Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Oче Саво помаже Бог и благословите. 

 

Можете ми нешто написати о искуству са православним Албанцима?Какав је њихов однос према Србима и Косову и Метохији и нашим манастирима на Косову и Метохију?Дал је код њих јаче изражен национализам или вјера?Колико љубави постоји између православних Албанаца и православних Срба?

 

Хвала

 

Са православним Албанцима успоставили смо веома леп, братски и коректан однос. С времена на време посећују нас православни верници из Албаније с благословом Архиепископа Анастасиоса, причешћују се у нашим манастирима и храмовима, а на празник св. Краља Стфана Дечанског неколико пута смо певали заједно на словенском и албанском језику. Архиеп. Анастасиос Јанулатос, који је иначе грчког порекла,  један је од најистакнутијих живих јерарха Православне Цркве који је својим неуморним мисионарским и апостолским радом подигао из пепела Цркву у Албанији и развио живу духовну активност која је била потпуно замрла у време комунизма. У Албанији су подигнути многи храмови и обновљене старе цркве. Владика Анастасиос оставио је за собом читаву млађу генерацију која, надамо се у Бога, треба да настави његовим путем. Архиепископ Анастасиос је посебно познат по свом васељенском доживљају Православља и ако би Црква у Албанији, како се званично и зове, наставила тим путем. искрено се надамо да ће успети да избегне искушење национализма у овој помесној Цркви. Наиме, познато је да је у Другом светском рату када је под окриљем Мусолинија и Хитлера формирана Велика Албанија, Албанска црква јурисдикцијски припојила простор Косова и Метохије својој Цркви и да је тадашњи Епископ Рашко-призренски Серафим интерниран и на крају се и упокојио у кућном притвору у Тирани. 

 

Упознали смо много дивних православних верника из Албаније са којима редовно одржавамо и везу и искрено верујемо да ће и у будућности те везе бити настављене уз пуно поштовање јурисдикцијске одговорности СПЦ на простору Косова и Метохије. Сваки покушај Архиепископије Албанске да се меша у унутрашња питања СПЦ неизбежно би водио ка изолацији и осуди ове Цркве у православном свету и зато искрено верујемо да ћемо наше заједничке везе наставити у духу братске љубави и узајамног поштовања у складу са канонском традицијом наше Цркве.

 

Наша Црква никада не сме да изгуби из вида да је позвана да сведочи Христову истину не само међу нашим српски народом, већ међу и Албанцима на Косову и Метохији. У случају да се јави одређени број Албанаца који би прихватили православље наша Епархија је спремна да формира парохије на албанском језику, али само у оквиру наше Епархије и наше помесне Српске Православне Цркве. Наши богослови у Призрену редовно имају часове и албанског језика како би сутрадан били спремни не само да лакше обављају своју пастирску активност на КиМ већ и да ако је потребно раде на евангелизацији косовских Албанаца. Тренутно таквог интересовања нема не само због великих антисрпских предрасуда међу косовским Албанцима према СПЦ и српском народу уопште, већ и због тога што је албанско друштво на Косову и Метохији веома секуларизовано, па је врло мало и муслимана и римокатолика Албанаца који редовно учествују у животу својих верских заједница. Међу православнима тренутно имамо само једнога косовског Албанца који је примио православље и који се редовно причешћује и учествује у црквеном животу наше Епархије. 

 

Приликом посета наше браће и сестара из Албаније приметили смо да их наши верници потпуно нормално доживљавају као своју једноверну браћу. То показује црквену свест која се није изгубила у нашем народу да етничко порекло и језик нису препрека ка истинској љубави и заједници у Христу Господу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

 

Монашки живот само је један од аспеката живота у нашој Цркви и не може да постане норма. Штавише, Црква је увек највише била окренута организацији живота међу верницима који нису у монашком чину, иако је монашка традиција одиграла веома важну улогу у обликовању црквеног живота и хришћанског етоса, а посебно богослужења наше Цркве. 

 

За хришћанску породицу или појединце који желе да активно живе еванђелским животом веома је важно да се активно укључе у живот своје парохије и да заједно са осталим верницима, парохијанима, уз руководство свог парохијског свештеника организују свој живот и ван богослужења. Наиме, хришћански живот је, заправо, наставак оног поретка којег имамо на богослужењу, пре свега на Литургији, и тај литургијски ритам живота требало би да регулише и свакодневни живот верника. Породица је мала, домашња, Црква, у којој родитељи имају посебну одговорност за хришћанско васпитање своје деце, пре свега својим сопственим примером, а деца послушање и љубав према својим родитељима који их уче животу у Христу. Веома је добро, а знам неке врло лепе примере, где се две или више хришћанских породица непосредније повезује и дружи и тако успевају да се одупру негативним утицајима савременог друштва.

 

Црква је заједница и индивидуални живот у Цркви је веома тежак без заједнице са другима. Ону заједницу коју остварујемо и потврђујемо на Литургији, на Св. Причешћу, дужни смо да наставимо у свим сферама живота, не само у породици, већ и на послу и међу онима који нису хришћани и који не разумеју наш начин живота. Истовремено, ми хришћани увек морамо да будемо свесни да смо странци у овоме свету и да проблеми и искушења овога света никада не смеју да нас одвоје од нашег главног циља. Зато је потребно да свет око себе и проблеме који нас сналазимо разумевамо са духовног становишта и да их превазилазимо у духу Еванђеља.

 

На пример, за време великих постова али и ван њих веома је важно да нађемо начина како да помогнемо онима који су сиромашни или болесни, да се организујемо са другима из наше парохије како бисмо наставли литургијски доживљај у изражавању љубави и милосрђа према онима којима је потребна помоћ и утеха. Највећа опасност за хришћане данас јесте да живе двоструким животом, да с једне стране буду хришћани у цркви и на богослужењу, а да већ када изађу из ње наставе са својим светским животом. Еванђелски живот подразумева један нови, евхаристијски однос према свету и начин живота у коме не смемо да губимо свест да нисмо од овога света, иако живимо у њему, и да свако од нас на свом месту и послу треба да буде сведок Христове истине и љубави. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

 

Ово је веома важно питање, али и крајње тешко. Богослови и философи су вековима дискутовали како да реше овај проблем и објасне да ли је човек заиста слободан и на који начин, и, коначно, да ли човекова слобода када се манифестује противно Богу представља ограничење Божије свемоћи. Наравно, не бих се усудио да сам покушам да дам одговор на ово питање, али осећам потребу да разменим са вама и нашим читаоцима неколико светоотачких мисли које могу да нам помогну да ово питање, ако не потпуно разумемо, онда, барем, да видимо у ком правцу даље да размишљамо.
 
Колико заиста постоји слободна воља у човеку и како се она манифестује је прво велико питање. Многи Оци и богослови Цркве научили су нас да је човек створен као слободно биће и да је слобода избора између добра и зла заправо један од главних елемената човека као Божије иконе. Други, опет, сматрају да је човекова слобода заправо само могућност избора између понуђених могућности, а не апсолутна слобода. И заиста, апсолутно је слободан једино Бог и човекова пуна слобода суштински може да се реализује само заједници са Богом. Управо зато Адаму и Еви Бог заповеда да не једу од дрвета познања добра и зла, не зато што човек нема слободу да расуди шта је добро а шта зло, већ зато што ако то учини противно Божијој заповести као изразу љубави Божије може да направи погрешан избор. Знамо да су Адам и Ева направили погрешан избор и покушали да реализују свој дар слободе која им је дата од Бога на погрешан начин, без Бога, односно, у овој библијској повести конкретно, противно Божијој заповести и по наговору змије. Овим делом изгубили су заједницу са Богом и постали подложни физичком умирању. Пошто је све створено, иако позвано на вечност, по природи смртно и пропадљиво, прародитељи су својим падом само актуализовали смрт која лежи у основи свега створеног.
 
Такође треба имати у виду да је човекова слобода великим делом ограничена нашом природом. Нисмо у стању да слободно одлучимо да живимо рецимо 150 година, или да ли ћемо да се винемо у ваздух и останемо да лебдимо у њему или нећемо. Ми смо конкретно детерминисани ограниченошћу створене природе. Изнад свега, нисмо у могућности да одлучимо да ли ћемо се родити или не и не можемо да изаберемо да заувек нестанемо. Управо зато човек није сам био у стању да победи смрт, не само као биолошки феномен, већ вечну смрт као суштинску одвојеност твари од Творца, пролазног од вечног. То није било нити је у моћи човека и зато је сам Син Божији постао човек примивши „обличје тела греховнога“, тј. сам немајући ни греха ни страсти, и својом смрћу победио смрт и уништио тај преградни зид који одваја смртну и пропадљиву ствар од вечно живог и вечног Бога Оца и даровао нам Духа Светога Утешитеља у коме живимо и стално остварујемо себе као део тела Христовог, Цркве. То је наша вера!
 
Древни Јелини су веровали да је човек стално подложан судбини. У митологији је то садржано у повести о нужности (Ἀνάγκη, ананки) која је персонификација судбине и чије су три кћери (Μοῖραι, Мире) Лахесис, Клото и Атропос. Како сазнајемо из Платонове „Републике“ Лахесис пева о ономе што је било, Клото о ономе што јесте и Атропос о оном што ће бити. Да скратимо причу, за античког човека живот је био вишеструко детерминисан и митолошки хероји су заправо трагични ликови који никада не успевају да се вину до слободе у односу на свемоћне олимпске богове који су и сами на свој посебан начин детерминисани свеопштом нужношћу и судбином. Слобода у античком паганском свету била је илузија и тај свет је заправо трагичан свет. Наравно, хришћански поглед на свет је потпуно другачији. Људи нису играчке у Божијим рукама, већ су створени да буду слободни и остваре своју слободу, али само у заједници са живим Богом. Та заједница је омогућена оваплоћењем Сина Божијега и његовим узимањем људске природе у вечну и нераздељиву заједницу са његовом божанском природом тј. ипостазирањем људске природе у личности Бога Логоса.
 
Августин је у 5. веку изгледа на известан начин прихватио јелинску идеју судбине. Ту долазимо до веома кључне расправе о предестинацији тј. предодређењу која је мучила богослове тога времена. Постојало је веровање да је Бог и пре стварања света одлучио ко ће заувек живети са њим, а ко ће бити у вечном огњу. У том смислу само изабрани имају истинску слободу да изаберу између добра и зла. Јасно је да је ово учење сасвим страно Источној, Правосллавној Цркви која је одувек веровала да Бог у свом предзнању и свезнању зна ко ће какав избор направити али он не предодређује и не негира право човеку да сам изабере. То је суштинска разлика. Св. Јован Дамаскин каже „Χρὴ γινώσκειν, ὡς πάντα μὲν προγινώσκει ὁ Θεός, οὐ πάντα δὲ προορίζει· προγινώσκει γὰρ καὶ τὰ ἐφ᾿ ἡμῖν, οὐ προορίζει δὲ αὐτά“ (Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што је у нашој власти, али га не предодређује)“  О вери православној гл.44. У истој глави Св. Дамаскин говори да „оно шшто није у нашој власти Бог предодређује по свом предзнању - Προορίζει...κατὰ τὴν πρόγνωσιν αὐτοῦ. Човек је створен за добро, али од наше воље зависи да ли ћемо остати у добру или ћемо кренути путем зла. Будући да зло нема суштину, оно је одступање од добра „као што је тама одступање од светлости“ каже велики богослов. Дамаскин чак објашњава да је Бог створио жену јер је знао да ће Адам одступити од Бога, тако да би са женом, помоћницом, наставио људски род. Бог је човека предодредио за вечност, али је ипак дао у домен човекове слободе да одговори на Божији позив. Смрт коју је актуелизовао Адам својим преступом није казна, већ последица погрешног избора, али и истовремено начин да се у процесу рађања и умирања на свету појави Нови Адам који ће будући савршени Бог и савршени човек по природи победити силу смрти и вратити човеку достојанство које му је од почетка било од Бога намењено.
 
У овоме видимо како се испреплићу Божије свезнање и предзнање, његово предодређење у предзнању и човекова слобода. Треба имати у виду да човек створен за добро и вечни живот, што значи да је истинска слобода заправо једино позитиван одговор Богу, док је одбијање Божије љубави вечна смрт и губитак слободе која је дата у Богу. Зато је концепт слободне воље у хришћанству потпуно другачији од поимања слободе у неким другим философским системима. Истински слободан човек је једино онај који је у заједници са једино слободним Богом. Слобода која се изражава као деструктивност, запаво је, са хришћанске тачке гледишта негација богомдане слободе, ропство и пут ка вечној смрти.
 
Да бисмо разумели како функционише (слободна) воља у човеку треба да одговор потражимо посебно у списима Св. Максима Исповедника. У његовој расправи са Пиром, Св. Максим посебно објашњава разлику између воље и и начина како се воља реализује. Парафразирајући и, наравно, скраћујући овај важни пасус, Максим каже да воља и начин како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) нису исто као ни вид и начин како нешто видимо. Воља као и вид припадају природи и то је једнако својствено свим људима. Али, начин како се воља реализује и начин виђења, тј. да ли ћемо ходати или не, гледати или не и сл. припада начину остварења ове способности тј. коришћења воље или вида у овом случају. Дакле ми имамо природну вољу да једемо или да не једемо али се негативни аспект тог избора не тиче саме воље већ посебног начина како се та воља остварује (οὐ τοῦ πεφυκέναι θέλειν ἐστίν ἀναίρεσις, ἀλλά τοῦ πῶς θέλειν, τουτέστι, τῶν θελητῶν ἐστι γένεσις καί ἀπογένεσις).
 
Зашто је ово важно? Најпре, Св. Максим је доказивао да је воља ствар природе и борећи се са јеретицима монотелитима (који су веровали да је Христос имао једну вољу, а две природе, тј. да је воља својствена ипостаси) доказивао да би њихово учење одвело до тога да су три лица Св. Тројице имали различите воље што је потпуни апсурд. Друго, објашњавајући разлику између воље и начина како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) Максим нас уводи у учење о гномској вољи (γνώμη – наклоност, намера) тј. личној вољи. Другим речима, воља као ствар природе представља слободно кретање створења у складу са логосом (смислом) своје природе, а према свом природном циљу (θέλος). Гномска воља, међутим, није у домену природе, већ личног начина реализовања природних својстава. Стога гномска воља може да изабере или да не изабере оно што је добро. Падом је човек почео да реализује своју вољу на неприродан начин, а крштењем, како учи Св. Максим, и даром Духа Светога гномска воља се преусмерава према добром и вечном. Христос, наравно, није имао гномску вољу јер је он Друго Лице Свете Тројице. То, међутим, ни у чему не умањује његову савршену човечоност, јер као што рекосмо, гномска воља није у домену логоса природе, већ начина употребе (τρόπος οὖσα χρήσεως, οὐ λόγος φύσεως) којим стичемо искуство како се постиже добро. Гномска воља је, дакле, својствена палој човековој личности, а не човековој личности по себи. Зато и светитељи на небу, попут Христа, имају слободну вољу иако више нису у могућности да сагреше. Св. Максим објашњава да они чија је воља обожена још имају различите изборе, али сваки од њихових могућих избора је добар. Дакле, код светитеља и у Царству небеском нема премишљања шта је добро или лоше, на основу постојећих могућности и у сталној неизвесности какав ће резултат избор донети. Они ће увек моћи да бирају између бројних једнако добрих могућности, чији је исход већ познат и известан и води истом циљу - Богу. Другим речима, светитељи ће се кретати на различите начине, у зависности од начина кретања, али ће, за разлику од људи у овоме свету и веку, имати безгрешан начин остваривања своје воље.
 
Да не бисмо отишли далеко у овој расправи јер је питање јако комплексно, а терминологија св. Отаца, па чак и код самог Максима, није увек консистентна пошто источни оци никада нису рационално износили систематско учење, можемо да закључимо следеће:
 
Дајући човеку слободну вољу Бог није ограничио себе у деловању јер је природна воља која је дата човеку природно увек усмерена ка Богу. Погрешном личном употребом природне воље човек је активирао гномску вољу која подразумева могућност да се на Божију љубав одговори негативно. Човеков погрешан избор и пад ипак нису пореметили Божију намеру да човека, и кроз човека васцелу твар, преведе из пролазности у вечност. Предзнајући човеков пад, Бог је устројио да се у процесу размножавања људског рода појави Нови Адам, рођен од увек-Дјеве Богородице, сам Син Божији, који је постао човек и који је показао природно фунциконисање људске природе и себи и само кроз себе нам отворио двери Царства небеског. Само у Христу излазимо из обмане лажне слободе коју је Адаму и Еви обећао нечастиви и само у Христу себе можемо да остваримо као заиста и потпуно слободну личност у којој се наша природна воља и лични начин коришћења те воље неће супротстављати већ ће бити увек усмерени према Богу и вечној заједници са Њим. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom tekstu djakona Georgija Maksimova? Po njemu svi oni koji su rodjeni u nekoj drugoj veri nece se spasiti. Da li to znaci da smo svi mi koji smo se rodili u Pravoslavnoj veri imali samo srece dok eto drugi nisu? 

 

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm

 

Имао сам прилику да прочитам текст ђакона Максимова који наводи доста аргумената који иду у прилог његовом ставу. Ја само могу да кажем да се нико не може спасити осим именом Исуса Христа (уп. Дела апостолска 4, 12, 1Тим 2, 5). Он је једини посредник између Бога и људи и у вечни живот ће ући само они који га препознају као Бога и Спаситеља свога. Да ли то аутоматски значи да сви они који на овај или онај начин не упознају Христа и његово учење, или га упознају на погрешан начин "захваљујући" нама хришћанима који га често погрешно или лицемерно проповедамо својим (не)делима, пропасти и отићи у вечни мрак, то не бих могао ни смео да кажем. Господ је свемоћан и дубоко верујем да неће никога ко тражи истину оставити у мраку и незнању. На који начин ће га познати и спасти се они који нису имали прилику да га упознају у Православној Цркви, овде у овом времену и простору, не могу да кажем, али могу да верујем и желим да верујем да ће Господ наћи начина да се објави свима онима који га траже, а не знају га, и који ће га препознати у онај чудесни дан Другог доласка Господњег. Такви се засигурно неће спасити својом будистичком вером, или вером у Мухамедове басне или у било какве друге измишљотине, али ако се спасу спасиће се тиме што ће познати Христа Спаситеља као свог Бога. "Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају", Рим 2, 15

 

Овде зато могу изнети само моје лично уверење, да ће сви они који траже Бога, без обзира у којој су средини рођени или одрасли, бити суђени по својим делима и по томе колико им је дато (упореди цео пасус Рим 2, 12-16). Другим речима, ако неко тражи Бога, чини милостињу, прашта увредиоцима, жртвује се за ближњега, такав ће у оном тренутку доласка Господњег бити у стању препознати га као Цара и Бога кога је тражио и не знајући га претходно, обрадовати се његовом доласку. Наравно, ми православни хришћани, а потом и остали хришћани о Христу знамо много више него они који га не познају и уколико ми не будемо живели по заповестима Божијим, долазак Господњи за нас неће бити тренутак радости већ тренутак разобличења наших мрачних дела, тренутак бола и патње и почетка вечне смрти. Ово засигурно не значи да не треба да проповедамо Христа и православну веру онима који нису крштени, напротив, то је наша дужност и та вера коју им проповедамо треба да им помогне да сигурније нађу пут ка свом Богу и Спаситељу и упути их на дела љубави и правде Божије. Али та иста вера биће и нама и њима непоткупљиви судија уколико је проповедамо, а не живимо по њој и презиремо друге или верујемо да су предодређени на вечну смрт и пропаст. Не спашава само вера, већ вера којој следују и дела која потврђују љубав према Богу и према ближњем. Без таквих дела, вера је мртво слово и идолатрија.

 

Зато у сваком човеку хришћанину или нехришћанину треба да гледамо онога који је позван да уђе у вечну радост Господа свога и не смемо да будемо судије другима, већ самим себи. Треба да верујемо да ће се цео свет спасити, али да ми можемо да изгубимо вечни живот зато што исувише знамо, а толико мало чинимо јер делима својим показујемо да ли Бога љубимо и познајемо и да ли ћемо га познати у онај страшни и сверадосни дан.. Свако друго гледање на ово питање, плашим се, да уводи у суђење другима, а знамо шта таквим следује јер је Бог једини Судија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd :)

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

 

Речи апостола Павла које наводите заиста стоје али их треба схватити са правилним расуђивањем. Његове поуке у великој мери представљају одговор на конкретне проблеме са којима се сусретала прва хришћанска заједница, а не догматске постулате.  Ако се каже да жене не треба да се претерано украшавају накитом већ врлинама, то се засигурно односи и на мушкарце који не би требало да се горде добрим колима, скупим ручним сатовима и уопште новцем, титулама и положајем. Најлепши украс сваког мушкарца и жене јесу заправо врлине, чисто и добро срце. 

 

У Светом писму стоји да је мушкарац глава жени, али знамо често да су управо жене у историји Цркве одржале веру када су се мушкарци вере одрицали. Уосталом, зар на Голготи од Христових следбеника нису биле само Марија и остале жене и један једини апостол - Јован, док су се сви остали због страха од Јудеја разбежали? Зар жене у Русији нису сачувале веру када је ретко који мушкарац имао храбрости да иде у Цркву и сведочи Христа? Такође знам многе случајеве да су се мушкарци који нису веровали или су били предани пороцима и греху окренули Богу управо захваљујући жртви и љубави својих верних супруга. Бројни су примери који показују да жене и мушкарци који живе истински у Христу надилазе специфичности и ограничења свог пола. У том смислу треба схватити и речи апостола и знати да у Христу суштински нема ни мушког ни женског, већ смо сви позвани да будемо једно у Њему.

 

Треба добро упознати своју веру како бисте и ви и сви други могли да одговоре неправославним хришћанима и атеистима у шта заправо ми верујемо. Међу римокатолицима много је оних који врло мало знају о Православљу и оптерећени су бројним предрасудама. Усудио бих се рећи да и међу нама православнима, нажалост, има много оних који исто тако мало знају о римокатолицима и протестантима и олако их осуђују. Треба увек бити спреман од другога нешто и научити, а не одмах узимати на себе улогу судије. Најбоље је не улазити у дискусије око оних тема које не познајемо довољно, а своју веру сведочити својим делима љубави према свима. Тиме ћемо најбоље показати и потврдити да смо истинске слуге Христове. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, кад већ помињете Исусову молитву - да ли је препоручљиво људима који живе у свету да је користе? Мислим, онако како сам читао нпр. у књизи "Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу" - мени то изгледа неизводљиво у овом свету. Поготово ако је неко породичан човек, жена, деца, посао... Па, да ли мислите неке молитве у кратком периоду напада помисли, или на конкретније и чешће бављење Исусовом молитвом? Да ли то може да буде и опасно, негде сам прочитао да човек може да падне у прелест, или да можда полуди...

 

Хвала унапред

 

Исусова молитва најбољи је начин молитве и за монахе и за људе у свету јер учестало понављање имена Исусовог и закључавање нашег ума у сваку реч молитве понајбоље сабира наш ум и разбија сваки налет нечистих и грешних мисли. Књига коју помињете је веома лепа и корисна али будите опрезни и немојте сами примењивати компликованије методе без опитног духовног руководитеља, већ једоставно полако и сабрано понављајте Исусову молитву (у дужем или краћем облику, како вам је лакше) где год и када год имате могућности.

 

Када се навикнете да учестало понављате Исусову молитву она ће се сама спонтано јављати у вашем уму. Водите само рачуна да се не издвајате од других људи чудноватим понашањем које привлачи пажњу јер ћете постићи супротан ефекат. Молите се у клијети срца свога (уп. Мт. 6,6), а не да вас други гледају. Када сте сами можете молитву говорити шапатом, али пред другима понављајте је у себи. Када се човек навикне да учестало понавља Исусово име, молитва, како нас уче духовни делатници молитве, постаје као дисање наше душе и силази у срце. Када молитва заживи могуће је и разговарати и читати, а истовремено бити у молитви јер највиши степен молитве превазилази саме речи и постаје једна жива и континуирана свест о сталном присуству Божијем у нашем уму и срцу. 

 

О молитви, а посебно молитви Исусовој написане су многе лепе књиге које су објављене на нашем језику и треба их читати и стално себе подстицати на ово духовно делање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Neka je radost,mir,zdravlje i sreća sa svima vama,i neka je Hrist u nama,i među nama. Može li mi neko reći,kada su živela ona 4 jevandjelista,Matej,Marko,Luka i Jovan?? Jesu li oni zapravo bili Isusovi ucenici,ili su ziveli nesto posle Hrista?? Ista je stvar i sa apostolima Petrom i Pavlom,pa bih vas zamolio ako mozete da mi kazete nesto o tome :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво

 

Занима ме како човјек да побједи лењост у себи?Нама некад није довољно ни пуно сати спавања да би сутрадан били вриједни и да не би били уморни, како ви монаси успјевате да спавате само по који сат дневно и да по цијели дан молите се Богу и будете у послушању (рад)?Шта савјетујете нама мирјанима?Како да се ослободимо гријеха лењости и превише спавања?

 

Хвала унапријед

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bog vas blagoslovio,neka je mir,zdravlje i radost sa Vama! :) Imam jedno pitanje. Ja sam cuo nedavno,izjavu Pape Franje,da “ateisti koji čine dobra dela,mogu biti spašeni!“. Sta vi o tome mislite iskreno? Mogu li stvarno ateisti koji cine dobro,biti spaseni??

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...