Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Oче Саво помаже Бог и благословите. 

 

Можете ми нешто написати о искуству са православним Албанцима?Какав је њихов однос према Србима и Косову и Метохији и нашим манастирима на Косову и Метохију?Дал је код њих јаче изражен национализам или вјера?Колико љубави постоји између православних Албанаца и православних Срба?

 

Хвала

 

Са православним Албанцима успоставили смо веома леп, братски и коректан однос. С времена на време посећују нас православни верници из Албаније с благословом Архиепископа Анастасиоса, причешћују се у нашим манастирима и храмовима, а на празник св. Краља Стфана Дечанског неколико пута смо певали заједно на словенском и албанском језику. Архиеп. Анастасиос Јанулатос, који је иначе грчког порекла,  један је од најистакнутијих живих јерарха Православне Цркве који је својим неуморним мисионарским и апостолским радом подигао из пепела Цркву у Албанији и развио живу духовну активност која је била потпуно замрла у време комунизма. У Албанији су подигнути многи храмови и обновљене старе цркве. Владика Анастасиос оставио је за собом читаву млађу генерацију која, надамо се у Бога, треба да настави његовим путем. Архиепископ Анастасиос је посебно познат по свом васељенском доживљају Православља и ако би Црква у Албанији, како се званично и зове, наставила тим путем. искрено се надамо да ће успети да избегне искушење национализма у овој помесној Цркви. Наиме, познато је да је у Другом светском рату када је под окриљем Мусолинија и Хитлера формирана Велика Албанија, Албанска црква јурисдикцијски припојила простор Косова и Метохије својој Цркви и да је тадашњи Епископ Рашко-призренски Серафим интерниран и на крају се и упокојио у кућном притвору у Тирани. 

 

Упознали смо много дивних православних верника из Албаније са којима редовно одржавамо и везу и искрено верујемо да ће и у будућности те везе бити настављене уз пуно поштовање јурисдикцијске одговорности СПЦ на простору Косова и Метохије. Сваки покушај Архиепископије Албанске да се меша у унутрашња питања СПЦ неизбежно би водио ка изолацији и осуди ове Цркве у православном свету и зато искрено верујемо да ћемо наше заједничке везе наставити у духу братске љубави и узајамног поштовања у складу са канонском традицијом наше Цркве.

 

Наша Црква никада не сме да изгуби из вида да је позвана да сведочи Христову истину не само међу нашим српски народом, већ међу и Албанцима на Косову и Метохији. У случају да се јави одређени број Албанаца који би прихватили православље наша Епархија је спремна да формира парохије на албанском језику, али само у оквиру наше Епархије и наше помесне Српске Православне Цркве. Наши богослови у Призрену редовно имају часове и албанског језика како би сутрадан били спремни не само да лакше обављају своју пастирску активност на КиМ већ и да ако је потребно раде на евангелизацији косовских Албанаца. Тренутно таквог интересовања нема не само због великих антисрпских предрасуда међу косовским Албанцима према СПЦ и српском народу уопште, већ и због тога што је албанско друштво на Косову и Метохији веома секуларизовано, па је врло мало и муслимана и римокатолика Албанаца који редовно учествују у животу својих верских заједница. Међу православнима тренутно имамо само једнога косовског Албанца који је примио православље и који се редовно причешћује и учествује у црквеном животу наше Епархије. 

 

Приликом посета наше браће и сестара из Албаније приметили смо да их наши верници потпуно нормално доживљавају као своју једноверну браћу. То показује црквену свест која се није изгубила у нашем народу да етничко порекло и језик нису препрека ка истинској љубави и заједници у Христу Господу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

 

Монашки живот само је један од аспеката живота у нашој Цркви и не може да постане норма. Штавише, Црква је увек највише била окренута организацији живота међу верницима који нису у монашком чину, иако је монашка традиција одиграла веома важну улогу у обликовању црквеног живота и хришћанског етоса, а посебно богослужења наше Цркве. 

 

За хришћанску породицу или појединце који желе да активно живе еванђелским животом веома је важно да се активно укључе у живот своје парохије и да заједно са осталим верницима, парохијанима, уз руководство свог парохијског свештеника организују свој живот и ван богослужења. Наиме, хришћански живот је, заправо, наставак оног поретка којег имамо на богослужењу, пре свега на Литургији, и тај литургијски ритам живота требало би да регулише и свакодневни живот верника. Породица је мала, домашња, Црква, у којој родитељи имају посебну одговорност за хришћанско васпитање своје деце, пре свега својим сопственим примером, а деца послушање и љубав према својим родитељима који их уче животу у Христу. Веома је добро, а знам неке врло лепе примере, где се две или више хришћанских породица непосредније повезује и дружи и тако успевају да се одупру негативним утицајима савременог друштва.

 

Црква је заједница и индивидуални живот у Цркви је веома тежак без заједнице са другима. Ону заједницу коју остварујемо и потврђујемо на Литургији, на Св. Причешћу, дужни смо да наставимо у свим сферама живота, не само у породици, већ и на послу и међу онима који нису хришћани и који не разумеју наш начин живота. Истовремено, ми хришћани увек морамо да будемо свесни да смо странци у овоме свету и да проблеми и искушења овога света никада не смеју да нас одвоје од нашег главног циља. Зато је потребно да свет око себе и проблеме који нас сналазимо разумевамо са духовног становишта и да их превазилазимо у духу Еванђеља.

 

На пример, за време великих постова али и ван њих веома је важно да нађемо начина како да помогнемо онима који су сиромашни или болесни, да се организујемо са другима из наше парохије како бисмо наставли литургијски доживљај у изражавању љубави и милосрђа према онима којима је потребна помоћ и утеха. Највећа опасност за хришћане данас јесте да живе двоструким животом, да с једне стране буду хришћани у цркви и на богослужењу, а да већ када изађу из ње наставе са својим светским животом. Еванђелски живот подразумева један нови, евхаристијски однос према свету и начин живота у коме не смемо да губимо свест да нисмо од овога света, иако живимо у њему, и да свако од нас на свом месту и послу треба да буде сведок Христове истине и љубави. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

 

Ово је веома важно питање, али и крајње тешко. Богослови и философи су вековима дискутовали како да реше овај проблем и објасне да ли је човек заиста слободан и на који начин, и, коначно, да ли човекова слобода када се манифестује противно Богу представља ограничење Божије свемоћи. Наравно, не бих се усудио да сам покушам да дам одговор на ово питање, али осећам потребу да разменим са вама и нашим читаоцима неколико светоотачких мисли које могу да нам помогну да ово питање, ако не потпуно разумемо, онда, барем, да видимо у ком правцу даље да размишљамо.
 
Колико заиста постоји слободна воља у човеку и како се она манифестује је прво велико питање. Многи Оци и богослови Цркве научили су нас да је човек створен као слободно биће и да је слобода избора између добра и зла заправо један од главних елемената човека као Божије иконе. Други, опет, сматрају да је човекова слобода заправо само могућност избора између понуђених могућности, а не апсолутна слобода. И заиста, апсолутно је слободан једино Бог и човекова пуна слобода суштински може да се реализује само заједници са Богом. Управо зато Адаму и Еви Бог заповеда да не једу од дрвета познања добра и зла, не зато што човек нема слободу да расуди шта је добро а шта зло, већ зато што ако то учини противно Божијој заповести као изразу љубави Божије може да направи погрешан избор. Знамо да су Адам и Ева направили погрешан избор и покушали да реализују свој дар слободе која им је дата од Бога на погрешан начин, без Бога, односно, у овој библијској повести конкретно, противно Божијој заповести и по наговору змије. Овим делом изгубили су заједницу са Богом и постали подложни физичком умирању. Пошто је све створено, иако позвано на вечност, по природи смртно и пропадљиво, прародитељи су својим падом само актуализовали смрт која лежи у основи свега створеног.
 
Такође треба имати у виду да је човекова слобода великим делом ограничена нашом природом. Нисмо у стању да слободно одлучимо да живимо рецимо 150 година, или да ли ћемо да се винемо у ваздух и останемо да лебдимо у њему или нећемо. Ми смо конкретно детерминисани ограниченошћу створене природе. Изнад свега, нисмо у могућности да одлучимо да ли ћемо се родити или не и не можемо да изаберемо да заувек нестанемо. Управо зато човек није сам био у стању да победи смрт, не само као биолошки феномен, већ вечну смрт као суштинску одвојеност твари од Творца, пролазног од вечног. То није било нити је у моћи човека и зато је сам Син Божији постао човек примивши „обличје тела греховнога“, тј. сам немајући ни греха ни страсти, и својом смрћу победио смрт и уништио тај преградни зид који одваја смртну и пропадљиву ствар од вечно живог и вечног Бога Оца и даровао нам Духа Светога Утешитеља у коме живимо и стално остварујемо себе као део тела Христовог, Цркве. То је наша вера!
 
Древни Јелини су веровали да је човек стално подложан судбини. У митологији је то садржано у повести о нужности (Ἀνάγκη, ананки) која је персонификација судбине и чије су три кћери (Μοῖραι, Мире) Лахесис, Клото и Атропос. Како сазнајемо из Платонове „Републике“ Лахесис пева о ономе што је било, Клото о ономе што јесте и Атропос о оном што ће бити. Да скратимо причу, за античког човека живот је био вишеструко детерминисан и митолошки хероји су заправо трагични ликови који никада не успевају да се вину до слободе у односу на свемоћне олимпске богове који су и сами на свој посебан начин детерминисани свеопштом нужношћу и судбином. Слобода у античком паганском свету била је илузија и тај свет је заправо трагичан свет. Наравно, хришћански поглед на свет је потпуно другачији. Људи нису играчке у Божијим рукама, већ су створени да буду слободни и остваре своју слободу, али само у заједници са живим Богом. Та заједница је омогућена оваплоћењем Сина Божијега и његовим узимањем људске природе у вечну и нераздељиву заједницу са његовом божанском природом тј. ипостазирањем људске природе у личности Бога Логоса.
 
Августин је у 5. веку изгледа на известан начин прихватио јелинску идеју судбине. Ту долазимо до веома кључне расправе о предестинацији тј. предодређењу која је мучила богослове тога времена. Постојало је веровање да је Бог и пре стварања света одлучио ко ће заувек живети са њим, а ко ће бити у вечном огњу. У том смислу само изабрани имају истинску слободу да изаберу између добра и зла. Јасно је да је ово учење сасвим страно Источној, Правосллавној Цркви која је одувек веровала да Бог у свом предзнању и свезнању зна ко ће какав избор направити али он не предодређује и не негира право човеку да сам изабере. То је суштинска разлика. Св. Јован Дамаскин каже „Χρὴ γινώσκειν, ὡς πάντα μὲν προγινώσκει ὁ Θεός, οὐ πάντα δὲ προορίζει· προγινώσκει γὰρ καὶ τὰ ἐφ᾿ ἡμῖν, οὐ προορίζει δὲ αὐτά“ (Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што је у нашој власти, али га не предодређује)“  О вери православној гл.44. У истој глави Св. Дамаскин говори да „оно шшто није у нашој власти Бог предодређује по свом предзнању - Προορίζει...κατὰ τὴν πρόγνωσιν αὐτοῦ. Човек је створен за добро, али од наше воље зависи да ли ћемо остати у добру или ћемо кренути путем зла. Будући да зло нема суштину, оно је одступање од добра „као што је тама одступање од светлости“ каже велики богослов. Дамаскин чак објашњава да је Бог створио жену јер је знао да ће Адам одступити од Бога, тако да би са женом, помоћницом, наставио људски род. Бог је човека предодредио за вечност, али је ипак дао у домен човекове слободе да одговори на Божији позив. Смрт коју је актуелизовао Адам својим преступом није казна, већ последица погрешног избора, али и истовремено начин да се у процесу рађања и умирања на свету појави Нови Адам који ће будући савршени Бог и савршени човек по природи победити силу смрти и вратити човеку достојанство које му је од почетка било од Бога намењено.
 
У овоме видимо како се испреплићу Божије свезнање и предзнање, његово предодређење у предзнању и човекова слобода. Треба имати у виду да човек створен за добро и вечни живот, што значи да је истинска слобода заправо једино позитиван одговор Богу, док је одбијање Божије љубави вечна смрт и губитак слободе која је дата у Богу. Зато је концепт слободне воље у хришћанству потпуно другачији од поимања слободе у неким другим философским системима. Истински слободан човек је једино онај који је у заједници са једино слободним Богом. Слобода која се изражава као деструктивност, запаво је, са хришћанске тачке гледишта негација богомдане слободе, ропство и пут ка вечној смрти.
 
Да бисмо разумели како функционише (слободна) воља у човеку треба да одговор потражимо посебно у списима Св. Максима Исповедника. У његовој расправи са Пиром, Св. Максим посебно објашњава разлику између воље и и начина како се воља реализује. Парафразирајући и, наравно, скраћујући овај важни пасус, Максим каже да воља и начин како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) нису исто као ни вид и начин како нешто видимо. Воља као и вид припадају природи и то је једнако својствено свим људима. Али, начин како се воља реализује и начин виђења, тј. да ли ћемо ходати или не, гледати или не и сл. припада начину остварења ове способности тј. коришћења воље или вида у овом случају. Дакле ми имамо природну вољу да једемо или да не једемо али се негативни аспект тог избора не тиче саме воље већ посебног начина како се та воља остварује (οὐ τοῦ πεφυκέναι θέλειν ἐστίν ἀναίρεσις, ἀλλά τοῦ πῶς θέλειν, τουτέστι, τῶν θελητῶν ἐστι γένεσις καί ἀπογένεσις).
 
Зашто је ово важно? Најпре, Св. Максим је доказивао да је воља ствар природе и борећи се са јеретицима монотелитима (који су веровали да је Христос имао једну вољу, а две природе, тј. да је воља својствена ипостаси) доказивао да би њихово учење одвело до тога да су три лица Св. Тројице имали различите воље што је потпуни апсурд. Друго, објашњавајући разлику између воље и начина како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) Максим нас уводи у учење о гномској вољи (γνώμη – наклоност, намера) тј. личној вољи. Другим речима, воља као ствар природе представља слободно кретање створења у складу са логосом (смислом) своје природе, а према свом природном циљу (θέλος). Гномска воља, међутим, није у домену природе, већ личног начина реализовања природних својстава. Стога гномска воља може да изабере или да не изабере оно што је добро. Падом је човек почео да реализује своју вољу на неприродан начин, а крштењем, како учи Св. Максим, и даром Духа Светога гномска воља се преусмерава према добром и вечном. Христос, наравно, није имао гномску вољу јер је он Друго Лице Свете Тројице. То, међутим, ни у чему не умањује његову савршену човечоност, јер као што рекосмо, гномска воља није у домену логоса природе, већ начина употребе (τρόπος οὖσα χρήσεως, οὐ λόγος φύσεως) којим стичемо искуство како се постиже добро. Гномска воља је, дакле, својствена палој човековој личности, а не човековој личности по себи. Зато и светитељи на небу, попут Христа, имају слободну вољу иако више нису у могућности да сагреше. Св. Максим објашњава да они чија је воља обожена још имају различите изборе, али сваки од њихових могућих избора је добар. Дакле, код светитеља и у Царству небеском нема премишљања шта је добро или лоше, на основу постојећих могућности и у сталној неизвесности какав ће резултат избор донети. Они ће увек моћи да бирају између бројних једнако добрих могућности, чији је исход већ познат и известан и води истом циљу - Богу. Другим речима, светитељи ће се кретати на различите начине, у зависности од начина кретања, али ће, за разлику од људи у овоме свету и веку, имати безгрешан начин остваривања своје воље.
 
Да не бисмо отишли далеко у овој расправи јер је питање јако комплексно, а терминологија св. Отаца, па чак и код самог Максима, није увек консистентна пошто источни оци никада нису рационално износили систематско учење, можемо да закључимо следеће:
 
Дајући човеку слободну вољу Бог није ограничио себе у деловању јер је природна воља која је дата човеку природно увек усмерена ка Богу. Погрешном личном употребом природне воље човек је активирао гномску вољу која подразумева могућност да се на Божију љубав одговори негативно. Човеков погрешан избор и пад ипак нису пореметили Божију намеру да човека, и кроз човека васцелу твар, преведе из пролазности у вечност. Предзнајући човеков пад, Бог је устројио да се у процесу размножавања људског рода појави Нови Адам, рођен од увек-Дјеве Богородице, сам Син Божији, који је постао човек и који је показао природно фунциконисање људске природе и себи и само кроз себе нам отворио двери Царства небеског. Само у Христу излазимо из обмане лажне слободе коју је Адаму и Еви обећао нечастиви и само у Христу себе можемо да остваримо као заиста и потпуно слободну личност у којој се наша природна воља и лични начин коришћења те воље неће супротстављати већ ће бити увек усмерени према Богу и вечној заједници са Њим. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

 

Имао сам прилику да прочитам текст ђакона Максимова који наводи доста аргумената који иду у прилог његовом ставу. Ја само могу да кажем да се нико не може спасити осим именом Исуса Христа (уп. Дела апостолска 4, 12, 1Тим 2, 5). Он је једини посредник између Бога и људи и у вечни живот ће ући само они који га препознају као Бога и Спаситеља свога. Да ли то аутоматски значи да сви они који на овај или онај начин не упознају Христа и његово учење, или га упознају на погрешан начин "захваљујући" нама хришћанима који га често погрешно или лицемерно проповедамо својим (не)делима, пропасти и отићи у вечни мрак, то не бих могао ни смео да кажем. Господ је свемоћан и дубоко верујем да неће никога ко тражи истину оставити у мраку и незнању. На који начин ће га познати и спасти се они који нису имали прилику да га упознају у Православној Цркви, овде у овом времену и простору, не могу да кажем, али могу да верујем и желим да верујем да ће Господ наћи начина да се објави свима онима који га траже, а не знају га, и који ће га препознати у онај чудесни дан Другог доласка Господњег. Такви се засигурно неће спасити својом будистичком вером, или вером у Мухамедове басне или у било какве друге измишљотине, али ако се спасу спасиће се тиме што ће познати Христа Спаситеља као свог Бога. "Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају", Рим 2, 15

 

Овде зато могу изнети само моје лично уверење, да ће сви они који траже Бога, без обзира у којој су средини рођени или одрасли, бити суђени по својим делима и по томе колико им је дато (упореди цео пасус Рим 2, 12-16). Другим речима, ако неко тражи Бога, чини милостињу, прашта увредиоцима, жртвује се за ближњега, такав ће у оном тренутку доласка Господњег бити у стању препознати га као Цара и Бога кога је тражио и не знајући га претходно, обрадовати се његовом доласку. Наравно, ми православни хришћани, а потом и остали хришћани о Христу знамо много више него они који га не познају и уколико ми не будемо живели по заповестима Божијим, долазак Господњи за нас неће бити тренутак радости већ тренутак разобличења наших мрачних дела, тренутак бола и патње и почетка вечне смрти. Ово засигурно не значи да не треба да проповедамо Христа и православну веру онима који нису крштени, напротив, то је наша дужност и та вера коју им проповедамо треба да им помогне да сигурније нађу пут ка свом Богу и Спаситељу и упути их на дела љубави и правде Божије. Али та иста вера биће и нама и њима непоткупљиви судија уколико је проповедамо, а не живимо по њој и презиремо друге или верујемо да су предодређени на вечну смрт и пропаст. Не спашава само вера, већ вера којој следују и дела која потврђују љубав према Богу и према ближњем. Без таквих дела, вера је мртво слово и идолатрија.

 

Зато у сваком човеку хришћанину или нехришћанину треба да гледамо онога који је позван да уђе у вечну радост Господа свога и не смемо да будемо судије другима, већ самим себи. Треба да верујемо да ће се цео свет спасити, али да ми можемо да изгубимо вечни живот зато што исувише знамо, а толико мало чинимо јер делима својим показујемо да ли Бога љубимо и познајемо и да ли ћемо га познати у онај страшни и сверадосни дан.. Свако друго гледање на ово питање, плашим се, да уводи у суђење другима, а знамо шта таквим следује јер је Бог једини Судија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

 

Речи апостола Павла које наводите заиста стоје али их треба схватити са правилним расуђивањем. Његове поуке у великој мери представљају одговор на конкретне проблеме са којима се сусретала прва хришћанска заједница, а не догматске постулате.  Ако се каже да жене не треба да се претерано украшавају накитом већ врлинама, то се засигурно односи и на мушкарце који не би требало да се горде добрим колима, скупим ручним сатовима и уопште новцем, титулама и положајем. Најлепши украс сваког мушкарца и жене јесу заправо врлине, чисто и добро срце. 

 

У Светом писму стоји да је мушкарац глава жени, али знамо често да су управо жене у историји Цркве одржале веру када су се мушкарци вере одрицали. Уосталом, зар на Голготи од Христових следбеника нису биле само Марија и остале жене и један једини апостол - Јован, док су се сви остали због страха од Јудеја разбежали? Зар жене у Русији нису сачувале веру када је ретко који мушкарац имао храбрости да иде у Цркву и сведочи Христа? Такође знам многе случајеве да су се мушкарци који нису веровали или су били предани пороцима и греху окренули Богу управо захваљујући жртви и љубави својих верних супруга. Бројни су примери који показују да жене и мушкарци који живе истински у Христу надилазе специфичности и ограничења свог пола. У том смислу треба схватити и речи апостола и знати да у Христу суштински нема ни мушког ни женског, већ смо сви позвани да будемо једно у Њему.

 

Треба добро упознати своју веру како бисте и ви и сви други могли да одговоре неправославним хришћанима и атеистима у шта заправо ми верујемо. Међу римокатолицима много је оних који врло мало знају о Православљу и оптерећени су бројним предрасудама. Усудио бих се рећи да и међу нама православнима, нажалост, има много оних који исто тако мало знају о римокатолицима и протестантима и олако их осуђују. Треба увек бити спреман од другога нешто и научити, а не одмах узимати на себе улогу судије. Најбоље је не улазити у дискусије око оних тема које не познајемо довољно, а своју веру сведочити својим делима љубави према свима. Тиме ћемо најбоље показати и потврдити да смо истинске слуге Христове. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, кад већ помињете Исусову молитву - да ли је препоручљиво људима који живе у свету да је користе? Мислим, онако како сам читао нпр. у књизи "Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу" - мени то изгледа неизводљиво у овом свету. Поготово ако је неко породичан човек, жена, деца, посао... Па, да ли мислите неке молитве у кратком периоду напада помисли, или на конкретније и чешће бављење Исусовом молитвом? Да ли то може да буде и опасно, негде сам прочитао да човек може да падне у прелест, или да можда полуди...

 

Хвала унапред

 

Исусова молитва најбољи је начин молитве и за монахе и за људе у свету јер учестало понављање имена Исусовог и закључавање нашег ума у сваку реч молитве понајбоље сабира наш ум и разбија сваки налет нечистих и грешних мисли. Књига коју помињете је веома лепа и корисна али будите опрезни и немојте сами примењивати компликованије методе без опитног духовног руководитеља, већ једоставно полако и сабрано понављајте Исусову молитву (у дужем или краћем облику, како вам је лакше) где год и када год имате могућности.

 

Када се навикнете да учестало понављате Исусову молитву она ће се сама спонтано јављати у вашем уму. Водите само рачуна да се не издвајате од других људи чудноватим понашањем које привлачи пажњу јер ћете постићи супротан ефекат. Молите се у клијети срца свога (уп. Мт. 6,6), а не да вас други гледају. Када сте сами можете молитву говорити шапатом, али пред другима понављајте је у себи. Када се човек навикне да учестало понавља Исусово име, молитва, како нас уче духовни делатници молитве, постаје као дисање наше душе и силази у срце. Када молитва заживи могуће је и разговарати и читати, а истовремено бити у молитви јер највиши степен молитве превазилази саме речи и постаје једна жива и континуирана свест о сталном присуству Божијем у нашем уму и срцу. 

 

О молитви, а посебно молитви Исусовој написане су многе лепе књиге које су објављене на нашем језику и треба их читати и стално себе подстицати на ово духовно делање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Neka je radost,mir,zdravlje i sreća sa svima vama,i neka je Hrist u nama,i među nama. Može li mi neko reći,kada su živela ona 4 jevandjelista,Matej,Marko,Luka i Jovan?? Jesu li oni zapravo bili Isusovi ucenici,ili su ziveli nesto posle Hrista?? Ista je stvar i sa apostolima Petrom i Pavlom,pa bih vas zamolio ako mozete da mi kazete nesto o tome :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво

 

Занима ме како човјек да побједи лењост у себи?Нама некад није довољно ни пуно сати спавања да би сутрадан били вриједни и да не би били уморни, како ви монаси успјевате да спавате само по који сат дневно и да по цијели дан молите се Богу и будете у послушању (рад)?Шта савјетујете нама мирјанима?Како да се ослободимо гријеха лењости и превише спавања?

 

Хвала унапријед

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bog vas blagoslovio,neka je mir,zdravlje i radost sa Vama! :) Imam jedno pitanje. Ja sam cuo nedavno,izjavu Pape Franje,da “ateisti koji čine dobra dela,mogu biti spašeni!“. Sta vi o tome mislite iskreno? Mogu li stvarno ateisti koji cine dobro,biti spaseni??

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...