Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

bilo bi dobro da neko od admina ko je u kontaktu sa ocem Savom napiše ako otac zbog obaveza neko vreme ne stiže da ovde piše, mada mislim da je to očigledno. Siguran sam da će odgovoriti čim nađe vremena

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Пре двадесетак дана сам поставила оцу Сави питање о критиковању, расуђивању и осуђивању... Ево, шта сам у међувремену нашла. Једно виђење о томе која је разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања.

 

Извињавам се што нисам био у могућности да редовно пратим питања и одговарам, али надам се да ћу сада бити редовнији. Захваљујем на овоме линку где је сасвим лепо објашњена разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања. Додао бих само да је осуђивање посебно велики проблем за нас хришћане и да врло често од добронамерне критике прелазимо на осуђивање других, појанјчешће пројектујући своје слабости. Чињеница је да људима код других највише смета оно што им подсвесно највише смета код самих себе. Зато онај који се не суочава са својим слабостим и живи несмотреним духовним животом олако осуђује друге, а тиме, заправо, осуђује и самог себе. Човек не би могао да примети и позна неку слабост код других да је и сам нема. То видимо код деце код које још није почело јаче деловање страсти у палој природи. Мала деца не препознају зло зато што су сама незлобива. После када нама овладају разне страсти и те како можемо да препознамо слабости других што само сведочи да их и сами имамо. То је најбољи показатељ колико је осуђивање лоше јер осуђујући друге сами себе осуђујемо и судимо. 

 

Осуђивање веома често долази услед неравнотеже између нашег стварног духовног стања и способности и нашег мишљења о самим себи. Уколико имамо високо мишљење о себи, које је несразмерно нашим ограниченим способностима и постојећим слабостима, веома често овај конфликт - неравнотежу, решавамо тако што осуђујемо друге који су нам тобоже криви, који не дозвољавају да се потпуније изразимо, афирмишемо и напредујемо. Што хришћанин има реалнији поглед на себе и што више напредује у јестественом ( а не само интелекуталном) познању својих слабости однос између наших стварних способности и моћи и нашег поимања самих себе постаје уравнотеженији. То је ништа друго него смиреноумље које је показатељ духовне уравнотежености и предуслов за искрену љубав према ближњима. Онај који је овладан високоумљем једноставно није у стању да воли друге јер их доживљава као сметњу свом сопственом егу, као конкуренцију и опасност. Зато без смирења нема истинске љубави, а без љубави ни истинске заједнице са Богом. Процес нашег духовног лечења тј. јестествене спознаје нашег стања у коме се налазимо почетак је духовног исцелења и спасења у Христу. Читав аскетски живот Цркве бави се овом темом. Наравно борба са страстима и слабостима није циљ духовног живота већ само средство да бисмо задобили способност да волимо друге и да живимо у љубави са њима јер само тада ћемо моћи да у потпуности заживимо евхаристијским начином постојања. Што више задобијамо смирење, све више напредујемо у расуђивању тј. правилном процењивању наших могућности и реалном поимању света који нас окружује. Без смиреноумља и духовне уравнотежености које смирење доноси наше расуђивање ће бити острашћено и бићемо у сталној опасности да доносимо погрешне одлуке о себи и другима, што аутоматски угрожава нашу заједницу са Христом и наше спасење.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, zanima me šta mislite o ovoj pesmi Mike Antića i da li je u njoj u stvari opisano, usudiću se da kažem, čitavo jevanđelje

 

 

http://motivacioni.wordpress.com/2014/08/26/%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Христос васкрсе оче Саво!
Чиме се треба руководити при избору неког манастира као места покајања? Која су мерила најздравија да бисмо знали да је једно место боље од другог? Или је свако подједнако добро...? :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Pomaze Bog,oce Savo, zamolila bih vas da mi objasnite citat iz simbola vere "i koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca" zapravo me posebno zanima to ucenje crkve da je jednom zauvek primio telo.

Postavila sam ovu temu,ali je bilo malo,i nije bilo nekih konkretnijih  odgovora,pa ako vi mozete da objasnite,evo kopiracu sta sam tacno pitala i link teme:(i hvala vam unapred)

Zanima me kako vi shvatate vaznesenje telom,Gospoda naseg,kao i drugih koji su vazneseni telom,Presvete nase Bogorodice,Svetog Ilije(za njih znam). I za Gospoda se kaze,jednom je uzeo telo,ali ne samo za tih 33 godine,koliko pozive sa nama,vec za svagda I docice u telu.Bukvalno tumaceci,Gospod je i sada u telu,samo u stvarnosti koju ne vidimo jos uvek telesnim vidom.

Sveti Nekterije se javljao starcu Nektariju Vitalisu u telu,vidljivo(i ne smao njemu),ali kaze da to telo nije bilo materijalizovano,pokusao je da ga zagrli ali kao da je prosao kroz Sveca,da li tako nekako razumeti telo u kom je sada Gospod,Presveta.Postoji li neko dogmatsko ucenje o tome?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/35384-i-koji-se-vazneo-na-nebesa-i-sedi-sa-desne-strane-oca-telom-se-vazneotelom-ce-opet-doci/#entry1153939

 

Као православни хришћани верујемо да је Господ након свог Васкрсења и Вазнесења телом у небо "сео са десне стране Бога Оца". Наравно под овим не подразумевамо физичко седење поред Бога Оца који се као прво лице Свете Тројице никада није оваплотио, већ символично речено узношење у славу Божију. Да појаснимо, Господ као оваплоћени Син Божији и друго Лице Свете Тројице никада није остао без божанске славе, тј. божанске природе коју вечно има од Оца по вечном рођењу. Зато и на распећу често исписујемо изнад Христове главе речи "Цар славе". И заиста иако Бог нестрадалан по божанској природи Христос је пострадао по својој људској природи и примио смрт. Будући да смрт није могла држати у својим чељустима Цара Славе и Јединог Живога и Творца Живота, сила смрти је поражена, као што певамо у Васкршњем тропару.

Неки хришћани као да заборављају да је Син Божији, Логос, у својој личности (тј. ипостасно) сјединио своју божанску природу са човечијом природом коју је примио од Пресвете Дјеве. Према оросу Халкидонског Сабора 451.г., сједињење две природе је описано следећим речима: „несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучиво.“ Дакле, од Благовести до сада и у векове векова божанска природа је у Христу вечно сједињена са нашом човечијом природом. И зато је победа Христова над смрћу као вечном одвојеношћу створеног од нествореног победа свих нас јер су нашој природи коју је Господ осветио, васкрсао и вазнео "о деснују Бога Оца" отворена врата вечности. О томе говори и првоврховни апостол када напомиње да ћемо “постати причасници божанске природе” (2 Петрова 1: 4)

 

"Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету." 2Пет 1,3-4

 

Дакле управо захваљујући Христовом домостроју спасења које је крунисано његовим Васкрсењем из мртвих и вазнесењем у телу у славу Бога Оца и ми имамо обећање вечног живота. Ми се не спасавамо својим моралиним заслугама, али наш труд и подвиг неопходан нам је да бисмо се утеловили у заједницу са Христом, Цркву, и да бисмо са Христом и кроз Христа имали вечни живот. Васкрсли Христос постаје такорећи колективна личност у којој сви надилазећи своја биолошка ограничења бивамо сједињени и у њему смо позвани да вечно живимо у заједници Оца и Духа Светога. Отуда је толико велики значај ове тајне јер је то срж нашег спасења.

 

Господ није дошао да нам донесе законе и правила и да се поштовањем тих закона спашавамо моралним заслугама као што, нажалост, неки погрешно уче и хришћанство своде на морализам или философску дисциплину. По њима Господ је обавио своју историјску мисију и вратио се у небеске сфере одакле чека да му угодимо добрим делима да би нам праведно доделио вечну награду, или непокајаним грешницима вечно мучење. Ово је опасно поједностављење и искривљење тајне спасења. Нама су подвиг и врлине потребни не да бисмо "заслужили" спасење, већ да бисмо остали у заједници спашених, Цркви у коју смо ушли крштењем и у којој као Телу Христовом једино можемо да уђемо у вечни живот. Без подвига и труда, нема ни победе над самољубљем, гордошћу и осталим страстима и постоји велика опасност да се не уградимо у заједницу љубави већ да изађемо из ње налазећи смисао живота у телесним сједињенима, идеологијама, тајним удружењима и другим врстама псеудо-заједница које нас одвлаче од једино спасоносне заједнице у Христу Господу. Напомињем, а већ сам и раније о томе говорио, да је једина заједница телесног сједињења коју Црква подржава света тајна брака и то пре свега као икона сједињења Христа и Цркве, а не сама по себи тј. ван евхаристијског контекста.

 

Мислим да је непотребно улазити у било какве спекулације у каквој конкретно телесној форми Господ сада постоји. Важно је да знамо и чврсто верујемо да је Господ вечно сјединио божанску и људску природу која је у њему постала нетрулежна и вечна. Бог је изнад времена и простора и може и телесно да се јави, како то бива у виђењима која су описали неки светитељи, али је пре свега живо и физички присутан у тајни Евхаристије и то не само у Пресветом Телу и Крви који бивају освештани на часној трпези, већ и у свима нама који се Тајнама причешћујемо и потврђујемо и проживљујемо истину да смо храм Божији и сви заједно Тело Христово.

 

Реалност васкрслог тела, Господ је показао јавивши се након Васкрсења својим ученицима. Иако је показао да може да узима телесну храну и да му се опипају његове крсне ране, истовремено је показао да је телом изван физичких закона пролазећи кроз затворена врата и јављајући се у "другом обличју" ученицима на путу за Емаус.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo ja bih imao dva pitanja. Sta se podrazumeva pod pojmovima da je Bog svemocan i svemoguc? Drugo u SZ je postojala zabrana jedenja necistih zivotinja kao sto je svinja na primer. Zbog cega se u Starom zavetu svinja naziva necistom zivotinjom,i kako je to Bog svinju ocistio od necistoce Sto je Bog ocistio ti ne pogani" ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Христос васкрсе оче Саво!

Чиме се треба руководити при избору неког манастира као места покајања? Која су мерила најздравија да бисмо знали да је једно место боље од другог? Или је свако подједнако добро...? :)

 

Ваистину Васкрсе Господ, брате Иване,

 

Манастир је монашка радионица спасења и веома је важно да при избору места где ћемо се посветити монашком животу добро проверимо начин живота и Богу се помолимо где је најбоље да останемо.

 

Пре свега, да подсетим, монаштво је проживљавање и обнављање тајне крштења. Крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу. Будући да живећи у сујети овога света често заборавимо на свој крштењски завет и смисао нашег хришћанског позвања од раних времена јавиле су се заједнице хришћана које су желеле да интензивније живе у тој реалности Христа који долази и већ је ту са нама. Још се у Еванђељу помињу они који су раздали своја имања и све имали заједничко, а монашки живот какав нам је данас познат посебно се развија од 4. века.

 

Дакле, монаштво је нераскидиво повезано са евхаристијским животом и монаси као благовесници спасења не могу да сачекају Други долазак Господњи, већ сада и овде својевољно се одвајају од својих биолошких природних потреба и труде се да заживе оном реалношћу о којој говоре еванђелске речи: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један у Христу Исусу.“

 

Конкретно, одговарајући на ваше питање, саветујем да тражите општежитељну заједницу (тј. манастир у коме монаси живе без личног новца и имања и у послушању свом настојатељу). Такође, саветујем манастир у коме је евхаристијски живот на централном месту, јер подвиг без евхаристијског живота је факирство и најчешће води у прелест (духовну обману). Тражите заједницу у којој ћете осетити братску љубав, не само на речима, већ и на делу. Добро имајте у виду да онај окоји одлази у манастир на својеврстан начин понавља крштење и умире за овај свет. То пре свега значи да треба да се одрекнемо светских амбиција, похлепе и сујете овог света и да нађемо спокој у манастиру, а не да примимо монашки чин да бисмо шетали по свету и задовољавали своје амбиције и жеље.

 

Манастир је место молитве и тражите ону заједницу у којој је не само црквена, већ и лична молитва један од највећих приоритета. Корисна су разна послушања и активности монаха, али молитва и богослужење су дисање монаха, а монах без молитве и молитвеног односа према стварности око себе је као риба на сувом. Чувајте се високоумних и "елитних" монаха који мисле да све знају и који ће вас салетети бројним саветима и пре него што им затражите помоћ и тражите смирене људе који мање причају, а више делају, шире мир и љубав око себе и никога не мрзе, да не бисте уместо у руке лекара запали у руке болесника. И коначно, изаберите место где ћете моћи да живите у послушању јер без послушања нема ослобађања од нашег старог човека и наше пале воље, а без тога ни истинске љубави којом задобијамо заједницу са Господом.

 

Господ нека вас укрепи брате Иване.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као православни хришћани верујемо да је Господ након свог Васкрсења и Вазнесења телом у небо "сео са десне стране Бога Оца". Наравно под овим не подразумевамо физичко седење поред Бога Оца који се као прво лице Свете Тројице никада није оваплотио, већ символично речено узношење у славу Божију. Да појаснимо, Господ као оваплоћени Син Божији и друго Лице Свете Тројице никада није остао без божанске славе, тј. божанске природе коју вечно има од Оца по вечном рођењу. Зато и на распећу често исписујемо изнад Христове главе речи "Цар славе". И заиста иако Бог нестрадалан по божанској природи Христос је пострадао по својој људској природи и примио смрт. Будући да смрт није могла држати у својим чељустима Цара Славе и Јединог Живога и Творца Живота, сила смрти је поражена, као што певамо у Васкршњем тропару.

Неки хришћани као да заборављају да је Син Божији, Логос, у својој личности (тј. ипостасно) сјединио своју божанску природу са човечијом природом коју је примио од Пресвете Дјеве. Према оросу Халкидонског Сабора 451.г., сједињење две природе је описано следећим речима: „несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучиво.“ Дакле, од Благовести до сада и у векове векова божанска природа је у Христу вечно сједињена са нашом човечијом природом. И зато је победа Христова над смрћу као вечном одвојеношћу створеног од нествореног победа свих нас јер су нашој природи коју је Господ осветио, васкрсао и вазнео "о деснују Бога Оца" отворена врата вечности. О томе говори и првоврховни апостол када напомиње да ћемо “постати причасници божанске природе” (2 Петрова 1: 4)

 

"Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету." 2Пет 1,3-4

 

Дакле управо захваљујући Христовом домостроју спасења које је крунисано његовим Васкрсењем из мртвих и вазнесењем у телу у славу Бога Оца и ми имамо обећање вечног живота. Ми се не спасавамо својим моралиним заслугама, али наш труд и подвиг неопходан нам је да бисмо се утеловили у заједницу са Христом, Цркву, и да бисмо са Христом и кроз Христа имали вечни живот. Васкрсли Христос постаје такорећи колективна личност у којој сви надилазећи своја биолошка ограничења бивамо сједињени и у њему смо позвани да вечно живимо у заједници Оца и Духа Светога. Отуда је толико велики значај ове тајне јер је то срж нашег спасења.

 

Господ није дошао да нам донесе законе и правила и да се поштовањем тих закона спашавамо моралним заслугама као што, нажалост, неки погрешно уче и хришћанство своде на морализам или философску дисциплину. По њима Господ је обавио своју историјску мисију и вратио се у небеске сфере одакле чека да му угодимо добрим делима да би нам праведно доделио вечну награду, или непокајаним грешницима вечно мучење. Ово је опасно поједностављење и искривљење тајне спасења. Нама су подвиг и врлине потребни не да бисмо "заслужили" спасење, већ да бисмо остали у заједници спашених, Цркви у коју смо ушли крштењем и у којој као Телу Христовом једино можемо да уђемо у вечни живот. Без подвига и труда, нема ни победе над самољубљем, гордошћу и осталим страстима и постоји велика опасност да се не уградимо у заједницу љубави већ да изађемо из ње налазећи смисао живота у телесним сједињенима, идеологијама, тајним удружењима и другим врстама псеудо-заједница које нас одвлаче од једино спасоносне заједнице у Христу Господу. Напомињем, а већ сам и раније о томе говорио, да је једина заједница телесног сједињења коју Црква подржава света тајна брака и то пре свега као икона сједињења Христа и Цркве, а не сама по себи тј. ван евхаристијског контекста.

 

Мислим да је непотребно улазити у било какве спекулације у каквој конкретно телесној форми Господ сада постоји. Важно је да знамо и чврсто верујемо да је Господ вечно сјединио божанску и људску природу која је у њему постала нетрулежна и вечна. Бог је изнад времена и простора и може и телесно да се јави, како то бива у виђењима која су описали неки светитељи, али је пре свега живо и физички присутан у тајни Евхаристије и то не само у Пресветом Телу и Крви који бивају освештани на часној трпези, већ и у свима нама који се Тајнама причешћујемо и потврђујемо и проживљујемо истину да смо храм Божији и сви заједно Тело Христово.

 

Реалност васкрслог тела, Господ је показао јавивши се након Васкрсења својим ученицима. Иако је показао да може да узима телесну храну и да му се опипају његове крсне ране, истовремено је показао да је телом изван физичких закона пролазећи кроз затворена врата и јављајући се у "другом обличју" ученицима на путу за Емаус.

 

Hvala vam mnogo oce na odgovoru I sto ste njime u mnogome razbistrili moju predstavu o Hristovom vaskrsenju I vaznesenju, a posebno to da je sedenje sa desne strane zapravo nesto sto je od spasonosnog znacaja za nas kao tvorevinu, jer ljudska priroda zahvaljujuci vaznesenom Hristu  Bogocoveku postaje zajednicar bozanske prirode, I to je najvazniji znacaj ovih reci simbola vere,…kao I to da iako nam moral I zakon nisu za to presudni, vec sam Hristos, podvig da se zakon Boziji ispuni nas odrzava u Telu Hristovom, jako lepa I upotpunjena slika I bas mi je bilo potrebno da je dobijem.  Mnogo vam hvala jos jednom, Bog neka vas cuva.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,помаже Бог! Имам једно питање. Да ли када причамо о нечему можемо то урећи или избаксузирати како се то каже. Јер има она народна: "Пу далеко било!" или"Језик прегриз`о!",или  да се тако изразим.


 


Мој проблем је у сљедећем....


 


Прије мјесец дана ми се јавила из чиста мира мисао како у нашој улици није било некога ко је умро или погинуо и заиста није никога било.Онда сам размишљао о томе како је у нашој улици неко умро и сви идемо на сахрану из улице.То су мисли које су ми је јавиле против моје воље. Иначе је моја улица наново грађена и најстарија кућа ту је прије 7 година грађена.То је само мисао која ми се јавила у глави. Пар дана послије тога опет ми се иста таква мисао долази на памет како у нашој улици није било смртних случајева, и нисам обраћао пажњу.


 


Прије пар дана погинуо је комшија из моје улице, момак у саобраћајној несрећи мотоциклом, и мени је на памет пала опет она моја мисао од прије. И некако ми је на савјести да ли сам ја нешто наслутио тим мојим мислима и изазвао његову несрећу и да ли се може нешто урећи или малерисати јер се то десило баш тада пар дана послије тих мојих мисли. Да ли сам утицао путем неке црне магије или урока или неке негативне енергије о којој сам читао.


 


Некако ми је на савјести да нисам мислио о томе - не би се то догодило. То што је било прошло ми је у мислима, самим тим пар дана након тога погине ми комшија и мени је на савјести било да нисам о томе мислио не би се догодило, јер има она стара народна: ,,Ако о нечем говориш,то се не догоди него се догоди супротно", тј. ако о нечему причаш то избаксузираш па се догоди супротно ако ме разумијете,јер су ми то само биле мисли,а сада ми на памет пада можда сам и причао са неким о томе да није у улици било смртних случајева.


 


То је био мој проблем.


 


Хвала вам унапријед и од Господа свако добро!


Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo ja bih imao dva pitanja. Sta se podrazumeva pod pojmovima da je Bog svemocan i svemoguc? Drugo u SZ je postojala zabrana jedenja necistih zivotinja kao sto je svinja na primer. Zbog cega se u Starom zavetu svinja naziva necistom zivotinjom,i kako je to Bog svinju ocistio od necistoce Sto je Bog ocistio ti ne pogani" ?

 

Бог није само свемоћан и свемогућ већ Онај Који Јесте тј. Једини који Постоји. Твар је Божијом вољом преведена из непостојања у постојање, односно свет је створен ни из чега и суштински зависи од Бога. Свет је створен за вечно постојање, али ништа од онога што је створено, ни духовни ни материјални свет не могу да постоје сами по себи без Божије воље и љубави. Потенцијално, све што је створено може да се врати у небиће и над њим лебди смрт, односно непостојање као могућност. Зато једину бесмртност и вечни живот имамо у заједници Васкрслог Сина Божијег, Господа Исуса Христа. А Божије благовољење јесте да оно што је створио не препусти у небиће, већ да све преко Сина Свог Јединородног сједини и учини сапричасним Божијој природи. То је суштина божанског домостроја спасења. Зато Божија свемоћ произилази из чињенице да је он једини који ЈЕСТЕ. Ми људи као и све што је створено, укључујући и анђелски свет, не можемо сами по себи да будемо свемоћни јер смо створени и ограничени, свако на свој начин. Ми смо створени за слободу, коју у потпуности једино остварујемо у заједници са Богом, јер сами по себи нисмо слободни, будући да ништа што је створено не може да буде апсолутно слободно. Зато је истински пут нашег спасења да реализујемо себе као истински постојеће и слободне личности, а то је могуће једино у Христу и кроз Христа, о чему сам говорио у једном од претходних одговора.

 

Што се тиче старозаветних прописа, много би ми времена било потребно да објашњавам разлоге зашто су одређени прописи предати од Бога. То би најбоље урадио неко од наших читалаца, професора или студената, који се баве историјом Старог Завета. Међутим, могу да кажем да је суштина прописа заправо увођење у слободу и заједницу са Богом. Прописи које је Бог дао у Старом Завету нису циљ сами за себе. Они су дати како би њиховим држањем Израиљци себе сачували у заједници Божијој. Људи у Старом Завету су били у својеврсном духовном детињству и нису још могли да разумеју пуноћу Божијег откровења коју нам је касније открио сам оваплоћени Син Божији. Зато Бог у Старом Завету ступа у живу заједницу са изабраним народом и руководи га одређеним правилима који имају за циљ да васпитају осећај одговорности, љубави и, у коначном смислу, слободе јер се пред сваког човека поставља задатак да ли је спреман да љубав према Богу посведочи придржавањем одређених правила. Што је љубав већа, закон је мање потребан и зато старозаветни закон не бива укинут у Новом Завету, већ као сенка бледи изласком Сунца Правде тј. појавом Самог Господа Христа који се родио као човек и ходио међу нама, пострадао, умро, васкрсао и вазнео се у телу о десну страну Бога Оца. За нас хришћане највећи закон је стога сам Господ Христос и што више узрастамо у заједници са Њим и бивамо охристовљени, све више надрастамо законска ограничења која је Црква задржала како би нас руководила ка путу спасења. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Оче Саво,помаже Бог! Имам једно питање. Да ли када причамо о нечему можемо то урећи или избаксузирати како се то каже. Јер има она народна: "Пу далеко било!" или"Језик прегриз`о!",или  да се тако изразим.

 

Мој проблем је у сљедећем....

 

Прије мјесец дана ми се јавила из чиста мира мисао како у нашој улици није било некога ко је умро или погинуо и заиста није никога било.Онда сам размишљао о томе како је у нашој улици неко умро и сви идемо на сахрану из улице.То су мисли које су ми је јавиле против моје воље. Иначе је моја улица наново грађена и најстарија кућа ту је прије 7 година грађена.То је само мисао која ми се јавила у глави. Пар дана послије тога опет ми се иста таква мисао долази на памет како у нашој улици није било смртних случајева, и нисам обраћао пажњу.

 

Прије пар дана погинуо је комшија из моје улице, момак у саобраћајној несрећи мотоциклом, и мени је на памет пала опет она моја мисао од прије. И некако ми је на савјести да ли сам ја нешто наслутио тим мојим мислима и изазвао његову несрећу и да ли се може нешто урећи или малерисати јер се то десило баш тада пар дана послије тих мојих мисли. Да ли сам утицао путем неке црне магије или урока или неке негативне енергије о којој сам читао.

 

Некако ми је на савјести да нисам мислио о томе - не би се то догодило. То што је било прошло ми је у мислима, самим тим пар дана након тога погине ми комшија и мени је на савјести било да нисам о томе мислио не би се догодило, јер има она стара народна: ,,Ако о нечем говориш,то се не догоди него се догоди супротно", тј. ако о нечему причаш то избаксузираш па се догоди супротно ако ме разумијете,јер су ми то само биле мисли,а сада ми на памет пада можда сам и причао са неким о томе да није у улици било смртних случајева.

 

То је био мој проблем.

 

Хвала вам унапријед и од Господа свако добро!

 

 

У нашем животу постоје многи необјашњени феномени међу којима је и могућност да предвидимо или наслутимо неке догађаје или да доживимо нешто што нам се чини да се већ раније догодилио тзв. déjà vu и слично. Веома је тешко рационално објаснити како се то догађа, али треба да имамо у виду да је човек биће које обједињује духовни и материјални створени свет. Својом душом ближи смо анђелима, а анатомијом и физиологијом нашег тела животињама. Неки људи имају израженије психичке способности по природи и осетљивији су на свет око себе. Други, опет, који живе светим животом имају благодатни дар прозорљивости. Нажалост, људи понекад могу да нешто предвиде и под утицајем демонских енергија. Зато је, уопштено речено, веома важно да не улазимо у дијалог са помислима и да примењујемо опробану аскетску праксу наше православне духовне традиције, а то је борба са помислима и држање чистог ума. Улажење у разговор са помислима може да нас уведе у веома опасне воде и узрокује и озбиљна психичка оболења и поремећаје. 

 

У вашем случају конкретно треба да чврсто верујете да ви засигурно нисте тај који сте проузроковали несрећни догађај. Како је до вас дошла мисао да ће се то догодити сасвим је друга ствар и могуће је да је мисао дошла, како се то обично каже, или са десне или са леве стране. Чињеница да вам ова мисао ствара осећај кривице може врло лако да укаже да је реч о демонском утицају јер нечастиви и те како може да "предвиди" лоше догађаје јер и сам ради на томе да их изазове. Зато треба да одбаците овакве мисли и да не дозволите да вас оне смућују. Најбоље средство за ову борбу јесте Исусова молитва и непрестана борба да очистите ум и срце од сваког нечастивог прилога. Благодатно дејство увек се препознаје по миру и спокоју које оно изазива, сабраности мисли и одсуству смутње. Демонска дејства увек долазе уз конфузију, узнемиреност и страх.

 

Дакле, трудите се у молитви, држите редовно постове, идите на богослужења и учествујте у евхаристијском животу и немојте да бринете и мислите да сте вашим мислима изазвали нечију несрећу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Много вам хвала оче Саво на одговору.Мене је мучило да сам ја то изазвао јер сам говорио о томе како није било некога ко је преминуо или погинуо у улици,и онда се то десило након тога пар дана.Много вам хвала и од Господа свако добро!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли оче учење о митарствима, која не подржавају сви теолози и схватају као теологумену, потиче из Египатске митологије? Или је то неки плод Хришћанског отркивења у смислу да су духови злобе у поднебесју што каже Павле?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...