Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Саво, дал је могуће то да икона мироточи код људи који су у расколу са Црквом, мислим конкретно на монаха Артемија и остале са њим? Пошто видим да су избацили неки снимак где мироточи икона Св. Василија...Можда је то нека подвала?...или на крају крајева, да ли уопште икона и мироточење морају да се доводе у везу са расколницима, у том смислу да је њено мироточење својеврсно легитимисање њихових (његовог) антицрквених поступака?

 

Чуда која нам Бог даје дешавају се свуда око нас, читава природа је препуна чуда јер Дух свети оживотворава васцелу твар приводећи је ка њеном коначном циљу - да постане Црква Божија - Тело Христово. Највећи проблем јесте како тумачимо чуда и друге необјашњиве феномене око нас. Ако то чинимо да бисмо друге или сами себе уверили у оно што верујемо, или још горе, у неку идеологију, мислим да смо на погрешном путу. Прочитајмо овај пасус о. Александра Шмемана који тако лепо говори о Божијим чудима и слободи:

 

Нигде и никада и ниједном Христос није за Себе казао да се родио на чудесан начин - никада није употребио тај "доказ". И док је, у страшној агонији и остављен од свих, висио разапет на Крсту, присутни су Му се ругали и тражили од Њега да учини управо чудо, говорећи: "Сиђи са Крста и повероваћемо у Тебе". Али, Он није сишао са Крста и они нису поверовали у Њега. Они, пак, који су поверовали у Њега поверовали су управо због тога што није сишао са Крста, јер су осетили сву божанскост, сву бескрајну висину Његовог смирења и свепраштања које је засијало са Крста, речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта чиие...".

Понављам, ни у Јеванђељу, ни у истинској хришћанској вери нема одношења према чуду као према доказу. Таквог одношења нема управо због тога што би чудо као доказ лишило човека онога што Хришћанство у човеку сматра најдрагоценијим: његове слободе. Христос хоће да људи у Њега поверују слободно, а не под принудом "чуда". "Ако ме волите - говори Христос - заиовести Моје испуњавајте...". И ми волимо Христа - премда, авај, у тако малој мери! - не због Његових чуда, нити због Његове свемоћи, већ због Његове љубави и смирења, због тога што - да се послужимо речима оних који су Га уживо слушали - "ниједан човек никада није говорио као што говори тај Човек". (Вечнодевственост Мајке Божије, А. Шмеман).

 

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда. На пример ако се код расколника или јеретика деси неко чудо они то обично тумаче као доказ исправности свог (погрешног) веровања или (не)односа према Цркви, а смисао Божијих чуда је управо позив на покајање и сагледавање тајне Божије ван уских оквира у које они најчешће смештају Бога и Цркву Божију. Другим речима, ако се догоди неко чудо и на то реагујемо са смирењем и покајањем мењајући свој живот и отварајући срце за Бога и ближње поступамо исправно. Међутим, ако се погордимо и то припишемо сопственој праведности, непогрешивости и још више покажемо нетрпељивости према ближњима дефинитивно смо на погрешном путу и таква чуда нам бивају на духовну штету, не сама по себи (не дао Бог) већ због начина како на њих реагујемо. Наравно, не смемо заборавити да се нечастиви руга Богу и људима и често производи лажна чуда која људе учвршћују у прелести и мржњи. Важно је разликовати духове, а све се по плодовима познаје. Од Бога долази мир, љубав, кротост, а од ђавола немир, мржња, гордост и сл.

 

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи. Сетимо се старца Зосиме из романа Браћа Карамазови. Иако је старац био светога живота и сви су очекивали да његово тело остане нетрулежно то се није догодило. Наравно, разлог није у томе што старац није био света душа. Напротив, он је био оличење савршене доброте и покајања, већ управо у томе што Бог не дозвољава да га увек сместимо у границе свог разума и логике. Чињеница је да су тела многих светитеља остала нетрулежна, али исто од многих светитеља остале су нам само њихове кости. Тражење знакова под сваку цену је веома опасно и Бог нас учи да верујемо слободно, а не под принудом физичких феномена и чуда. На сличан начин имамо примере великих грешника за које многи самозвани праведници одмах потрче да кажу да иду у вечну пропаст, а они у неком кључном моменту покажу најдубље покајање, љубав и спремност на жртву. Дакле, моралистички приступ овим питањима је крајње опасан и дубоко неправославан.

 

Зато као православни хришћани треба да будемо отворени за дубине тајне Божије која се пројављује свуда око нас и да никада не заборавимо да је Бог проговорио и кроз Валамову магарицу. Важно је дакле расуђивање, а право расуђивање проистиче увек из смирења и љубави. Увек морамо да имамо у виду да Бог хоће да се сви спасу и да васцелу твар преведе у вечно постојање, вечну радост и заједницу са Њим. 

 

Конкретно у вези наше браће и сестара који следују о. Артемију, искрено се молим да сви заједно у вечности обитавамо у радости Господа нашега. Важно је само да не изгубе заједницу са Црквом и да на друге гледају са више праштања и љубави. Уколико Бог пројави међу њима неко чудо и отвори им срце да се врате Цркви, слава Богу. Биће то велика радост и за њих и све нас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда.  ....

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи.

 

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије. Заправо, чуда која се дешавају у свету око нас, а посебно чуда која Бог чини преко својих светитеља заправо су природан начин функционисања створене природе. Ми их доживљавамо као нешто необично зато што живимо и даље под теретом пале природе и немамо духовне очи да бисмо разумели свет око себе. Зато је познање везано за аскезу. Без ослобођења од самољубља и свих страсти које извиру из њега нисмо у стању ништа правилно да разумемо јер је око наше душе тамно. "Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" Мт. 6, 23. "Ко сваког часа посматра своју душу, његово срце се радује откривењима. Ко виђење ума свога усредсређује унутар себе самог, тај види у себи зору Духа", каже Св. Исак Сирин.

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање. То је потпуно други приступ који не негира рационалност човекове природе, већ је повезује са "срцем" које означава интуитивни, духовни начин познања, које не долази од обраде информација, већ бива у контексту заједнице са Богом и љубави према ближњима. Ми треба да љубављу познајемо и разумемо, а не само интелектом. Отуда је један од најважнијих начина познања молитва, као лично општење са Богом, молитва као испражњење ума од заглушујућег шума разних помисли и осећања, да бисмо задобили "ум Христов" и Христом познали и разумели и оно што је било, што јесте и што ће бити. Свега тога нема без љубави према ближњима. Отуда је свако познање и Бога и света без подвига љубави оно што св. Исак Сирин назива "гимнастиком ума".

 

Када чуда посматрамо са та два становишта неизбежно долази до великих размимоилажења. Житија светих на пример нису биографије светитеља, већ њихове иконе изражене у речи. Житија треба да нам представе духовни лик светитеља као аутентичног човека, а не да нам пренесу суве историјске и биографске елементе. Зато када у житијама светих понекад наилазимо на невероватне догађаје треба их духовно разумевати. На исти начин иконе и фреске нису фотографије светитеља, већ нам представљају светитеље у преображеној природи, онакве какви ће у вечности бити у слави Божијој. У нашој вери све је у тој обрнутој перспективи коју имамо и у нашој предањској иконографији. Стварност је заправо оно што ће бити, а не оно што сада видимо и доживљавамо својим чулима. Зато су и чуда Божија пројаве есхатолошке стварности као зраци светлости који пролазе кроз тамне облаке пале природе и непрестано објављују радост будућег века које долази и већ је ту међу нама јер је Син Божији постао човек, пострадао нас ради и васкрсао. Отуда је управо Христос као личност та перспектива из које морамо да разумевамо свет и све појаве у њему. Без Христа, све је тумарање по тами и безнађу и води вечној смрти. А са Христом све је пуно радости и смисла.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије.

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање.

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Portentum ergo fit non contra naturam, sed contra quam est nota natura.


(Дакле, чудо бива не противно природи, већ противно ономе што се о природи зна.)


Свети Августин


Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!

 

Захваљујем на честиткама. Славу Св. Краља смо лепо и свечано прославили. Можете погледати фотографије на епархијском сајту: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/svecano-proslavljena-ktitorska-slava-manastira-visoki-decani-sv-kralj-stefan-decanski као и на фејсбук страници Епархије https://www.facebook.com/media/set/?set=a.778165342257132.1073742025.490289297711406&type=1&l=e0b5e68c7a

 

Нека Бог све учеснике нашег форума укрепи молитвама Св. Великомученика краља Стефана Дечанског.

 

Братски поздрави из Дечана

 

(нисам заборавио на питање о мисији у Цркви. Надам се да ћу на њега брзо одговорити)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.

 

 

Уопште немам намеру да омаловажавам значај науке. Много ме интересује наука и редовно читам о научним истраживањима, дубоко верујући да је Бог човеку дао рационални ум како би и на тај начин (али не само на тај начин) разумео свет око себе и "владао земљом" (Постање, 1.28). Ово је веома важно да правилно разумемо. Ми верујемо да је Бог створио човека не као свог роба, већ као сарадника у процесу спасења твари, односно њеног увођења у вечно постојање. Зато Бог даје заповест „владајте земљом“. Према Св. Златоусту у тој заповести се показује једно од својстава човекове боголикости. Човек није створен само по икони (образу) Божијем,  већ и по подобију тј. позван је да својом слободном вољом оствари себе као боголику личност. Боголикост човеку, дакле, није наметнута силом, она се остварују кроз наш однос према другим људима, према творевини Божијој. 
 
Уз сво поштовање према науци, ипак тајна живота и даље остаје недокучива за човеков интелект. Разумемо одређене биохемијске и биолошке процесе и вероватно ћемо их у будућности разумети још боље, али не верујем да ће човек бити у стању да вештачки створи живот. У свему овоме важно је да разумемо да циљ вере није да објасни научне чињенице нити да их доводи у сумњу. Вера и егзактна наука потпуно су два различита искуства. Вера је заснована на интуитивној спознаји и личног је карактера. Свет око себе и друге познајемо у заједници коју са другима остварујемо у Христу, односно љубављу познајемо, као што и Бог нас познаје у љубави. Наука се заснива на чињеницама и прихватљива је за нас хриишћане само уколико не прелази ван онога што се чињенично може доказати. Другим речима, наука када је схваћена на прави начин уопште не доводи у питање нашу хришћанску веру. Конфликт вере и науке више је био карактеристичан за хришћански Запад. На православном истоку Црква се није бавила науком нити борбом против науке, већ је развијала традиционални исихастички метод познања, који је сасвим другачији од рационалног познања, о чему сам говорио у претходном одговору.
 
Вера у потпуности почива на слободи и зато Божија чуда не доводе у питање нашу слободу и увек остављају могућност да их прихватимо или не, односно да их протумачимо као необичне природне феномене који ће једног дана можда бити објашњени. Да није тако вера би водила у негацију човекове слободе, а без слободе нема љубави и истинске заједнице са Богом. Када чујем да неко каже да нема Бога у потпуности разумем да за те људе Бог не постоји као део њиховог искуства. Погрешно је само да апсолутно негирамо оно што не можемо да прихватимо као део сопственог искуства. Дакле, Бог не постоји за оне који не верују у њега јер једноставно нису отворени за личну заједницу са њим. За оне који верују у личног Бога, вера није само интелектуална свест да Бог постоји, већ потреба сталног личног односа са њим, кроз молитву, кроз литургијски живот, укратко кроз заједницу у Цркви, за коју верујемо да је Тело Христово. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

 

У житију Св. Теодора Освештаног, ученика Св. Пахомија можемо да нађемо једну веома занимљиву анегдоту која показује разлику између философије и богословља као личног познања Бога

 

Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. - Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. - Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.

 

Имамо дакле два потпуно различита приступа познању, две гносеологије.  Познање Бога је виђење Бога и његове творевине у облагодађеном срцу и зато Господ каже „Блажени су чисти срцем јер ће они видети Бога“. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу, где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

 

Философија је заснована на концептуализацији. Људски раз(ум) будући ограничен није у могућности да позна свет какав јесте, већ га преноси у интелектуалне појмове који су само бледи одсјаји и символи реалности. Философске теорије заправо су рационалне комбинације тих појмова и симбола. Оне дају посебан осећај интелектуалног задовољства јер су нам приступачне пошто је човеков ум склон таквом спекулативном начину размишљања. Највећи проблем је у томе што нас такав начин размишљања уводи у свет интелектуалне маште и удаљује нас од реалности.

 

Наравно, Св. Оци су често користили од давнина језик философије како би и спекулативним, философским језиком изразили искуство познања личног Бога, али никада нису дозволили да се њихово духовно искуство сведе на ниво философије. Познање личног Бога које бива у љубави као заједници са другим у Христу потпуно је ван категорија људског интелекта. Зато постоји огроман јаз између философије која је плод „гимнастике ума“ како каже св. Исак Сирин и богословља које је доживљај заједнице у Христу. Истинско богословље познаћемо по плодовима његовим. Уколико нас речи неког богослова упућују на промену сопственог живота, на заједницу са другим, на праштање и борбу са грехом као неприродним начином постојања, засигурно је реч о о богонадахнутом учењу без озбира да ли је тај богослов користио спекулативни језик или је, пак, говорио простим језиком.

 

Тамо где нема очишћења срца нема ни познања Бога. Чак и најлепше теорије које нам могу изгледати као богонадахнуте богословске речи празне су уколико у њима нема силе Духа Светога. Речи облагодаћених људи који су задобили Духа Светога, који се населио у њиховом очишћеном срцу, плене силом, а не лепотом језика и мисли. Наша вера не почива на дефиницијама из катихизиса, већ на живом искуству заједнице са Христом који је једини „пут, истина и живот“.

 

Свакако, то не значи да је богословствовање непотребно и да нам је само довољно да читамо Св. Писмо. Речи које долазе из чистог срца и преносе искуство живог и личног Бога имају силу и делују као што делује и молитва. Зато читање дела Св. Отаца духовно изграђује и помаже нам да узрастамо у „уму Христовом“. Догматска учења и дефиниције Св. Сабора су веома важне, али оне не могу да замене знање које добијамо као дар Духа Светога. Те дефиниције само су оријентири који нас упућују у ком правцу можемо да (раз)умом појмимо дубину тајне Божије, колико је то у нашим ограниченим могућсностима.

 

Све што човек више узраста у љубави Божијој све више слуша оне неизрециве речи о којима говори Апостол Павле (2Кор. 12, 2-4) и залази у простор „божанственог примрака“, гнофоса (γνόφος) о коме говори Св. Дионисије Ареопагит. Према Св. Дионисију неприступна светлост у којој обитава Бог (уп. 1Тим. 6, 16) заправо је за човека „тајанствени примрак“, односно „примрак светлости γνόφος τοῦ φωτός о коме је пре њега говорио Св. Григорије Ниски. Према божанском Дионисију све што више излазимо из света логике улазимо у свет познања Бога као светлости. Ово није нека платонистичка спекулативна философија јер онај који напредује у познању Бога као светлости задобија љубав према свету. Љубав је мерило знања, и без љубави као посебног облагодаћеног односа према свему што је Бог створио и изнад свега љубави према Богу нема знања и мудрости. Учење Дионисијево пуно је логичких парадокса. Ми кроз не-виђење (δι' ἀβλεψίας) и кроз не-знање (καὶ ἀγνωσίας) долазимо до примрака који је изнад светлости, односно надсветлосни примрак (ὑπέρφωτον γνόφον). Отуда је пут ка истинском познању заправо на известан начин пут кроз не-виђење и не-знање да бисмо дошли до знања као виђења Бога. Познања Бога нема без подвига који је у суштини борба са нашим „ЈА“ које је отуђено од Бога и других. Монашка философија живота је сва заснована на овим основама и зато су у православној традицији манастири као пустињски универзитети били места где се не учи о Богу, већ где се Бог познаје и види. Истина, далеко смо ми данас од таквих идеала монаштва, али добро је да се подсетимо, нарочито ми монаси, који смо овај пут изабрали.

 

Мистичко искуство такође може да се претвори у интелектуалну дисциплину и, нажалост, управо у неким монашким круговима то се догодило и такве појаве биле су повод за разне јереси. Искушење гностицизма увек је пратило аутентичну православну мистику јер је правило вештачки јаз између знања до кога долазе мистичким искуством изабрани, духовна елита, док су оним простим и недоученим остављене моралне заповести. У аутентичној православној духовности то није одвојено једно од другог. До најдубљих духовних спознаја долази се управо служењем ближњима, смирењем и другим врлинама, којих, опет, нема без вршења заповести о којима Господ тако јасно и недвосмислено говори.

 

Светска философија, с друге стране, почива на категоризацији, поделама и отежава синтезу. Западно хришћанство је у средњем веку прихватило језик рационалистичке философије и управо на тај начин ушло у потпуно непотребан сукоб са философијом и светском науком. Западни теолози су се посветили рационалистичкој анализи као методу спознаје па су као научници који описују цвет у његовом хемијском саставу и у биолошким процесима који се дешавају у цвету изгубили способност да осете и познају лепоту цвета као целине. Он је за њих остао предмет анализе. У рационалистичком приступу свету око нас знање је изгубило везу са етиком и подвиг је постао сувишан. То је у основи крипто-платонизам јер се познање стварности гледа искључиво као активност душе, а тело је ту потпуно непотребно и безначајно. У православној традицији је сасвим другачије. Тело је и те како важно за духовну спознају јер пре свега православна традиција не прави вештачку поделу између тела и душе, као што то чине философи, и коначно она види човека као органску целину тела и душе. Отуда је телесна смрт тако трагична и васкрсење тако чудесан догађај који ће обновити човека у његовој пуноћи. Православна традиција увек приступа стварности холистички, целовито и из перспективе Божијег циља – скопоса, а светска философија се губи у бескрајним анализама и синтезама које су далеко од истине Божије.

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Последњу реченицу у претходном одговору бих мало променио, па молим уредника да је замени следећим пасусом:

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

 

Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно 
живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола. 
 
Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу. 
 
Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.
 
Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом. 
 
Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.
 
Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)
 
Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:
 
"А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Оче Саво,

 

Ако сматрате да је питање неумесно- не морате да одговорите.

 

На интернету се појављују текстови извесног Игора Војиновића где на веома гнусан начин вређа Вас и манастир Високи Дечани.

 

Ко је он и зашто то ради?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...