Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Оче Саво,

 

Ако сматрате да је питање неумесно- не морате да одговорите.

 

На интернету се појављују текстови извесног Игора Војиновића где на веома гнусан начин вређа Вас и манастир Високи Дечани.

 

Ко је он и зашто то ради?

 

Непријатно ми је да говорим о овим темама, јер, нажалост, има оних који и мене и наше дечанско братство потпуно безразложно ненавиде и не бирају прилику да говоре против нас. Искрено речено, Војиновића уопште не познајем и колико сам стигао за пар минута да проверим преког гугла, реч је о човеку који је повезан са сајтовима ФБРепортер и Срби на окуп који су у спрези са следбеницима м. Артемија. Мислим да то говори доста само по себи. Претпостављам да све што Војиновић говори о Дечанима и мени лично долази управо из тих кругова јер се већином рециклирају исте клевете. Надам се да ће бити прилике да Игор једном дође до Дечана и да види да није онако како га уче они који ни њему ни нама добра не мисле.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

 

Oče Savo

 

Blagodarim na Vašem odgovoru i vremenu koje ste mi posvetili i molim za Vaš blagoslov na početku ovog časnog posta. 

 

 

 

 

Користим прилику да и Вама и свим учесницима овог форума пожелим срећан и благословен почетак Божићног поста. Нека би нас Господ удостојио да у миру и духовној радости дочекамо празник Роджества Христовог.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче. колико је данас потребна мисија Цркве? Млади људи имају другачији приступ животу, вери, обичајима...

 

Да ли они схватају "црквену бирократију"? Теолошки језик? 

 

На пример: Ако се каже да је нешто природно, другачије се схвата у језику православне теологије а другачије у језику науке. 

 

Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.

 

Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света. 

 

Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.

 

О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.

 

Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију. 

 

Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.

 

У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.

 

На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Благословите Оче.

Имам питање за Вас у вези са достојним/недостојним причешћивањем.Занима ме да ли је достојно причестити особу која је у браку,али није вјенчана у Цркви?! Наиме,у Босни прије рата се јако мало бракова закључивало у Цркви и сад се ти људи махом причешћују,јер скоро нико не зна да ли је или није такво причешћивање достојно.Пошто је то пракса у мојој парохији,а већином се ради о таквим браковима,занима ме Ваше мишљење о томе пошто ни моји родитељи такође нису вјенчани у Цркви.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Благословите Оче.

Имам питање за Вас у вези са достојним/недостојним причешћивањем.Занима ме да ли је достојно причестити особу која је у браку,али није вјенчана у Цркви?! Наиме,у Босни прије рата се јако мало бракова закључивало у Цркви и сад се ти људи махом причешћују,јер скоро нико не зна да ли је или није такво причешћивање достојно.Пошто је то пракса у мојој парохији,а већином се ради о таквим браковима,занима ме Ваше мишљење о томе пошто ни моји родитељи такође нису вјенчани у Цркви.

 

Ni moji roditelji nisu vencani u crkvi, evo nagovaram ih vec godinu da na da im orgnizujemo vencanje u crkvi :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

Оче,

 

Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима? 

Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. То закључујем у разговорима које водим са људима из Цркве и то ме веома буни и некако се коси са оним "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". Ако оно у својој пуноћи сапостоји овом свету, онда шта чекамо кад је оно ту у пуноти? Или је другачије?

 

Молим вас појасните ми ово.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Многопоштовани у Христу Богу оче и брате Саво, свако добро Вама и Вашој братији од Васкрслог Господа и спаса нашег Исуса Христа!

 

Оче Саво,

 

Како да данас човек стекне мир? Знам да је питање "опште" и Вама вероватно често постављано али волео бих да прочитам како је то код монаха.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Благословите Оче.

Имам питање за Вас у вези са достојним/недостојним причешћивањем.Занима ме да ли је достојно причестити особу која је у браку,али није вјенчана у Цркви?! Наиме,у Босни прије рата се јако мало бракова закључивало у Цркви и сад се ти људи махом причешћују,јер скоро нико не зна да ли је или није такво причешћивање достојно.Пошто је то пракса у мојој парохији,а већином се ради о таквим браковима,занима ме Ваше мишљење о томе пошто ни моји родитељи такође нису вјенчани у Цркви.

 

Према правилима наше Цркве човек и жена који живе заједно могу да се причешћују само уколико су црквено венчани, тј. уколико је Црква благословила њихову заједницу. Зато је веома важно да се обави св. тајна венчања. Било би добро да је написан посебан обред за оне који су ступили у грађански брак и верно живели у њему, а који сада желе да добију благослов Цркве да наставе свој брачни живот и да се редовно причешчћују. То би могао да буде обред покајног карактера, као на пример, обред за другобрачнике, посебно имајући у виду да су они који траже благослов Цркве већ извели децу на пут. Мислим да би то било много боље решење него да се код већ остарелих људи обавља обред венчања као да је реч о младобрачницима који тек започињу брачни живот. Наравно, у крајњем случају, све, па и одговор на питање које сте поставили, зависи од расуђивања надлежног Епископа и његовог благослова.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче,

 

Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима? 

Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. То закључујем у разговорима које водим са људима из Цркве и то ме веома буни и некако се коси са оним "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". Ако оно у својој пуноћи сапостоји овом свету, онда шта чекамо кад је оно ту у пуноти? Или је другачије?

 

Молим вас појасните ми ово.

 

Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља  - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.

 

Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.

 

И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Према правилима наше Цркве човек и жена који живе заједно могу да се причешћују само уколико су црквено венчани, тј. уколико је Црква благословила њихову заједницу.

 

Oče, odakle je ovo pravilo? Prijatelj mi kaže sledeće - Где постоји то правило? Црква је до 11. века у Византији признавала грађански брак и супружнике причешћивала.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

-Нико не може доћи к мени ако га не довуче отац који ме посла; и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан.


 


-И рече: зато вам рекох да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од оца мојега.


 


https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&book=43&chap=6


 


Како разумијете ове ријечи Христове, како их тумачите у односу на себе и уопште у односу на људе?


 


Унапријед хвала за одговор!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Oce Savo ovaj clan https://www.pouke.org/forum/user/7712-muramasa/ postavio je neki dio ovog teksta na mom profilu,pa bih volio ako mozete da rastumacite da bi on,ja i ostali shvatili to.

 

 

 

 

 

 

@Sveti Serafim Sarovski Čudesno obraćenje mladića Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Bio je dan uoči Božića. - Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu jer je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bih ja i tata bili srećni kada bi ti pošao u crkvu. Sin je razdraženo odgovorio: - Ja sam vam već mnogo puta rekao da tamo nemam šta da radim …Šta ću dobiti u toj tesnoti i praznini? - Pazi Kolja da te Gospod ne kazni zbog tih reči.- skrušeno je rekla majka. Te večeri se sinu desilo sledeće: pružio je ruku da bi uzeo nešto sa police i uzviknuo je od bola. Nije mogao da pomeri ruku od bola ispod miške. Bol je postajao sve veći i ispod miške je počeo da raste tumor. Doktor koga su pozvali ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba čekati dok tumor u potpunosti ne sazre, da se može operisati. Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim Kolja nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kada mu je majka predskazala Božiju kaznu. On još nije sasvim izgubio veru i savest mu se probudila. Primetio je kod majke novu ikonu prepodobnog Serafima, koji je tek bio proslavljen. Uveče je upitao majku: - Daj mi preko noći ikonu prepodobnog Serafima. Majku je u toku noći razbudio Koljin krik. Potrčala je u njegovu sobu i ugledala sledeći prizor: Kolja je sedeo na krevetu, a krevet i pod ispred njega je bio pun gnoja. Kolja je bio uznemiren i govorio je sa snebivanjem: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne izmenim život. Zatim je prepodobni dodirnuo moju bolnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava. Ovaj dogadjaj je potpuno promenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Kada ju je završio primio je monaštvo sa imenom Serafima i potom je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, “Bogorodičin starac”, kako su ga zvali radi posebnog poštovanja Majke Božije.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од zoranzoks,
      Помаже Бог свима.
      Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи.
      И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,?
      Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала.
      Зоран
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора.     Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи.   По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији.   „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир.   Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...