Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

 

Апсолутно се слажем да се хришћанство није ширило дијалогом и компромисима на начин како то чине неки од данашњих поборника тзв. синкретистичког екуменизма. Међутим не смемо заборавити да је дијалога и те како било на васељенским саборима а да не помињем компромисе јер су се васељенски ороси веома пажљиво састављали и то на основу врло озбиљних дискусија. Ипак није тамо било компромиса који иде ка релативизацији истине и то је сасвим јасно. Хришћани наравно нису ишли у незнабожачке храмове и тамо приносили жртве, али су знали са добронамерним незнабошцима да полемишу и неке чак и обрате. То је велика разлика. Православни клирици који се причешћују са инославнима засигурно прекорачују границу коју су оци одредили али ја такве не знам. 

 

Синкретистички екуменизам је и те како комплементаран са савременим обезбоженим хуманизмом и то је посебно видео и Св. Ава Јустин, али и многи други савремени православни теолози. Највећи проблем јесте што Православна Црква није у самом старту поставила границе екуменизма односно аутентичног православног икуменизма, па данас имамо тоталну збрку у терминологији али и у стратегији сведочења истине. 

 

Наравно да је поменута књига за неке манифест на основу кога се одвајају од Цркве. Не смемо заборавити да расколници и јеретици користе не само поједине ставове православних већ и Свето Писмо као наводну потврду своје заблуде. Њихов проблем јесте што истину сагледавају селективно и фрагментарно. Бирају само оно што им се свиђа а не желе или неће да схвате шири контекст и културно-историјске оквире у којима се нешто догађало. Наравно многе бих ствари сада прецизније и јасније рекао јер сам и двадесетак година старији од тада али суштински остајем при својим уверењима. Ваљда када је човек млађи оштрије суди о поступцима појединих људи али зато је важно да сазревамо и да се стално исправљамо.

 

Пророчанство Св. Игнатија Брјанчанинова да ће доћи време када ће изоловане групе православних постојати као живо присуство Цркве у времену потпуног релативизма и апостасије не значи да ни овај светитељ наше Цркве а такође и они који га цитирају сматрају да то треба да се уради сада. У случају Артемијевог раскола могли смо видети да у почетку је главни проблем био то што су сматрали да је смена Епископа нелегална и самом м. Артемију није сметало да иде на Саборе и учествује у општењу са другим Епископима. Када је направио кардинални канонски прекршај и служио поред забране свештенослужења, а потом и формирао своју парацрквену организацију у којој "рукоплоаже, монаши" и обавља друге "свештене" радње требало је наћи ново оправдање и онда су одједном почели да говоре да је СПЦ отпала од Православља. Ваљда док је он био у СПЦ Црква је била благодатна, а сада више није па се удаљују од ње и не учествују у евхаристијском животу.

 

Ова секта је типичан пример како се један конфесионалистички приступ Цркви ставља изнад евхаристијског. Дакле за њих је довољно што "правилно исповедају веру" а то што нису у евхаристијској заједници ни са једним канонским православним Епископом за њих није проблем. Такав став је последица ранијег уверења да је евхаристија само нека врста средства за постизање благодати, а да се спасење тј. заједница у Христу остварује правилном вером и подвигом. Обоје је наравно важно, али без евхаристије као суштинског елемента којим се конституише Црква нема ни праве вере ни здравог подвига. Евхаристија је суштина и икона личносног односа међу члановима Цркве. Причешћујемо се јер показујемо да као појединци и групице не можемо да чинимо Цркву нити смо удови Христа осим сви заједно. Као што светшеник не може сам да служи литургију за себе тако ниједан клирик, а посебно Епископ (а још мање рашчињени) има светотајинску заједницу у Христу ако је нема са осталим Епископима Цркве Христове. А та заједница се остварује једино општењем у Евхаристији и зато је помињање Епископа или Првопрестолног Епископа (Патријарха) суштински важно и није само конвенција која се може искривљавати како је коме драго.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pitanje za igumana Savu,da li mozete da nam kazete ko je bio Melhisedek? 1.Mojsijeva glava 14.hvala!

 

Имате целу тему на Верујем.орг о том питању https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=8542.0

 

Такође можете да погледате српску Википедију 

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

 

или руску где има много више 

http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

Мислим да себе никада нисам могао назвати "борцем против екуменизма" јер то није моје суштинско опредељење. Ја сам православни хришћанин и монах, а синкретистички екуменизам сматрам за јерес и лаж. Подржавам добронамерни дијалог и не мрзим припадника ниједне друге вере или традиције јер нико није могао да изабере где ће се родити и у каквим околностима. Дефинитивно нисам поборник ни идеологије екуменизма као ни идеологије анти-екуменизма јер те као и друге идеологије сужавају моју слободу у Христу као човека.

 

Да ли себе сматрам хуманистом? Засигурно нисам присталица обезбоженог хуманизма који све вредности види само у човеку и овом свету и веку. Као и друге идеологије и тај хуманизам је стран хришћанству. Ми хришћани треба да живимо за богочовечанске вредности. Човек без Бога је трагично створење и једино у Богу добија свој прави смисао и вредност. Другим речима у овом веку ми смо на путу ка остварења и оцелотворења наше личности која једино у Христу и са Христом може да уђе у вечно постојање. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kad smo već kod ekumenizma, da li se slažete sa rečima V. Solovjova o istom

 

http://motivacioni.wordpress.com/2013/08/28/506/

 

Цела поставка је веома чудна јер су у питању различите ствари. Римокатолици су хришћани који имају крштење и друге тајне, али нису у евхаристијској заједници са Православном Црквом (они о нама имају мање више сличан став). Јеврејској вери недостаје Христос Син Божији који управо својим животом и страдањем даје смисао ономе што они верују.

 

Помирење које је могуће јесте да једни друге не мрзимо и не чинимо зло другима и то треба да вреди за све друге религије. Што се тиче помирења у нашем веровању, наравно, оно је увек могуће уколико сви прихватимо Христа у пуноћи Његове истине, истине за коју ми Православни верујемо да је чувамо од апостолских времена.

 

Соловјев и Булгаков су велики мислиоци и имају више философски и хуманистички приступ овом питању, тако да их треба вредновати са тог становишта. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
Guest јер. Агапије

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

 

Када би ово била моја јадина изјава, онда бисте свакако имали право. Ових година ми у Дечанима али и сво наше свештенство и монаштво на Косову и Метохији води велику борбу управо да сачувамо и наш идентитет. Захваљујући тој борби косовске институције су под притиском међународне заједнице прихватиле у свом Уставу да је наша Црква Српска православна Црква.

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина да сутрадан Хрватска и у ЕУ каже коју реч о заштити хришћана на КиМ. Г. Јосиповић је претходно посетио Јањево, село у коме живе Хрвати римокатолици који се неретко такође суочавају са проблемима од стране Албанаца. Имамо јако добре контакте са свештеником Дон Матом који гледа како се његово стадо све више смањује јер се и они исељавају. И њихове цркве треба да буду сачуване, а не само наше и ми као хришћани морамо у томе да покажемо солидарност, а не у свему да гледамо парцијалне, националне или конфесионалне интересе. Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо. Наше сведочанство треба да буде сведочанство о Сину Божијем који је постао човек нас ради да би нас учинио "синовима Божијим" и никада не смемо да заборавимо да када се год Црква сводила на идеологију увек је губила свој смисао и своју виталност. 

 

Један од главних разлога зашто албански екстремисти желе да наше цркве прогласе за албанске и одузму нам наш идентитет јесте у томе што они нас гледају као политичку институцију. Управо показивањем да ми нисмо политичка институција већ, да будем слободан рећи, козмичка институција која у свим условима и у сваком времену може да сведочи Јеванђеље оваплоћеног Сина Божијега, одузима им овај аргумент пред многим разумним људима који у нама мање гледају опасност, а више оно што и јесмо, саставни део овог друштва. А  у том друштву нама је много посла за нашу духовну мисију, не само међу нашим православним народом већ и међу Албанцима. Зато ове године у нашој Богословији с благословом Св. Синода почиње и факултативно учење албанског језика.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина

 

Oce Josipovic se javno izjasnio kao ateista.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

 

Хвала вем! Ово се свакако не односи само на мене лично, већ и на све нас који покушавамо да нађемо смисао своје вере у данашњем смутном времену. Највећа опасност за хришћане, али уопште и за сваког мислећег човека јесте да прихвати један шематизовани, црно-бели поглед на свет у коме су сви одговори унапред дати. Лепота Еванђеља јесте управо у томе да у сваком времену и простору налазимо смисао еванђелске истине, опет и опет се враћајући Христу кроз предање Цркве. 

 

Након страдања нашег народа и многих несрећа које су задесиле и друге и нас на овим нашим балканским просторима остало је много горчине и бола. Тешко ми је када видим младе људе који су опијени том горчином и који не могу да без цинизма реагују на било шта што се дешава око њих. Ово је велика опасност за читаву једну генерацију, а ми као хришћани морамо да на то нађемо духовни одговор. Наравно, истински пут је једино покајање, односно преумљење, промена начина сагледавања реалности. Без тода једини избор је да се препустимо таласу масе која тражи одговорност свих осим самих себе. 

 

Увек ме је одушевљавало како у тексту Јеванђеља нема горчине, а говори се о тешким и претешким стварима, страда Син Божији, издан, распет на крсту. Зар може бити већег ужаса, а опет, у речима апостола еванђелиста ни трага горчине, ни трага осуде, ни трага мржње већ радост. Откуда таква радост? Знамо да та духовна радост долази једино из живе свести да страдање Христово није крај већ почетак. Пропадљива и трулежна људска природа узлази о десну страну Бога Оца, небо се сједињује са земљом, пролазно са вечношћу, смрт губи смисао, јер постаје само двер кроз коју пролазимо ка вечној радости која почиње још у овом веку и свету и наставља се бескрајно. Од нас се само очекује да својом вољом и васцелим својим бићем (дакле и телесним подвигом и испуњавањем заповести Господњих) прихватимо тај дар спасења и читав свој живот саобразимо са животом који имамо у Христу у кога смо крштени. 

 

Међутим, када немамо те вере, када видимо сва исходишта једино у овом времену и простору, у земаљском благостању, сили, територијама и др. наравно да ћемо стално бити испуњени горчином и разочарењем, јер све што је пролазно пропада. Рани хришћани су живели као путници-ходочасници и свака земља им је била отаџбина, а у савакој су били странци као што каже посланица Диогнету. На сваком литургијском сабрању постојала је жива свест да је спасење ту већ са нама и да Господ долази - Маран ата! Неки објашњавају да су хришћани очекивали да ће други долазак бити ускоро, па када се то није догодило полако су престали да то очекују на сваком сабрању. Мислим да није тако, долазак Господњи је увек актуелан, на свакој Литургији ми доживљавамо долазак Царства небеског и знамо да је оно ту и већ бива међу нама. Живећи стога у тој литургијској свести сталног присуства Царства небеског које се из Литургије и кроз литургију у евхаристијском начину постојања преноси у наш породични живот, наше заједнице, наш свакодневни рад и живот, сасвим неопходно мењамо и начин гледања на овај свет око нас. Не постајемо неосетљиви, али муке и патње овог времена постају безначајне према вечној радости која је већ ту са нама. Ако нас потерају из једног града идемо у други јер свуда је земља Господња, ако нас прогоне благосиљамо и полако се учимо да вршимо најтежу запосвест која је и највећи израз љубави - да волимо и непријатеље своје јер ако нам и чине неко зло то чине јер не знају шта раде.

 

Косово је за нас православне Србе хришћане пре свега духовни простор, који се не може земаљском силом ни бранити али ни земаљском силом, а псоебно неправдом одузети. Духовне димензије овог простора надилазе територију и зато је за нас Косово увек било и остаће икона оног Царства за које живимо и које проживљавамо у Литургији. Отуда и поред свих страдања и мука, наш народ који живи у тој вери није изгубио радост и нема горчину, нема ни мржњу према другима, већ осећа радост која надјачава све оне људске туге и забринутости. Некоме је то можда тешко разумети али живећи овде и пролазећи све што смо прошли и ми и они око нас упознајемо свет на један други начин. Полако духовно сазревамо у уверењу да је једино право ропство и неслобода када смо овладани мржњом и злом, а једина истинска слобода у Христу и њу нам нико не може одузети осим ми сами својим погрешним избором. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...