Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Саво, да ли постоји разлика између гријеха који се почини у помисли и у срцу? Или је то исто? Да ли је свака лоша помисао, па макар она била и одмах одбачена, гријех?

 

Као и у сваком расуђивању, треба да пођемо од Еванђеља. Господ каже: "Чули сте како је казано старима: не чини прељубе. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему" (Мт. 5:27-28).

Већ смо говорилио томе да грех није јуридички прекршај, већ вољни акт којим губимо заједницу са Богом. Бог је благословио живот човека и жене и света тајна брака је у нашој Цркви веома поштована као тајна Христа и Цркве. Овде Господ говори пре свега у контексту прељубе и блуда тј. телесних веза човека и жене противно св. тајни брака или мимо ње. Такође, из ових речи разумемо да жељом већ можемо да починимо прељубу тј. грех у срцу своме иако се не учини сами грех. Наравно, постоји велика разлика између греха "у срцу својему" и самог извршеног грешног дела, посебно у случају прељубе и блуда јер се тиме нарушава светиња човековог тела који је "храм Духа Светога"  - 1 Кор. 6,19 "Или не знате да су телеса ваша храм Светог Духа који живи у вама, ког имате од Бога, и нисте своји?"

У аскетској (подвижничкој) традицији наше Цркве доста се говори о томе како настаје грех, од помисли, разговора са помишљу, пристанка и каначно грешног дела. Сваки од ових степена сагрешења подразумева одређено одступање од заједнице са Богом, али постоји, наравно, велика разлика између грешне жеље и самог учињеног греха. Васпостављање заједнице са Богом кроз покајање је много лакше уколико наше сагрешење остаје на нивоу помисли и успемо да се изборимо са њом, него уколико се учини само грешно дело. 

Грех представља вољни покрет ка небићу, ка смрти и зато сваки грех, велики или мали одвлачи нас од вечног живота који имамо у Христу. Отуда је веома важан подвиг, посебно пост као уздржање од везаности за материјално и молитва којом чувамо свој ум и срце од налета злих мисли које долазе или од наше пале природе или од самог ђавола. Без борбе са помислима човек ће се тешко супротставити греху и зато они који су узнапредовали у молитви, посебно Исусовој молитви која има посебну снагу, стражаре на вратима свог срца и штитом имена Христовог одбијају налете помисли које разум често и не успе ни да региструје. Ум и срце који су у потпуности препуштени страстима и грешном животу су дом са отвореним вратима и прозорима којим пролазе свакојаке утваре и саблазни. Живот без подвига о коме говоре сви Свети Оци Цркве, једноставно онемогућава очување заједнице у Христу. То није због тога што Богу треба наш подвиг, већ зато што Божија љубав делује само у синергији са нашом вољом. Уколико је наше срце затворено за Бога и отворено за нечисте мисли и маштарије Бог не може на силу да делује и такав човек остаје у стању ван заједнице са Христом. Грех индивидуализује човека, онеспособљава га за заједницу са другим и чини га себичним. Човек у греху духовно умире иако биолошки наставља да живи. То је већ почетак пакла и зато је важно покајање као не само промена начина размишљања него радикална промена начина живота. 

Помисли је веома корисно и добро исповедати и то је стара пракса (исповедање помисли - εξαγόρευση των λογισμών) један од најбољих начина за борбу против помисли. Наравно духовном оцу (пароху, старцу) не исповедају се све помисли које нам у току дана падну на памет већ помисли које постају хроничне (χρονίζοντες λογισμοί). Исусова молитва зауставља мисаони процес који иде неконтролисано у правцу страсних и хроничних помисли и управо зато је једно од најјачих оруђа за борбу са страстима. Наравно, подвижнички живот у нашој Цркви је у потпуности условљен светотајинским животом и сам по себи нема никакав значај уколико нема за циљ евхаристијски начин постојања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Оче, да ли човек који почини блуд може да буде свештеник?? Многи епископи наше Цркве данас рукополажу такве, а дал је то у реду? Или је то једноставно процена епископа о једном човеку за којег сматра да би био добар пастир, па и да је починио блуд, стекао је покајнички лик? И да ли човек који прими чин као блудник, одмах пада под вечну осуду шта год чинио, и колико год добар пастир био?

 

Из канонског права наше Цркве можемо да сазнамо да је "у Цркви је веома рано установљен принцип, према коме онај који је изобличен за јавни грех, па се због тога налази у реду покајника, не може бити припуштен у клир. Црквено законодавство је говорило о моралним особинама чије одсуство код верника није увек повлачило епитимију, али које су биле неопходне за кандидате у клир. Тако већ у 1.Тим. налазимо да епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен,гостољубив, кадар да поучава, да зна да управља својим домом, да има послушну и скромну децу. Јер како ће се старати за Цркву, ако не зна својим домом да управља? Затим, не требада буде пијаница, убица, лихвар, већ кротак, мирољубив и несреброљубив. У пастирским посланицама се тражи одсуство неумерене страсти према вину. Међу апостолским правилима постоје две правила, која подвргавају свргнућу оне који су одани том пороку. Од епископа се захтевало добро име, тј. углед у својој средини. Неколико правила забрањује пријем у клир оних лица која су себе својевољно ушкопила."

 

Што се тиче почињеног блуда од стране лица које жели да постане свештеник постоје различита расуђивања. Све зависи од личности и од искреног покајања. Неки Епископи практикују обичај да се у свештени чин, посебно, у манастирима не уводе лица која су телесно сагрешила. Други, опет, овом питању приступају са икономијом и свештени чин се може дати у случају да кандидат за свештенство покаже труд у покајању. Чини ми се да сам негде код Златоуста читао да је по овом питању био посебно строг (нисам успео да нађем тачан цитат јер сам заборавио у ком делу је то поменуо). Неки други Св. Оци су били још строжији, сетимо се само правила Св. Василија Великог. Оно што је посебно важно јесте да млади људи који се спремају за свештени чин на време разумеју да свештенство није обичан посао и занат, већ најузвишенији начин служења Богу који тражи чистоту ума и срца. Зато је добро да онај који се није изборио са својим страстима не приступа овом чину олако јер може да западне у веома озбиљне духовне проблеме. С озбиром на убрзано мењање начина живота данашњих младих генерација, општу разградњу традиционалног хришћанског морала и изложеност греху на сваком кораку веома је важно да Црква овом питању посвети посебну пажњу. Покајање је лек за све али немојмо никада заборавити да почињени грех, посебно телесни, често толико паралише човекову вољу да није у стању да се искрено и потпуно покаје и промени начин живота. У противном сви бисмо олако грешили и још лакше се кајали. Међутим, није тако и зато је живот у греху озбиљан проблем за будућег свештеника и чврсто стојим на том ставу. То, наравно,не значи да они који никада нису телесно сагрешили да су бољи ако се и сами не боре са својим страстима. Фарисеји су били споља без грехова као окречени гробови, али нису препознали Сина Божијег, а препознали су га прости људи и покајани грешници. 

 

Живот у телесном греху раслабљује вољу и скрнави тело као храм Духа Светога. Човек који је огрезао у оваквом греху тешко може да се избори са њим и након примања свештеног чина што доводи до дубоких унутрашњих проблема при чему свештени чин постаје тешко и претешко бреме. У богословским школама веома би добро било да се посебно говори о значају очувања чистоте душе и тела, а не само да се фокусира на стицање богословских знања и редовно полагање испита. У данашње време када је подвижничка традиција Цркве често потпуно одвојена од богословља у ужем смислу речи и често се сматра питањем које је важно за монахе, а не и за мирјане, ствара се свест да ова питања уопште нису толико важна. Али погледајмо светитеље наше Цркве. Св. Максим Исповедник, један од најбрилијантнијијих богословскиј умова Цркве у сваком свом делу наглашава значај борбе са грехом и страстима. Велики Кападокијци и други велики богослови наше Цркве и сами су живели веома строгим подвижничким животом. Не само свештенство већ уопште бављење богословљем без подвига веома је опасно и представља играње са ватром. Св. Максим јасно каже:  “δαιμόνων θεολογία ἡ δίχα πράξεως γνῶσις” тј. знање без делања (тј. подвига, труда) је демонско богословље. Такво знање и свештено служење не води ка спасењу и дубљој заједници са Христом, већ у безглаву гордост, суви богословски или клерикални елитизам. Подвлачим, ово питање није питање морализма или црквених јуридичких правила, већ је израз вишевековног искуства Цркве и посебно је важно у наше време да ово предање тако олако не запостављамо.

 

У историји Цркве имамо случајева где су људи који су живели у тешким греховима дубоким покајањем нашли пут до Бога и били чак узведени у свештени чин, али ти примери су више изузетак него правило.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, ако можете некако укратко да ми растумачите шта значе ријечи, парафразирам: Не живи човјек само о хлебу него о свакој ријечи Божјој.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Покајање је лек за све али немојмо никада заборавити да почињени грех, посебно телесни, често толико паралише човекову вољу да није у стању да се искрено и потпуно покаје и промени начин живота.

 

Оче Саво, ако вам је лакше занемарите моје претходно питање и одговорите  ми на ово молим вас, много ми је важно.

Можете ли да кажете нешто више о овоме што сте написали, пар ријечи, пар савјета... Ако има можете ли ме упутити на неку књигу, неко поглавље у књизи, неко житије, било шта... Наравно, само ако се то односи на на неки други гријех, не тјелесни.

Благодарна јесам већма :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли спашени монах има веће блаженство од спашеног мирјанина? Будући да се први одрекао свега Христа ради а други је имао утеху. А Господ говори шта ће бити са онима који су се свега одрекли и за њим кренули а онима што су у браку не говори ништа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, молим Вас за тумачење термина правда који се односи на Божију правду. Да ли је следеће тумачење исправно?

 

IV

 

 

(...) Другим речима, оно што Западњаци зову правдом, пре би требало да се назива озлојеђеношћу и осветом најгоре врсте. Чак и љубав Христова и жртва, губе свој значај и смисао, у шизоидном схватању Бога, Који убија Бога, са циљем да задовољи такозвану правду Божију.

Да ли ово схватање правде има икакве везе са правдом, коју нам је Бог открио? Да ли израз, „правда Божија“ има ово значење у Новом и Старом Завету?

Вероватно да је почетак погрешног тумачења речи правда у Светом Писму, била у преводу грчке речи „dikaiwsunh. Није у питању погрешан превод, већ је та реч, будући да је паганска, хуманистичка, из цивилизације древних Грка, била оптерећена људским појмовима који су могли лако да воде у погрешно схватање.

Пре свега, реч dikaiwsunh”, доноси у ум једнаку поделу. Из тог разлога је представљена равнотежом. Добро је награђено, а зло је кажњено људским друштвом на правичан начин. Ово је људска правда, она коју имамо на судовима.

Међутим, да ли је ово значење правде Божије?

Ова реч dikaiwsunh”, „правда“ је преводе јеврејске речи „tsedaka“. Ова реч значи „божанску енергију која остварује човеково спасење“. То је упоредно и скоро синонимно са другом јеврејском речи, hesed, која значи „милост“, „саосећање“, „љубав“, и речи emeth, која значи “верност”, “истину”. Ово, као што видите, даје потпуно другу димензију оном што ми обично схватамо као правду. 

Овако Црква Божија схвата правду Божију. Овако су Оци Цркве учили о њој.

„Како можеш звати Бога праведним“, пише Свети Исаак Сирин, „када читаш стих о надници даној радницима“: „Пријатељу нисам ти учинио ништа лоше; даћу последњима исто као и онима који су радили за мене од првог сата. Зашто је твоје око зло, ако сам Ја добар?“

Свети Исаак наставља: „Како може човек звати Бога праведним, када наилази на причу о блудном сину, који је уништио своје богатство у раскалашном животу, а ипак je само због кајања које је показао, Отац истрчао и загрлио га, дајући му власт над свим Његовим имањем? Нико други, него Сам Син Божији, рекао је ове ствари које се тичу Њега, да не би сумњали и на овај начин, је Он Сам сведок што се тиче Њега. Где је дакле, правда Божија, пошто је, док смо још били грешници, Христос умро за нас!“ [6]

Тако да видимо да Бог није праведан у људском значењу те речи, већ видимо да Његова правда означава Његову Доброту и Љубав, која је дана на неправедан начин, то јест, Бог увек даје без узимања ичега заузврат, и даје особама као што смо ми, које нису достојне примања. Из тог разлога нас Свети Исаак учи: „Немој звати Бога правичним, јер се Његова правда не огледа у стварима које се тичу тебе. А ако Га Давид назива праведним и часним, Син Његов нам је открио да је Он добар и благ.

Бог је добар, љубећи, и благ према онима који су непослушни, непокорни и који Га одбацују. [8] Он никада не узвраћа злом на зло, Он се никада не свети. [9] Његове казне су средства љубави за исправљање, док год ишта може бити поправљено или исцељено у овом животу. [10] Она се никада не пружају у вечност. Он је Све створио добрим. [11]

(...)                                                                                               V

 

 Тако да у језику Светог Писма, „праведан“ значи добар и љубећи. Ми говоримо о праведном човеку Старог Завета. То не значи да су они били добре судије, већ да су били благи и Богољубећи људи. Када кажемо да је Бог праведан, не мислимо да је Он добар Судија, Који зна како да казни човека правично, према тежини његових злочина, већ напротив, мислимо да је Он благ и љубећи, који прашта све наше преступе и непослушности, и да жели да нас спаси свим средствима, Који никада не враћа зло за зло. [22] У првом тому „Добротољубља“, постоји чудесни текст Светог Антонија који вам морам овде прочитати:

„Бог је добар, бестрасан и непромењив. Сада, неког ко мисли да је разумно и истинито да потврди да се Бог не мења, можемо добро питати како је, у том случају, могуће говорити о Богу, да се Он радује над онима који су добри и милостиви онима који Га поштују, а окрећу се од злих и који се гневе на грешнике. Овима се мора одговорити да се Боги нити радује, нити гневи, јер радовати се и бити увређен представљају страсти; нити је Он задобијен даровима оних који Га поштују, јер би то значило да је Он уљуљкан, подмићен задовољствима.  

Није тачно да Божанство осећа задовољство или незадовољство због људских прилика. Он је добар, и Он само дарује благослове и никада не наноси штету, остајући увек исти. Ми смо људи, са друге стране, ако останемо добри кроз сличност Њему, уједињени са Њим, али ако постанемо зли кроз неналиковање Богу, онда смо одвојени од Њега. Живећи у светости, ми пријањамо Богу; постајући порочни, чинимо Га нашим непријатељем.

Не зато што Он постаје гневан на нас слично судији, већ су наши сопствени греси, ти који који спречавају Бога да сија унутар нас и излажу нас демонима, који нас муче. И ако кроз молитву и дела милосрђа, задобијемо отпуштање наших грехова, то не значи да смо задобили Бога и натерали Га да се промени, већ смо се кроз наша дела и наше окретање Божанству, исцелили од наше порочности и још једном уживамо у доброти Божијој.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, ако можете некако укратко да ми растумачите шта значе ријечи, парафразирам: Не живи човјек само о хлебу него о свакој ријечи Божјој.

 

У повести о Христовом кушању на гори у 4. глави Еванђеља по Матеју стоји да је ђаво рекао Христу: Ако си Син Божији, реци да ови каменови постану хлебови". На то му Христос одговара речима: "Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих."
 
Господ нас овим учи да истинска храна која је потребна човеку није само она материјална, већ пре свега Реч Божија, Логос који је постао тело и Хлеб вечнога живота. Овде се, не мисли само на Христове поуке и етичку димензију учења Господњег, већ на саму Личност Бога Логоса који је будући Бог постао човек и који је једини извор живота са којим се живо сједињујемо кроз светотајински живот Цркве, пре свега кроз тајну Евхаристије. Он је истински хлеб наш насушни без кога нема живота, јер све што је створено по својој природи је подложно смрти јер је створено ни из чега (ἐξ οὐκ ὄντων, ex nihilo). Будући да је Бог човека и васцелу твар створио за вечно постојање, тај вечни живот можемо да наследимо само у живој и личној (ипостасној) заједници са Богом. Након што је човек својевољно одбио да утемељи свој живот на речи Божијој (заповести да не једе од дрвета познања добра и зла) и изабрао материјалну храну, те на тај начин постао подложан физичком старењу и умирању, сам Логос, Син Божији оваплоћењем и васцелим домостројем спасења отвара нам врата вечног живота и побеђује смрт. Овде се не мисли на смрт само као биолошки феномен после-падног стања, већ вечну смрт као вечну и непремостиву одвојеност твари од Творца, али и на саму могућност потпуног повратка у ништавило. 
 
Ове Христове речи биле су надахнуће многим подвижницима који су се из љубави према Богу добровољно уздржавали од вештаствене хране и осталих биолошких потреба, хранећи се речју Божијом, молитвом и псалмима, како би показали да свој живот не виде на биолошком преживљавању које се пре или касније завршава физичким феноменом смрти, већ једино у заједници са живим Богом.
 
Диван пример имамо у житију преподобне мати наше Марије Египћанке (1 април) одакле бих посебно издвојио следећи параграф:
 
Зосима је онда упита: Није ли ти више била потребна храна и одећа? Она одговори: Пошто поједох оне хлебове, ја сам се седамнаест година хранила зељем које се налази у овој пустињи. А одећа са којом сам прешла Јордан, од овешталости се распаде, те сам велике муке имала зими од мраза, лети од жеге. Зими сам се много пута премрла тресла и дрхтала од хладноће, н падала на земљу као мртва, и непомично лежала. Борила сам се са многим и различним невољама и неизмерним искушењима. А од тада до данас разноврсна сила Божја сачува грешну душу моју и ништавно тело моје. Јер размишљајући само од каквих ме зала избави Господ, ја стекох непотрошиву храну: наду спасења мог. И ја се храним и покривам речју Божјом, која држи све и сва: јер не живи човек о самом хлебу; него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). И они који немаху заклона, у камење се обукоше, пошто свукоше са себе одећу греха (ср. Јова 24, 8).
А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању. Ето, овим завршавам повест о себи. А сада те заклињем оваплоћењем Бога Логоса да се молиш за мене блудницу.“
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, ако вам је лакше занемарите моје претходно питање и одговорите  ми на ово молим вас, много ми је важно.

Можете ли да кажете нешто више о овоме што сте написали, пар ријечи, пар савјета... Ако има можете ли ме упутити на неку књигу, неко поглавље у књизи, неко житије, било шта... Наравно, само ако се то односи на на неки други гријех, не тјелесни.

Благодарна јесам већма :)

 

Наравно, грех се не може свести само на телесни грех, иако телесни грех има јаче дејство на човека јер скрнави тело као храм Духа Светога и више паралише нашу вољу. Сваки грех, односно да будем прецизнији, сваки покрет човекове душе ка ништавилу, човековом срцу отежава да се отвори за Бога. Живот у греху је неприродан начин постојања јер човек који је створен за заједницу са Богом покушава да се афирмише као себична и егоистична индивидуа, да сам постане бог али без заједнице са Богом у чему је и суштина Адамовог пада. Отуда је самољубље корен сваког греха, а из самољубља произилазе и сви остали грехови, мржња, осуђивање, себичност, суровост, блуд, нечистота и сви остали грехови. Човек егоиста који све подређује љубави према самом себи друге доживљава као опасност и конкуренцију и зато их мрзи и клевеће, па чак је спреман да друге повреди и убије. Свуда види непријатеље и завере. Он постаје роб хране, пића и уживања јер се брине једино како да угоди себи и својим псеудо-потребама. Такав човек такође живи у блуду и нечистоти сваке врсте јер подсвесно верује да тако себе може да учини вечним и победи смрт. Он слободу доживљава у могућности да живи по својој палој вољи, а не у томе да победи своју зависност од пролазног и биолошког и пронађе дубљу слободу коју једино налазимо у Христу, односно у заједници љубави са другима. Грех је заправо ствар погрешне онтологије тј. заснивања егзистенције на своме ЈА, на сопственом телу, а не на заједници са другим у Христу Исусу.

 

О греху и страстима веома лепо пише Митрополит Јеротеј Влахос у својој књизи "Православна психотерапија" коју можете наћи на више адреса на интернету (нпр. http://dk.bookzz.org/book/996682/f5a755) У књизи су сабрана многа корисна учења светих Отаца Цркве. Понављам, треба увек имати у виду да је циљ подвига и борбе против греха и страсти није само питање етике, већ изнад свега онтологије. Другим речима ми не треба само да живимо врлински већ да постанемо нова твар, а то је могуће једино у Цркви као Телу Христовом, односно у евхаристијском начину постојања који је дијаметрално супротан себичном и индивидуалном постојању. Апостол Павле нас учи својим бесмртним речима: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 19-20) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли спашени монах има веће блаженство од спашеног мирјанина? Будући да се први одрекао свега Христа ради а други је имао утеху. А Господ говори шта ће бити са онима који су се свега одрекли и за њим кренули а онима што су у браку не говори ништа.

 

И монашки и хришћански мирски начин живота почивају у Цркви на истим суштинским претпоставкама, а то је да се одрекнемо живота у греху и страстима и да заживимо слободом која нам је дата у Христу Исусу, као удови Тела Његовог - Цркве. Та слобода је аутентични начин постојања у коме човек није створен да живи само за себе већ у заједници са другим, а то је ништа друго него Црква у којој смо сви узајамно повезани не као индивидуе, већ као личности које свој идентитет граде једино у односу љубави према ближњем. Отуда се наша љубав према Богу неопходно изражава у љубави према ближњем, било да је реч о животу у манастиру или у парохији. Свети оци нас уче да нема богољубља без човекољубља, али ни истинског човекољубља без љубави према Богу који нас је створио. 

 

Највеће искушење трудољубивих и ревносних монаха јесте да с временом постану довољни сами себи и своје спасење да гледају као њихов лични однос са Богом који не зависи од других или од Цркве. Самодовољност је пут ка духовној смрти без обзира на спољашње врлине и труд које монах улаже. Често говорим мојој братији да смо ми удови једног организма, а не група индивидуа која се спашава свако сам за себе. Мени је мој сабрат потребан за моје спасење јер ако ја у њему не видим свог вечног сабрата, нећу бити у могућности да препознам Христа као свог Спаситеља. Ово нису само фразе, већ суштински постулати монашког живота без којих нема спасења у Христу. 

 

Тако је и "у свету" у парохији, у породици. И тамо градимо своје спасење не на врлинском животу и подвизима који су нам потребни ради неког угађања Богу, већ да бисмо савладали своју себичност и били у стању да друге препознајемо као браћу у Христу, као удове једног тела. Молитва, пост, милостиња, дакле, сами по себи немају никакав значај уколико нису у функцији служења другоме и заједници у којој живимо Христа ради. У породичном животу веома је важно увек имати у виду да биолошко сродство јесте важно, али да Бог од нас тражи да надиђемо ограничења биолошког сродства тако што ћемо градити односе једни према другима не на крви и телу већ на Христу Господу. Породица има свој смисао и значај као домашња црква,  али уколико није заснована на евхаристијским темељима она сама по себи не води у вечни живот као што и монаха живот у усамљености и молитви неће одвести Богу уколико његов подвиг нема за циљ да га оспособи за љубав према ближњем, па чак и љубав према непријатељу. И у другим верама постоји подвижнички живот, често много строжији него код хришћана, али исто тако и врлински живот у породици. Па ипак и такав подвиг и живот сами по себи не спашавају уколико немају за циљ заједницу у Христу Господу.

 

Имајући све ово у виду може се рећи да ни монашки ни мирски хришћански живот сами по себи не нуде боље предуслове за спасење. Све зависи од тога колико ћемо у овом животу себе остварити као члана Цркве и заједнице у Христу. Начин живота нам само помаже у складу са нашим личним афинитетима како да се боље изразимо као чланови Цркве.

 

Монашки живот је ништа друго већ двиг ка есхатолошком начину постојања још и у овом свету и веку, ка животу у коме неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина већ само Христос. Зато се монах удаљује од породичног живота и живота у свету, не из презира или омаловажавања, већ да би могао лакше да гради са другима заједницу у Христу. С те стране монашки живот за оне који имају позив и предиспозицију за овакав начин живота омогућава боље услове да свој живот устроје на еванђелским принципима. Уосталом монаштво је и настало у тежњи хришћана да већ сада и овде живе животом будућег века колико је то год могуће у телу и свету у коме живимо. Оно происходи из једног евхаристијског доживљаја и настојања да се литургијски живот из храма настави у свим сферама нашег свакодневног живота. Монаштво које не почива на овим претпоставкама је суштински промашај и бег од стварности у свет ритуала, мистике, подвига, што се може наћи и у другим религијама.

 

Међутим, не треба заборављати да и живот "у свету" уколико је заснован на еванђелским темељима и те како нуди могућности за остварење заједнице у Христу служењем другима и жртвовањем за друге. Зато у Цркви имамо и светих монаха и светитеља који су живот проводили у свету живећи и пламтећи љубављу Божијом и сведочећи Христа пред другима у свим сферама живота, на послу, у школи, у породици. Не смемо да заборавимо да смо Богу ближи не по свештеном чину или монашкој одећи или по успеху у породичном животу и послу, већ по томе колико смо овим или оним начином живота у свом срцу суштински нашли места за другога и самим тим себе остварили као аутентичне личности у Христу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, молим Вас за тумачење термина правда који се односи на Божију правду. Да ли је следеће тумачење исправно?

 

IV

 

 

(...) Другим речима, оно што Западњаци зову правдом, пре би требало да се назива озлојеђеношћу и осветом најгоре врсте. Чак и љубав Христова и жртва, губе свој значај и смисао, у шизоидном схватању Бога, Који убија Бога, са циљем да задовољи такозвану правду Божију.

Да ли ово схватање правде има икакве везе са правдом, коју нам је Бог открио? Да ли израз, „правда Божија“ има ово значење у Новом и Старом Завету?

Вероватно да је почетак погрешног тумачења речи правда у Светом Писму, била у преводу грчке речи „dikaiwsunh. Није у питању погрешан превод, већ је та реч, будући да је паганска, хуманистичка, из цивилизације древних Грка, била оптерећена људским појмовима који су могли лако да воде у погрешно схватање.

Пре свега, реч dikaiwsunh”, доноси у ум једнаку поделу. Из тог разлога је представљена равнотежом. Добро је награђено, а зло је кажњено људским друштвом на правичан начин. Ово је људска правда, она коју имамо на судовима.

Међутим, да ли је ово значење правде Божије?

Ова реч dikaiwsunh”, „правда“ је преводе јеврејске речи „tsedaka“. Ова реч значи „божанску енергију која остварује човеково спасење“. То је упоредно и скоро синонимно са другом јеврејском речи, hesed, која значи „милост“, „саосећање“, „љубав“, и речи emeth, која значи “верност”, “истину”. Ово, као што видите, даје потпуно другу димензију оном што ми обично схватамо као правду. 

Овако Црква Божија схвата правду Божију. Овако су Оци Цркве учили о њој.

„Како можеш звати Бога праведним“, пише Свети Исаак Сирин, „када читаш стих о надници даној радницима“: „Пријатељу нисам ти учинио ништа лоше; даћу последњима исто као и онима који су радили за мене од првог сата. Зашто је твоје око зло, ако сам Ја добар?“

Свети Исаак наставља: „Како може човек звати Бога праведним, када наилази на причу о блудном сину, који је уништио своје богатство у раскалашном животу, а ипак je само због кајања које је показао, Отац истрчао и загрлио га, дајући му власт над свим Његовим имањем? Нико други, него Сам Син Божији, рекао је ове ствари које се тичу Њега, да не би сумњали и на овај начин, је Он Сам сведок што се тиче Њега. Где је дакле, правда Божија, пошто је, док смо још били грешници, Христос умро за нас!“ [6]

Тако да видимо да Бог није праведан у људском значењу те речи, већ видимо да Његова правда означава Његову Доброту и Љубав, која је дана на неправедан начин, то јест, Бог увек даје без узимања ичега заузврат, и даје особама као што смо ми, које нису достојне примања. Из тог разлога нас Свети Исаак учи: „Немој звати Бога правичним, јер се Његова правда не огледа у стварима које се тичу тебе. А ако Га Давид назива праведним и часним, Син Његов нам је открио да је Он добар и благ.

Бог је добар, љубећи, и благ према онима који су непослушни, непокорни и који Га одбацују. [8] Он никада не узвраћа злом на зло, Он се никада не свети. [9] Његове казне су средства љубави за исправљање, док год ишта може бити поправљено или исцељено у овом животу. [10] Она се никада не пружају у вечност. Он је Све створио добрим. [11]

(...)                                                                                               V

 

 Тако да у језику Светог Писма, „праведан“ значи добар и љубећи. Ми говоримо о праведном човеку Старог Завета. То не значи да су они били добре судије, већ да су били благи и Богољубећи људи. Када кажемо да је Бог праведан, не мислимо да је Он добар Судија, Који зна како да казни човека правично, према тежини његових злочина, већ напротив, мислимо да је Он благ и љубећи, који прашта све наше преступе и непослушности, и да жели да нас спаси свим средствима, Који никада не враћа зло за зло. [22] У првом тому „Добротољубља“, постоји чудесни текст Светог Антонија који вам морам овде прочитати:

„Бог је добар, бестрасан и непромењив. Сада, неког ко мисли да је разумно и истинито да потврди да се Бог не мења, можемо добро питати како је, у том случају, могуће говорити о Богу, да се Он радује над онима који су добри и милостиви онима који Га поштују, а окрећу се од злих и који се гневе на грешнике. Овима се мора одговорити да се Боги нити радује, нити гневи, јер радовати се и бити увређен представљају страсти; нити је Он задобијен даровима оних који Га поштују, јер би то значило да је Он уљуљкан, подмићен задовољствима.  

Није тачно да Божанство осећа задовољство или незадовољство због људских прилика. Он је добар, и Он само дарује благослове и никада не наноси штету, остајући увек исти. Ми смо људи, са друге стране, ако останемо добри кроз сличност Њему, уједињени са Њим, али ако постанемо зли кроз неналиковање Богу, онда смо одвојени од Њега. Живећи у светости, ми пријањамо Богу; постајући порочни, чинимо Га нашим непријатељем.

Не зато што Он постаје гневан на нас слично судији, већ су наши сопствени греси, ти који који спречавају Бога да сија унутар нас и излажу нас демонима, који нас муче. И ако кроз молитву и дела милосрђа, задобијемо отпуштање наших грехова, то не значи да смо задобили Бога и натерали Га да се промени, већ смо се кроз наша дела и наше окретање Божанству, исцелили од наше порочности и још једном уживамо у доброти Божијој.

 

У потпуности се слажем са овим објашњењем Александра Каломироса које се може наћи у његовом тексту "Огњена река" http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm

 

Правда код Бога није јуридички појам, већ израз његове љубави. Чињеница да ми људи Божију правду некада доживљавамо као награду и радост, а некада као казну и патњу зависи од нас самих и наше отворености према љубави Божијој, односно колико смо себе заиста уградили у Тело Христово - Цркву. Правилно разумевање правде Божије је темељ нашег православног схватања раја и пакла и помаже нам да разумемо да Бог не кажњава грешнике онако како то чине људи кажњавајући оне који их не слушају, већ их љуби и милује, док они ту Божију љубав доживљавају као казну и мучење. Отуда пакао не само да постоји него је и вечан зато што је љубав Божија вечна и зато што је Бог Љубав. У томе је сва трагедија погрешног човековог избора, јер живећи у злу и мраку, човек самог себе онеспособљава да Божију доброту и светлост доживи у вечности као радост.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Помаже Бог оче! Благословите!

Ако можете да ми одговорите на једно питање, али што делатније могуће тј. користећи се искључиво својим богатим монашким искуством!

Наиме, која је разлика између КРИТИКОВАЊА, ОСУЂИВАЊА И РАСУЂИВАЊА?

Читала сам Ваше одговоре на претходна питања и заиста су исцрпни и ретко кад их на екрану могу ишчитати до краја, а штампач немам :) ...

зато опростите на смелости, али молим Вас за што концизнији одговор.

Свако добро од мале Ирине

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Nadovezao bih se na temu sa pitanjem, odnosno molbom, da nam objasnite značenje srca u duhovnom smislu.

Mitropolit JErotej Vlahos kaže da srce kao organ pumpa krv i na taj način hrani celo telo, a srce duše ima sličnu ulogu,  jel se to srce duše nalazi u srcu kao organu?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Pomaze Bog,oce Savo, zamolila bih vas da mi objasnite citat iz simbola vere "i koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca" zapravo me posebno zanima to ucenje crkve da je jednom zauvek primio telo.

Postavila sam ovu temu,ali je bilo malo,i nije bilo nekih konkretnijih  odgovora,pa ako vi mozete da objasnite,evo kopiracu sta sam tacno pitala i link teme:(i hvala vam unapred)

Zanima me kako vi shvatate vaznesenje telom,Gospoda naseg,kao i drugih koji su vazneseni telom,Presvete nase Bogorodice,Svetog Ilije(za njih znam). I za Gospoda se kaze,jednom je uzeo telo,ali ne samo za tih 33 godine,koliko pozive sa nama,vec za svagda I docice u telu.Bukvalno tumaceci,Gospod je i sada u telu,samo u stvarnosti koju ne vidimo jos uvek telesnim vidom.

Sveti Nekterije se javljao starcu Nektariju Vitalisu u telu,vidljivo(i ne smao njemu),ali kaze da to telo nije bilo materijalizovano,pokusao je da ga zagrli ali kao da je prosao kroz Sveca,da li tako nekako razumeti telo u kom je sada Gospod,Presveta.Postoji li neko dogmatsko ucenje o tome?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/35384-i-koji-se-vazneo-na-nebesa-i-sedi-sa-desne-strane-oca-telom-se-vazneotelom-ce-opet-doci/#entry1153939

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре двадесетак дана сам поставила оцу Сави питање о критиковању, расуђивању и осуђивању... Ево, шта сам у међувремену нашла. Једно виђење о томе која је разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...