Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Oче Саво помаже Бог и благословите. 

 

Можете ми нешто написати о искуству са православним Албанцима?Какав је њихов однос према Србима и Косову и Метохији и нашим манастирима на Косову и Метохију?Дал је код њих јаче изражен национализам или вјера?Колико љубави постоји између православних Албанаца и православних Срба?

 

Хвала

 

Са православним Албанцима успоставили смо веома леп, братски и коректан однос. С времена на време посећују нас православни верници из Албаније с благословом Архиепископа Анастасиоса, причешћују се у нашим манастирима и храмовима, а на празник св. Краља Стфана Дечанског неколико пута смо певали заједно на словенском и албанском језику. Архиеп. Анастасиос Јанулатос, који је иначе грчког порекла,  један је од најистакнутијих живих јерарха Православне Цркве који је својим неуморним мисионарским и апостолским радом подигао из пепела Цркву у Албанији и развио живу духовну активност која је била потпуно замрла у време комунизма. У Албанији су подигнути многи храмови и обновљене старе цркве. Владика Анастасиос оставио је за собом читаву млађу генерацију која, надамо се у Бога, треба да настави његовим путем. Архиепископ Анастасиос је посебно познат по свом васељенском доживљају Православља и ако би Црква у Албанији, како се званично и зове, наставила тим путем. искрено се надамо да ће успети да избегне искушење национализма у овој помесној Цркви. Наиме, познато је да је у Другом светском рату када је под окриљем Мусолинија и Хитлера формирана Велика Албанија, Албанска црква јурисдикцијски припојила простор Косова и Метохије својој Цркви и да је тадашњи Епископ Рашко-призренски Серафим интерниран и на крају се и упокојио у кућном притвору у Тирани. 

 

Упознали смо много дивних православних верника из Албаније са којима редовно одржавамо и везу и искрено верујемо да ће и у будућности те везе бити настављене уз пуно поштовање јурисдикцијске одговорности СПЦ на простору Косова и Метохије. Сваки покушај Архиепископије Албанске да се меша у унутрашња питања СПЦ неизбежно би водио ка изолацији и осуди ове Цркве у православном свету и зато искрено верујемо да ћемо наше заједничке везе наставити у духу братске љубави и узајамног поштовања у складу са канонском традицијом наше Цркве.

 

Наша Црква никада не сме да изгуби из вида да је позвана да сведочи Христову истину не само међу нашим српски народом, већ међу и Албанцима на Косову и Метохији. У случају да се јави одређени број Албанаца који би прихватили православље наша Епархија је спремна да формира парохије на албанском језику, али само у оквиру наше Епархије и наше помесне Српске Православне Цркве. Наши богослови у Призрену редовно имају часове и албанског језика како би сутрадан били спремни не само да лакше обављају своју пастирску активност на КиМ већ и да ако је потребно раде на евангелизацији косовских Албанаца. Тренутно таквог интересовања нема не само због великих антисрпских предрасуда међу косовским Албанцима према СПЦ и српском народу уопште, већ и због тога што је албанско друштво на Косову и Метохији веома секуларизовано, па је врло мало и муслимана и римокатолика Албанаца који редовно учествују у животу својих верских заједница. Међу православнима тренутно имамо само једнога косовског Албанца који је примио православље и који се редовно причешћује и учествује у црквеном животу наше Епархије. 

 

Приликом посета наше браће и сестара из Албаније приметили смо да их наши верници потпуно нормално доживљавају као своју једноверну браћу. То показује црквену свест која се није изгубила у нашем народу да етничко порекло и језик нису препрека ка истинској љубави и заједници у Христу Господу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

 

Монашки живот само је један од аспеката живота у нашој Цркви и не може да постане норма. Штавише, Црква је увек највише била окренута организацији живота међу верницима који нису у монашком чину, иако је монашка традиција одиграла веома важну улогу у обликовању црквеног живота и хришћанског етоса, а посебно богослужења наше Цркве. 

 

За хришћанску породицу или појединце који желе да активно живе еванђелским животом веома је важно да се активно укључе у живот своје парохије и да заједно са осталим верницима, парохијанима, уз руководство свог парохијског свештеника организују свој живот и ван богослужења. Наиме, хришћански живот је, заправо, наставак оног поретка којег имамо на богослужењу, пре свега на Литургији, и тај литургијски ритам живота требало би да регулише и свакодневни живот верника. Породица је мала, домашња, Црква, у којој родитељи имају посебну одговорност за хришћанско васпитање своје деце, пре свега својим сопственим примером, а деца послушање и љубав према својим родитељима који их уче животу у Христу. Веома је добро, а знам неке врло лепе примере, где се две или више хришћанских породица непосредније повезује и дружи и тако успевају да се одупру негативним утицајима савременог друштва.

 

Црква је заједница и индивидуални живот у Цркви је веома тежак без заједнице са другима. Ону заједницу коју остварујемо и потврђујемо на Литургији, на Св. Причешћу, дужни смо да наставимо у свим сферама живота, не само у породици, већ и на послу и међу онима који нису хришћани и који не разумеју наш начин живота. Истовремено, ми хришћани увек морамо да будемо свесни да смо странци у овоме свету и да проблеми и искушења овога света никада не смеју да нас одвоје од нашег главног циља. Зато је потребно да свет око себе и проблеме који нас сналазимо разумевамо са духовног становишта и да их превазилазимо у духу Еванђеља.

 

На пример, за време великих постова али и ван њих веома је важно да нађемо начина како да помогнемо онима који су сиромашни или болесни, да се организујемо са другима из наше парохије како бисмо наставли литургијски доживљај у изражавању љубави и милосрђа према онима којима је потребна помоћ и утеха. Највећа опасност за хришћане данас јесте да живе двоструким животом, да с једне стране буду хришћани у цркви и на богослужењу, а да већ када изађу из ње наставе са својим светским животом. Еванђелски живот подразумева један нови, евхаристијски однос према свету и начин живота у коме не смемо да губимо свест да нисмо од овога света, иако живимо у њему, и да свако од нас на свом месту и послу треба да буде сведок Христове истине и љубави. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

 

Ово је веома важно питање, али и крајње тешко. Богослови и философи су вековима дискутовали како да реше овај проблем и објасне да ли је човек заиста слободан и на који начин, и, коначно, да ли човекова слобода када се манифестује противно Богу представља ограничење Божије свемоћи. Наравно, не бих се усудио да сам покушам да дам одговор на ово питање, али осећам потребу да разменим са вама и нашим читаоцима неколико светоотачких мисли које могу да нам помогну да ово питање, ако не потпуно разумемо, онда, барем, да видимо у ком правцу даље да размишљамо.
 
Колико заиста постоји слободна воља у човеку и како се она манифестује је прво велико питање. Многи Оци и богослови Цркве научили су нас да је човек створен као слободно биће и да је слобода избора између добра и зла заправо један од главних елемената човека као Божије иконе. Други, опет, сматрају да је човекова слобода заправо само могућност избора између понуђених могућности, а не апсолутна слобода. И заиста, апсолутно је слободан једино Бог и човекова пуна слобода суштински може да се реализује само заједници са Богом. Управо зато Адаму и Еви Бог заповеда да не једу од дрвета познања добра и зла, не зато што човек нема слободу да расуди шта је добро а шта зло, већ зато што ако то учини противно Божијој заповести као изразу љубави Божије може да направи погрешан избор. Знамо да су Адам и Ева направили погрешан избор и покушали да реализују свој дар слободе која им је дата од Бога на погрешан начин, без Бога, односно, у овој библијској повести конкретно, противно Божијој заповести и по наговору змије. Овим делом изгубили су заједницу са Богом и постали подложни физичком умирању. Пошто је све створено, иако позвано на вечност, по природи смртно и пропадљиво, прародитељи су својим падом само актуализовали смрт која лежи у основи свега створеног.
 
Такође треба имати у виду да је човекова слобода великим делом ограничена нашом природом. Нисмо у стању да слободно одлучимо да живимо рецимо 150 година, или да ли ћемо да се винемо у ваздух и останемо да лебдимо у њему или нећемо. Ми смо конкретно детерминисани ограниченошћу створене природе. Изнад свега, нисмо у могућности да одлучимо да ли ћемо се родити или не и не можемо да изаберемо да заувек нестанемо. Управо зато човек није сам био у стању да победи смрт, не само као биолошки феномен, већ вечну смрт као суштинску одвојеност твари од Творца, пролазног од вечног. То није било нити је у моћи човека и зато је сам Син Божији постао човек примивши „обличје тела греховнога“, тј. сам немајући ни греха ни страсти, и својом смрћу победио смрт и уништио тај преградни зид који одваја смртну и пропадљиву ствар од вечно живог и вечног Бога Оца и даровао нам Духа Светога Утешитеља у коме живимо и стално остварујемо себе као део тела Христовог, Цркве. То је наша вера!
 
Древни Јелини су веровали да је човек стално подложан судбини. У митологији је то садржано у повести о нужности (Ἀνάγκη, ананки) која је персонификација судбине и чије су три кћери (Μοῖραι, Мире) Лахесис, Клото и Атропос. Како сазнајемо из Платонове „Републике“ Лахесис пева о ономе што је било, Клото о ономе што јесте и Атропос о оном што ће бити. Да скратимо причу, за античког човека живот је био вишеструко детерминисан и митолошки хероји су заправо трагични ликови који никада не успевају да се вину до слободе у односу на свемоћне олимпске богове који су и сами на свој посебан начин детерминисани свеопштом нужношћу и судбином. Слобода у античком паганском свету била је илузија и тај свет је заправо трагичан свет. Наравно, хришћански поглед на свет је потпуно другачији. Људи нису играчке у Божијим рукама, већ су створени да буду слободни и остваре своју слободу, али само у заједници са живим Богом. Та заједница је омогућена оваплоћењем Сина Божијега и његовим узимањем људске природе у вечну и нераздељиву заједницу са његовом божанском природом тј. ипостазирањем људске природе у личности Бога Логоса.
 
Августин је у 5. веку изгледа на известан начин прихватио јелинску идеју судбине. Ту долазимо до веома кључне расправе о предестинацији тј. предодређењу која је мучила богослове тога времена. Постојало је веровање да је Бог и пре стварања света одлучио ко ће заувек живети са њим, а ко ће бити у вечном огњу. У том смислу само изабрани имају истинску слободу да изаберу између добра и зла. Јасно је да је ово учење сасвим страно Источној, Правосллавној Цркви која је одувек веровала да Бог у свом предзнању и свезнању зна ко ће какав избор направити али он не предодређује и не негира право човеку да сам изабере. То је суштинска разлика. Св. Јован Дамаскин каже „Χρὴ γινώσκειν, ὡς πάντα μὲν προγινώσκει ὁ Θεός, οὐ πάντα δὲ προορίζει· προγινώσκει γὰρ καὶ τὰ ἐφ᾿ ἡμῖν, οὐ προορίζει δὲ αὐτά“ (Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што је у нашој власти, али га не предодређује)“  О вери православној гл.44. У истој глави Св. Дамаскин говори да „оно шшто није у нашој власти Бог предодређује по свом предзнању - Προορίζει...κατὰ τὴν πρόγνωσιν αὐτοῦ. Човек је створен за добро, али од наше воље зависи да ли ћемо остати у добру или ћемо кренути путем зла. Будући да зло нема суштину, оно је одступање од добра „као што је тама одступање од светлости“ каже велики богослов. Дамаскин чак објашњава да је Бог створио жену јер је знао да ће Адам одступити од Бога, тако да би са женом, помоћницом, наставио људски род. Бог је човека предодредио за вечност, али је ипак дао у домен човекове слободе да одговори на Божији позив. Смрт коју је актуелизовао Адам својим преступом није казна, већ последица погрешног избора, али и истовремено начин да се у процесу рађања и умирања на свету појави Нови Адам који ће будући савршени Бог и савршени човек по природи победити силу смрти и вратити човеку достојанство које му је од почетка било од Бога намењено.
 
У овоме видимо како се испреплићу Божије свезнање и предзнање, његово предодређење у предзнању и човекова слобода. Треба имати у виду да човек створен за добро и вечни живот, што значи да је истинска слобода заправо једино позитиван одговор Богу, док је одбијање Божије љубави вечна смрт и губитак слободе која је дата у Богу. Зато је концепт слободне воље у хришћанству потпуно другачији од поимања слободе у неким другим философским системима. Истински слободан човек је једино онај који је у заједници са једино слободним Богом. Слобода која се изражава као деструктивност, запаво је, са хришћанске тачке гледишта негација богомдане слободе, ропство и пут ка вечној смрти.
 
Да бисмо разумели како функционише (слободна) воља у човеку треба да одговор потражимо посебно у списима Св. Максима Исповедника. У његовој расправи са Пиром, Св. Максим посебно објашњава разлику између воље и и начина како се воља реализује. Парафразирајући и, наравно, скраћујући овај важни пасус, Максим каже да воља и начин како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) нису исто као ни вид и начин како нешто видимо. Воља као и вид припадају природи и то је једнако својствено свим људима. Али, начин како се воља реализује и начин виђења, тј. да ли ћемо ходати или не, гледати или не и сл. припада начину остварења ове способности тј. коришћења воље или вида у овом случају. Дакле ми имамо природну вољу да једемо или да не једемо али се негативни аспект тог избора не тиче саме воље већ посебног начина како се та воља остварује (οὐ τοῦ πεφυκέναι θέλειν ἐστίν ἀναίρεσις, ἀλλά τοῦ πῶς θέλειν, τουτέστι, τῶν θελητῶν ἐστι γένεσις καί ἀπογένεσις).
 
Зашто је ово важно? Најпре, Св. Максим је доказивао да је воља ствар природе и борећи се са јеретицима монотелитима (који су веровали да је Христос имао једну вољу, а две природе, тј. да је воља својствена ипостаси) доказивао да би њихово учење одвело до тога да су три лица Св. Тројице имали различите воље што је потпуни апсурд. Друго, објашњавајући разлику између воље и начина како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) Максим нас уводи у учење о гномској вољи (γνώμη – наклоност, намера) тј. личној вољи. Другим речима, воља као ствар природе представља слободно кретање створења у складу са логосом (смислом) своје природе, а према свом природном циљу (θέλος). Гномска воља, међутим, није у домену природе, већ личног начина реализовања природних својстава. Стога гномска воља може да изабере или да не изабере оно што је добро. Падом је човек почео да реализује своју вољу на неприродан начин, а крштењем, како учи Св. Максим, и даром Духа Светога гномска воља се преусмерава према добром и вечном. Христос, наравно, није имао гномску вољу јер је он Друго Лице Свете Тројице. То, међутим, ни у чему не умањује његову савршену човечоност, јер као што рекосмо, гномска воља није у домену логоса природе, већ начина употребе (τρόπος οὖσα χρήσεως, οὐ λόγος φύσεως) којим стичемо искуство како се постиже добро. Гномска воља је, дакле, својствена палој човековој личности, а не човековој личности по себи. Зато и светитељи на небу, попут Христа, имају слободну вољу иако више нису у могућности да сагреше. Св. Максим објашњава да они чија је воља обожена још имају различите изборе, али сваки од њихових могућих избора је добар. Дакле, код светитеља и у Царству небеском нема премишљања шта је добро или лоше, на основу постојећих могућности и у сталној неизвесности какав ће резултат избор донети. Они ће увек моћи да бирају између бројних једнако добрих могућности, чији је исход већ познат и известан и води истом циљу - Богу. Другим речима, светитељи ће се кретати на различите начине, у зависности од начина кретања, али ће, за разлику од људи у овоме свету и веку, имати безгрешан начин остваривања своје воље.
 
Да не бисмо отишли далеко у овој расправи јер је питање јако комплексно, а терминологија св. Отаца, па чак и код самог Максима, није увек консистентна пошто источни оци никада нису рационално износили систематско учење, можемо да закључимо следеће:
 
Дајући човеку слободну вољу Бог није ограничио себе у деловању јер је природна воља која је дата човеку природно увек усмерена ка Богу. Погрешном личном употребом природне воље човек је активирао гномску вољу која подразумева могућност да се на Божију љубав одговори негативно. Човеков погрешан избор и пад ипак нису пореметили Божију намеру да човека, и кроз човека васцелу твар, преведе из пролазности у вечност. Предзнајући човеков пад, Бог је устројио да се у процесу размножавања људског рода појави Нови Адам, рођен од увек-Дјеве Богородице, сам Син Божији, који је постао човек и који је показао природно фунциконисање људске природе и себи и само кроз себе нам отворио двери Царства небеског. Само у Христу излазимо из обмане лажне слободе коју је Адаму и Еви обећао нечастиви и само у Христу себе можемо да остваримо као заиста и потпуно слободну личност у којој се наша природна воља и лични начин коришћења те воље неће супротстављати већ ће бити увек усмерени према Богу и вечној заједници са Њим. 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

 

Имао сам прилику да прочитам текст ђакона Максимова који наводи доста аргумената који иду у прилог његовом ставу. Ја само могу да кажем да се нико не може спасити осим именом Исуса Христа (уп. Дела апостолска 4, 12, 1Тим 2, 5). Он је једини посредник између Бога и људи и у вечни живот ће ући само они који га препознају као Бога и Спаситеља свога. Да ли то аутоматски значи да сви они који на овај или онај начин не упознају Христа и његово учење, или га упознају на погрешан начин "захваљујући" нама хришћанима који га често погрешно или лицемерно проповедамо својим (не)делима, пропасти и отићи у вечни мрак, то не бих могао ни смео да кажем. Господ је свемоћан и дубоко верујем да неће никога ко тражи истину оставити у мраку и незнању. На који начин ће га познати и спасти се они који нису имали прилику да га упознају у Православној Цркви, овде у овом времену и простору, не могу да кажем, али могу да верујем и желим да верујем да ће Господ наћи начина да се објави свима онима који га траже, а не знају га, и који ће га препознати у онај чудесни дан Другог доласка Господњег. Такви се засигурно неће спасити својом будистичком вером, или вером у Мухамедове басне или у било какве друге измишљотине, али ако се спасу спасиће се тиме што ће познати Христа Спаситеља као свог Бога. "Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају", Рим 2, 15

 

Овде зато могу изнети само моје лично уверење, да ће сви они који траже Бога, без обзира у којој су средини рођени или одрасли, бити суђени по својим делима и по томе колико им је дато (упореди цео пасус Рим 2, 12-16). Другим речима, ако неко тражи Бога, чини милостињу, прашта увредиоцима, жртвује се за ближњега, такав ће у оном тренутку доласка Господњег бити у стању препознати га као Цара и Бога кога је тражио и не знајући га претходно, обрадовати се његовом доласку. Наравно, ми православни хришћани, а потом и остали хришћани о Христу знамо много више него они који га не познају и уколико ми не будемо живели по заповестима Божијим, долазак Господњи за нас неће бити тренутак радости већ тренутак разобличења наших мрачних дела, тренутак бола и патње и почетка вечне смрти. Ово засигурно не значи да не треба да проповедамо Христа и православну веру онима који нису крштени, напротив, то је наша дужност и та вера коју им проповедамо треба да им помогне да сигурније нађу пут ка свом Богу и Спаситељу и упути их на дела љубави и правде Божије. Али та иста вера биће и нама и њима непоткупљиви судија уколико је проповедамо, а не живимо по њој и презиремо друге или верујемо да су предодређени на вечну смрт и пропаст. Не спашава само вера, већ вера којој следују и дела која потврђују љубав према Богу и према ближњем. Без таквих дела, вера је мртво слово и идолатрија.

 

Зато у сваком човеку хришћанину или нехришћанину треба да гледамо онога који је позван да уђе у вечну радост Господа свога и не смемо да будемо судије другима, већ самим себи. Треба да верујемо да ће се цео свет спасити, али да ми можемо да изгубимо вечни живот зато што исувише знамо, а толико мало чинимо јер делима својим показујемо да ли Бога љубимо и познајемо и да ли ћемо га познати у онај страшни и сверадосни дан.. Свако друго гледање на ово питање, плашим се, да уводи у суђење другима, а знамо шта таквим следује јер је Бог једини Судија.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

 

Речи апостола Павла које наводите заиста стоје али их треба схватити са правилним расуђивањем. Његове поуке у великој мери представљају одговор на конкретне проблеме са којима се сусретала прва хришћанска заједница, а не догматске постулате.  Ако се каже да жене не треба да се претерано украшавају накитом већ врлинама, то се засигурно односи и на мушкарце који не би требало да се горде добрим колима, скупим ручним сатовима и уопште новцем, титулама и положајем. Најлепши украс сваког мушкарца и жене јесу заправо врлине, чисто и добро срце. 

 

У Светом писму стоји да је мушкарац глава жени, али знамо често да су управо жене у историји Цркве одржале веру када су се мушкарци вере одрицали. Уосталом, зар на Голготи од Христових следбеника нису биле само Марија и остале жене и један једини апостол - Јован, док су се сви остали због страха од Јудеја разбежали? Зар жене у Русији нису сачувале веру када је ретко који мушкарац имао храбрости да иде у Цркву и сведочи Христа? Такође знам многе случајеве да су се мушкарци који нису веровали или су били предани пороцима и греху окренули Богу управо захваљујући жртви и љубави својих верних супруга. Бројни су примери који показују да жене и мушкарци који живе истински у Христу надилазе специфичности и ограничења свог пола. У том смислу треба схватити и речи апостола и знати да у Христу суштински нема ни мушког ни женског, већ смо сви позвани да будемо једно у Њему.

 

Треба добро упознати своју веру како бисте и ви и сви други могли да одговоре неправославним хришћанима и атеистима у шта заправо ми верујемо. Међу римокатолицима много је оних који врло мало знају о Православљу и оптерећени су бројним предрасудама. Усудио бих се рећи да и међу нама православнима, нажалост, има много оних који исто тако мало знају о римокатолицима и протестантима и олако их осуђују. Треба увек бити спреман од другога нешто и научити, а не одмах узимати на себе улогу судије. Најбоље је не улазити у дискусије око оних тема које не познајемо довољно, а своју веру сведочити својим делима љубави према свима. Тиме ћемо најбоље показати и потврдити да смо истинске слуге Христове. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче, кад већ помињете Исусову молитву - да ли је препоручљиво људима који живе у свету да је користе? Мислим, онако како сам читао нпр. у књизи "Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу" - мени то изгледа неизводљиво у овом свету. Поготово ако је неко породичан човек, жена, деца, посао... Па, да ли мислите неке молитве у кратком периоду напада помисли, или на конкретније и чешће бављење Исусовом молитвом? Да ли то може да буде и опасно, негде сам прочитао да човек може да падне у прелест, или да можда полуди...

 

Хвала унапред

 

Исусова молитва најбољи је начин молитве и за монахе и за људе у свету јер учестало понављање имена Исусовог и закључавање нашег ума у сваку реч молитве понајбоље сабира наш ум и разбија сваки налет нечистих и грешних мисли. Књига коју помињете је веома лепа и корисна али будите опрезни и немојте сами примењивати компликованије методе без опитног духовног руководитеља, већ једоставно полако и сабрано понављајте Исусову молитву (у дужем или краћем облику, како вам је лакше) где год и када год имате могућности.

 

Када се навикнете да учестало понављате Исусову молитву она ће се сама спонтано јављати у вашем уму. Водите само рачуна да се не издвајате од других људи чудноватим понашањем које привлачи пажњу јер ћете постићи супротан ефекат. Молите се у клијети срца свога (уп. Мт. 6,6), а не да вас други гледају. Када сте сами можете молитву говорити шапатом, али пред другима понављајте је у себи. Када се човек навикне да учестало понавља Исусово име, молитва, како нас уче духовни делатници молитве, постаје као дисање наше душе и силази у срце. Када молитва заживи могуће је и разговарати и читати, а истовремено бити у молитви јер највиши степен молитве превазилази саме речи и постаје једна жива и континуирана свест о сталном присуству Божијем у нашем уму и срцу. 

 

О молитви, а посебно молитви Исусовој написане су многе лепе књиге које су објављене на нашем језику и треба их читати и стално себе подстицати на ово духовно делање.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Neka je radost,mir,zdravlje i sreća sa svima vama,i neka je Hrist u nama,i među nama. Može li mi neko reći,kada su živela ona 4 jevandjelista,Matej,Marko,Luka i Jovan?? Jesu li oni zapravo bili Isusovi ucenici,ili su ziveli nesto posle Hrista?? Ista je stvar i sa apostolima Petrom i Pavlom,pa bih vas zamolio ako mozete da mi kazete nesto o tome :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво

 

Занима ме како човјек да побједи лењост у себи?Нама некад није довољно ни пуно сати спавања да би сутрадан били вриједни и да не би били уморни, како ви монаси успјевате да спавате само по који сат дневно и да по цијели дан молите се Богу и будете у послушању (рад)?Шта савјетујете нама мирјанима?Како да се ослободимо гријеха лењости и превише спавања?

 

Хвала унапријед

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bog vas blagoslovio,neka je mir,zdravlje i radost sa Vama! :) Imam jedno pitanje. Ja sam cuo nedavno,izjavu Pape Franje,da “ateisti koji čine dobra dela,mogu biti spašeni!“. Sta vi o tome mislite iskreno? Mogu li stvarno ateisti koji cine dobro,biti spaseni??

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Биљани Чекић, која је пред филмским камерама оживела лик мале Даре из Јасеновца, данас је, по благослову игумана Светог манастира Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија, уручена стипендија коју ће добијати до завршетка школовања. Стипендију је у просторијама Задужбине Хиландара у Београду уручио директор Миливој Ранђић. У пратњи Биљане били су њен отац Радован, сестра Дајана, брат Стефан и продуцент филма Макса Ћатовић.
      Манастир Хиландар је овим гестом желео да ода признање и изрази захвалност Биљани Чекић на упечатљивој улози мале Даре. Она је својом потресном улогом допринела да се о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома, а посебно деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Братство Хиландара се нада да ће стипендија помоћи Биљани да се успешно школује и да преброди све тешкоће са којима се данас она, њена породица и српски народ који живи на страдалном подручју Козарске Дубице, сусрећу.
      извор: хиландар.орг
×
×
  • Креирај ново...