Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Оче, јуче сам посетила ваш манастир. Нажалост нисмо се видели јер смо стигли у време одмора. Манастир је прелеп и даће Бог да долазимо чешће.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče, odakle je ovo pravilo? Prijatelj mi kaže sledeće - Где постоји то правило? Црква је до 11. века у Византији признавала грађански брак и супружнике причешћивала.

 

Истина, било је разних пракси у историји Цркве. Заправо св. тајна брака није постојала од старине у данашњем облику. Када су двоје младих људи ступали у заједницу одлазили су Епископу који им је на црквеном сабрању (Литургији) давао пред целом заједницом благослов за заједнички живот, а потом су се причешћивали. Заправо, то је језгро св. тајне брака коју имамо данас у мало разрађенијој форми са више молитава.

 

Дакле, у основи стоји благослов Епископа који се даје у оквиру Св. Литургије и сагласност (амин) које даје црквено сабрање на молитву предстојатеља. Ако је Црква признавала грађански брак то је засигурно било у сличној форми јер је свака врста заједнице човека и жене без благослова Епископа, односно свештеника, заправо живот у греху. Да ли ће тај благослов бити у виду самог црквеног обреда венчања према постојећем обреду, или у виду посебне молитве која се прочита у Цркви како би се црквено оснажио постојећи брак, или пак, у форми личног благослова по нарочитом расуђивању Епископа којим се благосиља постојећи заједнички живот и причешће, то зависи од праксе у појединим Епархијама и помесним Црквама.

 

Аутоматско прихватање вишегодишњег заједничког живота у грађанском браку, као потпуно валидној замени за брак благословен од стране Цркве, по мојим сазнањима није део православног предања. Брак у хришћанској традицији није само заједнички живот човека и жене, већ живот који иконизује тајну Христа и Цркве. Он је суштински утемељен на Евхаристији, а Евхаристије нема без Цркве и благослова предстојатеља.

 

Лично сам присталица идеје да се за старије људе који су у дугогодишњем грађанском браку напише краћи обред, молитва покајног карактера, коју би Епископ или свештеник прочитао у храму након исповести супружника и дао им благослов да се причесте.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

http://srbin.info/2014/12/13/tajna-misteriozne-srpske-princeze-teodora-izgubljena-cerka-cara-dusana/

 

Оче Саво, како Ви гледате на овај текст?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Истина, било је разних пракси у историји Цркве. Заправо св. тајна брака није постојала од старине у данашњем облику. Када су двоје младих људи ступали у заједницу одлазили су Епископу који им је на црквеном сабрању (Литургији) давао пред целом заједницом благослов за заједнички живот, а потом су се причешћивали. Заправо, то је језгро св. тајне брака коју имамо данас у мало разрађенијој форми са више молитава.

 

Дакле, у основи стоји благослов Епископа који се даје у оквиру Св. Литургије и сагласност (амин) које даје црквено сабрање на молитву предстојатеља. Ако је Црква признавала грађански брак то је засигурно било у сличној форми јер је свака врста заједнице човека и жене без благослова Епископа, односно свештеника, заправо живот у греху. Да ли ће тај благослов бити у виду самог црквеног обреда венчања према постојећем обреду, или у виду посебне молитве која се прочита у Цркви како би се црквено оснажио постојећи брак, или пак, у форми личног благослова по нарочитом расуђивању Епископа којим се благосиља постојећи заједнички живот и причешће, то зависи од праксе у појединим Епархијама и помесним Црквама.

 

Аутоматско прихватање вишегодишњег заједничког живота у грађанском браку, као потпуно валидној замени за брак благословен од стране Цркве, по мојим сазнањима није део православног предања. Брак у хришћанској традицији није само заједнички живот човека и жене, већ живот који иконизује тајну Христа и Цркве. Он је суштински утемељен на Евхаристији, а Евхаристије нема без Цркве и благослова предстојатеља.

 

Лично сам присталица идеје да се за старије људе који су у дугогодишњем грађанском браку напише краћи обред, молитва покајног карактера, коју би Епископ или свештеник прочитао у храму након исповести супружника и дао им благослов да се причесте.

Bio sam u građanskom braku sa suprugom 17 godina. I decu smo dobili, i trista nas je đavola pratilo tih 17 godina a onda s blagoslovom svog duhovnika venčali smo se pred Gospodom prošle godine. Verujem da je zaista od tad naš brak zaista blagosloven i uveravam vas da se zaista desila promena. Ja to ne znam da opišem, ali tvrdim aposteriori da je sve mnogo bolje i drugačije nego pre.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bio sam u građanskom braku sa suprugom 17 godina. I decu smo dobili, i trista nas je đavola pratilo tih 17 godina a onda s blagoslovom svog duhovnika venčali smo se pred Gospodom prošle godine. Verujem da je zaista od tad naš brak zaista blagosloven i uveravam vas da se zaista desila promena. Ja to ne znam da opišem, ali tvrdim aposteriori da je sve mnogo bolje i drugačije nego pre.

Исти случај ,само да потрврдим твоје речи.Ми после 15 година, пре 2 године и Богу хвала, све на боље и ми и деца и у сваком смислу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

-Нико не може доћи к мени ако га не довуче отац који ме посла; и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан.

 

-И рече: зато вам рекох да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од оца мојега.

 

https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&book=43&chap=6

 

Како разумијете ове ријечи Христове, како их тумачите у односу на себе и уопште у односу на људе?

 

Унапријед хвала за одговор!

 

У оба ова цитата из 6. главе Јеванђеља по Јовану Господ Христос сведочи тајну да ништа што чини у домостроју спасења не бива без Оца и Духа Светога, и да Отац ништа не чини без Сина и Духа Светога који из Оца вечно исходи и Сином се даје. Све бива у савршеном тројичном садејству. Ни Син без Духа, ни Дух без Сина ништа не чине, него заједно извршавају вољу Оца. Отац Небески оне који имају добро настројење срца и који улажу духовни труд да нађу пут ка истини привлачи Своме Сину благодатним дејством Духа Светога. Господ нам овим речима открива да сами по својим моћима нисмо у могућности да нађемо пут ка Богу. Без Духа Светога не можемо да познамо Христа као Сина Божијег, а Бог Отац нас познаје и прихвата једино у Сину Своме Јединородном. Зато нема приступа Оцу нико ко није задобио заједницу у Христу Исусу благодатним дејством Духа Светога, који нас учвршћује у Цркви, Телу Христовом и чини нас заједничарима Свете Тројице, Једнога Бога који се познаје у три једносушне и нераздељиве ипостаси.

 

Како се ово учење одражава на наш живот? Пре свега морамо да схватимо да смо позвани да у Христу Исусу постанемо причасници вечног живота који нам се од Оца Духом Светим даје као дар, да постанемо „причасници божанске природе“ (κοινωνοί θείας φύσεως) 2Пет 1, 4. То је циљ нашег постојања и то је спасење, оцелотворење, човека који је створен по лику Божијем, али и на динамичко узрастање у заједници са Богом. Онај који не задобије Духа Светога, и не позна Христа као Господа и кроз њега Оца Небеског заувек ће остати недовршен, у својеврсном полупостојању које је ништа друго него вечна тама и духовна смрт.

 

Да бисмо остварили заједницу са Богом потребно је не само да примимо крштење, већ и да заживимо крштењским заветом, тј. да свучемо старог човека и обучемо се у новога, у Христа Господа, а то не бива другачије него кроз Цркву, кроз свете тајне и врлине. Бога је познао само онај који врши његове заповести и у њима види живот вечни, учи нас Господ. „Који мене љуби, заповијести моје држи; а ко мене не љуби, заповијести моје не држи (Јн. 14,21.24) каже Господ. А апостол Павле нас учи шта је љубав: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1 Кор. 13,48).

 

Богопознање и вера у Господа није интелектуални процес (често чујемо верујем да Бог постоји, или нешто тамо постоји) већ нови живот, постајемо нова твар у Христу и задобијамо потпуно други однос према свему око нас, посебно према ближњима. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1 Јн. 4,16) и без љубави немогуће је познати Бога. Бога познајемо, дакле, љубављу и трудом у врлинама. Присиљавањем себе на вршење заповести Божијих отварамо двери свога срца за благодат Божију, благодат Духа Светога, без које не можемо јестествено познати Христа као Бога који је слика доброте Очеве, печат истоветни, Који показује у себи Оца; Христа који је Логос живи, Бог истинити, предвечна Премудрост, Живот, Освећење, Сила… (уп. Анафора Литургије Св. Василија Великог).

 

Тајна охристовљења најупечатљивије се показује и потврђује у Св. Литургији, која нас опет и опет уводи и утврђује у евхаристијском начину постојања. У Светој Литургији живимо тајну будућег века, већ сада и овде; будући многи, а постајући једно у Христу, у заједници једног Хлеба Господњег и Једне Чаше. Отуда, сваки грех, свака мржња, себичност, гордост, нечистота удаљава нас од вечног живота и уводи у свет полупостојања. Овладани страстима и грехом као неприродним начином постојања не познајемо Христа као Бога срцем својим и наша вера постаје интелектуална дисциплина. Наше срце затвара се за благодат Духа Светога и у ближњем не препознајемо конститутивни део сопственог постојања већ га доживљавамо као конкуренцију, сметњу и непријатеља. У таквом стању, без покајања, целовитог преумљења и промене начина живота никада нећемо доћи у Дом Очев и васпоставити у себи лик Божији по коме смо створени. Зато нема ни вере, ни љубави ни наде без подвига, а подвиг је стални напор да изађемо из свог уског и себичног ЈА и заснујемо своје постојање у Христу Господу који нас Духом Светим уводи у вечну заједницу са Оцем Својим Небеским.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce Savo ovaj clan https://www.pouke.org/forum/user/7712-muramasa/ postavio je neki dio ovog teksta na mom profilu,pa bih volio ako mozete da rastumacite da bi on,ja i ostali shvatili to.

 

 

 

 

 

 

@Sveti Serafim Sarovski Čudesno obraćenje mladića Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Bio je dan uoči Božića. - Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu jer je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bih ja i tata bili srećni kada bi ti pošao u crkvu. Sin je razdraženo odgovorio: - Ja sam vam već mnogo puta rekao da tamo nemam šta da radim …Šta ću dobiti u toj tesnoti i praznini? - Pazi Kolja da te Gospod ne kazni zbog tih reči.- skrušeno je rekla majka. Te večeri se sinu desilo sledeće: pružio je ruku da bi uzeo nešto sa police i uzviknuo je od bola. Nije mogao da pomeri ruku od bola ispod miške. Bol je postajao sve veći i ispod miške je počeo da raste tumor. Doktor koga su pozvali ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba čekati dok tumor u potpunosti ne sazre, da se može operisati. Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim Kolja nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kada mu je majka predskazala Božiju kaznu. On još nije sasvim izgubio veru i savest mu se probudila. Primetio je kod majke novu ikonu prepodobnog Serafima, koji je tek bio proslavljen. Uveče je upitao majku: - Daj mi preko noći ikonu prepodobnog Serafima. Majku je u toku noći razbudio Koljin krik. Potrčala je u njegovu sobu i ugledala sledeći prizor: Kolja je sedeo na krevetu, a krevet i pod ispred njega je bio pun gnoja. Kolja je bio uznemiren i govorio je sa snebivanjem: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne izmenim život. Zatim je prepodobni dodirnuo moju bolnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava. Ovaj dogadjaj je potpuno promenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Kada ju je završio primio je monaštvo sa imenom Serafima i potom je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, “Bogorodičin starac”, kako su ga zvali radi posebnog poštovanja Majke Božije.

 

Ово је заиста врло лепа и поучна прича која показује чудесно деловање благодати Божије молитвама Св. Серафима Саровског. Много пута у животу можемо да научимо да Бог може да пробуди душу припуштањем неког привременог страдања које треба да омекша човеково срце да би се оно отворило за љубав Божију. А благодат Божија делује на чудесан и натрпиродан начин, како и певамо у Цркви: "Идјеже бо хошчет Бог измјењајетсја јестества чин – тј: Тамо где хоће Бог мјења се и природни ток ствари!"

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zbog cega je Bog pobio zivotinje u potopu? One nisu gresne,a Bog je mogao da ih spase na cudesan nacin?

 

Наравно, у животињама, као и уосталом, у васцелој бесловесној твари нема греха јер нема ни слободе. Човек је изгубивши заједницу са Богом сву твар увукао у ропство пропадљивости због чега и "сва твар уздише и тугује са нама" (уп. Рим 8.22). Грех је последица злоупотребљене слободе. Потоп из времена Ноја слика је крштења у коме умиремо старом човеку да бисмо се родили у новом. Будући да су људи тога времена запали у велико богоодступништво, Бог је према библијском предању припустио потоп како би обновио људски род. Наравно, требало је да прођу још многе генерације док сам Син Божији није постао човек и освештао људску природу, учинивши је богопричасном.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помоз Бог Оче!

 

Како бисте посаветовали бездетне супужнике?

 

То је велики крст, али не треба губити наду у Господа. Сетимо се само повести о Ани, мајци пророка Самуила 1. Самуилова 2:1-21. Након дугих молитви и плача Господ је услишио њене молитве и она је затруднела и родила сина и посветила га Богу од самог детињства. Ана је после родила још три сина и три кћерке. Такође не заборавимо ни Јелисавету и Захарију који су били у годинама и којима је Бог подарио сина, Св. Јована Претечу. Још је много и других примера и у Св. Писму и у житијама светих. Зато је важно да стално будете у молитви, али истовремено да благодарите Богу и увек говорите да буде воља Божија.

 

Ако имате могућности да набавите лозу Св. Симеона из манастира Хиландара било би добро и корисно. Знам неколико случајева да су бездетни родитељи добили децу захваљујући овој чудотворној лози која делује по молитвама Св. Симеона.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је велики крст, али не треба губити наду у Господа. Сетимо се само повести о Ани, мајци пророка Самуила 1. Самуилова 2:1-21. Након дугих молитви и плача Господ је услишио њене молитве и она је затруднела и родила сина и посветила га Богу од самог детињства. Ана је после родила још три сина и три кћерке. Такође не заборавимо ни Јелисавету и Захарију који су били у годинама и којима је Бог подарио сина, Св. Јована Претечу. Још је много и других примера и у Св. Писму и у житијама светих. Зато је важно да стално будете у молитви, али истовремено да благодарите Богу и увек говорите да буде воља Божија.

 

Ако имате могућности да набавите лозу Св. Симеона из манастира Хиландара било би добро и корисно. Знам неколико случајева да су бездетни родитељи добили децу захваљујући овој чудотворној лози која делује по молитвама Св. Симеона.

 

Хвала на одговору. Закључујем да је најбитније да се молимо да буде воља Божија.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

http://srbin.info/2014/12/13/tajna-misteriozne-srpske-princeze-teodora-izgubljena-cerka-cara-dusana/

 

Оче Саво, како Ви гледате на овај текст?

 

Текст је занимљив. Заиста је непознато ко је та личност на дечанској фресци која приказује царицу Јелену и малог Уроша. Најчешћа теорија је да је реч о Симеону (Синиши), сину Св. Краља Стефана Дечанског и Марије Палеолог или можда чак о принцези за коју је Урош као мали верен. Мислим да ће то остати тајна јер натпис није сачуван. У Дечанима имамо јој једну фреску на којој је приказан Синиша и постоји извесна сличност.

https://fotki.yandex.ru/next/users/diomedes2/album/336251/view/778688

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      -Многобројни народ који притиче са свих страна у манастир Туман живо је сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 22.фебруара 2020. године у манастир Туман. Његову Светост Патријарха је дочекао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије са братством манастира и верним народом. У поздравној беседи епископ Игнатије је заблагодарио Његовој Светости што је Епархију браничевску и манастир, братство и верни народ удостојио патријарашког благослова.   Његова Светост је поздравио Епископа и братију истакавши да је у данашњем тешком времену Тумане поклоничка светиња која сија широм Српске Цркве и у коју многобројни народ притиче са свих страна: -То је живо сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   После свечане доксологије Патријарх је обишао манастирски комплекс видно задивљен уређеношћу манастира.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од zoranzoks,
      Помаже Бог свима.
      Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи.
      И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,?
      Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала.
      Зоран
×
×
  • Креирај ново...