Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Oče Savo,

 

našo sam na jutjubu klip gde etno grupa Izvor nastupa u konaku vašeg manastira. Meni se oni mnogo dopadaju, više od Bilje Krstić, Balkanike isl. Možete li nam reći nešto o njima i generalno, šta mislite o etno muzici u Srbiji poslednjih desetak godina?

 

 

Ово је већ лакша тема :) Свиђа ми се како група Извор изводи етно музику. Иако најчешће слушам класичну музику и понекад џез (Бог да прости) волим да послушам и квалитетну етно музику. Мало мање знам о Биљи Крстић и Балканици да будем искрен.

 

Нарочито традиција етно музике Старе Србије повезује нас са музичком традицијом Истока (Византије и још даље Блиског истока и Персије). Турска традиционална музика је јако лепа и богата и колико сам успео да прочитам и сазнам великим делом је наставила традицију музике Ромејског царства. Штавише, многи композитори и извођачи били су православни Грци на дворовима султана. Посебно волим музику која се изводи на неју и утију (уду). Ова музика својом мистичношћу заиста представља сјајан доживљај. Неј је посебно поштован у мистичкој традицији Мевлане и читати Румијеву поезију уз звуке неја представља право задовољство. Јако ми се свиђа мистичко предање да је промукли и тугаљиви звук неја вапај душе која је одвојена од Бога и тежи да се са њим сједини (узмимо на пример ову импровизацију на неју у турској традицији http://www.youtube.com/watch?v=YVXftEvBipI Занимљиво је колико паралела можемо да нађемо између неј традиције и традиције шакухачи (Shakuhachi фруле у традицији јапанског зен будизма). Послушајте нпр. http://www.youtube.com/watch?v=BrD-D60Ij9E. Сјајно! Чак и за нас хришћане ова медитативна музика сабира ум ако само пажљиво пратимо музичку линију. Иако удаљене од хришћанства ове традиције су такође вапаји човека за Богом, на свој начин, наравно. Иначе, да исповедим, зен је моја стара љубав, али о разликама између те и наше православне духовне традиције неком другом приликом.

 

Имам велику колекцију источне музике и понекад послушам покојног Мунира Башира на утију (источно-медитеранској лаути). Од савременијих извођача посебно бих издвојио тио Жубран (Trio Joubran), тј. три сјајна брата Joubran, Палестинце који су виртуози и наступају широм света. Посебно су занимљиве комбинације источне музике и џез елемената (нпр. Тунижанин Dhaffer Joussef) - тај спој различитих музика је једна од лепших страна глобализације у којој живимо. Наравно, да не заборавимо Ross Dalya и Tim Rayborna који су иако западњаци ушли у душу човека источног Медитерана.

 

На мене источњачка музика посебно делује. Ко зна, ако бих радио ДНК анализу волео бих да се нађе да имам барем неки проценат блискоисточног порекла. За мене је Медитеран био и остао центар цивилизације. Свака част осталим цивилизацијама и великим достигнућима (посебно кинеској и јапанској) али Медитеран је центар света у сваком погледу и ту се најбоље осећам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Kada smo vec kod ove teme evo postavicu jos dva pitanja 

 

У јеврејским тумачењима ту нема разлике јер једини је Бог на небесима, а небо је у овом случају физичко небо или неки недефинисани простор различит од физичког постојања на земљи

 

Ако се пророк Илија на небеса није вазнео, где се вазнео?
У поднебесје, односно ваздушно-безваздушни простор у коме, по тврдњи Предања, обитавају зли дуси?
Или је остао да лебди у некаквом ваздушном лимбу као вештачки сателити око Земље што круже?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kada smo vec kod ove teme evo postavicu jos dva pitanja 

 

Ако се пророк Илија на небеса није вазнео, где се вазнео?

У поднебесје, односно ваздушно-безваздушни простор у коме, по тврдњи Предања, обитавају зли дуси?

Или је остао да лебди у некаквом ваздушном лимбу као вештачки сателити око Земље што круже?

 

Е заиста не знам брате. Засигурно знамо да није са злим дусима (не дао Бог), а да је негде свакако да јесте јер није умро и испарио. Молимо му се и чудотвори што показује да је живо активан у нашем животу. То је тајна Божија као и многе друге које ћемо ваљда једног дана бити у стању да разумемо. 

 

Материјални свет у коме живимо и духовни свет у коме живе анђели створени су и нису упоредиви са Богом који је једини нестворен и вечан. Ајнштајн је показао везу између материје и енергије и другим речима материја је само различита форма енергије. Наша чула виде овај материјални видљиви свет, односно оно што је доступно чулима (пре микроскопа нисмо видели микросвет нпр). Постоје људи са посебним даром или по посебном Божијем допуштењу могу да виде и оно што називамо духовним светом тј. анђеле и демоне. Душевна компонента човекове личности, тј. душа у хришћанском смислу, има ту способност јер је сроднија по саставу том свету, али је често због страсти и човекове оптерећености видљивим материјалним светом и вредностима та способност душе недовољно искоришћена и развијена. Наравно, има људи који могу да развију те душевне способности и на своју корист и штету, па зато сви који имају виђења духовног света нису под дејством Божије благодати, а најчешће је реч о самообмани и пројекцијама сопствене маште. Много је око нас тзв. паранормалних феномена која су управо везана за тај духовни свет.

 

Виђења духовног света постоје и у другим религијама, нарочито онима у којима се посебно развија ова способност разним аскетским методама. Нажалост, у тим религијама немамо у потпуности аутентичног духовног откровења (односно имамо само фрагменте истине Божије) и они који са погрешним схватањима Бога виде духовни свет и комуницирају са њим најчешће бивају жртве тзв. духова поднебесја, односно демона. Наша Црква чува предањски однос према овом питању и стално упозорава да не треба тражити оно што нам сам Бог не налази за потребно да видимо, управо имајући у виду могућност демонске обмане. 

 

Да не идем даље у ширину, могао бих да се мало осмелим и кажем своје мишљење да је свети Пророк Илија засигурно узишао на небо и да материјално и физички и даље постоји али у другачијој материјалној форми, која је вероватно слична анђелима. У духовном свету појмови времена и простора нису сасвим идентични ономе што ми доживљавамо овде. Наука нас учи да постоји више димензија које наша чула не могу да региструју. Према томе заиста је излишно да расправљамо о нечему што је изнад наших рационалних могућности спознаје.

 

Важно је, дакле, да закључимо, да је пророк Илија и даље жив и чује наше молитве, да је и даље у телу, да се није вазнео као Христос на небеса, али да није доступан нашем чулном поимању нити можемо дефинисати простор где се налази. Чврсто верујемо да ће и он и Енох опет доћи и сведочити Еванђеље како се каже у Откровењу. Ја лично не видим да је то тешко да верујемо, посебно имајући у виду најновија научна достигнућа која нам показују ограничености наших чулних спознаја и безмерну комплексност створеног универзума. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Gde se nalaze sada adam i Eva?

 

Сви који су умрли у нади у Божија обећања и утеху чекају васкрсење из мртвих и живот будућег века!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зашто Оче Лазар који је васкрснут из мртвих, није нешто рекао о томе шта је видео за та четири дана док је боравио у гробу? Питање је крајње глупо! Али занима ме, јер логично ми је да кад неко дође из "онога света" нпр. ја кад бих се тога удостојио причао бих на сав глас о томе, а опет Лазар ћути само и ниједна реч се не помиње о томе у Јеванђељу да он каже, а опет, доста људи долажаше да га виде (можда је он и говорио о свом загробном животу и шта је видео одвојен од тела па је можда и то било сведочанство?)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jov 2:1 Опет један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а дође и Сотона међу њих да стане пред Господом." Шта ради Сотона пред Богом ако је пао пре Адама и Еве, и зашто би Бог водио разговор са Лукавим?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Игумане, благословите.
Првобитно се јављам да Вам захвалим на даровима у виду Вашег присуства и труда на овој теми форума.
Замољавам Вас да, када будете имали времена, прокоментаришете живот и дело оца Александра Шмемана.
Хвала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зашто Оче Лазар који је васкрснут из мртвих, није нешто рекао о томе шта је видео за та четири дана док је боравио у гробу? Питање је крајње глупо! Али занима ме, јер логично ми је да кад неко дође из "онога света" нпр. ја кад бих се тога удостојио причао бих на сав глас о томе, а опет Лазар ћути само и ниједна реч се не помиње о томе у Јеванђељу да он каже, а опет, доста људи долажаше да га виде (можда је он и говорио о свом загробном животу и шта је видео одвојен од тела па је можда и то било сведочанство?)

 

Свето Писмо је само део Светог Предања и у Еванђељима нису записани сви детаљи. Такође новозаветни текст није писан спекулативним и философским језиком, већ као лично сведочанство одређених догађаја који су усмено преношени међу Христовим ученицима, а тек после записани. Сведочанства "из онога света", како се обично данас називају, нису била уобичајена у раном хришћанству или су навођена у алегоријском смислу. О овим питањима се тек касније више говори и размишља и постала су популарна кроз житијску књижевност, рекао бих посебно због дидактичких разлога. 

 

Све ово указује на то да су рани хришћани живот посматрали као личну заједницу са Христом, а не као физиолошки процес или преживљавање бестелесне душе после телесне смрти. Тек касније, под утицајем јелинске философије наилазимо на више размишљања на тему душе, нажалост често под утицајем (нео)платонистичке философије. За хришћане је Христос је Пут, Истина и Живот (Јн 14, 6). Хришћани, дакле, нису о овим појмовима размишљали ван контекста Христове личности и личне заједнице са Њим. Ово је веома важно за нас и наше време јер управо због тога што ми често и живот и истину гледамо као неке објективне реалности које постоје независно од Бога као живе Личности. Отуда и много неразумевања суштине нашег спасења.

 

Оно што је важно рећи у вези Св. Лазара Четверодневног јесте да је он СТВАРНО умро и да је већ почео процес распадања његовог тела, што се посебно наглашава у еванђелском тексту. Али Господ се Лазару обраћа као живој личности и својом животворном силом васкрсава Лазара из мртвих да би нам показао да је он истински Бог и Животодавац.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свето Писмо је само део Светог Предања и у Еванђељима нису записани сви детаљи. Такође новозаветни текст није писан спекулативним и философским језиком, већ као лично сведочанство одређених догађаја који су усмено преношени међу Христовим ученицима, а тек после записани. Сведочанства "из онога света", како се обично данас називају, нису била уобичајена у раном хришћанству или су навођена у алегоријском смислу. О овим питањима се тек касније више говори и размишља и постала су популарна кроз житијску књижевност, рекао бих посебно због дидактичких разлога. 

 

Све ово указује на то да су рани хришћани живот посматрали као личну заједницу са Христом, а не као физиолошки процес или преживљавање бестелесне душе после телесне смрти. Тек касније, под утицајем јелинске философије наилазимо на више размишљања на тему душе, нажалост често под утицајем (нео)платонистичке философије. За хришћане је Христос је Пут, Истина и Живот (Јн 14, 6). Хришћани, дакле, нису о овим појмовима размишљали ван контекста Христове личности и личне заједнице са Њим. Ово је веома важно за нас и наше време јер управо због тога што ми често и живот и истину гледамо као неке објективне реалности које постоје независно од Бога као живе Личности. Отуда и много неразумевања суштине нашег спасења.

 

Оно што је важно рећи у вези Св. Лазара Четверодневног јесте да је он СТВАРНО умро и да је већ почео процес распадања његовог тела, што се посебно наглашава у еванђелском тексту. Али Господ се Лазару обраћа као живој личности и својом животворном силом васкрсава Лазара из мртвих да би нам показао да је он истински Бог и Животодавац.

Јасно оче, хвала на одговору! Него, дал то значи да су Лазар или нпр. ти први Хришћани имали нека искуства живота ван тела, али једноставно упркос, томе што су говорили о томе то заједници није било битно колико то да је Христос живот и Васкрсење?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јасно оче, хвала на одговору! Него, дал то значи да су Лазар или нпр. ти први Хришћани имали нека искуства живота ван тела, али једноставно упркос, томе што су говорили о томе то заједници није било битно колико то да је Христос живот и Васкрсење?

 

Уз све поштовање, плашим се да се вртимо у круг и да ћу само непотребно понављати већ раније изнешене ставове. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Jov 2:1 Опет један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а дође и Сотона међу њих да стане пред Господом." Шта ради Сотона пред Богом ако је пао пре Адама и Еве, и зашто би Бог водио разговор са Лукавим?

У јеврејском тексту се каже да су пред Господа дошли (бене ха елохим) синови Божији. У грчком преводу Септуагинте каже се да су дошли ἄγγελοι τοῦ Θεοῦ (Божији анђели, тј. гласници). Реч Сатана у јеврејском тексту се користи без одређеног члана најчешће у значењу противника, супарника и клеветника, али у овом и у још неколико случајева стоји (ха сатан, јел. ὁ διάβολος) што указује на конкретну личност. Из односа Бога према овом бићу јасно се види да ђаво не може да куша човека без Божијег допуштења, да је и даље под Божијом влашћу, иако се противи своме Творцу. То је оно што је важно и што треба да знамо.

У Светом писму немамо систематски јасно изложено учење о палим анђелима и оно се у хришћанству формирало на основу књиге Откровења 12, 3-14 и тумачења стихова пророка Исаије 14, 1-14 који су у вези са Христовим речима Лк. 10, 18 и неким другим евенђелским причама. У кушању Христа у пустињи Мт 4 видимо како Христос разговара са нечастивим. То не чини зато што нечастиви поседује моћ над њим или из принуде већ да би нас поучио, као и из неизмерног свог смирења у коме иако предвечни Син Божији Христос побеђује искушења као човек.

У јеврејској традицији стихови из књиге Постања 6, 1-4 (о синовима Божијим и дивовима) доводе се у везу са палим анђелима, а ово се помиње посебно и у псевдо-епиграфској књизи о Еноху и кумранском рукопису познатом под именом "Књига дивова". Реч је о доста комплексној теми, која нас може одвући у дугу причу како су се пали духови схватали од старозаветног времена, преко Еванђеља па све кроз светоотачку књижевност и житија светих. Православна Црква никада није овом питању приступала систематски и развијала неку своју посебну "демонологију" јер је Црква превасходно била и остала окренута тајни Христовој. Злог не побеђујемо тако што се сами боримо са њим и проучавамо његова лукавства, већ сједињујући се са Христом. Зато је аутентично православно аскетско предање пуно радости, а не неког мрака и језе, као што је случај на пример у неким другим предањима ван наше традиције. Наравно, то не умањује опасност демонских сила посебно за оне који су својим греховима ушли у непосредно општење са њима, али све ставља у другу перспективу. Радост Христовог Васкрсења прожима све аспекте живота Цркве. 

У једном ранијем одговору говорио сам како се мењала иконографија палих духова од прилично неутрално приказаних анђела тамнијег лица у ранохришћанском периоду, када готово нису иконографски ни приказивани, до живописних чудовишта нарочито у Средњем веку на западу. Ово је такође занимљива тема.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Господ каже у разговору са Самарјанком: "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек." (Јн 11, 25-26). Он на више места у Св. Писму указује да је живот није само физиолошки процес заснован на биологији и хемији, већ пре свега и изнад свега заједница са Једниним Живим Богом. Зато онај који верује у Христа као Васкрсење и Живот ако и физички умре живеће и неће умрети довека. Тајна је ово надумна да бисмо рационално могли све сместити у категорије нашег ограниченог разума.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...