Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Oce Savo sta znaci rec pravednik u Starom zavetu? Kako je na primer prorok Ilija pravednik kada je svojom rukom zaklao 200 Valovih svestenika ili Mojsije koji prilikom silaska sa Sinaja naredjuje da svako zakolje brata svog?

 

Питање Божије правде у Светом писму је веома комплексно јер је немогуће сагледати право значење Божије правде и дела његових праведника у Старом завету ван контектса и перспективе Новог завета. Заправо сви старозаветни догађаји представљају само сенку у огледалу и загонетку, да употребим Апостолове речи, а право значење Божије поруке и откровења налазимо једино у Исусу Христу, оваплоћеном Сину Божијем. Ово мора да нам буде полазна основа за разумевање свих старозаветних догађаја који или алегоријски или типолошки указују на будућу реалност, било да је реч о самом доласку и страдању Христа или есхатолошкој стварности која тек треба да дође. Ако старозаветне догађаје и личности гледамо ван овог контекста неизбежно можемо да дођемо до озбиљног конфликта између етике Старог и Новог завета и у озбиљну кризу наше вере.
 
Бог кога нам је открио Исус Христос, Бог је љубави и праштања. Његова љубав надилази границе праведности и закона и природе. Апостол Павле нас подсећа у посланици Галатима 5,6 да у Исусу Христу нема ни обрезања ни необрезања, односно ни праведности по закону ни природне правде и једнакости. Такође Бог не гледа само на дела човекова, већ на срце човеково, тј. намеру са којом нешто чинимо. Знамо да су дела фарисеја била законски праведна, али ипак нису препознали Сина Божијег кога су распели, што показује да нису имали истинске љубави, а циљ закона био је да развије љубав према живом Богу, а не идолопоклонство слову закона. С друге стране имамо случајеве покајаних грешника и старозаветних светитеља који својим поступцима могу да саблазне хришћане који су своју веру засновали на површном морализму. Ти људи су задобили Божију љубав и својим делима надишли су законску разлику између правде и неправде. То су људи од крви и меса који греше и кају се. Погледајмо само личност цара Давида тако омиљеног од Бога који је знао да учини и најтеже грехове, али да и кроз своје дубоко покајање сачува најдубљу заједницу са живим Богом.
 
У Старом Завету Бога не упознајемо само као Творца, већ као личност која ступа у непосредни и лични однос са својим народом. Веома је важно да разумемо да је то било време сурово и тешко и да је Божија педагогија постепено спремала народ Израиљски да историјски оствари своју улогу и на крају да изнедри по телу Самог Христа – Месију Спаситеља Света, у коме ће се остварити пуноћа Божијег доморстроја спасења - да све смртно и пролазно преведе у вечно и бесмртно постојање. Тај историјски процес и даље траје до Другог доласка Господњега и Црква у својој историјској димензији наставља пут Израиљског народа, неретко суочавајући се са сличним искушењима и изазовима као и древни Израиљци. 
 
Божије заповести су често веома тешке и сурове и игзледа нам да Бог повезује правду са осветом. „…Ја (сам) Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2Мој 20, 5). Бог Мојсеју заповеда да уведе закон одмазде и каже: „Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ (2Мој 21, 23-25). Мојсеј сам каже да „Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.“ (4Мој 14, 18). Али како повезати ове речи и заповести са Еванђелским поукама Христовим, који нас учи да праштамо за увреде, да не узвраћамо зло за зло, који нам открива Бога као дуготрпљивог и милостивог? Супротност која постоји између ових речи у Старом и Новом завету заправо је само привидна и произилази из тога што ми својим умом покушавамо да схватимо Бога у оквиру својих схватања етике и моралности као идеја од којих зависи и сам Творац светова.
 
Сличних примера „бруталности“ Божијих заповести можемо наћи на пример и у псалму 137,8-9: „Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.“ Неки су тумачи ове речи објашњавали алегоријски (и у том смислу се користе и у богослужењу), али следећа Божија заповест преко пророка Самуила цару Саулу тешко да се може објаснити фигуративно: „Овако вели Господ над војскама: опоменух се шта је учинио Амалик Израиљу, како му се опро на путу кад је ишао из Мисира. Зато иди, и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.“ (1Сам 15, 2-3). Саул је спровео ову заповест само делимично и поштедио је, како даље сазнајемо, цара Агага амаличког и најбољу стоку његову, а све што је било „зло и без цене“ предаде смрти. Овде се Бог разљутио на Саула и од тада пророк Самуил тражи новог цара Израиљског јер се Бог „покајао“ што је Саула поставио за цара јер није извршио његову заповест. 
 
Да се вратим и вашим примерима. Наиме у 32. глави књиге Исхода (тј. друге књиге Мојсејеве) описује се догађај испод горе Хорива. У кључном моменту када је Бог предао Мојсеју на гори таблице завета са заповестима, Израиљци су направили „теле ливено“. Гнев Божији био је велики и Бог је био спреман да потпуно затре свој народ ,који се тако лако одвратио од пута на који га је повео, избавивши га из мисирског ропства. Мојсеј успева умилостивити Бога подсећајући га на обећања Аврааму, Исаку и Јакову али Бог не одустаје потпуно од казне за Израиљце. По његовој заповести Мојсеј је разбио плоче заветне, сажегао огњем теле-идола у прах и поред свег осталог што следи након тога говори: „И рече им: овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата својега и пријатеља својега и ближњега својега. И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе народа у онај дан до три тисуће људи.“ 2Мој, 32, 27-28. Сурове речи и сурова казна Божија, нема шта!
 
Зашто је Бог био тако осетљив на идолатрију која стално прати Јевреје као сенка и искушење да се врате опет духовном мисирском ропству тј. незнабожачком животу? Управо зато што Бог од свог народа тражи верност, верност као израз љубави, а не само речи и њихове жртве које су Богу мрске уколико нису израз те љубави. Управо зато и пророк Илија у првој књизи Царевима, у 18. глави након надметања са Вааловим и Астартиним свештеницима, у коме они бивају постиђени и поражени, одводи Ваалове свештенике на поток Кисон, где их убија. Дакле питање је где је ту праведност. Зар са данашње тачке гледишта није реч овде о масовним злочинима који немају никакве везе са еванђелским праштањем? Засигурно би тако било ако не бисмо имали у виду целу перспективу Божијег промисла који води јеврејски народ кроз историју до времена у коме ће из њега произаћи сам Месија Христос. 
 
Јеврејски народ је стално ходио у незнабожачком окружењу и љубав и верност према Богу Израиљевом изражавала се кроз беспоговорну послушност његовим заповестима. Управо су неверност Богу и чести падови у идолатрију били и најчешћи разлози несрећа које су сналазиле изабрани народ. Кроз те несреће, као и поступања Мојсеја, Самуила, Илије и других Бог је враћао народ свом истинском и правом назначењу и припремао га за долазак пуноће објаве Божије у личности оваплоћеног Христа, Сина Божијег. Била су то тешка и сурова времена, ратова, пљачки, убијања, насиља и сваког другог безакоња и јеврејски народ кога Бог назива тврдовратим тешко би могао разумети Божију педагогију без конкретних последица које су га сналазиле када би се год одвратио од Божијег пута.
 
Давид псалмопевац богонадахнуто говори „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ Пс 85, 10. Свети оци су увек добро знали и објашњавали су у својим тумачењима да се старозаветни списи не могу схватити ван пуноће целокупне објаве Бога људском роду и то кроз личност самог Сина Божијег оваплоћеног. Зато су речи Христове једини кључ за разумевање ових тешких места које није лако појмити људском логиком. Христос каже у Јеванђељу по Луки 24, 44-45: „Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. И Тада им отвори ум да разумију Писма.“ У првој посланици Коринћанима Апостол нас упућује да „Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.“ (1 Кор 2, 14-15). Другим речима ове етичке нелогичности можемо разумети само духовно и у благодати Духа Светога. У противном остајемо заточеници логичких дихотомија. Коначно, то је питање вере која и јесте апсурдна онима који је немају. Отуда и Св. Оци тумаче Писма имајући „ум Христов“, а не по својој сопственој памети.
 
Добар пример за разумевање разлика између Божијих заповести у Старом и Новом завету налазимо у разговору фарисеја са Христом око отпуштања жене Лк 19, 3-8: 
 
„И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.“
 
Фарисеји остају заточеници старозаветног закона који је дат по окорелости срца народа и нису у стању да појме коначни смисао Христове тајне, у овом случају човека и жене чија заједница (брак) свој пуни смисао добија тек у тајни Христа и Цркве.
 
Стари завет зато не треба буквално тумачити и разумевати и када год се помињу гнев, љутња Божија то не треба схватити антропоморфно, већ фигуративно јер Бог није подложан страстима као човек и као Бог љубави ако нешто чини што доживљавамо као казну и гнев, то чини ради нашег добра и поуке. Старозаветне приче су најпре преношене усмено, а потом и записиване по Божијем надахнућу, али из перспективе човека, а не као писмено откровење самог Бога. Зато увек тражимо дубље значење и новозаветни кључ који нам открива прави смисао Божијих речи и наредби. 
 
Отуда и разлика између правде како је доживаљава човек у контексту закона и љубави која надилази свако правило и закон. Старозаветни праведници нису били моралисти као што и данас неке поступке хришћанских светитеља не можемо разумети у оквирима хришћанског морализма који се стално враћа старозаветном концепту правде и истине. За нас хришћане правда, љубав, истина нису философски појмови којих се придржава и Бог и људи. То је потпуно другачији концепт од хришћанског и произилази из античке философије. Хришћанско поимање истине, правде и љубави је лично и произилази из живог и личног односа са Богом. Пренесено на поменуте старозаветне појмове можемо слободно рећи колико год то звучало сурово данашњем моралистичком менталитету да ни Мојсеј ни Илија нису кажњавали обузети гневом и мржњом као што то чине злочинци, већ у непосредном доживљају личне заједнице са Богом.
 
Имамо и у нашој црквеној историји сличних примера. Св. Кирило Александријски протерао је све Јевреје из Александрије након покоља који су они организовали над хришћанима, а познато је да су и он и рани светитељи подржавали уништавање паганскиих храмова. Била су то тешка времена, али Св. Кирило је то чинио не зато што је био гневан човек тешке нарави, већ из ревности и љубави Божије која је извирала из његовог непосредног и личног доживљаја Бога. Велика је опасност када неко ко нема љубави и познања Божијег умисли да у име Божије може да прекорачује границе моралних правила и законских норми. Нажалост, у историји су неки од најстрашнијих грехова управо чињени од стране оних који су веровали да имају за то мандат Божији. Зато је Божија правда у хришћанском смислу неодвојива од милосрђа и љубави. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Које је тумачење речи кондака "Са Светима упокој Христе душу слуге твога"итд...да не наводим, знате то оче. Да ли се то тумачи тако како стоји, да душу упокоји међу светима у месту где нема како се каже болести, туге и уздисања, или некако другачије?

 

Душа која се помиње у литургијским молитвама не означава платонистичку душу, бестелесни ентитет који може да потпуно постоји сам за себе и коме тело није потребно. Напротив, када се на Литургији и на другим службама молимо за спасење душа наших, молимо се за спасење целог човека као психофизичке целине. Често и сами у говору кажемо да у том и том месту живи толико душа, при чему мислимо на становнике, људе који тамо живе и зато душа у хришћанском контексту означава човека као личност. Ми се молимо за упокојење душа уснулих сродника да се оне нађу "у месту светлом и цветном где нема ни туге ни болести ни уздисања, већ где је живот бесконачни", дакле молимо се да се наши упокојени сродници нађу заједно са светима у рајским насељима и буду баштиници вечног живота у Христу Господу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Душа која се помиње у литургијским молитвама не означава платонистичку душу, бестелесни ентитет који може да потпуно постоји сам за себе и коме тело није потребно. Напротив, када се на Литургији и на другим службама молимо за спасење душа наших, молимо се за спасење целог човека као психофизичке целине. Често и сами у говору кажемо да у том и том месту живи толико душа, при чему мислимо на становнике, људе који тамо живе и зато душа у хришћанском контексту означава човека као личност. Ми се молимо за упокојење душа уснулих сродника да се оне нађу "у месту светлом и цветном где нема ни туге ни болести ни уздисања, већ где је живот бесконачни", дакле молимо се да се наши упокојени сродници нађу заједно са светима у рајским насељима и буду баштиници вечног живота у Христу Господу.

 

Само још једно питање што се тиче ове теме оче...Објаснили сте ми учење о нефешу и другим антрополошким појмовима и у реду је, схватам. Али на крају ме занима...како је могуће то да од нефеша постане учење отаца о души човека која напушта тело (иако подразумевамо да без тела полупостоји, не може без њега, није самодовољна итд...) будући да НЕФЕШ јесте човек, део њега, а и означава сопство, човеково ЈА, живот итд..А тај живот се гаси смрћу и више не постоји будући да ниједан део човека не напушта тело или касније постоји.. Другим речима ако људи силазе у шеол у СЗ,  чиме доле силазе ако не постоји ентитет који се од њих одваја кад умру?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И узгред, када се каже личност, мисли се на ипостас? А ипостас има објективну основу постојања, то није нешто као нпр. дуга која нема ИПОСТАС, човек има ипостас, реално постоји...дакле та личност није нешто што је нека утвара и што нема везе са мном што у гробу лежим, већ сам та личност ја а чим кажем ја подразумевам и своју свест о себи, својој личности...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само још једно питање што се тиче ове теме оче...Објаснили сте ми учење о нефешу и другим антрополошким појмовима и у реду је, схватам. Али на крају ме занима...како је могуће то да од нефеша постане учење отаца о души човека која напушта тело (иако подразумевамо да без тела полупостоји, не може без њега, није самодовољна итд...) будући да НЕФЕШ јесте човек, део њега, а и означава сопство, човеково ЈА, живот итд..А тај живот се гаси смрћу и више не постоји будући да ниједан део човека не напушта тело или касније постоји.. Другим речима ако људи силазе у шеол у СЗ,  чиме доле силазе ако не постоји ентитет који се од њих одваја кад умру?

 

И узгред, када се каже личност, мисли се на ипостас? А ипостас има објективну основу постојања, то није нешто као нпр. дуга која нема ИПОСТАС, човек има ипостас, реално постоји...дакле та личност није нешто што је нека утвара и што нема везе са мном што у гробу лежим, већ сам та личност ја а чим кажем ја подразумевам и своју свест о себи, својој личности...

 

Колико могу да разумем ово питање Црква никада није негирала постојање душе условно речено, али никада је није прихватала у (нео)платонистичком смислу. Већ сам о томе доста говорио и лично верујем да та душевна компонента човека која не нестаје након смрти и распадања тела наставља да носи човекову личност иако душа без тела није потпуни човек. Знамо да личност (ипостас, υπόστασις) не може да постоји без природе (фисис, φύσις) и душевна компонента човекове природе надживљује тело и остаје носилац личности. Међутим, хришћанско поимање личности не може да се гледа у контексту индивидуалног постојања. Личност која није у односу према другима није потпуна личност. Зато је суштинска основа за вечни живот личности заједница са Богом и кроз Христа са свима у Христу. Посматрање душе као довољног носиоца личносности човека води у суштини ка (нео)платонизму и зато је суштински важно васкрсење тела, али не само и то већ жива заједница човека са Богом у Христу. То је једино што омогућава вечни живот који је истински ЖИВОТ, а не само преживљавање човекове себичне индивидуалности (тј. личности без заједнице са Богом), због тога што она не може да нестане јер је људска природа кроз Христа заувек уведена у вечно постојање. Зато је Христос главни разлог зашто и они који би желели да вечно нестану не могу да нестану јер ће све и сва бити обухваћено Божијом љубављу, која ће, како смо више пута рекли, за једне бити вечна радост и истински живот, а за друге вечна смрт и суштинско непостојање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја ето већ 2 године нисам одлазио у цркву... Нисам се исповедао. Моје питање је,како се исповедати након 2 године кад не осећам никакву грижу савести по питању учињених грехова? Такође,исповест про форме? Исповест као таква ми није јасна. Каже се, исповедајући се свештенику, ми се исповедамо Богу .Најгори ми је осећај кад знам да ћу отићи на исповест,н абројати тих пар грехова и сад као...с ве ми је опроштено а нажалост не осећам ништа. Душевно мртав? Врло могуће. Телесно,па ни телесно, ни душевно нисам постио велики пост. Велико разочарење због непричешћивања, наравно нисам ни отишао на литургију, јер чему литургија кад нема причешћа? Искрено, најискреније било ми је после тога велико, велико разочарење, било ми је много криво и тешко. Питао бих, да ли морам да се исповедим да бих се причестио, па чак и про форме, наравно не бојим се исповести, па ни учињених греха, али да ли постоји могућност да се прво причестим па тек онда да се исповедим? Или можда треба епитимија... самим тим искрено због таквих и таквих проблема у животу,с мрт и размишљање о смрти ми је постала релативна ствар. Одишем храброшћу која једноставно призива смрт. Узрок мислим да је, много разочарења у животу по питању свега. Али, мене и даље интересује како да се исповедим а да то не буде про форме. Јер искрено, звучи превише глупо и јадно ако нема истине, ако нема истинског покајања .И сад шта би ја требало да радим као некадашњи верник а сада гори од неверника. Молим за одговор.

 

Већ сам говорио о исповести раније. Погледајте мој одговор 15. марта у 11.10 на 49 страни дискусије. Објаснио сам укратко како се развијала форма исповести од ранохришћанског периода до новијих времена. Нажалост, данас је св. тајна исповести великим делом сведена на формални ритуал који се или развија у психоаналитички разговор са духовником или се само прочита разрешна молитва да би се добио благослов за причешће. Циљ нашег хришћанског подвига јесте да се ослободимо од власти греха и пронађемо истинску слободу у Христу Исусу. Пре свега је потребна истинска свест о греху као неприродном начину постојања који нас суштински одваја од Бога и онемогућава нас да искрено волимо друге и будемо вољени од њих. Грех нас учи да највише волимо себе и коначан исход греха јесте својеврсно самообожење (о томе јако лепо пише старац Софроније у предговору поукама Старца Силуана). Корен сваког греха је самољубље и што више бивамо овладани грехом, све више се индивидуализујемо, постајемо себичнији, усамљенији и несрећнији, видимо више слабости других, а своје не видимо и нећемо да сагледамо. Грех није нешто што само смета Богу и он од нас очекује да се стално кајемо и самокажњавамо да бисмо му угодили. То је потпуно погрешна перспектива која је развијана на римокатоличком Западу у Средњем веку. Грех је пре свега наш проблем јер ограничава нашу слободу личности и чини нас зависницима наших страсти које нас опет подстичу на нечасна дела према другима. Грех нас наводи да другог видимо као опасност, конкуренцију, и не да нам да духовно схватимо да је други заправо неопходан за употпуњење наше личности. Зато је важно да се ослободимо власти греха и то је суштина хришћанског подвижничког живота, а између осталог и исповести.
 
Подвиг није само за аскете већ је неодвојиви део евхаристијског начина постојања. Евхаристијски живот без подвига је својеврсна идолатрија, а подвиг без здравог евхаристијског живота је факирство и бесмислено самомучење. Ово је данас озбиљан проблем јер имамо оних који пренаглашавају значај аскетизма до те мере да је за њих евхаристија само помоћно средство у подвигу, јер наводно подвигом угађамо Богу и он нам за то узвраћа благодаћу и то је наше спасење. Ова теза се опет своди на римокатоличко учење о "задовољењу Божије правде" и на идеју спасења као индивидуалног одуховљења и обожења. С друге стране имамо и оних који пренаглашавају толико значај евхаристијског живота да сматрају борбу са грехом и подвих нечим сувишним и непотребним. Чињеница је да су екстремни ставови и са једне и друге стране погрешни и зато је православно подвижништво духовно здраво само уколико је утемељено на евхаристијском животу и обрнуто. Спасење није индивидуални чин јер се спашавамо само у заједници са другима. Највећи израз и суштина те заједнице јесте евхаристија, а подвиг је само средство које нам помаже да живимо са другима у заједници љубави.
 
Исповест не сме да буде само задовољавање форме, рецитовање знаних и незнаних грехова (најчешће са већ унапред спремљених спискова грехова) и у сталном страху да нешто не пропустимо јер ће нас Бог казнити. Исповест треба да буде молитвеног карактера, смирено и искрено признавање својих грешака и падова без правдања и без многоговорљивости. 
 
У почецима историје Цркве сам обред помирења са Црквом примењиван је само у случајевима одступања од Цркве у случају отпада од вере или неких тешких грехова због којих је Епископ или свештеник вернике искључивао из литургијске заједнице (то су биле мале заједнице и сви су се међусобно познавали и реч је о греховима који озбиљно нарушавају заједницу – убиство, блуд, прељуба, отпадништво, магија и сл). Тешки грехови се разликују од других јер они разбијају способност за живот у заједници (породици, парохији) и самим тим онемогућују нормални евхаристијски живот. У редовно литургијско општење покајници су примани јавним покајањем након чега је следила одређена покајна дисциплина до коначне дозволе да се може редовно приступити евхаристији. 
 
С друге стране за опроштај тзв. свакодневних грехова молимо се редовно на свакој црквеној служби и позвани смо да једни другима пре евхаристије опростимо да би и нама Бог опростио наша прегрешењеа. Овде је реч о греховима који не доводе до одвајања од црквене заједнице (осуђивање, клевета, лаж, себичност, гордост итд) али отежавају наш однос са другима у тој заједници. У случају ових, тзв. редовних грехова (да их тако условно назовем) у које као људи често свесно или несвесно падамо, лично мислим да нема потребе сваки час трчати на светотајинску исповест форме ради, већ радије се духовно саветовати са својим парохом, духовником, како да се изборимо са тим слабостима и потрудимо се да се изборимо са поводима који доводе до ових грехова. Овде је већ реч о духовном разговору који је сличан монашком исповедању помисли, пракси која постоји од најранијих времена историје монаштва и можемо се саветовати са искусним хришћанином који и не мора да буде у свештеном чину (у неким манастирима на пример исповедање помисли могу да обављају и обични монаси).
 
Чињеница да немате спокоја након исповести показује да или нисте исповедили неки тежи грех који вас оптерећује и отежава ваш нормални евхаристијски живот у заједници, парохији, породици или вам је потребан духовни разговор како да се борите са одређеним проблемима који вас притишћу и отежавају духовни живот. Из ваших речи се осећа извесна духовна отупљеност, униније, одсуство смисла живота и отуда и равнодушност према смрти. Било би веома важно да отворено и искрено поразговарате са искуснијим свештеником (духовником) и започнете озбиљније духовно лечење јер овакво стање које нас све понекад притишће последица је духовне оболелости коју као људи носимо у нашој природи и која се манифестује на разне начине. Сасвим је јасно да формална исповест није променила ништа јер исповест није магијски чин који ослобађа од кривице, већ света тајна, а у светотајинском животу Бог делује само у оној мери колико смо му простора оставили у нашем срцу. На пример, можемо да се крстимо, али ако немамо истинску веру и жељу да променимо живот само крштење неће ништа променити и само нас по себи спасти. Крштењску благодат, наравно, можемо да „активирамо“ променом начина живота и тада ће се много тога и променити у нама самима, а то бива покајањем као преумљењем и променом начина нашег делања. Бог делује на принципу слободе, а не принуде и зато је важно да будемо спремни да му отворимо срце и да се суочимо са собом храбро и радикално. Највећи примери покајања управо су такви примери и зато су светитељи покајници и највећи хероји и најслободнији људи.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Многопоштовани у Христу Богу оче Саво, помаже Бог и благословите!

 

Какав би савет дали о борби са помислима? Постоји ли начин да се одреде добре и оне мање добре мисли и како да се према њима управљамо?

 

Упућујем најлепше молитвене жеље Вама и свој Вашој братији!

 

Хвала на поздравима, Ваистину Васкрсе Христос Бог.

Са помислима морамо стално да се боримо. Читава стратегија мисаоне борбе јесте да се не бавимо помислима и да ум држимо што је чешће могуће запослен молитвом или духовним размишљањима. Најбољи начин за борбу са помислима јесте Исусова молитва која доноси мир у наш ум и срце и не дозвољава да се лоше мисли укорене. Веома је опасно разговарати са помислима, без обзира да ли оне долазе од наше пале природе или од ђавола. Након разговора за њима тј. мисаоног бављења њима мали је корак до тога да их примимо као своје помисли и да постану хроничне помисли које се могу развити у страст. Треба се стало трудити да игноришемо помисли које нас одвлаче од Бога, и уводе у сферу маште и лоших осећања и да молитвено стално усмеравамо свој ум и срце ка Богу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce u koji manastir me savetujete da uplatim novac da se monasi mole 40 liturgija za moje mrtve prijatelje?

Ali je bitno da mogu uplatnicom da posaljem novac, jer ne putujem puno.

 

Hvala unapred

 

Најбоље да то учините у неком оближњем манастиру или по могућности манастиру који је сиромашнији и коме је потребна помоћ, а где се редовно служи Св. Литургија. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Ових дана смо имали више проблема, не само у вези нашег манастира, већ и са неодговорним и провокативним изјавама косовских званичника. Графити УЧК и претња да ће манастир бити нападнут, упућена анонимним позивом једној косовској телевизији је очигледно покушај застрашивања. Већ смо брзо анимирали међународне представнике који су утицали на локалне косовске политичаре који су одмах пожурили да нас позову телефоном и гаранутују да ће све бити у реду. На овакве и сличне провокације смо навикли и оне само показују да и поред свега онога што је манастир Дечани учинио за Албанце за време рата и на наше стално осуђивање злочина против невиних цивила без обзира на њихово етничко или верско порекло и даље постоји анимозитет према нашем манастиру. Дечани су симбол вековног српског духовног, историјског и културног присуства на КиМ и као такви нису по вољи албанским националистима који би да избришу векове историје и прикажу је у свом светлу. Једини начин наше борбе јесте да и даље са надом у Бога и Св. Краља наставимо да сведочимо своју хришћанску мисију у Дечанима и да одржавамо добре контакте са свима онима који показују добру вољу. Манастир живи већ 700 година па се надамо да ће и наша генерација успети да преживи у овим најновијим искушењима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли мислите Оче да је за Србина добро да иде у Грчки манастир? То питам из простог разлога што многи говоре, кад је у питању Св. Гора,  да Хиландар нема добро духовно вођство (са чим се не бих сложио) већ да је потребно да се иде у Грчке светогорске манастире.(узгред познато Вам је да у Грчким манастирима човек може наићи на изузетну одбојност и етнофилетизам Грчки) Многи Хиландару замерају то што нема стараца и што исповест није толико честа. Шта бисте Ви рекли на то? Дал је у суштини та свакодневна исповест потребна да би монах напредовао?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Hristos Vaskrse!...Oprostite,niste mi odgovorili,zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala.

 

Ваистину Васкрсе!

Можда ти може овај текст дати одговор

http://www.gotquestions.org/Srpski/Zene-pastiri.html

 

Познато је да у историји Православне Цркве тема женског свештенства никада није била на дневном реду. Знамо да није било жена апостола, иако су ишле за Христом, служиле му и једине поред апостола Јована остале на Голготи, када су се остали апостоли разбежали у страху од Јевреја. Жена није било ни међу првим епископима и презвитерима и све до данашњег дана служба жене у нашој Цркви посматра се у сасвим другачијем контексту него што је то случај у појединим западним хришћанским конфесијама, где је решавање овог питања у новије време отишло у сасвим другачијем правцу.
 
За Православну Цркву питање женског свештенства никада није било питање културне норме или, не дао Бог, става да је женски пол инфериорнији од мушког и неспособан за апостолску или епископску улогу. У време Господа Христа и у првим вековима хришћанства потпуно је било уобичајено да постоје жене свештенице у паганским религијама, а и у јеврејској традицији имамо пример Деворе као једине жене судије.  Од давнина су постојала друштва на чијем челу су биле веома способне жене и засигурно нико неће моћи историјски да умањи значај жена владара у хришћанским државама Европе: царице Ирине Ромејске, Елизабете енглеске, Катарине руске, Викторије и др. Ако бисмо наш став Цркве о женском свештенству темељили на томе да жене биолошки нису у стању да носе свештеничку улогу направили бисмо велику грешку. У поменутим западним конфесијама које су увеле женско свештенство постоји доста показатеља да жене као хришћански пастири нису ништа мање способни од мушкараца, а неретко су и много више преданије послу. Такође није добро да се ослањамо ни на аргумент културних норми јер хришћанство не сме да буде идолатризација ниједног културног или етничког модела. Наш хришћански етос и етика произилазе из евхаристијског односа према свету и не би смело да буду подложни променама.
 
Данас живимо у времену културне једнакости полова и улога жена у свакодневном животу је уобичајена ствар у већини западних друштава. Управо је борба за једнакост полова с једне стране, али и инсистирање традиционалних црквених ауторитета на Западу да жене због својих природних својстава нису у могућности да примају свештенство довело до промена у једном броју западних конфесија које су прихватиле женско свештенство као отпор ригидном конзервативизму. Сличан отпор на Западу налазимо и према жењеном свештенству, иако је то био некада део њихове традиције. Иза такве ригидности се крије крипто-манихејство да је брачни живот неспојив са свештеним служењем, а подлога ове предрасуде јесте гледање на жену као инфериорно биће. Такав менталитет у Цркви је погрешан и неприхватљив.
 
Православна Црква ниакда није омаловажавала улогу жене. То најбоље показује поштовање које има у нашој Цркви Пресвета Богородица која је „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“. Имамо бројне жене светитеље, духовне мајке „аме“ у нашој монашкој традицији, а свима нам је познат пример Олимпијаде ђаконисе Св. Јована Златоуста. Чак и постојање чина ђакониса указује на посебни сензибилитет према улози жене у нашој Цркви. У парохијском животу жене било као парохијанке или као попадије, позване су сарађују свештенику у парохијском раду, а сасвим је уобичајено да жене са богословским образовањем предају веронауку и активно дају допринос у мисији наше Цркве, посебно хуманитарној. Улога жене у тзв. лаичком апостолату је изузетно велика и није ни чудо да живот наше Цркве почива на пожртвованом раду и труду многих жена лаика било у свету или у монаштву. На овом пољу би требало још више радити и охрабрити што више жена да заузму своје место у Цркви које им припада.
 
Али, суштински разлог зашто у Православној Цркви нема и не може бити жена свештеника произилази из сасвим других разлога. У Литургијском животу наше Цркве једини свештеник par excellence јесте сам Господ Христос, оваплоћени Син Божији. Хиротонисани Епископ, односно свештеник, само учествује у том свештенству јединог и вечног Архијереја Христа. А Христос, Син Божији, истински је постао човек мушкарац, а не жена.  Христос је дакле онај „који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“ на Св. Литургији и зато рукоположени свештеник иконизује и оприсутњује самог Христа, Архипастира и Архијереја у литургијском животу Цркве. Епископ, односно, свештеник, је икона Христова пре свега у служби приношења дарова. То је и разлог зашто су молитве које свештенослужитељ упућује Богу Оцу молитве које он у Христово име упућује испред окупљеног народа, Цркве (и зато би требало по традицији да се читају гласно јер се читају испред окупљене Цркве, а не у лично име и за себе). Епископ (свештеник) то изражава посебно у својој личној молитви на херувимској песми (која се по правилу увек чита тихо): "нико није достојан да служи Литургију Теби, Царе славе, али због тога што си нам дао Христа који је постао архијереј и што нам је Христос био архијереј, у име Његово, ја грешни и недостојни, служим Литургију“. Ово учење је било веома важно од првих векова хришћанства. Св. Игнатије Богоносац каже: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; Епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве".
 
Живот наше Цркве суштински је, дакле,  утемељен на Литургији и за нас свештени чин није само једна од практичних функција у Цркви (која се исцрпљује у организацији и менаџменту, што би једнако добро обављале и жене) већ је дубоко заснован на литургијским принципима. Западне конфесије које су прихватиле женско свештенство, улогу свештеника или проповедника гледају у ванлитургијском контексту јер у тим конфесијама Литургија нема оно значење које има у нашој Цркви. Литургија је у тим конфесијама мање-више сведена на читање и разумевање речи Божије као и на хуманитарни рад чиме се изгубила она главна димензија бића Цркве.
 
С друге стране, жена у Цркви иконизује саму Цркву коју је Христос обручио. Христос као женик помиње се у Мт. 9, 15, Мк 2, 19 и Лк 5, 34. Апостоли се називају пријатељима Жениковим, а Христос као женик помиње се и у причи о мудрим и лудим девојкама Мт 25, 1-13. У књизи Откровења се посебно наглашава ова симболика, посебно у 21,2 9-10 где се Црква помиње као Јагњегова невеста. Ова симболика Женика и невесте у основи је светотајинског разумевања и Св. Тајне брака јер хришћански брак надилази биолошку везу човека и жене и есхатолошки се пројектује у тајни Христа и Цркве, јер знамо да биолошка димензија брака неће постојати у Царству Небеском где неће бити ни мушкарца ни жене. Црква као невеста посебно се помиње и у апостолским посланицама (нарочито у 5. глави Посланице Ефесцима). Овде апостол указује на тајну која се пројектује есхатолошки, и сасвим је погрешно његове речи тумачити, нажалост како то чине неки западни аутори, као пример мушког шовинизма у Цркви и омаловажавање улоге жене. 
 
Црква живи у овом времену и простору пловећи према есхатону, а истовремено се кроз њу пројављује тајна Царства Божијег које ће се у потпуности објавити након Другог Христовог доласка. У Цркви се истовремено пројављује и историјска и метаисторијска реалност. Царство небеско треба да дође у пуноћи гледано у историјском контексту линеарног времена, али оно истовремено постоји вечно и сада и увек у Христу који је својим домостројем спасења премостио пролазно и вечно, тварно и нетварно. Ми партиципирамо у тој двојакој реалности Цркве кроз Литургију и Евхаристију изнад свега која истовремено представља и икону (симбол) и пуну реалност Христа и Царства небеског.
 
У том контексту треба разумевати и улогу мушкараца и жена у Цркви. У садашњем биолошком начину постојања ограничени смо полним разликама, али истовремено литургијски већ живимо у есхатолошкој реалности у којој нема ни мушкарца ни жене већ смо сви један (човек) у Исусу Христу Гал. 3, 28. Христос је једини свештеник и вечни Архијереј који приноси васцелу творевину Оцу своме небеском и ако ствари гледамо у овој перспективи сасвим је јасно да је расправа о женском свештенству у Цркви у потпуности апсурдна.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Blagoslovite Oce Savo i Vaistinu Vaskrse.

Neko je vec prethodno postavio pitanje u vezi sa pomislima,a ja bih Vas molila da kao dopunu tog pitanja mi kazete kako se "zaustavljaju" negativne pomisli?!Da li je bolje pustiti da prodje ili ih "na silu" zamijeniti pozitivnim??Da li su molitva i rad jedini nacini u borbi protiv ovog iskusenja?!

Hvala unaprijed

 

Већ сам претходно говорио о борби са помислима. Негативним помислима треба супротставити позитивне и пре свега користити молитву, нарочито Исусову молитву. Наравно потребно је следовати целокупној дисципини хришћанског подвига који је Црква регулисала, пост, избегавање свега онога што нас наводи на грех и сл. Веома је опасан унутрашњи дијалог са помислоима јер преко тог дијалога и маштања које он производи можемо неопрезно да уђемо у домен комуникације са демонима, што се манифестује кроз појачани немир, страх и друга негативна осећања. Треба чувати чист ум јер се у чистом уму најбоље огледа лик Божији као у бистрој и мирној води. Тамо где је узбурканост мисли ништа не видимо јасно и живимо у константној конфузији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, кад већ помињете Исусову молитву - да ли је препоручљиво људима који живе у свету да је користе? Мислим, онако како сам читао нпр. у књизи "Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу" - мени то изгледа неизводљиво у овом свету. Поготово ако је неко породичан човек, жена, деца, посао... Па, да ли мислите неке молитве у кратком периоду напада помисли, или на конкретније и чешће бављење Исусовом молитвом? Да ли то може да буде и опасно, негде сам прочитао да човек може да падне у прелест, или да можда полуди...

 

Хвала унапред

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли мислите Оче да је за Србина добро да иде у Грчки манастир? То питам из простог разлога што многи говоре, кад је у питању Св. Гора,  да Хиландар нема добро духовно вођство (са чим се не бих сложио) већ да је потребно да се иде у Грчке светогорске манастире.(узгред познато Вам је да у Грчким манастирима човек може наићи на изузетну одбојност и етнофилетизам Грчки) Многи Хиландару замерају то што нема стараца и што исповест није толико честа. Шта бисте Ви рекли на то? Дал је у суштини та свакодневна исповест потребна да би монах напредовао?

 

У суштини би требало да буде свеједно да ли Србин иде у српски, грчки или руски манастир. Не бих улазио укоментаре поретка у светогорским манастирима јер сваки манастир има своје специфичности и свој поредак који треба поштовати. Гледано у општем смислу, највећа опасност за монаштво јесте уколико се братија не повезују као вечна сабраћа у Христу - сателесници и сакрвници Христа Исуса, него као Срби или Грци, као гркофили или русофили, ако се деле по социјалном пореклу, политичким опредељењима и сл. Наша заједница у Христу није од овога света и Бог нас је сабрао са различитих страна, а нисмо могли да бирамо где и када ћемо се родити, да би нас све заједно повезао и сабрао у једно Тело Христово, а то је Црква увек била и биће.

 

Што се тиче свакодневне исповести у манастирима треба нагласити да је исповедање помисли веома важно за духовни напредак, али да од тога не треба правити психоаналитичке сеансе. Исповедају се по обичају не све помисли, јер могли бисмо сатима да причамо шта нам све у току дана падне на памет, него такозване "хроничне помисли", мисли које нас оптерећују и изазивају немир и које се понављају учестало. Такве мисли могу да се развију у страст и да изазову озбиљне проблеме и добро је и за човека у свету и у манастиру да се саветује са духовником (парохом или неким монахом) како да се бори са таквим мислима. Са осталим мислима и слабостима се свакодневно боримо држећи се нашег поретка живота, пре свега редовног учешћа у богослужењима, заједничким оброцима и личном молитвом и правилом у келији.

 

У нашем манастиру у Дечанима исповест обавља наш духовни отац  и Епископ Владика Теодосије, већином о четири велика поста. Братија могу и мимо овога да се исповеде и код мене као игумана у случају потребе, или да духовно разговарамо како да решавамо проблеме. Јако водимо рачуна да се у духовном саветовању и исповести развија дух одговорности, расуђивања и братске љубави.

 

Веома је опасно када духовници своја чада везују за своју личност. Нажалост, из примера нашег претходног духовника и бившег епископа Артемија могли смо да видимо да су они који су духовну везу са њим претпоставили верности Цркви кренули у једну веома опасну духовну авантуру.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...