Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Саво имам једну хитну молбу за вас.

Моја пријатељица сестра Милка тренутно има велике проблеме па вас молим да је сутра поменете на литургији.

Благодарим

Брат Христослав

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

  • Гости

Оче Саво, колико има смисла да верници буду на Светој Литургији и да не прилазе Причешћу, да то чине годинама (и деценијама)? Истина је да има много духовника који говоре да не треба (и не сме) да се хришћанин редовно причешћује јер се тиме, како говоре, губи смисао подвига. То им је један од главних аргумената за ту своју теорију.

 

Опет, колико сам пратио литургијске молитве, кроз њих бивамо позвани да се причешћујемо. 

 

Које је Ваше мишљење о овоме?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog oče.

Zanima me odgovor na pitanje o Svetoj tajni Evharistije i o činu spajanja hleba i vina,odnosno Hristovog tijela i krvi.Naime,vjernicima je prilikom ovog čina onemogućeno da isti vizuelno isprate,što zbog ikonostasa,što zbog,ako sam valjano upoznat,toga što spajanju Hristovog tijela i krvi prisustvuje striktno sveštenstvo koje i vrši liturgiju.Nasuprot toga,primijetio sam da se prilikom televizijskih prenosa pojedinih liturgija gledaocima  prikazuje gorepomenuti čin spajanja hleba i vina,što mi je kontradiktorno.Interesuje me Vaše lično mišljenje kao i mišljenje Crkve u vezi ovoga.

Pozdrav za Vas i za sve članove foruma iz Podgorice.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Neka je radost,mir,zdravlje i sreća sa svima vama,i neka je Hrist u nama,i među nama. Može li mi neko reći,kada su živela ona 4 jevandjelista,Matej,Marko,Luka i Jovan?? Jesu li oni zapravo bili Isusovi ucenici,ili su ziveli nesto posle Hrista?? Ista je stvar i sa apostolima Petrom i Pavlom,pa bih vas zamolio ako mozete da mi kazete nesto o tome :)

 

Препоручујем да читате ЖИТИЈА СВЕТИХ која је припремио Св. Ава Јустин Ћелијски и која су доступна у електронском формату на сајту библиотеке Светосавље

http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih.htm 

 

Такође на линку http://www.pakibitija.com/index.php?option=com_content&task=blogsection&id=24&Itemid=175

имате укратко житија свих дванаест апостола

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво

 

Занима ме како човјек да побједи лењост у себи?Нама некад није довољно ни пуно сати спавања да би сутрадан били вриједни и да не би били уморни, како ви монаси успјевате да спавате само по који сат дневно и да по цијели дан молите се Богу и будете у послушању (рад)?Шта савјетујете нама мирјанима?Како да се ослободимо гријеха лењости и превише спавања?

 

Хвала унапријед

 

Борба са лењошћу, сестро Драгана, борба је свих нас и монаха и мирјана. Не постоји једноставан рецепт за борбу ни против једне страсти. Важно је живети еванђелским и црквеним животом, редовно се исповедати и причешћивати, молити Богу и по мери свог здравља и снаге живети у уздржању од свега што је претерано и штетно за наш духовни живот. Лењост је веома често повезана са унинијем тј. осећајем депресије, бесциљности и губитка воље за било чим. Манастирски типици су тако установљени да је сваки дан унапред испланиран тако да никада нема сувише слободног времена. Добро је да се навикнете на редован режим спавања и редовне оброке колико је год то у могућности у условима у којима живите. Некада је само сат времена довољно да повратите снагу. Претерано спавање и недостатак обавеза посебно подстичу лењост и јачају стање безвољности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли је Оче, благодатни огањ превара? Неки сматрају да те свеће унутар Цркве пали патријарх....

 

За нас православне хришћане благодатни огањ који се јавља у кувуклиону Христовог гроба на Велику Суботу сваке године је чудо Божије и непосредна пројава Његовог благодатног дејства. Светлост огња је симбол светлости Христовог Васкрсења и победе над смрћу, што је темељ наше вере. Како тачно патријарх Јерусалимски обавља овај обред на Христовом гробу није ми познато али засигурно није реч о превари јер те инсинуације долазе већином из рационалистичких кругова, не само са хришћанског запада него нажалост и од неких "православних". Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

 

Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.

 

О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT  као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj

У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/UZastituBlagodatnogOgnjaMaksimov.htm#07

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bog vas blagoslovio,neka je mir,zdravlje i radost sa Vama! :) Imam jedno pitanje. Ja sam cuo nedavno,izjavu Pape Franje,da “ateisti koji čine dobra dela,mogu biti spašeni!“. Sta vi o tome mislite iskreno? Mogu li stvarno ateisti koji cine dobro,biti spaseni??

 

Нашао сам оригинални препис изјаве Папе Фрање о овом питању на енглеском језику:

 

The Lord has redeemed all of us, all of us, with the Blood of Christ: all of us, not just Catholics. Everyone! ‘Father, the atheists?’ Even the atheists. Everyone! And this Blood makes us children of God of the first class! We are created children in the likeness of God and the Blood of Christ has redeemed us all! And we all have a duty to do good. And this commandment for everyone to do good, I think, is a beautiful path towards peace. If we, each doing our own part, do good to others, if we meet there, doing good, and we go slowly, gently, little by little, we will make that culture of encounter  that so much. We must meet one another doing good. ‘But I don’t believe, Father, I am an atheist!’ But do good: we will meet one another there.

 

Дакле на српском,

 

Бог нас је искупио све нас, све нас, крвљу Христовом, све нас, а не само католике. Свакога. Оче, а атеисте? Чак и атеисте, свакога. И овом крвљу нас је учинио децом Божијом првог реда. Ми смо створени као деца по подобију Божијем и крв Христова нас је искупила све. Сви имамо дужност да чинимо добро. И ова заповест за све нас да чинимо добро, мислим, представља предиван пут ка миру. Ако свако од нас чини оно што је у његовој можи, да чинимо добро другима, ако се сретнемо тамо, чинећи добро, и напредујемо полако, пажљиво, мало по мало створићемо културу сусретања (заједнице). Морамо да сретенемо један другога чинећи добро. "Али ја не верујем оче, ја сам атеиста". Али чини добро и сусрешћемо се једног дана тамо.

 

Папа Фрања за разлику од свог претходника није догматичар и његове беседе имају непосредност из којих извире, како ми изгледа, једна простодушна љубав према Еванђељу. Са православног становишта можемо рећи да се нико неће спасити осим именом Христовим тј. вером у Христа као Сина Божијег. Да ли заиста постоје прави атеисти? Да ли су они који су саблажњени понекад нејеванђелским поступцима појединих црквених лица заиста атеисти? То су велика питања. Један од савремених атеиста Ричард Докинс је цео живот посветио борби да докаже да Бог не постоји и да је религија, посебно хришћанска, заблуда. Погледао сам више његових документараца и наступа и стичем утисак да је реч о човеку који је интелигентан и који тражи истину и који се заправо бори са собом, а не са Богом. Може се рећи да Бог за њега заиста не постоји јер га он не доживљава као личност, а по свему судећи није имао ни прилику да дође у контакт са аутентичним духовним искуством који чува наша Православна Црква. Можда ће се и то једног дана догодити и Ричард ће пронаћи Христа, па је боље да га не осуђујемо и да то препустимо самом Божијем суду који позна срце сваког човека. 

 

Опсесивна борба против вере, атеизам, односно прецизније антитеизам, разним идеологијама, моралним проблемима, као и друге опсесије показују да ти људи имају дубоке унутрашње недоумице и вероватно непријатна искуства. Наш народ каже да се свако чеше тамо где га сврби. Зато бих рекао да је након пропасти комунизма као идеологије која је обележила двадесети век савремени атеизам заснован више на реакцији на нека западно-хришћанска претеривања и квази-хришћански фанатизам који немају ништа заједно са аутентичном вером наше Цркве. Дубоко црквен и еванђелски човек је човек мира, љубави, духовне сабраности и уравнотежености, а не фанатик који исправља све осим самог себе и свуда види завере и зло, а о Богу понајмање говори јер се сам ставља у његову улогу и пресуђује свима и свакоме.

 

Да ли људи који не верују могу да нађу спасење? Већ знамо да спасење није јуридички чин већ израз заједнице са живим Богом који нас препознаје као своју децу и ми њега као свог творца и Бога Човекољупца у личности Сина Божијег Исуса Христа и у благодатном дејству Духа Светога. Дакле без Христа нема спасења јер нас Бог Отац једино препознаје у свом Сину тј. у Цркви Христовој у коју смо ушли св. Крштењем, свукли старог човека и обукли се у новог. Читав наш живот јесте афирмација крштењског завета, а не моралистичко угађање Богу који од нас тражи добра дела као плату за улазницу у рај. Добра дела и врлине су израз наше љубави према Богу и ближњима, који носе Његов лик, као и васцелој творевини која дише Духом Светим и њим стално бива оживотворавана.

 

Шта је са онима који никада не упознају Христа у Цркви, а чине добро другима, жртвују се за њих? Не постоји једноставан одговор јер бисмо ушли у домен суда Божијег, али лично верујем да ће они који не знајући Бога чине оно што је Божије и који следују својој савести у тренутку Свеопштег Васкрсења и Другог доласка Господњег препознати Христа као Сина Божијег, као онога коме су васцели живот служили не знајући га и да ће их Бог препознати као своје. Слично ће и они који су за живота привидно служили Христу и Цркви, а чинили зло ближњима у том чудесном и страшном тренутку бити постиђени и појава Сина Божијег у слави биће за њих суд и осуда. Зато ми као православни имамо велику одговорност јер много нам је дато, али много ће се од нас и тражити и свакоме ће се судити према ономе колико му је Бог већ дао. Наравно, морамо пазити да оваквим необавезним и сасвим личним размишљањима ничим не доведемо у питање потребу проповедања наше вере онима који је не познају јер нас Господ на то стално упућује. Наша проповед пре свега треба да буде делом и љубављу јер речи немају никаквог дејства ако иза њих не стоји истинска вера делима потврђена. Зато сваком човеку и вернику и невернику треба да приступамо са поштовањем не знајући коначни суд Божији јер Бог је једини срцезналац пред којим нема "лицепријатија".

 

Да закључим, лично мислим да је папа Фрања на свој начин управо желео да укаже на ово о чему сам говорио, а не да релативизује Цркву и веру у Христа коју Црква проповеда. Као што знамо, Ватикан је одмах издао објашњење да папа није правилно схваћен. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog,Oče.

Želela bih da Vas pitam kako mi hrišćani treba da razmišljamo o smrti ? Smrti se ne treba plašiti,zato što ćemo sigurno svi umreti jednog dana i bićemo sahranjeni . Zašto se stalo treba sećati smrti i toga da smo na Zemlji privremeni gosti?  Kuda duša ide kada napusti telo ? I gde su sada naši bližnji koji su se upokojili ? Kako molitva za upokojene deluje i šta se dešava sa njihovim dušama kada se za njih molimo ?

Svako dobro od Gospoda želim Vama i Vašim monasima.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, da li ove poplave koje nas zadesiše mogu i treba da budu protumačene kao Božije upozorenje ljudima ili čak kao Božija opomena zbog skupa poroka?

 

Елементарне непогоде, поплаве, пожари, вулканске ерупције, земљотреси итд постоје од давнина и последица су, према нашој вери послепадног стања у коме се нашао човек и васцела твар након губитка заједнице са Богом. Сваку непогоду треба духовно разумети као подсећање и упозорење да смо нарушивши свој однос са Богом васцелу твар увели у стање пада. Наравно, данашњи човек своју палу природу и стање у коме се налази твар сматра биолошки нормалном и ово врло тешко може да разуме.

 

Ми хришћани дубоко верујемо да ће након Другог доласка Господњег Господ преобразити васцелу твар, васкрснути умрле и живе узнети у небо и васпоставити творевину у пуној заједници са Богом. У том будућем животу они који су остварили заједницу са Богом живеће  у местима мирним и прохладним, где нема ни бола ни туге ни уздисања већ где је живот бесконачни (како се наводи у погребној служби). Зато све вести о елементарним непогодама широм света треба тумачити духовно. Што се више нарушава однос човека и Бога, и што се више умножава грех (а сведоци смо само колико су узнапредовале климатске промене у само кратком времену због безобзирне индустријске експлоатације засноване на похлепи, док и даље стотине хиљада гладних свакодневно уммире) све више ће се умножавати ове непогоде. Из књиге Откровења сазнајемо да ће се пред Други долазак Господњи посебно умножити ове непогоде и да их треба разумети као знак последњих времена. 

 

Проблем савременог секуларизованог човека је у томе што своју палу природу и личност схвата на погрешан начин, као нешто сасвим нормално и стога логично грех постаје природан и морално прихватљив. Као хришћани знамо да једино у Христу обнављамо аутентичну придоду коју је Бог подарио човеку, да личност није исто што и индивидуа и да једино у заједници љубави са другима бивамо аутентичне и непоновљиве личности и коначно да Бог није предвидео да природа око нас функционише хаотично већ да су разне непогоде заправо последица стања постојања ван заједнице Божије. Зато хришћанство никада не сме да изгуби ту есхатолошку перспективу да је наш истински живот једино у будућности и да је овај свет и век пролазан. Кроз Евхаристију и друге Свете Тајне, кроз молитву и еванђелски живот задобијамо познање колико је то у нашој ограниченој моћи реалности будућег века које долази. Будући век ће бити сасвим другачији начин постојања твари и вишеструко надилази сва наша овоземаљска схватања. Зато као хришћани треба да живимо у нади и сталном очекивању знајући да је смрт као вечна одвојеност човека од Бога побеђена Христом и да једино у Христу имамо пут, истину и аутентични живот. 

 

Нажалост, данас се хришћанство често своди на моралистичко учење, на аскетски систем, на овоземаљску институцију или на скуп ритуала чији смисао не доживљавамо духовно већ естетски. Губитак есхатолошке перспективе нашу веру своди на сујеверје и заснива се на подсвесној нади да је вера ту да нам помогне да живимо боље, лепште и сигурније. За оне који својом вером надиђу ова ограничена схватања све невоље овог света, ратови, непогоде, страдања и сл. ништа су према оној вечној радости коју већ сада и овде можемо да доживимо Божијом благодаћу у Цркви која је пре свега заједница љубави, а не једна од разних институција која у својој спољашњој и административној форми има недостатака као и све друге.

 

Идеологија савременог лгбт покрета је управо последица прихватања палог стања као природног и греха као аутентичне човекове природе. О. Шмеман иде још даље и наглашава да хришћанство није ни глорификовање породице и природних телесних односа јер је и то нешто што припада овом свету и веку јер смо у Христу позвани да надиђемо биолошко и постанемо сви браћа у Христу. У будућем веку неће бити ни брака ни телесне форме љубави, ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, већ ћемо сви бити једно у Христу. Ми смо сада и овде позвани да градимо такву заједницу у Евхаристији која нас повезује не по крви, етничком пореклу, полној оријентацији или социјалном статусу, већ по мери љубави коју имамо једни према другима и самим тим према Богу. Наравно, у овом свету и веку заједница човека и жене је благословена, као и размножавање људског рода, али духовни смисао ове заједнице заснован је на тајни Христа и Цркве, што се и види у обреду венчања. Зато смо још више обавезни да духовним трудом (подвигом) обручимо своје душе Христу и да сви заједно окупљени око једног хлеба и једне чаше стално сведочимо да смо једно у Христу Господу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво имам једну хитну молбу за вас.

Моја пријатељица сестра Милка тренутно има велике проблеме па вас молим да је сутра поменете на литургији.

Благодарим

Брат Христослав

 

Искрено се извињавам што касним са одговорима. Да Бог помене и подари здравље и сваку духовну помоћ слушкињи Божијој Милки.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, колико има смисла да верници буду на Светој Литургији и да не прилазе Причешћу, да то чине годинама (и деценијама)? Истина је да има много духовника који говоре да не треба (и не сме) да се хришћанин редовно причешћује јер се тиме, како говоре, губи смисао подвига. То им је један од главних аргумената за ту своју теорију.

 

Опет, колико сам пратио литургијске молитве, кроз њих бивамо позвани да се причешћујемо. 

 

Које је Ваше мишљење о овоме?

 

Циљ нашег хришћанског живота јесте вечно причешћивање κοινωνία (кинониа - заједница), што није ништа друго него вечно заједничарење са Богом у Христу Господу у благодати Духа Светога. Зато и вечни живот неће бити ништа дурго него то вечно заједничарење у Христу, јер једино преко Христа и кроз Христа имамо заједницу са Богом. И штавише заједничарећи у Христу сви бивамо Христос и као такве нас у Христу јединио Бог Отац препознаје и вечно љуби у Духу Светом. Спасење није индивидуални чин, већ колективни и зато је Црква - заједница у Христу, Тело Христово једини пут спасења. Стари латински хришћански писац Тертулијан је говорио - unus christianus nullus christianus тј. један хришћанин је исто што и ниједан хришћанин.

 

Имајући ово у виду Литургија и причешће Телом и Крвљу Христовом нису само тек један од "верских ритуала" којима ваља с времена на време присуствовати иу њима учествовати, већ символ и реалност истовремено наше заједнице у Христу тј. нашег хришћанског пута спасења. Сви наши подвизи, сав труд и добра дела, молитве и милостиње - све то има за циљ да у нама обликује евхаристијски начин постојања у коме живимо и у овом времену заједничарећи једни са другима, не као са неким "другим" већ као са онима са којима једино можемо да имамо заједницу са Христом. Ти подвизи треба да нас припреме да у љубави према другима примамо Св. Тајне. Знамо да нема спасења без Цркве. То није само проста и јуридичка дефиниција. То значи да нема спасења без заједнице са другима у Христу. Као појединце Бог нас нити види нити препознаје, ако себе нисмо као личности афирмисали кроз љубав као тајну постојања будућег века. Љубав за хришћане није емоција, већ начин односа према другима у којима не видимо некога ко нам је стран или, не дао Бог, некога кога не можемо да поднесемо, већ другога као део своје личности. То је тројични начин постојања који у евхаристијском животу ми као хришћани градимо и треба да остварујемо јер без тога нећемо задобити вечну заједницу са Богом и заувек ћемо остати у вечном мраку индивидуализма и себичности, а егоизам је "тајна" кнеза овога палог света који нас учи да смо ми сами богови по себи. У томе је и тајна прародитељског пада.

 

Зато за нас Св.Литургија није само једна од црквених служби, као на пример јутрење или вечерње. На Литургију не долазимо да бисмо се духовно опустили, видели и заједно помолили са нашим пријатељима, браћом и сестрама или, пак, доживели естетски доживљај кроз лепо појање у богато фрескописаним храмовима.Не! На Литургију долазимо да бисмо себе и све нас потврдили као једно Тело Христово, као Цркву. Причешће Светим Тајнама није тек само неки додатак на Литургији већ је цео садржај Литургије усмерен на то да једемо Тело и пијемо крв Христову. Читање посланица, Еванђеља, проповед, јектеније само су духовна припрема да бисмо душом и срцем потпуније заживели у тој живој икони есхатолошке стварности јер Евхаристија није ништа друго него оприсутњење вечне заједнице коју се надамо да ћемо имати у Христу у векове векова и коју већ по мери наше љубави имамо у овом времену и простору. 

 

Отуда Литургија без причешћа верника за прве хришћане била је потпуни апсурд и о томе се колико сам упознат уопште и не говори, јер је било незамисливо да се дође на литургијски скуп, а да се у њему не учествује, а учествовање је подразумевало да једемо од једног хлеба и пијемо из једне чаше, а не само да се заједно помолимо Богу, што су хришћани радили и у својим домовима и на сваком месту. Нажалост, како је хришћанство постало државна вера и као таква носило је и предуслове за напредак у друштвеном статусу, у Цркви су се нашли и многи који су хришћанство доживљавали само као једну другачију веру од оне коју су оставили, тј. паганизма (иако су чак и пагани приносили своје жртве тако што је један део принесене жртве паљен на олтару, а месо жртвених животиња дељено је народу да једе). Такође, већ од петог века, а понегде и нешто раније у Цркви долази до јачања моралистичког приступа према Богу и Светим Тајнама. Олтари се закривају често завесама и заклањају од народа, молитве свештеника се постепено почињу читати тише да их "непросвећени" не би слушали. Између свештенства и верног народа подиже се не само физички зид. У почетку се знало да литургијском скупу могу да присуствују само верни и и то они верни који су у црквеној заједници, а не они који су због разних грехова били онемогућени да у њој учествују. У тим малим хришћанским заједницама људи су се међусобно познавали и ако би човек живео у мржњи са другима, уколико је живео у греху, прељуби, блуду и сл. било је незамисливо да такав учествује у литургијском скупу јер истина нема ништа заједничко са лажју, нити грех са врлином. То се наравно не односи на људске слабости којима смо сви подложни и које су исповедане литургијски кроз прозбе у којима се молимо за опроштење наших грехова и прегрешења. 

 

Огуда сасвим разумљиво није било питања да ли је човек верник достојан причешћа. Једноставно, сви смо недостојни као што се каже у свештеничкој молитви на херувимској песми, али они који грехом нису изгубили заједницу са Црквом и одвојили се од ње, прилазили су причешћу са свешћу да не прилазе да приме орден за добра дела, већ да приме лек бесмртности, да прилазе лекару и познаваоцу људског срца, који онога који се искрено бори и труди да савлада своје слабости никада неће одбацити. Они, пак, који су остајали у тешким греховима, не само да нису били у могућности да присуствују литургијском скупу већ су најчешће били потпуно изопштени из заједнице док се не покају. То није био акт мржње и презира, већ израз дубоке свести да грех води у смрт, а да је Црква заједница оних који корачају ка животу. Ако би пали одлучили да се покају исповедали би, често и јавно пред свима, свој грех,а  потом би им Епископ додељивао одређени степен покајне дисциплине (да клече пред улазом у цркву и моле за опроштај, да стоје у цркви али да изађу са оглашенима пре литургијског приноса или да чак присуствују литургијском приносу без причешћа). Након ових степена покајања верник је поново улазио у црквену заједницу и редовно би се причешћивао. Видимо из овога колико су се ствари промениле од тада. Отуда је и исповест називана и дан данас се назива св. тајном помирења са Црквом тј. присаједињења Цркви оних којису од ње отпали. Исповест, дакле, није нека "хришћанска психоанализа" или начин да умирујемо своју савест тражећи некога ко ће да слуша набрајање грехова који се најчешће читају са папирића. Исповест је искрено и дубоко признавање свог пада и неуспеха да волимо Бога и ближњег, а не разговор и бескрајна прича као да тобож Бог не зна шта нам се догодило, или да свештеник треба да зна све детаље нашег пада. О овој теми сам већ и раније говорио јер јако је много неразумевања око овога.

 

Данас човек често сам расуђује да ли је достојан или није да се причести, да ли је расположен или није да приђе чаши, да учествује у Литургији како приличи сваком хришћанину или да туристички посматра лепе иконе и фреске и слуша појање. Замислите да сте позвани на свечани ручак на коме су постављена најлепша јестива и да у току ручка једе само домаћин, а да остали побожно гледају у предложену храну, а да потом сви заблагодаре Богу што их је наситио земаљских дарова и захвале домаћину на лепој вечери. Литургија на којој се нико не причешћује највише ми личи на ову сцену и искрено речено боље је и не ићи на Литургију ако по својој вољи и најчешће духовној заблуди нећемо да приђемо Св. Тајнама. У чему је проблем? Грешни смо, па приђимо са покајањем лекару. Нисмо се спремили? А шта је припрема за причешће него цео наш живот у коме се боримо да не повређујемо Бога и ближње и боримо се са својим страстима. Нисмо прочитали молитве пред причешће? Те молитве су важне али да у нама развију дух покајања и свести о томе шта примамо, а не саме по себи. Зато и постоје. Ако некада не стигнемо да их прочитамо помолимо се у срцу Богу и опростимо ближњима. То ће бити јаче од често расејаног и ужурбаног формалног читања правила пред причешће. 

 

Искрено се надам да ћу доживети пуну обнову литургијског живота када ће сви верни (који нису под забраном) приступати св. Причешћу на свакој Литургији на којој учествују. Овде није реч о броју литургија које се служе, већ о суштини и смислу Литургије и евхаристије. Литургије су у почетку служене недељом и на посебне празнике којим су обележавана страдања мученика и исповедника и то најчешће на њиховим гробовима где су после подигнуте велелепне цркве. Свакодневно служење Литургије развило се касније (посебно у манастирима) због помињања имена верника на Литургији и вађења честица за њих, а добро знамо да у привим вековима уопште није било проскомидије у данашњем облику и да није било вађења честица за живе и упокојене. Хришћани су се увек молили за своје живе и упокојене сроднике и када није било честица. Наравно, Литургија се развијала и вађење честица за живе и упокојене има свој смисао и значај, али помињању имена и вађењу честица не треба приступати идолатријски јер би то значило да би онда и по неколико пута дневно требало служити Литургију да би се некоме помогло или упокојеном измолила утеха од Бога. Хвала Богу, Православна Црква је сачувала обичај да се Литургија служи једном дневно на једном престолу и да Литургија не може бити приватни чин који служи сам свештеник за себе.

 

Свештеник има благодат Божију да освештава дарове, али само у присуству народа Божијег. Када би свештеник сам узео хлеб и вино и ишчитао све молитве у својој соби не би било тајне јер Литургија није магијски обред, већ саборни чин окупљања на једном месту Епископа (односно свештеника по благослову Епископа) и верног народа. Ми се не поклањамо Телу и Крви Христовом као идолу и зато немамо ванлитургијско поклоњење светињама (као римокатолици нпр) јер тајна претварања дарова - хлеба и вина у Тело и Крв Христову је само видљиви символ али истовремено и суштина којом потврђујемо да смо сви једно Тело Христово. Због тога се раздаје Тело Христово верницима, а не стоји као идол на часној трпези. Христос живи у нама, у Цркви и то никада не смемо да заборавимо. Зато је примање Светих Тајни потврда наше вере да је то тако, а непричешћивање светињама заправо свесно или несвесно негирање те истине. Једемо један Хлеб и пијемо из исте Чаше да бисмо потврдили да смо једно у Христу, а не група индивидуалаца која на крају прими антидор (нафору) и разиђе се свако на своју страну. Зато су Литургије најчешће настављане агапом, заједничким обедом или барем заједничким послужењем у коме настављамо и продужујемо заједницу у којој живимо. Причешће није помоћно средство за подвиг, или награда за добра дела, већ суштински елемент нашег новог начина постојања у Христу, којим треба да живимо да бисмо задобили вечни живот. Зато су они који се нису причешћивали барем једном у 40 дана аутоматски у древној Цркви били сматрани одлученима тј. изопштенима из црквене заједнице. 

 

Стога сматрам да је много исправније да онај који због епитимије или неког неисповеђеног греха не може да се причести, да радије изађе из храма након јектеније за оглашене и да што пре заједно са својим свештеником нађе пут како да се врати у пуну заједницу. То по многима данас није реално јер свештеници не познају све који им долазе у храмове, а причешћу прилазе и они који ни незнају шта примају већ примају Тајне видећи да то чине и други. Зато је добро да свештеник пред причешће каже коју реч о значењу Евхаристије или да то учини у време еванђелске беседе. У сваком случају непричешћивање на Литургији је само по себи апсурд и велики проблем у нашој Цркви који негира саму суштину Цркве као заједничарења у Цркви као Телу Христовом. На ову праксу, нажалост, утицали су и одређени аскетски (монашки) кругови који су евхаристијску свест Цркве често покушавали да одвуку у плитке воде морализма или аскетизма који за неке сами по себи представљају спасење. Не спашавају нас ни врлине, ни добра дела, ни постови, ни молитве, али је све то потребно да бисмо могли да волимо једни друге и када примимо Тело и Крв Христову да их примимо са чистом савешћу знајући да бивамо једно са свим онима који примају Св. Тајне, да више нисмо ни Марко ни Јован, ни Марија ни Ана, већ смо сви једно у Христу и у нама живи Христос. То је Црква коју стално надахњује и оживотворава Дух Свети. Зато је Евхаристија доживљај који бива у историји тј. у конкретном времену и простору, али је по својој суштини надвремен и вечан. Зато је и Литургија парче неба на земљи и догађај у коме излазимо из овог начина постојања, из времена и простора и улазимо у вечност - ходимо овом земљом, а живимо на небу, како се каже у посланици Диогнету из 2. века. 

 

Данас имамо конфликт између аскетске и евхаристијске теологије. С једне стране присталице прве пренаглашавају значај подвига и Св. Тајне виде као помоћно средство у подвигу, тј. причешћујемо се да бисмо се боље подвизавали и тако угодили Богу. С друге стране, ови други погрешно виде однос Св. Тајне и подвига и често презриво и олако минимализују значај подвига говорећи да је само важно да се причестимо, а остало ће ваљда све доћи само по себи. Морамо да се увек подсећамо да Свете Тајне бивају у синергији, садејству, Божијег и човековог делања. С једне стране Бог даје себе у Телу и Крви Христовој, али ако се не подвизавамо, тј. не боримо против својих страсти, против себичности, гордости, мржње, уколико нисмо прекинули са животом у блуду и нечистоћи, причешће нам неће бити на спасење. То је због тога што грех индивидуализује човека и човек себичан који мисли само о себи и сопственом угађању не види друге као конститутивни део своје личности. Без те свести причешће је обесмишљено, а наше спасење је под знаком питања. Зато причешћу не смемо приступати идолатријски, али ни магијски. Свете тајне у нама делују само у оној мери колико смо ми сопственим трудом оставили простора Богу да делује у нама. То је веома важно и стално треба да смо тога свесни. Тек у таквој свести постојаће права равнотежа између подвига и светотајинског живота јер једно друго не само да не искључује, него не може да постоји једно без другога. То није само важно за монахе, већ за све хришћане.

 

Конкретно у вези вашег питања, у већини добро устројених манастира монаси и монахиње се причешћују чешће (хвала Богу). Светогорско правило је да се причешћује уторком, четвртком, суботом, недељом и празником доку су понедељак, среда и петак посни дани када се већа пажња посвећује подвигу и уздржању иако се литургије у већини манастира служе свакодневно. У добро устројеним парохијама верници који нису под епитимијом, који редовно посте постове које је Црква прописала и који нису под неком физичком сметњом могу и треба да се причешћују на свакој недељној и празничној Литургији. Онима који не учествују активније у црквеном животу обавезно треба предложити да се претходно обавезно исповеде свештенику, а ако редовно не посте постове да проведу пар дана у уздржању како би се припремили за Свете Тајне. 

 

Добро је у вези ове теме прочитати књигу Св. Никодима Светогорца о честом причешћивању:

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog oče.

Zanima me odgovor na pitanje o Svetoj tajni Evharistije i o činu spajanja hleba i vina,odnosno Hristovog tijela i krvi.Naime,vjernicima je prilikom ovog čina onemogućeno da isti vizuelno isprate,što zbog ikonostasa,što zbog,ako sam valjano upoznat,toga što spajanju Hristovog tijela i krvi prisustvuje striktno sveštenstvo koje i vrši liturgiju.Nasuprot toga,primijetio sam da se prilikom televizijskih prenosa pojedinih liturgija gledaocima  prikazuje gorepomenuti čin spajanja hleba i vina,što mi je kontradiktorno.Interesuje me Vaše lično mišljenje kao i mišljenje Crkve u vezi ovoga.

Pozdrav za Vas i za sve članove foruma iz Podgorice.

 

Ово питање је везано за мој претходни одговор у коме сам већ доста рекао на ову тему. Конкретно, овде се поставља питање олтарске преграде и колико је потребно, и да ли је уопште потребно да верници визуелно посматрају свештене радње на часној трпези. Као и на друга питања везана за Литургију, постоје различита мишљења. Изнео бих нека своја размишљања на ову тему без претензије да је то дефинитивни став Цркве јер овим питањем се никада Црква није бавила на један рационалан начин и од најранијих времена до данас постојале су разноврсне литургијске пракесе и мењао се и став према изгледу олтарске преграде. Треба одмах напоменути да је на ову тему недавно одбранио докторску дисертацију мој пријатељ, архимандрит Тихон игуман Студенички, и једва чекам да је прочитам пошто сам се и сам бавио овим питањима. Сигуран сам да је дисертација о. Тихона значајан допринос нашој Цркви и да ће помоћи верницима да боље разумеју историју олтарске преграде.

 

Као што је познато из историје Цркве, у најранијим, апостолским временима, нема помињања олтарских преграда. Литургије су служене у хришћанским домовима и нису постојали храмови због прогона хришћанске вере. Међутим, постепено се све више издвајао простор где је за време литургијског обреда стајало свештенство, а где верни народ. Чин Евхаристије, као што сам већ рекао, није магијски чин и Епископ, односно свештеник, само је вршилац свештенорадње док је Онај "који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје" сам Христос Бог наш као једини Литург и једини посредник између нас и Бога. Епископ (односно свештеник који служи с благословом Епископа) литургијски представља Христа који возглављује васцелу творевину и приноси је Оцу на дар као израз благодарности (евхаристије). Свештенослужитељ не може да служи без верног народа због тога што његова свештено дејство произилази из Цркве, а не постоји само по себи. Верни народ исто тако није само посматрач Светих Тајни, већ живи учесник у свештенодејству и зато су све Свете Тајне у дијалошком облику између свештенослужитеља и верника. Свештенослужитељ чита молитве упућене Богу Оцу у име окупљеног народа, а не у своје лично име или као неку магијску формулу која сама по себи освећује дарове и мења њихову природу. Наша Црква се никада није бавила дефинисањем начина претварања дарова, док је западна теологија од Средњег века отишла у детаљно дефинисање овог чина и назвала га трансубстанцијацијом (променом суштине док форма дарова остаје иста тј. хлеб и вино). За Православну Цркву суштина тајне Евхаристије није у техници и тачном времену претварања дарова, већ се читав чин Евхаристије сагледава у ширем контексту јер сви ми који приносимо и примамо освећене дарове бивамо и потврђујемо да смо тело Христово. Отуда је причешће оних који приносе дарове суштински елемент Литургије, а не питање обичаја или субјективног расположења.

 

С временом се у Цркви почело јављати погрешно схватање да је клир толико одвојен од верног народа да присуство и учешће верног народа није ни неопходно за Свете Тајне. На пример код римокатолика свештенослужитељ може да сам "служи Литургију" и то се чини у многим манастирима на пример, што је апсолутно погрешна пракса из Средњег века. Али и код нас православних дошло је такође до извесног одвајања клира од верног народа, како тобоже, непросвећени не би могли да гледају и чују свештене речи. Претеривање у томе и груба подела на посвећене и непосвећене је страна аутентичној православној традицији и веома много подсећа на гностицизам у коме су се припадници гностичких "хришћанских" секти делили на оне који су посвећени у дубље тајне и оне који нису достојни да их разумеју. То је веома погрешан приступ. Епископ и свештеник нису свештенослужитељи без верног народа и зато сваки Епископ мора да има своју локалну Цркву (стадо) и свештеник свог канонског Епископа и своју парохију. Каснија пракса титуларних Епископа и друга питања везана за то су питања која би нас одвукла далеко од теме. 

 

Дакле, постепено је рана Црква од времена првих апостолских Литургија до почетка почетка Константинове ере јасно дефинисала простор где су вршене Свете Тајне, а где је стајао верни народ. То је од Константиновог времена и градње великих базилика и бројних храмова постало још више изражено и појављују се прве олтарске преграде. На Западу у старим базиликама из 4 и 5 века нпр. у Риму, Равени, Милану и др. већином је то био нижи парапетни зид који је одвајао простор за презвитере, док је у западним базиликама часна трпеза била уздигнута неколико степеника изнад и испод ње се налазио простор за мошти светитеља тзв. confessio (најчешће мученика чије су мошти добијањем слободе хришћанства преношене из катакомби у градске храмове). У таквим базиликама није се могло стајати испред часне трпезе, а цркве су тада још биле окренуте истоку олтаром тако да се већ у раним западним базиликама развио обичај да се свештенослужитељ окреће ad populum тј. ка народу док је у обичним другим црквама и по правилу свуда у Источним црквама свештеник окренут ad orientem, ка истоку. Врло лепе ране западне олтарске преграде се могу видети у храмовима Св. Сабине и Св. Климента у Риму. 

 

На Истоку се постепено развио обичај да се на парапетну преграду (тј. нижи зид) који одваја олтарски део од простора за верни народ, додају стубови са архитравом и тако полако долазимо до класичног источног иконостаса. У Св. Софији у Цариграду, која је као главна престолничка саборна црква диктирала трендове у богослужењу и архитектури олтарска преграда из Јустинијановог времена (6 век) имала је облик ћириличног слова П. Колико се може видети из књиге Константина Порфирогенита "De cerimoniis aulae byzantinae" (о церемонијама византијског двора, 10 век) још и тада простор између стубова није био попуњен иконама. На архитравној мермерној греди која је стајала изнад стубова постојали су према неким сведочењима медаљони са ликовима апостола. После је и у другим црквама додаван низ икона апостола на архитраву па је постепено повећавана висина иконостаса. Леп пример таквог иконостаса без икона међу стубовима а са иконама апостола изнад архитрава имамо у византијској базилици у Торчелу близу Венеције из 7. века. Постоје сведочанства да су на Истоку често коришћене и завесе које су затварале простор између стубова. За разлику од Запада који је увек био прагматичнији и рационалнији и Истока који је тежио спекулативности и мистицизму, ова разлика је с временом све више постала очигледнија. И данас нпр. на Кипру и још другде по Грчкој чудотворне иконе Богородице су често покривене завесом која се отвара само у посебним приликама. Ипак сведочанства из житија светих да су они у првим редовима, најчешће деца, могли да чују свештене речи и виде свештенослужитеље показује да то није била општа пракса. И дан данас у Грчкој мушкарци верници могу без икаквих проблема да улазе у олтарски простор за време литургије, док је руска пракса много строжија и улаз се дозвољава само клиру. 

 

Од средњег века у простор између стубова на иконостасу су додаване иконе, што је још више затворило визуелну комуникацију између олтарског простора и дела цркве у коме стоји верни народ. На пример, у нашим српским манастирима до 14 века изледа да икона није било међу стубовима јер су са стране на пиластрима лево и десно од иконостаса биле у богато украшеним нишама иконе Христа и Богородице (Студеница, Ђурђеви Ступови код Раса, Градац и сл). У Дечанима засигурно знамо да су иконе постојале од почетка јер су исте и сачуване и рађене су тачно у таквом облику да стану у простор међу стубовима. У Студеници је недавно архим. Тихон успео да "ослободи" аутентични мермерни иконостас од ранијег барокног, што је добар пример како се враћамо аутентичном односу према Литургији и Евхаристији.

 

Зашто је било потребно да се одвоји још више олтарски простор од народа? То је питање аутоматски везано и за питање зашто су свештене молитве којима је свештенослужитељ закључивао прозбе на јектенијама и сам канон евхаристије почеле да се „покривају“ продуженим певањем.

 

Разлози су вишеструки и постоји више студија које се баве овим питањем. Укратко се може рећи да је од Константиновог периода и уласка велике масе нових верника (често номиналних) Црква осетила за потребно да нагласи разлику између олтарског дела и простора за народ и физички га заштити од масе света који се окупљао у цркви. Осим тога, велике константиновске базилике су биле толике да су свештенослужитеља који је наглас читао молитве могли да чују само они који су били ближе олтару (довољно је само на пример да погледате велике римске базилике или базилику Христовог рођења у Витлејему и коначно и саму Св. Софију у Цариграду). Правило из ранијег времена по коме су Литургијама присуствовали само они који су се причешћивали и који су били активни хришћани, сада је већ било тешко одрживо јер су у храмове (нарочито у метрополама позне антике) долазили бројни људи, неретко и они који нису били хришћани. Јустинијан у једној од својих новела напомиње да је погрешно што свештеници молитве не читају на глас да их сви чују, већ у себи, што сведочи да је то био проблем још од 6. века.

 

Осим тога, у монашким круговима посебно се развијала пракса у којој су клирици од обичних монаха лаика били посебно одвојени и у цркви и за трпезом. У монашкој побожности и наглашавању осећаја грешности и недостојности сматрано је дрским да обични монаси гледају приношење св. Тајни и слушају текстове молитава и зато су монаси често стајали иза стубова, у угловима или у припрати како би изразили своју личну недостојност. Победом над иконоборством које је потресало Источну Цркву најпре од 730 – 787, а потом од 814 – 842, када је коначно поражено поновном потврдом Седмог Васељенског Сабора из 787. г. наступио је специфичан период у Константинопољу и на целом Истоку. С обзиром да је мирско свештенство већим делом било захваћено претходно иконоборством, монаси су из овог периода изашли као највећи јунаци. Монашки типици постају главни модел богослужења и постепено се губи ранији градски, катедрални (тзв. азматски) типик. Монашка традиција утиче и на архтектуру нових цркава и на уметност као и уопште на побожност верног народа. Победа иконофила доводи до сликања бројних икона и богатог осликавања храмова. Али, са тим обичајима у Цркви преовладава и монашки ригиднији став према олтарским преградама и уопште питању гледања свештенорадњи и слушања молитава свештеника. Читање молитава које су у литургијским рубрикама биле означене (μυστικός, мистикос) све више је тумачено као читање „у себи“, а не тихо-гласно. Канон Евхаристије који се раније читао наглас, као молитва коју Епископ приноси Богу Оцу у име верног народа, наставио је још више да се покрива богатим певањем појаца, док се верни народ углавном молио у себи побожно гледајући иконе. С временом се и језик мењао тако да је посебно синтакса грчког језика из времена Св. Василија и Златоуста већ већ била теже разумљива већини обичних верника. Молитве које је некада често сам Епископ састављаои узносио у име народа постале су "приватне" молитве док је народ слушао све разиграније мелогије појаца и с времена на време чуо возглас служашчег.

 

Тако смо дошли до периода позног византијског царства који протиче у свести да империја постепено нестаје. Предивна византијска уметност из времена Палеолога, монашка духовност и литургијски обичаји пред пад Царства постају општа норма која је остала до наших времена. Падом Византије као да је стао раније интензивни развој богослужења и црквене уметности (не рачунајући утицаје са Запада који су постепено продирали у православну традицију нарочито у 18. и 19. веку). Наиме, У руској пракси посебно од 18. века, а под њеним утицајем и широм православног источног Медитерана у 19. веку имамо још више иконостасе и то у касном барокном стилу. Овај стил који неки у шали називају „православни рококо“ потпуно је затворио олтарски простор бројним иконама и позлаћеним украсима што одвлачи пажњу од саме Евхаристије. Можда сам више љубитељ ранохришћанске једноставности, али храмови који заслепљују позлаћеним украсима и претераним бројем икона и фресака дефинитивно нису по мом укусу. Посебно ме чуди да таква пракса још постоји на Светој Гори иако у многим манастирима иза шљаштећих иконостаса и бројних проскинитарија стоје древни мермерни иконостаси.

 

Будући да се Литургија стално развијала јасно је да упознавајући историју Цркве и Литургије треба да увек имамо у виду да литургијски обичаји и праксе воде ка најважнијем циљу, а то је изградња литургијске свести у верном народу. Стога је данас у време када постоји озвучење, када се Литургије преносе и на телевизији и служе често на отвореном, веома важно да верници непосредније учествују у Литургији и виде свештене радње. Још се сећам да су старе Призренке у цркву увек долазиле са просфором, а свештеник је бирао најбољу за литургију. Дакле народ је доносио дарове, а свештеник их приноси у име народа. То је веома важно данас у време када се ова пракса доношења просфора у цркву потпуно изгубила. Овде није реч о враћању на неку стару праксу из овог или оног века, већ у проналажењу најбољег начина како да се Литургија и Евхаристија поново врате у центар нашег црквеног живота јер су до сада врло често биле у сенци једног искључивог и ригидног аскетско-подвижничког схватања спасења. Много је већ учињено. Као студент био сам сведок да су у многим београдским храмовима свештеници причешћивали ретке причеснике након завршетка литургије као неки приватни чин, а данас имамо све више причасника и врло активно учествовање верника у многим епархијама. Св. Ава Јустин преводи Литургију на српски и данас верници у нашој Цркви много боље разумеју литургијске текстове и друга богослужења него на пример у Грчкој и Русији где се инсистира на одржавању старогрчког или црквенословенског језика па чак неретко и у дијаспори где народ не зна добро ни савремени руски ни грчки језик. Литургија није театар или тренутак сећања на византијског благолепије већ непосредни догађај у коме верници нису статисти.

 

Враћање Евхаристије у центар црквеног живота вероватно ће утицати у времену пред нама и на развој црквене архитектуре. Литургије се данас све чешће служе на отвореном и верни народ може непосредније и да учествује и да види свештенорадње и чује свештене молитве (посебно захваљујући озвучењу). Дакле, уопштено говорећи имамо веома позитивне трендове које ултра-конзервативци који су окаменили своје схватање традиције у једном времену никако не могу да прихвате. Али и с друге стране имамо и ултра-либералних ставова по којима би требало потпуно склонити све иконостасе. Овде увек постоји опасност да се како каже народ са водом из лавора избаци и дете. Лично мислим да треба радити са расуђивањем. Традиција није конзервативизам и у сваком времену треба наћи и пружити свој израз црквеној уметности. У Православној Цркви један од озбиљних проблема јесте управо у томе што се традиција поистовећује са конзервативизмом и онда се једна архитектонска и уметничка форма проглашава за једино канонску иако је од чувених синајских икона из 6. и 7. века, преко уметности из времена Палеолога у 14. веку до итало-критске школе из 16. и 17. века приметна знатна разлика и развој традиције. За разлику од конзервативизма у богослужењу и црквеној уметности који се фиксира на један историјски период као једино исправан и канонски, здрава православна традиција отворена је за промене уколико оне воде ка потпунијем и непосреднијем изражавању наше вере и евхаристијског живота. Мислим да се не треба плашити и савременијих приступа црквеној архитектури и уметности. Као примере бих навео нови саборни храм Христовог Васкрсења у Тирани и иконографију о. Стаматиса Склириса. Укуси су разни али зашто и наше време не би дало свој допринос.

 

Лично сам проучавајући тему иконостаса сакупио доста примера древних иконостаса па сам издвојио неколико и спаковао у ПДФ фајл ако некога интересује. Фајл је доступан на адреси:

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2014/06/ikonostasi.pdf

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли постоји разлика између гријеха који се почини у помисли и у срцу? Или је то исто? Да ли је свака лоша помисао, па макар она била и одмах одбачена, гријех?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, да ли човек који почини блуд може да буде свештеник?? Многи епископи наше Цркве данас рукополажу такве, а дал је то у реду? Или је то једноставно процена епископа о једном човеку за којег сматра да би био добар пастир, па и да је починио блуд, стекао је покајнички лик? И да ли човек који прими чин као блудник, одмах пада под вечну осуду шта год чинио, и колико год добар пастир био?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...