Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

 

Апсолутно се слажем да се хришћанство није ширило дијалогом и компромисима на начин како то чине неки од данашњих поборника тзв. синкретистичког екуменизма. Међутим не смемо заборавити да је дијалога и те како било на васељенским саборима а да не помињем компромисе јер су се васељенски ороси веома пажљиво састављали и то на основу врло озбиљних дискусија. Ипак није тамо било компромиса који иде ка релативизацији истине и то је сасвим јасно. Хришћани наравно нису ишли у незнабожачке храмове и тамо приносили жртве, али су знали са добронамерним незнабошцима да полемишу и неке чак и обрате. То је велика разлика. Православни клирици који се причешћују са инославнима засигурно прекорачују границу коју су оци одредили али ја такве не знам. 

 

Синкретистички екуменизам је и те како комплементаран са савременим обезбоженим хуманизмом и то је посебно видео и Св. Ава Јустин, али и многи други савремени православни теолози. Највећи проблем јесте што Православна Црква није у самом старту поставила границе екуменизма односно аутентичног православног икуменизма, па данас имамо тоталну збрку у терминологији али и у стратегији сведочења истине. 

 

Наравно да је поменута књига за неке манифест на основу кога се одвајају од Цркве. Не смемо заборавити да расколници и јеретици користе не само поједине ставове православних већ и Свето Писмо као наводну потврду своје заблуде. Њихов проблем јесте што истину сагледавају селективно и фрагментарно. Бирају само оно што им се свиђа а не желе или неће да схвате шири контекст и културно-историјске оквире у којима се нешто догађало. Наравно многе бих ствари сада прецизније и јасније рекао јер сам и двадесетак година старији од тада али суштински остајем при својим уверењима. Ваљда када је човек млађи оштрије суди о поступцима појединих људи али зато је важно да сазревамо и да се стално исправљамо.

 

Пророчанство Св. Игнатија Брјанчанинова да ће доћи време када ће изоловане групе православних постојати као живо присуство Цркве у времену потпуног релативизма и апостасије не значи да ни овај светитељ наше Цркве а такође и они који га цитирају сматрају да то треба да се уради сада. У случају Артемијевог раскола могли смо видети да у почетку је главни проблем био то што су сматрали да је смена Епископа нелегална и самом м. Артемију није сметало да иде на Саборе и учествује у општењу са другим Епископима. Када је направио кардинални канонски прекршај и служио поред забране свештенослужења, а потом и формирао своју парацрквену организацију у којој "рукоплоаже, монаши" и обавља друге "свештене" радње требало је наћи ново оправдање и онда су одједном почели да говоре да је СПЦ отпала од Православља. Ваљда док је он био у СПЦ Црква је била благодатна, а сада више није па се удаљују од ње и не учествују у евхаристијском животу.

 

Ова секта је типичан пример како се један конфесионалистички приступ Цркви ставља изнад евхаристијског. Дакле за њих је довољно што "правилно исповедају веру" а то што нису у евхаристијској заједници ни са једним канонским православним Епископом за њих није проблем. Такав став је последица ранијег уверења да је евхаристија само нека врста средства за постизање благодати, а да се спасење тј. заједница у Христу остварује правилном вером и подвигом. Обоје је наравно важно, али без евхаристије као суштинског елемента којим се конституише Црква нема ни праве вере ни здравог подвига. Евхаристија је суштина и икона личносног односа међу члановима Цркве. Причешћујемо се јер показујемо да као појединци и групице не можемо да чинимо Цркву нити смо удови Христа осим сви заједно. Као што светшеник не може сам да служи литургију за себе тако ниједан клирик, а посебно Епископ (а још мање рашчињени) има светотајинску заједницу у Христу ако је нема са осталим Епископима Цркве Христове. А та заједница се остварује једино општењем у Евхаристији и зато је помињање Епископа или Првопрестолног Епископа (Патријарха) суштински важно и није само конвенција која се може искривљавати како је коме драго.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pitanje za igumana Savu,da li mozete da nam kazete ko je bio Melhisedek? 1.Mojsijeva glava 14.hvala!

 

Имате целу тему на Верујем.орг о том питању https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=8542.0

 

Такође можете да погледате српску Википедију 

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

 

или руску где има много више 

http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

Мислим да себе никада нисам могао назвати "борцем против екуменизма" јер то није моје суштинско опредељење. Ја сам православни хришћанин и монах, а синкретистички екуменизам сматрам за јерес и лаж. Подржавам добронамерни дијалог и не мрзим припадника ниједне друге вере или традиције јер нико није могао да изабере где ће се родити и у каквим околностима. Дефинитивно нисам поборник ни идеологије екуменизма као ни идеологије анти-екуменизма јер те као и друге идеологије сужавају моју слободу у Христу као човека.

 

Да ли себе сматрам хуманистом? Засигурно нисам присталица обезбоженог хуманизма који све вредности види само у човеку и овом свету и веку. Као и друге идеологије и тај хуманизам је стран хришћанству. Ми хришћани треба да живимо за богочовечанске вредности. Човек без Бога је трагично створење и једино у Богу добија свој прави смисао и вредност. Другим речима у овом веку ми смо на путу ка остварења и оцелотворења наше личности која једино у Христу и са Христом може да уђе у вечно постојање. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

kad smo već kod ekumenizma, da li se slažete sa rečima V. Solovjova o istom

 

http://motivacioni.wordpress.com/2013/08/28/506/

 

Цела поставка је веома чудна јер су у питању различите ствари. Римокатолици су хришћани који имају крштење и друге тајне, али нису у евхаристијској заједници са Православном Црквом (они о нама имају мање више сличан став). Јеврејској вери недостаје Христос Син Божији који управо својим животом и страдањем даје смисао ономе што они верују.

 

Помирење које је могуће јесте да једни друге не мрзимо и не чинимо зло другима и то треба да вреди за све друге религије. Што се тиче помирења у нашем веровању, наравно, оно је увек могуће уколико сви прихватимо Христа у пуноћи Његове истине, истине за коју ми Православни верујемо да је чувамо од апостолских времена.

 

Соловјев и Булгаков су велики мислиоци и имају више философски и хуманистички приступ овом питању, тако да их треба вредновати са тог становишта. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest јер. Агапије

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

 

Када би ово била моја јадина изјава, онда бисте свакако имали право. Ових година ми у Дечанима али и сво наше свештенство и монаштво на Косову и Метохији води велику борбу управо да сачувамо и наш идентитет. Захваљујући тој борби косовске институције су под притиском међународне заједнице прихватиле у свом Уставу да је наша Црква Српска православна Црква.

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина да сутрадан Хрватска и у ЕУ каже коју реч о заштити хришћана на КиМ. Г. Јосиповић је претходно посетио Јањево, село у коме живе Хрвати римокатолици који се неретко такође суочавају са проблемима од стране Албанаца. Имамо јако добре контакте са свештеником Дон Матом који гледа како се његово стадо све више смањује јер се и они исељавају. И њихове цркве треба да буду сачуване, а не само наше и ми као хришћани морамо у томе да покажемо солидарност, а не у свему да гледамо парцијалне, националне или конфесионалне интересе. Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо. Наше сведочанство треба да буде сведочанство о Сину Божијем који је постао човек нас ради да би нас учинио "синовима Божијим" и никада не смемо да заборавимо да када се год Црква сводила на идеологију увек је губила свој смисао и своју виталност. 

 

Један од главних разлога зашто албански екстремисти желе да наше цркве прогласе за албанске и одузму нам наш идентитет јесте у томе што они нас гледају као политичку институцију. Управо показивањем да ми нисмо политичка институција већ, да будем слободан рећи, козмичка институција која у свим условима и у сваком времену може да сведочи Јеванђеље оваплоћеног Сина Божијега, одузима им овај аргумент пред многим разумним људима који у нама мање гледају опасност, а више оно што и јесмо, саставни део овог друштва. А  у том друштву нама је много посла за нашу духовну мисију, не само међу нашим православним народом већ и међу Албанцима. Зато ове године у нашој Богословији с благословом Св. Синода почиње и факултативно учење албанског језика.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина

 

Oce Josipovic se javno izjasnio kao ateista.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

 

Хвала вем! Ово се свакако не односи само на мене лично, већ и на све нас који покушавамо да нађемо смисао своје вере у данашњем смутном времену. Највећа опасност за хришћане, али уопште и за сваког мислећег човека јесте да прихвати један шематизовани, црно-бели поглед на свет у коме су сви одговори унапред дати. Лепота Еванђеља јесте управо у томе да у сваком времену и простору налазимо смисао еванђелске истине, опет и опет се враћајући Христу кроз предање Цркве. 

 

Након страдања нашег народа и многих несрећа које су задесиле и друге и нас на овим нашим балканским просторима остало је много горчине и бола. Тешко ми је када видим младе људе који су опијени том горчином и који не могу да без цинизма реагују на било шта што се дешава око њих. Ово је велика опасност за читаву једну генерацију, а ми као хришћани морамо да на то нађемо духовни одговор. Наравно, истински пут је једино покајање, односно преумљење, промена начина сагледавања реалности. Без тода једини избор је да се препустимо таласу масе која тражи одговорност свих осим самих себе. 

 

Увек ме је одушевљавало како у тексту Јеванђеља нема горчине, а говори се о тешким и претешким стварима, страда Син Божији, издан, распет на крсту. Зар може бити већег ужаса, а опет, у речима апостола еванђелиста ни трага горчине, ни трага осуде, ни трага мржње већ радост. Откуда таква радост? Знамо да та духовна радост долази једино из живе свести да страдање Христово није крај већ почетак. Пропадљива и трулежна људска природа узлази о десну страну Бога Оца, небо се сједињује са земљом, пролазно са вечношћу, смрт губи смисао, јер постаје само двер кроз коју пролазимо ка вечној радости која почиње још у овом веку и свету и наставља се бескрајно. Од нас се само очекује да својом вољом и васцелим својим бићем (дакле и телесним подвигом и испуњавањем заповести Господњих) прихватимо тај дар спасења и читав свој живот саобразимо са животом који имамо у Христу у кога смо крштени. 

 

Међутим, када немамо те вере, када видимо сва исходишта једино у овом времену и простору, у земаљском благостању, сили, територијама и др. наравно да ћемо стално бити испуњени горчином и разочарењем, јер све што је пролазно пропада. Рани хришћани су живели као путници-ходочасници и свака земља им је била отаџбина, а у савакој су били странци као што каже посланица Диогнету. На сваком литургијском сабрању постојала је жива свест да је спасење ту већ са нама и да Господ долази - Маран ата! Неки објашњавају да су хришћани очекивали да ће други долазак бити ускоро, па када се то није догодило полако су престали да то очекују на сваком сабрању. Мислим да није тако, долазак Господњи је увек актуелан, на свакој Литургији ми доживљавамо долазак Царства небеског и знамо да је оно ту и већ бива међу нама. Живећи стога у тој литургијској свести сталног присуства Царства небеског које се из Литургије и кроз литургију у евхаристијском начину постојања преноси у наш породични живот, наше заједнице, наш свакодневни рад и живот, сасвим неопходно мењамо и начин гледања на овај свет око нас. Не постајемо неосетљиви, али муке и патње овог времена постају безначајне према вечној радости која је већ ту са нама. Ако нас потерају из једног града идемо у други јер свуда је земља Господња, ако нас прогоне благосиљамо и полако се учимо да вршимо најтежу запосвест која је и највећи израз љубави - да волимо и непријатеље своје јер ако нам и чине неко зло то чине јер не знају шта раде.

 

Косово је за нас православне Србе хришћане пре свега духовни простор, који се не може земаљском силом ни бранити али ни земаљском силом, а псоебно неправдом одузети. Духовне димензије овог простора надилазе територију и зато је за нас Косово увек било и остаће икона оног Царства за које живимо и које проживљавамо у Литургији. Отуда и поред свих страдања и мука, наш народ који живи у тој вери није изгубио радост и нема горчину, нема ни мржњу према другима, већ осећа радост која надјачава све оне људске туге и забринутости. Некоме је то можда тешко разумети али живећи овде и пролазећи све што смо прошли и ми и они око нас упознајемо свет на један други начин. Полако духовно сазревамо у уверењу да је једино право ропство и неслобода када смо овладани мржњом и злом, а једина истинска слобода у Христу и њу нам нико не може одузети осим ми сами својим погрешним избором. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...