишљење као и других земаља чланица није безначајно и треће, Хрватска већ има одређени степен политичког сензибилитета за ситуацију на Косову јер ту постоји и хрватска мањина која постепено нестаје. 

 

Говорећи о хришћанским светињама и њиховом очувању на Косову и Метохији мислио сам и на те хришћанске цркве које нису православне. Када идентификујете заједнички интерес са саговорником имате веће могућности да остварите већи степен разумевања. Не знам колико се разумемо али већ годинама разговарам са људима, често и са онима који имају велике предрасуде према нашем народу и Цркви и више пута сам могао да разумем да правилан приступ може да промени у позитивном правцу став саговорника. Ако хоћемо да се свађамо то је увек лако. Зато ако жели те да циљну групу којој се обраћате придобијете за своје аргументе морате и те како пазити како се обраћате. Искрено речено, нашем народу не треба говорити ове приче јер једноставно ми јако добро знамо и ко смо и шта смо, а добронамерни надам се после оволико година разумеју да ми овде не продајемо веру за вечеру већ да сведочимо своју веру и предање онако како је то најбоље и често једино могуће.

 

 

Добрео, нека је и све тако како сте рекли, о циљној групи, о намерама итд. Свакако да је вама на КиМ најтеже и да морате имати пуно обзира шта и како говорите. Али ипак, постоји начин да се све уравнотежи... Ако сте имали на уму и хрватске (римокатоличке) светиње могли сте и то рећи. То уопште није компликовано. За човека вашег знања и капацитета врло једноставно...

 

Да ли мислите да би се нешто погоршало или било лошије да сте рекли, нпр:

 

Надамо се да сви заједнички, нашим трудом, можемо да сачувамо ову вредну хришћанску баштину на Косову и Метохији, и српско-православну и хрватску, римокатоличку, које постоје на овим просторима."

 

Кажете да сте то управо и имали у виду. Није ми јасно зашто то онда нисте и рекли?

 

Шта би ту било нетачно, "политички некоректно"? Шта би било "агресивно"?

 

Можда и нема смисла даље полемисати око овога... Само бих хтела да вам скренем пажњу, због вашег добра, да не бисте после морали да се "браните" и објашњавате, као и сада овде на форуму:

без обзира коме дајете изјаву, она ће допрети до свих, и до оних којима није (првенстверно) упућена. Зато она треба да буде добро одмерена. 

 

Ја сам ову вашу изјаву чула на првом дневнику РТС-а, дакле вашу изјаву је чуло више милиона људи у Србији.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, Ви сте нешто најбоље што се десило овом форуму. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, имао бих једно питање.

Да ли, и у којој мери, Православна Црква (али и друге цркве и верске заједнице) могу допринети миру и помирењу на простору бивше Југославије? То питање је веома важно, не само због односа према прошлим ратовима и данашњег процеса помирења већ и у контексту спречавања будућих евентуалних конфликата. 

 

Мислим да много можемо допринети јер се конфликт на овом простору великим делом манифестује као конфликт вера и сукоб цивилизација иако је суштински реч о сукобу националних идеологија које овакву форму имају од 19. века. У оквирима ових идеологија развија се посебна интерпретација историје па многи људи верују да су се Срби и Албанци вековима мрзели, да су Срби и Хрвати природни непријатељи и слично. Историјска грађа сваком објективном читаоцу пружа веома много материјала да разуме како национална свест ни нашег ни других народа није била статична. Етногенеза је динамичан процес и ко зна како ће се развијати у будућности. Етничка припадност је ствар конвенције јер савремена генетика показује да нема суштинских разлика између савремених народа на просторима бивше Југославије. Сви народи поседују "коктел" различитих генетских хаплогрупа и нити су Срби и Хрвати само словенског порекла иако говоре словенским језиком, нити су Албанци само потомци Илира који немаји везе са Словенима.

 

Религија игра веома важну улогу у том процесу етногенезе као један од суштинских елемената идентитета. Према теорији сукоба цивилизација коју је први потпуније изложио Хантингтон још 1993, период сукоба политичких и економских идеологија тј. капитализма и комунизма који је обележио период након 2. светског рата, у току деведесетих долази до преокрета. Заправо рушењем берлинског зида и падом Совјетског Савеза улазимо у сферу сукоба који постају сукоби засновани на културном и цивилизационом коду. По тој теорији Срби су кодирани на природну заједницу са православним културама, Хрвати на заједницу са западним римокатоличким или протестантским културама, а муслимани Бошњаци иако аутохтони Европљани своје савезнике налазе у муслиманским народима, Арапима и другим. То је потпуно нова ситуација у којој религија одједном игра посебну улогу. За Хрвате је Католичка Црква стожер западне цивилизације којој припадају, Срби са Русима (а донекле са Грцима који су као ЕУ земља прилично изван тих токова) представљају носиоце православне цивилизације, а Бошњаци као муслимани одједном су и од Хрвата и од Срба сагледани као стран елемент на овим вековним српским или хрватским просторима (зависно како ко тврди) и нашли су се у ситуацији да своје најближе пријатеље треба да траће не међу онима са којима живе и говоре исти језик већ са неким далеким народима.

 

У тој ситуацији цркве и верске заједнице су се нашле у крајње тешкој ситуацији. Десетинама година стеране на маргине комунистичког друштва сада одједном политичке елите, већином и сами бивши или још активни комунисти, траже подршку својих цркава, политичари заузимају прве редове у храмовима и џамијама и сукоб бивших Титових ученика и дојуче атеистичких интелектуалаца преноси се на духовни простор. Одједном Хрвати настављају свој свети крижарски поход против источних шизматика, Срби свој рат против злих Латина, а и једни и други своју борбу против муслимана које називају Турцима иако деле са њима исто етничко порекло.  У целни гледано и најблаже речено нисмо се никако добро снашли у томе. Јако сам поносан на изјаве појединих наших духовника и посебно нашег Патријарха али има доста простора и за самокритику. У Хрватској је Црква и даље главни носилац националистичког домољубља, а прилично умерени ислам на балканским просторима почиње да постпено клизи ка радикалним исламским идеологијама које немају везе са овим простором и културом.

 

Зато је сада прилика да се ствари исправљају и да се цркве и верске заједнице дистанцирају од политике колико је то могуће и успоставе ниво комуникације и сарадње у оним областима у којима имамо заједничке интересе, наша права, заштита наше баштине, хуманитарне активности, заштита моралних вредности, породице итд. У противном религија ће остати и даље средство политичких интереса и шовиниста, пошто религија омогућава јак степен хомогенизације у друштву. Веома је важно да упознамо наша узајамна веровања и да се дистанцирамо од верских екстремиста и фанатика који мрзе мислећи да то Бог од њих тражи. Не суочавамо се само данас са опасношћу исламског фундаментализма. Имамо га и са хришћанске стране у јако ружним формама.

 

Зашто мени као православном хришћанину треба да смета мој комшија који верује другачије. Ако једни према другима имамо људски однос и као грађани поштујемо закон имамо добре услове да живимо у миру. Фанатицима сметају други јер су несигурни у своју веру и аргументима силе замењују недостак силе аргумената. Све зависи од нашег приступа. Када чујемо позив мујезина на џамији за човека који је испуњен мржњом прве мисли ће бити када ће једном припадници те вере отићи са ових хришћанских простора и оставити нас на миру. И фанатици муслимани када чују звоно помисле сигурно нешто ружно о хришћанским каурима. Ипак, можемо размишљати и другачије, када чујемо молитву са џамије пет пута дневно добро је подсетити се да и ми помислимо о нашем Богу и помолимо му се (јер често то заборвљамо и по цео дан). Добро је да се сетимо како свака жива душа тежи свом творцу и тражи га вапајем. Дакле позитивним мислима и осећањима сузбијамо оно што је негативно и што и нас и њих удаљује од Бога. 

 

Укратко на верским вођама је велика одговорност да ли ћемо ићи опет ка мржњи и неком новом крвопролићу или ћемо научити да живимо једни поред других са нашим разликама, поштујући слободу коју нам је Бог даровао да верујемо онако како мислимо да треба. Никада не смемо да заборавимо да се наша вера у Бога не испољава само у тачним дефиницијама вере и нашим верским обредима. И једно и друго је важно али има зациљ да у нама изгради здрав и правилан однос према Богу, који се опет манифестује у односу према ближњем. Ако свог ближњег пријатеља или непријатеља, православног или муслимана не видимо као икону Божију нисмо упознали Бога кога нам је Христос открио и нема у нама љубави Божије. Ако тога нема, никакве користи немамо ни од зилотизма ни од ритуала.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ипак, још и ово: нисам сигурна зашто сматрате да би легитимно помињање истине могло уопште да се протумачи као свађа.

 

Онда би сва силна саопштења која су Синод и Сабор СПЦ издали и упутили јавно, целом свету (и у њима бранили СПЦ и Србе на КиМ и тражили заштиту и од "међународне заједнице"), за све ове године, било некакво "свађање". Али није.

 

Па и овај најновији говор Патријарха у Уједињеним нацијама би могао да се сврста у ту групу, јер је, између осталог, рекао,

 

 

"Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве

и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће,

народ који је  данас на Косову, у својој духовној и државној

колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и

на сâм живот."

 

Покушавате да ми импутирате оно што нисам рекао и хватате ме у свакој речи. Можемо тадко да се гањамо до бескраја. Добро и то је дијалог али морамо да будемо пажњиви да не монополизујемо овај форум. Можете погледати на интернету  моје раније изјаве. Доста сам радио претходних година на www.kosovo.net где сам више пута говорио о тим темама често и са више оштрине него што је било потребно и корисно. Очигледно да то нисте читали или сте почели да се бавите критиком ове врсте тек однедавно и без ширег познавања ситуације.

 

Немојте се наљутити, али исто ово ми се догађа са албанским националистима који ме оптужују да сам српски националиста јер ето хоћу дијалог и заједнички живот а никако да признам државу Косово и осудим све оно што би они желели да се осуди. Сећам се када су нас 2007. године гађали зољом у манастиру, оштро сам напао ово злодело као терористички акт. Наравно одмах су ми пришили оптужбу да сам са српским тајним службама инсценирао напад да бих представио Албанце у негативном светлу. Објављен је чак и чланак у албанској штампи "Зна се зашто је Сава Јањић пуцао на манастир Дечане" :) :)

 

Поштовани мој пријатељу (или пријатељице), ствари треба сагледавати у контексту, а не селективно.

 

Наравно изјава Патријарха и цео његов говор су сјани. Хвала Богу, зато је Његова Светост Патријарх Српски јер уме да каже и боље и тачније.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Imam ja jedno pitanje, koje se ne tiče mnogo vere, već života na kosovu. U stvari znam kako se živi pošto sam i sam sa Kosova odnosno moji su odande, i često  idem tamo. Međutim tamo gde ja sever, u južnim krajevima nisam bio odavno, još otkad su moji napustili Kosovo Polje.

 

 

Ono što neme zanima je odnos Srba i KFORa. Dok gledam vesti, čitam novine dobijam utisak da postoji neka mržnja i netrpeljivost međusobna. Međutim pošto kao što rekoh često idem za Kosovo, znam da je barem tamo situacija drugačija. Pre nekih mesec ipo dana bio sam u okolini Zubinog Potoka (tamo imam kuću) pa proveo sam dvadesetak dana. I situacija koju sam zatekao je skroz drugačija nego što se po Srbiji misli. Na primer deca iz sela i KFORovi vojnici imaju „dil“, naime svaki dan imaju tačno određeno vreme, kada vojnici krenu u patrolu nađu se sa decom podele im slatkiše, sokove itd. Onda dok je bila ona frka i kada su svi išli zaobilaznim putem iako je to bilo zabranjeno, recimo moj stric koji je vozo kombi zaglavio se u snegu, vojnici KFORa su ga izvukli, sa brda i dišlepali, maltene pred srpski punkt, bez problema. Nije to samo sada i pre nego što je Tači proglasio nezavisnost, sećam se kada je jedan deo Danskih vojnika odlazio kućama, napravili su koševe, golove, postavljali po selu, napravili žurku, doneli da se jede, pije, igrao sam fudbal sa njima dog dana, ne samo ja nego veliki broj ljudi je tu bio što Srba, što Danaca. Zatim takođe sam pio pivo sa Dankinjama (nije ono što mislite duga priča :D). Evo sada su napravili neke kao punktove po putevima, kada prolaziš svaki put, se jave ono kulturno, mahnu rukuom, ne zaustavljaju nikoga iako bi po propisu morali itd.

 

 

Većina njih je čini se veoma mlada, što bi rekao moj tečo nisu se ni dva puta obrijali, a već ih šalju u daleke zemlje. Isto desilo se jednom kada na prelazu kada nam kola nisu htela da se upale, vojska je gurala kola, neki crnac (njega sam upamtio) i još par ljudi isto u uniformama.

 

 

Sve u svemu situacija barem ovo što sam ja video kroz ovih godina imam utisak da postoji dosta sloge i poverenje između KFORa i Srba, izuzev Nemaca. Oni pre nikada nisu bili onde uglavnom sam Dance viđao, ali prvi put kada su došli desika se ona pucnjava na Srbe.

 

 

E sad kakav je ovaj odnos u južnim delovima, da li je slično sa ovim što sam gore opisao ili ipak postoji neki jaz i nepoverenje? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ далматински г. Никодим јутрос је посјетио Цетињски манастир и поклонио се руци Светог Јована Крститеља, Светом Петру Цетињском и честици Часног Крста Господњега. Поздрављајући госта, Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да су сви његови претходници долазили на Цетиње.   “А имали смо и митрополите из Далмације. Добродошао си овдје и донио крст распете Епархије далматинске да и нама мало помогнеш у ношењу овдашњег крста. Увијек си добродошао и нека Господ благослови твоје путеве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Владика Никодим је рекао да му је велика радост што је на Цетињу.   “Осјетио сам поптребу да вас видим, због страдања које имате сада, у ово наше, савремено доба када се то не би требало дешавати, с обзиром на људска права и све тековине савременога света. Али ми смо у овим штурим крајевима пуним камена увек били страдална Црква.И Црква може да буде највише, и да покаже то што јесте, управо када је страдање и када се налази на крсту и распећу”, рекао је Епископ далматински.   Додао је да Црква тада највише даје допринос спасењу овога свијета и свију нас.   “Из тог разлога сам и хтео да дођем да вас видим. А као што и сами рекосте, сви моји претходници били су везани за ове крајеве. И ова Митрополија и њен свештени трон су на разне начине помагали и оне тамо у Далмацији”, рекао је између осталог Владика далматински г. Никодим.   Ово је прва посјета Преосвећеног Владике Никодима Цетињском манастиру, од његове хоротоније у чин Епископа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Древни манастир Павловац, на јужним обронцима Космаја, који је 1417. основао свети деспот Стефан Лазаревић,  на празник светог апостола Павла, молитвено и литургијски прославио је свог небеског покровитеља.    Свету литургију служио је свештеник Жељко Милић, парох у Кораћици. Богослужење је окончано благословом славског колача и поучном беседом. Празнична радост продужена је за славском трпезом у порти манастира уз појање духовних песама. Настојатељ манастира Павловац о. Гаврило исказао је речи захвалности свој браћи и сестрама који су дошли у манастир на богослужење из ближе и даље околине а међу њима и представницима општине Младеновац Зорану Јоцићу и Дејану Ивковићу.    Сви присутни били су испуњени великом духовном радошћу и задовољством видевши да добро напредују радови  на изградњи манастирског конака. Поздрављајући се са  о. Гаврилом, пожелели су  да до следеће славе манастирске цркве бар стави под кров манастирски конак па и да се усели макар и да нема врата и прозоре.    
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Манастир Светих апостола Петра и Павла је смјештен у истоименом пољу, седам километара југозападно од Требиња. Археолошка откопавања 2001.године су утврдила да манастирски храмови датирају још из античког периода, али данашњи изглед манастира је формиран у току неколико посљедњих деценија. У овом женском манастиру живе монахиње које су се опредијелиле за интезиван стил хришћанског живота са фокусом на служење Богу и ближњима. Због њихове посвећености и непосредности  називају их топло и једноставно – сестрама. Најискуснија међу њима, која организује ритам манастирског живота, је игуманија или мати.  
      Духовна оаза игуманије Павле и њеног сестринства  је омиљено одредиште житеља источне Херцеговине али и ходочасника и туриста  из најудаљенијих дијелова свијета који се затекну у овом медитеранском крају, прозирно плавог неба и бљештаве свјетлости, нарочито у љетном периоду. Најмногољуднији  сабор је управо 12.јула, када се прослављају заштитници ове светиње. Идући у сусрет манастирској слави разговарали смо са игуманијом, мати Павлом Ћузулан.    *Мати Павла, након више од двадест година колико живите овдје, шта бисте могли рећи која је мисија Вашег манастира, односно у чему видите његов значај за мјесто у ком се налази?   „Сваки манастир има велики утицај на мјесто у ком се налази. Овдје се много тога промијенило откад смо ми дошли. Све је било запуштено, а сад све то другачије изгледа. Људи из околине  воле што је код нас све сређено; има зеленила, дрвећа, цвијећа итд. Они су поносни на то и кад имају неке госте прво што ураде јесте да их доведу  у манастир. Затим смо посадили виноград на земљи која је била запуштена, па су људи видјели да се од рада на земљи може живјети, те су и они почели да више обрађују своја имања што нам је било веома драго кад смо то примијетили. Тако да овдје сада нема ниједан комад земље који није обрађен. Манастири су увијек били обрасци како треба да живи једно домаћинство, да тако кажем. Са друге стране је и духовна атмосфера је утицала на људе, посебно на младе и дјецу. Ту је школа у којој је, кад смо ми дошли, било преко 200 ученика и сестре су предавале вјеронауку. Дјеца су нам често долазила и усвојила су неке хришћанске вриједности. То најбоље видимо по томе што су та дјеца сад одрасла и  већ формирала своје породице, а остала су вјерна манастиру на неки начин. Многи од њих су након студија остали у Београду, Бањалуци или отишли негдје даље, али кад год дођу да посјете родитеље дођу и у манастир. Ово мјесто памте као неко своје уточиште, мјесто гдје су одрастали и за нас их везују лијепе успомене. Тако да манастир сигурно утиче на крај у ком се налази и препороди га на неки начин. Многи су нам рекли да иако се налазимо у граничном појасу који неријетко зна бити сива зона погодна за криминал и друге нелегалне радње да то овдје није случај и да је можда и присуство самог манастира томе допринијело.“   *Познато је да сте Ви и Ваше сестре мајстори разних заната, наиме, обрађујете њиве и производите своју храну, одржавате виноград и беспријекорно цвјетно двориште, шијете црквени инвентар и везете свештеничке одежде, прислужујете и појете у цркви, пишете поезију и уџбенике, сликате иконе те сте фрескописали и један од своја два храма, што је ријеткост у нашој Цркви; па како  све то стижете и не клонете духом?   „Људи су данас постали робови времена умјесто да сами планирају своје вријеме. Манастир је тако организован да свака сестра има своје послушање, тј. задатак који треба да обави у току тог дана. Једна одржава двориште, друга слика икону, трећа нешто друго итд. Када се нешто континуирано ради много се тога онда може постићи у једном дану. Рећи немам времена је изговор. Међутим, ми смо данас постали прави мајстори у губљењу времена, а да ништа не урадимо, притом да смо стално нечим преоптерећени јер хиљаду неких периферних ствари постају нам битније од оне кључне која нам је посао. У манастиру се зна да  је битно послушање и да вријеме које је за њега предвиђено треба у то да се утроши. Не може на пола посла да сестра, рецимо, оде мало на телефон и на интернет.  Зато немамо ту растрзаност времена. Данас обично људи сецирају своје вријеме на фрагменте, немају континуитет времена за неку активност и губе осјећај за вријеме и простор и зато се не постижу добри резултати. Осим тога, изгубили смо осјећај за природно протицање времена. Одродили смо се од природе. У вријеме ове пандемије могли смо видјети како је природа одговорила са захвалношћу што се ослободила загађења. Нисмо били ни свјесни колико смо злоупотребљавали сву нашу околину. Када живите у сагласности са временом и простором, кад вам дан почиње  са јутарњом, а завршава се са вечерњом молитвом, а у међувремену имате нешто конкретно да радите, онда све то добија једну другу димензију. Данас људи нити имају јутро нити ноћ. Нити на њих имају утицај различита годишња доба. Један виноград има своје прољеће и своју јесен тј. има природни ток протицања времена, а то се данас изгубило, због чега су људи често  дезорјентисани, ништа не стижу и никад немају времена.“   *Помажете старима и изнемоглима из оближњих села, а познато ми је да поприлично имате  увид и у живот  млађих генерација јер омладина често посјећује манастир, а  неке од сестара су  годинама предавале вјеронауку у оближњој основној школи. Шта мислите, који су то највећи изазови пред којим се може наћи  један млади човјек данас  и како му треба помоћи?   „Утисак ми је да постоји заиста велики јаз између  младих људи и нас. Ми више уопште не знамо шта је у њиховим главама и они су у једном свијету који је нама непознат. Видим да родитељи имају много проблема и ту би свакако требало нешто да се уради. Као да су се створила два фронта, чини ми се. Млади људи имају другачији начин живота. Велики проблем код младог човјека данас је што је он немотивисан и незаинтересовани, али не мислим да су за то они криви већ да ће прије бити разлог у томе што су се они, на неки начин, разочарали у нас одрасле. Ми живимо у друштву у којем не можемо ништа да планирамо на дуже стазе и старији су разочарани и оптерећени послом и разним егзистенцијалним несигурностима. Све то ствара миље једног незадовољства и у таквој атмосфери је један млад човјек врло немотивисан. Он постаје мотивисан само да оде одавде јер је сасвим природно да нешто планираш у животу за нпр.20 година, а  овдје је скоро немогуће да нађете неког да тако размишља, док  у неким другим земљама није. Човјек жели да зна шта хоће, начин на који се то постиже и онда је мотивисан. Међутим, ми смо многе ствари обезвриједили, а прије свега смо обезвриједили образовни систем. Ми имамо један нефункционално школство о ком нико не води рачуна. Затим нема никакве контроле медија. Ми смо, дакле, те младе људе изложили медијима, а школа више нема функциј коју је имала, прије свега васпитну, а образовну има тако да је постала велика траума за младе људе. Имамо гломазно школство са много предмета, а начин на који се ради је често превазиђена метода, па на свим тестовима, као што је рецимо ПИСА тест, се показало да имамо лоше резултате и да омладина скоро неписмена излази из школе. Немамо добру организацију и никако да ухватимо корак са временом у ком живимо по питању иновација у наставном процесу и адекватних технолошких могућности, већ се држимо устаљене праксе и то је дјеци страшно досадно. Треба то издржати; основну, па средњу школу и тад већ они изгубе сваку мотивацију. Са друге стране родитељи имају неке жеље и амбиције за своју дјецу, што је нормално, али млади тад долазе у раскорак да они не могу да одговоре на амбиције својих родитеља јер им је врло тешко и ствaра се велики јаз. Врло је тешко тад допријети до њих и утицати да се отворе и нешто кажу. Треба им помоћи успостављањем стабилног система вриједности у ком би се они осјећали сигурно.“   *Учествовали сте у пројектима у организацији МРВ-а у БиХ. Шта мислите, у којиј мјери међурелигијски дијалог може помоћи у превазилажењу нетрпељивости која је букнула у посљедњем рату, а послије њега се на један изразит начин додатно продубила у држави у којој живимо?   „Надовезала бих се на претходно питање, међурелигијски дијалог је потребан јер млади то желе. Они то желе, само им ми не дозвољавамо јер имамо неке своје трауме, неке своје подјеле или интересе. Млади су врло комуникативни и врло лако успостављају односе, тако да су они већ дубоко у међурелигијском дијалогу. Они гдје се год сретну, а  видјела сам то у Мостару или код нас кад дођу у манастир, врло брзо успостављају контакт и немају никакав проблем да живе у вишерелигијским заједницама јер је нама и међурелигијски конфликт наметнут од политичара, а не од тога што је то наша потреба. Мени је било врло интересантно видјети како млади без икаквих комплекса разговарају и прихватају једни друге. Постоје и злоупотребе и радикалне групе али оне никад нису изворна потреба младог човјека већ су инструисане са стране од неког ко има неки свој интерес у томе и свакако је то нешто што је младим људима наметнуто. Зато је међурелигијски дијалог најнормалнија ствар и треба да се развија и поред свих потешкоћа јер ако он не може помоћи не знам шта може.“   *Ви се већ увелико спремате за прославу манастирске славе. Обично се много људи окупи и буде свечана и невјероватно   радосна атмосфера. Како ће бити ове године, с обзиром на пандемију која је цијели свијет помјерила из лежишта?   „Организоваћемо славу  тако да смањимо могућност евентуалног преношења заразе на најмању могућу мјеру. До сад нам је познато да се тај вирус најбрже шири у затвореном и климатизованом простору гдје је контакт међу људима близак и гдје људи могу бити изложени великој концетрацији вируса. Оно што ми можемо да урадимо је да људи не буду тако изложени и ако дође неко заражен, што може да се деси. Литургију ћемо служити вани, како сваке године и радимо, јер имамо велики простор испред цркве и много хладовине. Ове године и славску трпезу ћемо поставити вани, у нашој припрати. Тако ће свима бити пријатније, да будемо заједно али уз  препоручене мјере опреза. У овом великом искушењу које је погодило човјечанство породиле су се и неке добре ствари. Прије свега смо морали да станемо и размислимо о свом животу и приоритетима. Природа се одморила и никад прије није било толико птица у манастиру као посљедњих мјесеци. Људи су се вратили природи и сваки дан можемо видјети људе који шетају поред манастира или иду горе уз брдо до Павлове пећине. Болест је тешка, али није свако зло за зло, што би рекли,  него у њему има и неког добра.“   Разговарала: Миља Тупањанин,  секретар ОМС Требиње     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија.     Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице.   Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје.     Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају.   Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне.   И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота.   Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе.   Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин.     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...