Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Оче Саво, дал је могуће то да икона мироточи код људи који су у расколу са Црквом, мислим конкретно на монаха Артемија и остале са њим? Пошто видим да су избацили неки снимак где мироточи икона Св. Василија...Можда је то нека подвала?...или на крају крајева, да ли уопште икона и мироточење морају да се доводе у везу са расколницима, у том смислу да је њено мироточење својеврсно легитимисање њихових (његовог) антицрквених поступака?

 

Чуда која нам Бог даје дешавају се свуда око нас, читава природа је препуна чуда јер Дух свети оживотворава васцелу твар приводећи је ка њеном коначном циљу - да постане Црква Божија - Тело Христово. Највећи проблем јесте како тумачимо чуда и друге необјашњиве феномене око нас. Ако то чинимо да бисмо друге или сами себе уверили у оно што верујемо, или још горе, у неку идеологију, мислим да смо на погрешном путу. Прочитајмо овај пасус о. Александра Шмемана који тако лепо говори о Божијим чудима и слободи:

 

Нигде и никада и ниједном Христос није за Себе казао да се родио на чудесан начин - никада није употребио тај "доказ". И док је, у страшној агонији и остављен од свих, висио разапет на Крсту, присутни су Му се ругали и тражили од Њега да учини управо чудо, говорећи: "Сиђи са Крста и повероваћемо у Тебе". Али, Он није сишао са Крста и они нису поверовали у Њега. Они, пак, који су поверовали у Њега поверовали су управо због тога што није сишао са Крста, јер су осетили сву божанскост, сву бескрајну висину Његовог смирења и свепраштања које је засијало са Крста, речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта чиие...".

Понављам, ни у Јеванђељу, ни у истинској хришћанској вери нема одношења према чуду као према доказу. Таквог одношења нема управо због тога што би чудо као доказ лишило човека онога што Хришћанство у човеку сматра најдрагоценијим: његове слободе. Христос хоће да људи у Њега поверују слободно, а не под принудом "чуда". "Ако ме волите - говори Христос - заиовести Моје испуњавајте...". И ми волимо Христа - премда, авај, у тако малој мери! - не због Његових чуда, нити због Његове свемоћи, већ због Његове љубави и смирења, због тога што - да се послужимо речима оних који су Га уживо слушали - "ниједан човек никада није говорио као што говори тај Човек". (Вечнодевственост Мајке Божије, А. Шмеман).

 

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда. На пример ако се код расколника или јеретика деси неко чудо они то обично тумаче као доказ исправности свог (погрешног) веровања или (не)односа према Цркви, а смисао Божијих чуда је управо позив на покајање и сагледавање тајне Божије ван уских оквира у које они најчешће смештају Бога и Цркву Божију. Другим речима, ако се догоди неко чудо и на то реагујемо са смирењем и покајањем мењајући свој живот и отварајући срце за Бога и ближње поступамо исправно. Међутим, ако се погордимо и то припишемо сопственој праведности, непогрешивости и још више покажемо нетрпељивости према ближњима дефинитивно смо на погрешном путу и таква чуда нам бивају на духовну штету, не сама по себи (не дао Бог) већ због начина како на њих реагујемо. Наравно, не смемо заборавити да се нечастиви руга Богу и људима и често производи лажна чуда која људе учвршћују у прелести и мржњи. Важно је разликовати духове, а све се по плодовима познаје. Од Бога долази мир, љубав, кротост, а од ђавола немир, мржња, гордост и сл.

 

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи. Сетимо се старца Зосиме из романа Браћа Карамазови. Иако је старац био светога живота и сви су очекивали да његово тело остане нетрулежно то се није догодило. Наравно, разлог није у томе што старац није био света душа. Напротив, он је био оличење савршене доброте и покајања, већ управо у томе што Бог не дозвољава да га увек сместимо у границе свог разума и логике. Чињеница је да су тела многих светитеља остала нетрулежна, али исто од многих светитеља остале су нам само њихове кости. Тражење знакова под сваку цену је веома опасно и Бог нас учи да верујемо слободно, а не под принудом физичких феномена и чуда. На сличан начин имамо примере великих грешника за које многи самозвани праведници одмах потрче да кажу да иду у вечну пропаст, а они у неком кључном моменту покажу најдубље покајање, љубав и спремност на жртву. Дакле, моралистички приступ овим питањима је крајње опасан и дубоко неправославан.

 

Зато као православни хришћани треба да будемо отворени за дубине тајне Божије која се пројављује свуда око нас и да никада не заборавимо да је Бог проговорио и кроз Валамову магарицу. Важно је дакле расуђивање, а право расуђивање проистиче увек из смирења и љубави. Увек морамо да имамо у виду да Бог хоће да се сви спасу и да васцелу твар преведе у вечно постојање, вечну радост и заједницу са Њим. 

 

Конкретно у вези наше браће и сестара који следују о. Артемију, искрено се молим да сви заједно у вечности обитавамо у радости Господа нашега. Важно је само да не изгубе заједницу са Црквом и да на друге гледају са више праштања и љубави. Уколико Бог пројави међу њима неко чудо и отвори им срце да се врате Цркви, слава Богу. Биће то велика радост и за њих и све нас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда.  ....

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи.

 

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије. Заправо, чуда која се дешавају у свету око нас, а посебно чуда која Бог чини преко својих светитеља заправо су природан начин функционисања створене природе. Ми их доживљавамо као нешто необично зато што живимо и даље под теретом пале природе и немамо духовне очи да бисмо разумели свет око себе. Зато је познање везано за аскезу. Без ослобођења од самољубља и свих страсти које извиру из њега нисмо у стању ништа правилно да разумемо јер је око наше душе тамно. "Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" Мт. 6, 23. "Ко сваког часа посматра своју душу, његово срце се радује откривењима. Ко виђење ума свога усредсређује унутар себе самог, тај види у себи зору Духа", каже Св. Исак Сирин.

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање. То је потпуно други приступ који не негира рационалност човекове природе, већ је повезује са "срцем" које означава интуитивни, духовни начин познања, које не долази од обраде информација, већ бива у контексту заједнице са Богом и љубави према ближњима. Ми треба да љубављу познајемо и разумемо, а не само интелектом. Отуда је један од најважнијих начина познања молитва, као лично општење са Богом, молитва као испражњење ума од заглушујућег шума разних помисли и осећања, да бисмо задобили "ум Христов" и Христом познали и разумели и оно што је било, што јесте и што ће бити. Свега тога нема без љубави према ближњима. Отуда је свако познање и Бога и света без подвига љубави оно што св. Исак Сирин назива "гимнастиком ума".

 

Када чуда посматрамо са та два становишта неизбежно долази до великих размимоилажења. Житија светих на пример нису биографије светитеља, већ њихове иконе изражене у речи. Житија треба да нам представе духовни лик светитеља као аутентичног човека, а не да нам пренесу суве историјске и биографске елементе. Зато када у житијама светих понекад наилазимо на невероватне догађаје треба их духовно разумевати. На исти начин иконе и фреске нису фотографије светитеља, већ нам представљају светитеље у преображеној природи, онакве какви ће у вечности бити у слави Божијој. У нашој вери све је у тој обрнутој перспективи коју имамо и у нашој предањској иконографији. Стварност је заправо оно што ће бити, а не оно што сада видимо и доживљавамо својим чулима. Зато су и чуда Божија пројаве есхатолошке стварности као зраци светлости који пролазе кроз тамне облаке пале природе и непрестано објављују радост будућег века које долази и већ је ту међу нама јер је Син Божији постао човек, пострадао нас ради и васкрсао. Отуда је управо Христос као личност та перспектива из које морамо да разумевамо свет и све појаве у њему. Без Христа, све је тумарање по тами и безнађу и води вечној смрти. А са Христом све је пуно радости и смисла.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије.

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање.

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Portentum ergo fit non contra naturam, sed contra quam est nota natura.


(Дакле, чудо бива не противно природи, већ противно ономе што се о природи зна.)


Свети Августин


Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!

 

Захваљујем на честиткама. Славу Св. Краља смо лепо и свечано прославили. Можете погледати фотографије на епархијском сајту: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/svecano-proslavljena-ktitorska-slava-manastira-visoki-decani-sv-kralj-stefan-decanski као и на фејсбук страници Епархије https://www.facebook.com/media/set/?set=a.778165342257132.1073742025.490289297711406&type=1&l=e0b5e68c7a

 

Нека Бог све учеснике нашег форума укрепи молитвама Св. Великомученика краља Стефана Дечанског.

 

Братски поздрави из Дечана

 

(нисам заборавио на питање о мисији у Цркви. Надам се да ћу на њега брзо одговорити)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.

 

 

Уопште немам намеру да омаловажавам значај науке. Много ме интересује наука и редовно читам о научним истраживањима, дубоко верујући да је Бог човеку дао рационални ум како би и на тај начин (али не само на тај начин) разумео свет око себе и "владао земљом" (Постање, 1.28). Ово је веома важно да правилно разумемо. Ми верујемо да је Бог створио човека не као свог роба, већ као сарадника у процесу спасења твари, односно њеног увођења у вечно постојање. Зато Бог даје заповест „владајте земљом“. Према Св. Златоусту у тој заповести се показује једно од својстава човекове боголикости. Човек није створен само по икони (образу) Божијем,  већ и по подобију тј. позван је да својом слободном вољом оствари себе као боголику личност. Боголикост човеку, дакле, није наметнута силом, она се остварују кроз наш однос према другим људима, према творевини Божијој. 
 
Уз сво поштовање према науци, ипак тајна живота и даље остаје недокучива за човеков интелект. Разумемо одређене биохемијске и биолошке процесе и вероватно ћемо их у будућности разумети још боље, али не верујем да ће човек бити у стању да вештачки створи живот. У свему овоме важно је да разумемо да циљ вере није да објасни научне чињенице нити да их доводи у сумњу. Вера и егзактна наука потпуно су два различита искуства. Вера је заснована на интуитивној спознаји и личног је карактера. Свет око себе и друге познајемо у заједници коју са другима остварујемо у Христу, односно љубављу познајемо, као што и Бог нас познаје у љубави. Наука се заснива на чињеницама и прихватљива је за нас хриишћане само уколико не прелази ван онога што се чињенично може доказати. Другим речима, наука када је схваћена на прави начин уопште не доводи у питање нашу хришћанску веру. Конфликт вере и науке више је био карактеристичан за хришћански Запад. На православном истоку Црква се није бавила науком нити борбом против науке, већ је развијала традиционални исихастички метод познања, који је сасвим другачији од рационалног познања, о чему сам говорио у претходном одговору.
 
Вера у потпуности почива на слободи и зато Божија чуда не доводе у питање нашу слободу и увек остављају могућност да их прихватимо или не, односно да их протумачимо као необичне природне феномене који ће једног дана можда бити објашњени. Да није тако вера би водила у негацију човекове слободе, а без слободе нема љубави и истинске заједнице са Богом. Када чујем да неко каже да нема Бога у потпуности разумем да за те људе Бог не постоји као део њиховог искуства. Погрешно је само да апсолутно негирамо оно што не можемо да прихватимо као део сопственог искуства. Дакле, Бог не постоји за оне који не верују у њега јер једноставно нису отворени за личну заједницу са њим. За оне који верују у личног Бога, вера није само интелектуална свест да Бог постоји, већ потреба сталног личног односа са њим, кроз молитву, кроз литургијски живот, укратко кроз заједницу у Цркви, за коју верујемо да је Тело Христово. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

 

У житију Св. Теодора Освештаног, ученика Св. Пахомија можемо да нађемо једну веома занимљиву анегдоту која показује разлику између философије и богословља као личног познања Бога

 

Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. - Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. - Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.

 

Имамо дакле два потпуно различита приступа познању, две гносеологије.  Познање Бога је виђење Бога и његове творевине у облагодађеном срцу и зато Господ каже „Блажени су чисти срцем јер ће они видети Бога“. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу, где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

 

Философија је заснована на концептуализацији. Људски раз(ум) будући ограничен није у могућности да позна свет какав јесте, већ га преноси у интелектуалне појмове који су само бледи одсјаји и символи реалности. Философске теорије заправо су рационалне комбинације тих појмова и симбола. Оне дају посебан осећај интелектуалног задовољства јер су нам приступачне пошто је човеков ум склон таквом спекулативном начину размишљања. Највећи проблем је у томе што нас такав начин размишљања уводи у свет интелектуалне маште и удаљује нас од реалности.

 

Наравно, Св. Оци су често користили од давнина језик философије како би и спекулативним, философским језиком изразили искуство познања личног Бога, али никада нису дозволили да се њихово духовно искуство сведе на ниво философије. Познање личног Бога које бива у љубави као заједници са другим у Христу потпуно је ван категорија људског интелекта. Зато постоји огроман јаз између философије која је плод „гимнастике ума“ како каже св. Исак Сирин и богословља које је доживљај заједнице у Христу. Истинско богословље познаћемо по плодовима његовим. Уколико нас речи неког богослова упућују на промену сопственог живота, на заједницу са другим, на праштање и борбу са грехом као неприродним начином постојања, засигурно је реч о о богонадахнутом учењу без озбира да ли је тај богослов користио спекулативни језик или је, пак, говорио простим језиком.

 

Тамо где нема очишћења срца нема ни познања Бога. Чак и најлепше теорије које нам могу изгледати као богонадахнуте богословске речи празне су уколико у њима нема силе Духа Светога. Речи облагодаћених људи који су задобили Духа Светога, који се населио у њиховом очишћеном срцу, плене силом, а не лепотом језика и мисли. Наша вера не почива на дефиницијама из катихизиса, већ на живом искуству заједнице са Христом који је једини „пут, истина и живот“.

 

Свакако, то не значи да је богословствовање непотребно и да нам је само довољно да читамо Св. Писмо. Речи које долазе из чистог срца и преносе искуство живог и личног Бога имају силу и делују као што делује и молитва. Зато читање дела Св. Отаца духовно изграђује и помаже нам да узрастамо у „уму Христовом“. Догматска учења и дефиниције Св. Сабора су веома важне, али оне не могу да замене знање које добијамо као дар Духа Светога. Те дефиниције само су оријентири који нас упућују у ком правцу можемо да (раз)умом појмимо дубину тајне Божије, колико је то у нашим ограниченим могућсностима.

 

Све што човек више узраста у љубави Божијој све више слуша оне неизрециве речи о којима говори Апостол Павле (2Кор. 12, 2-4) и залази у простор „божанственог примрака“, гнофоса (γνόφος) о коме говори Св. Дионисије Ареопагит. Према Св. Дионисију неприступна светлост у којој обитава Бог (уп. 1Тим. 6, 16) заправо је за човека „тајанствени примрак“, односно „примрак светлости γνόφος τοῦ φωτός о коме је пре њега говорио Св. Григорије Ниски. Према божанском Дионисију све што више излазимо из света логике улазимо у свет познања Бога као светлости. Ово није нека платонистичка спекулативна философија јер онај који напредује у познању Бога као светлости задобија љубав према свету. Љубав је мерило знања, и без љубави као посебног облагодаћеног односа према свему што је Бог створио и изнад свега љубави према Богу нема знања и мудрости. Учење Дионисијево пуно је логичких парадокса. Ми кроз не-виђење (δι' ἀβλεψίας) и кроз не-знање (καὶ ἀγνωσίας) долазимо до примрака који је изнад светлости, односно надсветлосни примрак (ὑπέρφωτον γνόφον). Отуда је пут ка истинском познању заправо на известан начин пут кроз не-виђење и не-знање да бисмо дошли до знања као виђења Бога. Познања Бога нема без подвига који је у суштини борба са нашим „ЈА“ које је отуђено од Бога и других. Монашка философија живота је сва заснована на овим основама и зато су у православној традицији манастири као пустињски универзитети били места где се не учи о Богу, већ где се Бог познаје и види. Истина, далеко смо ми данас од таквих идеала монаштва, али добро је да се подсетимо, нарочито ми монаси, који смо овај пут изабрали.

 

Мистичко искуство такође може да се претвори у интелектуалну дисциплину и, нажалост, управо у неким монашким круговима то се догодило и такве појаве биле су повод за разне јереси. Искушење гностицизма увек је пратило аутентичну православну мистику јер је правило вештачки јаз између знања до кога долазе мистичким искуством изабрани, духовна елита, док су оним простим и недоученим остављене моралне заповести. У аутентичној православној духовности то није одвојено једно од другог. До најдубљих духовних спознаја долази се управо служењем ближњима, смирењем и другим врлинама, којих, опет, нема без вршења заповести о којима Господ тако јасно и недвосмислено говори.

 

Светска философија, с друге стране, почива на категоризацији, поделама и отежава синтезу. Западно хришћанство је у средњем веку прихватило језик рационалистичке философије и управо на тај начин ушло у потпуно непотребан сукоб са философијом и светском науком. Западни теолози су се посветили рационалистичкој анализи као методу спознаје па су као научници који описују цвет у његовом хемијском саставу и у биолошким процесима који се дешавају у цвету изгубили способност да осете и познају лепоту цвета као целине. Он је за њих остао предмет анализе. У рационалистичком приступу свету око нас знање је изгубило везу са етиком и подвиг је постао сувишан. То је у основи крипто-платонизам јер се познање стварности гледа искључиво као активност душе, а тело је ту потпуно непотребно и безначајно. У православној традицији је сасвим другачије. Тело је и те како важно за духовну спознају јер пре свега православна традиција не прави вештачку поделу између тела и душе, као што то чине философи, и коначно она види човека као органску целину тела и душе. Отуда је телесна смрт тако трагична и васкрсење тако чудесан догађај који ће обновити човека у његовој пуноћи. Православна традиција увек приступа стварности холистички, целовито и из перспективе Божијег циља – скопоса, а светска философија се губи у бескрајним анализама и синтезама које су далеко од истине Божије.

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Последњу реченицу у претходном одговору бих мало променио, па молим уредника да је замени следећим пасусом:

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

 

Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно 
живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола. 
 
Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу. 
 
Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.
 
Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом. 
 
Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.
 
Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)
 
Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:
 
"А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest

Оче Саво,

 

Ако сматрате да је питање неумесно- не морате да одговорите.

 

На интернету се појављују текстови извесног Игора Војиновића где на веома гнусан начин вређа Вас и манастир Високи Дечани.

 

Ко је он и зашто то ради?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од zoranzoks,
      Помаже Бог свима.
      Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи.
      И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,?
      Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала.
      Зоран
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...