Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

 

Da dodam..mnogi hriscani ne biraju Boga iz ljubavi,nego iz straha od pakla.

 

О слободи можемо говорити са више становишта. Као хришћани верујемо да је највећи израз слободе у вечном постојању, али вечном постојању у заједници љубави. Зашто? Као створења смо пролазни и суштински висимо над безданом небића. Чак и онај који не верује у Бога добро зна да телесна смрт представља крај овоземаљског живота. Без савлађивања смрти човеков живот је у суштини трагичан, умиремо од самога дана када се родимо. Међутим, за нас хришћане само вечно постојање није највећи израз слободе уколико то постојање није у заједници са Богом. Највећи проблем у питању које сте поставили почива у премиси да је човек потпуно самостална индивидуа и заиста ако би било тако, поставило би се сасвим логично питање зашто нам је потребан Бог, зашто нам је потребна љубав као однос, заједница са другим. Као хришћани, међутим, верујемо да човек није створен да буде индивидуа већ личност, а личност није потпуна без другога, а пре свега без заједнице са својим Творцем. Човеков природни начин постојања није овај у коме сада постојимо, у коме не осећамо јединство ни са другим, ни са природом, ни са универзумом. Овај, пали и огреховљени начин постојања темељи се на самољубљу, изолованости и представља трагедију. Да би сачували свој себични и егоистични, индивидуални начин постојања људи су спремни на ратове, насиље, уништавају природу око себе и сваким даном корачају ка смрти. 

 

Евхаристијски начин постојања који нам је предао Господ темељи се на веровању да смо позвани да једни друге прихватимо не као конкуренцију и опасност, већ као део нашег личног постојања, да природу доживљавамо не као претњу или нешто што треба искористити (експлоатисати) већ као дар Божији који преко нас такође иде ка вечном постојању. Човек је позван да буде добар управитељ и домаћин у природи, а не сурови експлоататор. То је потпуно други однос према стварности око нас и отуда Бог од нас очекује и љубав према непријатељима, и трпељиво подношење страдања јер све трагедије кроз које пролази пала људска природа блажи нада која долази од Христа у кога се облачимо св. Крштењем и са којим се светотајински сједињујемо кроз Св. Тајне. Жалосно је када хришћани изгубе ту перспективу и упусте се у идеологију, политику, сплетке и завере овога света и изгубе способност да свој однос према свету који их окружује изражавају у благодарењу. Евхаристијски начин постојања у Цркви нас сједињује у колективној личности Христовој - Цркв у којој, иако не губимо своју посебност, постајемо једно у Христу, а та тајна ће се остварити у својој пуноћи након свеопштег Васкрсења. Ову тајну у овом свету и веку најприближније доживљавамо кроз евхаристијску заједницу на Литургији, где примајући Тело и Крв Христову надилазимо пролазне разлике које нас деле и свако по мери своје љубави доживљава јединство свих и свега у Христу. 

 

Бог нас људе не третира као марионете, већ напротив жели да слободном вољом и сопственим избором изаберемо ту заједницу љубави као аутентични начин постојања. У противном он нас не би створио као слободне личности, већ као својеврсне роботе, односно постојали би као животиње које немају личност и слободу избора. Лично постојање које добијамо као људи дар је Божији, али ако се злоупотреби и узрок вечне муке и патње. Да би то показао он је и сам постао човек, не привидно, не привремено, већ је и на крсту пострадао и као човек умро и сишао у ад. То није позоришна представа после кога је он опет оставио људски род. Не, он и даље постоји у телу васкрслом и седи са десне стране Бога Оца. 

 

Један од највећих израза слободе човекове личности јесте у томе да Творцу и свом ближњем на љубав може да одговори и негативно, мржњом или једноставно уверењем да Бог не постоји. Иако је реч о погрешној употреби слободе која нас неизбежно вуче ка небитију, и та могућност избора нам показује да нас Бог прихвата онакве какви желимо да будемо.

 

Наравно, они који својом вољом негативно одговоре на љубав Божију мораће да неизбежно прихвате и последице свог избора, не зато што Бог жели да их кажњава и мучи, већ опет као резултат свог слободног избора. Његова љубав ће их болети јер је нису хтели и доживљавају је као негацију свог погрешног схватања слободе. Бог је у неизмерној љубави створио свет из ничега да би га вечно сјединио са собом и увео у вечно постојање кроз Сина Свог јединородног. Човек у том Божијем плану има посебну улогу и зато је и сам Син Божији, као Нови Адам, постао човек по свему сличан нама (осим по греху) да би кроз своју личност (ипостасно) сјединио васцелу творевину са Оцем у заједници Духа Светога. Када васцела твар буде коначно сједињена у Христу након краја овога света и века, они који нису желели ту заједницу доживљаваће је као муку и свесно ће тежити ка небићу и тами. За оне који су тражили заједницу са Богом и благобитијем (врлинским животом) дошли до вечнобитија (вечног постојања) ту заједницу ће доживљавати као неизмерну радост и коначно испуњење свог смисла постојања. То је коначни Суд. Бог Отац ће нас вечно познати само кроз свога Сина и зато нема спасења осим кроз Господа Христа. 

 

Човек не може да се сам спасе зато што сами нисмо у могућности да победимо смрт, не само физичку, већ и вечну духовну смрт као физичко постојање без односа љубави према Богу. Победу над смрћу извојевао је само Богочовек Христос, предвечни Син Божији, Логос, који је у својој божанској личности сјединио божанску и људску природу (несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно - како нас учи Халкидонски орос), постао човек и остао предвечни Бог, који је примио смрт као човек, иако смрт није могла да га држи у својој власти као предвечног Бога, и који је васкрсао из мртвих и отворио нам двери вечног живота. Ове моје речи су само сиромашна парафраза предивне молитве анафоре из Литургије Св. Василија Великог која рекапитулира васцелу историју спасења. Послушајмо још једном ове бесмртне речи великог Кападокијског оца (део молитве Анафоре тј. Узношења) после којих заиста тешко можемо ишта додати.

 

".....ваистину свет јеси и пресвет, и нема мере величанству Светиње твоје; и праведан си у свима делима својим, и у свему си поступио с нама по правди и истинском суду: створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, и обећао му бесмртност живота и наслађивање вечним добрима, кроз држање заповести твојих. Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милости и самилости твојој посећивао на разне начине: слао си Пророке, чинио си чудеса преко Светих твојих, који су Ти у сваком покољењу угодили; говорио си нам устима слугу твојих Пророка, најављујући нам спасење које се имало збити; дао си нам Закон у помоћ; поставио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа временâ, говорио си нам самим Сином твојим, кроз Кога си и векове створио, који је Блистање славе твоје и Обличје бића твога, и све носи речју силе своје, који није сматрао за отимање то што је раван Теби, Богу и Оцу, па ипак Он, превечни Бог, јави се на земљи и са људима поживе, и оваплотивши се од Свете Дјеве, понизи Себе узевши обличје слуге и постаде једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе његове. Јер пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то Јединородни Син твој, који је у наручју Тебе, Бога и Оца, благоволе родити се од жене, Свете Богородице.и Приснодјеве Марије, подвргнути се Закону и кроз тело своје осудити грех, да би они који умиру у Адаму, били оживљени у самом Христу твом. И Он, живећи у овом свету, даде нам спасоносне заповести и, одвративши нас од обмане идолске, приведе нас познању Тебе, истинитог Бога и Оца, и стече Себи нас — народ изабрани, царско свештенство, свети род. И очистивши нас водом, и осветивши Духом Светим, даде Себе у замену смрти, која је нас, продане греху, држала у ропству; и сишавши крстом у ад да Собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих, јер не беше могуће да Господар живота буде држан у смрти; Он постаде првина умрлих, прворођени из мртвих, да би био Он сам све и сва, првенствујући у свему; и узишавши на небеса, седе с десне стране Величанства твога на висинама, и Он ће опет доћи да свакоме да по делима његовим ....."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Оче, када Христос каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, но се бојте онога који може и душу и тело погубити и бацити у огањ вечни", дал он тврди тиме да душа не може бити убијена односно нестати? И још једно...Када каже за оног богаташа "Безумниче још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а то што си припремио чије ће бити", зашто је употребљена ова реч ТРАЖИЋЕ? На српском изгледа као и 2 лице једнине, али је на грчком апегусин, на латинском репетунт, дакле треће множине..шта то представља?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А тај вечни живот почиње и овде и сада и ако Бог да треба да се настави у векове векова.

 

Nekako me je naš brat teolog ispravio kad sam rekao da Cartstvo Božje počinje u nama, sada i ovde.

 

Rekao mi je da nigde ne piše da Carstvo Božje počinje u nama već da se nalazi u nama i da je samo ikona što je meni promenilo dotadašnje razmišljanje. (ja sam mislio da Carstvo Božje počinje u nama i preko ikone ali i preko živoga odnosa Boga prema čoveku, nas uvodi prema punoći Carstva. (kao kad izvor struje pojačavaš i pojačavaš dok energija ne dobije svoju maksimalnu jačinu. Po ovom moje sagledavanje jeste: mi ne bežimo od suštine jer smo deo te "struje", dakle neprekidno je osećamo sa slabijim intezitetom ali ona nije samo ikona već je suštinski početak.

 

I ako ti oče nije teško u par redova o ikoni Carstva Božjeg ovde i sada na koje mi je brat ukazivao. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Потакнут неким питањима вама упућених, волео бих да прочитам ваше тумачење јеванђелских речи: "И послаше њему неке од фарисеја и иродоваца да би га ухватили у ријечи. " ... Марко 12, 13. - Шта то значи ухватити у речи?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче, када Христос каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, но се бојте онога који може и душу и тело погубити и бацити у огањ вечни", дал он тврди тиме да душа не може бити убијена односно нестати? И још једно...Када каже за оног богаташа "Безумниче још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а то што си припремио чије ће бити", зашто је употребљена ова реч ТРАЖИЋЕ? На српском изгледа као и 2 лице једнине, али је на грчком апегусин, на латинском репетунт, дакле треће множине..шта то представља?

 

Наравно да те речи не значе да ће душа нестати, него да ће и душа и тело, дакле, у овом случају онај који није васкрсао на живот вечни, већ на вечну (духовну) смрт бити у вечном огњу. У овоме животу они који убијају тело не могу убити душу јер она нијематеријалне природе, али душа је подложна вечној духовној смрти у вечном огњу. 

 

За овај други текст Лк 12, 20 ταύτῃ τῇ νυκτὶ τὴν ψυχήν σου ἀπαιτοῦσιν ἀπὸ σοῦ, заиста ἀπαιτοῦσιν (још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе) стоји у множини (индикатив презента актива 3.лица множине, тачније речено). Тако је и у латинском преводу (animam tuam repetunt a te). У словенском такође стоји "душу твоју истјажут от тебе". Неки западни савремени преводи користе једнину уместо множине. Постоје разне теорије зашто је овде употребљена множина. Неки мисле да је реч о анђелима који ће бити послани да узму душу, а други да је то утицај јеврејског идиома, јер је на пример реч (елохим - Бог) у множини. Највећи број Светих отаца који тумачи ове речи бави се суштином Христове поруке, а не граматичким анализама. Христос се људима обраћа једноставним порукама да би их боље разумели.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nekako me je naš brat teolog ispravio kad sam rekao da Cartstvo Božje počinje u nama, sada i ovde.

 

Rekao mi je da nigde ne piše da Carstvo Božje počinje u nama već da se nalazi u nama i da je samo ikona što je meni promenilo dotadašnje razmišljanje. (ja sam mislio da Carstvo Božje počinje u nama i preko ikone ali i preko živoga odnosa Boga prema čoveku, nas uvodi prema punoći Carstva. (kao kad izvor struje pojačavaš i pojačavaš dok energija ne dobije svoju maksimalnu jačinu. Po ovom moje sagledavanje jeste: mi ne bežimo od suštine jer smo deo te "struje", dakle neprekidno je osećamo sa slabijim intezitetom ali ona nije samo ikona već je suštinski početak.

 

I ako ti oče nije teško u par redova o ikoni Carstva Božjeg ovde i sada na koje mi je brat ukazivao. 

 

Иако сам рекао да Царство небеско почиње овде и сада, то, наравно, није у контрадикцији са Господњим речима да је Царство небеско унутра у нама: "Нити ће се рећи:Ево га овдје, или:ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." "οὐδὲ ἐροῦσιν ἰδοὺ ὧδε ἤ ἰδοὺ ἐκεῖ· ἰδοὺ γὰρ ἡ βασιλεία τοῦ Θεοῦ ἐντὸς ὑμῶν ἐστιν." (Лк 17, 21)

 

Свети оци су коментарисали ове речи. Нпр. св. Кирил Александријски каже да то значи да "оно почива у нама и у нашим срцима да га примимо, јер сваки човек који се оправдава вером и благодаћу Божијем и украшен је врлинама може да задобије Царство небеско. Св. Григорије Ниски каже "Или можда, царство Божије које је у нама значи радост која је усађена у наша срца Светим Духом. Јер то је икона оног обећања вечне радости којом се радују душе светитеља у свету који треба да дође"

 

На ову тему је већ вођена дискусија на овом форуму, па предлажем да ишчитате коментаре, има јако занимљивих размишљања.

http://bit.ly/OEIDTk

 

Лично бих додао да овим речима Господ жели да нам каже да Царство небеско није категорија времена и простора, већ постоји у личној заједници са Богом, а посебно се манифестује у евхаристијском начину живота. Зато оно почиње и овде и сада и треба да се настави у векове векова. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Лично бих додао да овим речима Господ жели да нам каже да Царство небеско није категорија времена и простора, већ постоји у личној заједници са Богом, а посебно се манифестује у евхаристијском начину живота. Зато оно почиње и овде и сада и треба да се настави у векове векова. 

Da, hvala puno jasnije mi je. Praštaj Oče i blagoslovi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo,

 

našo sam na jutjubu klip gde etno grupa Izvor nastupa u konaku vašeg manastira. Meni se oni mnogo dopadaju, više od Bilje Krstić, Balkanike isl. Možete li nam reći nešto o njima i generalno, šta mislite o etno muzici u Srbiji poslednjih desetak godina?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ima jedno pitanje koje me muci a nikako da ga resim. Bilo je raspravljano i ovde na forumu ali niko nije uspeo da da adekvatan odgovor. Naime nasa Crkva uci da su svi pravednici do Hristovog dolaska boravili u adu ili paklu. Takodje uci da je prvi stanovnik raja bio pokajani razbojnik na krstu. Medjutim, takodje postoji ucenje da su proroci Enoh i Ilija vazneti zivi na nebo. Moje pitanje  je ako je to tako zasto i drugi pravednici takodje nisu odvedeni na nebo nego su cekali Hrista u adu? Zasto se onda pokajani razbojnik naziva prvim stanovnikom raja ako su ova dva starozavetna pravednika vec bila u Carstvu nebeskom?

 

Ова тема је веома комплексна. Дакле, већ смо говорили о томе да је Ад (јев. Шеол) био „простор смрти“ у коме су они који су умрли били као сенке, дакле без потпуног постојања. Стално треба наглашавати да је идеја душе која у потпуности самостално постоји без тела страна и јеврејском и касније аутентичном хришћанском начину размишљања. Они који су умрли заиста су умрли, то није само раздвајање душе од тела при чему душа наставља да живи као да се ништа није догодило или чак да живи аутентичнијим начином постојања. Ако бисмо ово веровали онда бисмо опет ушли у домен (нео)платонизма који суштински укида потребу и за Христовим оваплоћење, Христовим страдањем и Његовим васкрсењем. Шеол није простор иако се често говори о „подземљу“. 
 
Од древних времена, посебно у античкој митологији Грка и Римљана постојало је учење о Аду као специфичном простору у који одлазе душе и праведника и грешника. Из митологије знамо приче о пет река у Аду, међу којима је најпознатија Стикс као граница између земље и подземља, па причу о лађару Харону итд. Антички Ад је био коначна реалност и није постојала никаква идеја васкрсења и зато је хришћанско учење за Јелине било потпуно неприхватљиво. У античком аду, међутим, постоје места мучења и места блаженства. Најгоре муке су у Тартару (где је Зевс бацио Титане са својим оцем Кроном). Из митологије знамо за „Танталове“ и „Сизифове“ муке и сл. С друге стране постоји Елизијум, простор блаженства оних који су били праведни и врлински људи, то је место где су отишли велики хероји антике Ахил, Пелеј и др, али и Сократ који је задобио велики углед својом философијом. Ипак највећи број душа одлази у поља Асфодела. Тамо су они који нису живели ни злим животом, али нису се удостојили ни блаженства Елисијума. Дакле то је био систем загробног живота који је владао тадашњим јелинско-римским светом Медитерана. Кроз целу рану историју хришћанства било је покушаја да се некако помири јеврејски начин гледања на стање после смрти са овом загробном јелинском традицијом философски заснованој на самосталности душе одвојене од тела.
 
Јеврејски Шеол је другачије место од јелинског Ада. То је место у коме бораве сенке (рефаим), без личности и снаге. Стање оних који су умрли је према псалмопојцу Давиду такво да тамо нема слављења Бога (уп. Пс. 6.5 „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?“ То је још један показатељ да је јеврејско схватање Шеола било такво да су они у њему били неми, да су боравили у мраку, у некој врсти заборава. Дакле, то није потпуно постојање (само без тела) као ни потпуна дезинтеграција личности, већ својеврсно полупостојање. У старијим старозаветним текстовима нема много приче о Шеолу, али у периоду тзв. Другог храма, тј. од 6. века пре Христа до рушења храма 70. год. после Христа појављују се додатне идеје о Шеолу. У њему су праведници и грешници ипак раздвојени и грешници су пролазили одређена мучења. То место мучења обично се назива Геена по долини недалеко од Јерусалима где су спаљивани лешеви животиња и разни други отпад и одакле се стално ширио дим и смрад. Праведници су с друге стране живели у нади очекивању Избавитеља Месије. У рабинском периоду Јудаизма, тј. од рушења храма па надаље развија се чак учење о Геени као месту које се грешници очишћују (нека врста Чистилишта, пургаторија) али то нас већ удаљује од аутентичног старозаветног јеврејског схватања Шеола.
 
Дакле, Шеол који се у новозаветним списима назива Ад заправо означава стање у коме суштински нема живота. Мртви су заиста мртви и Христос пострадавши на крсту заиста умире. За стање у коме се налазе праведници који су умрли обично се каже да су у „наручју Авраамовом“ или у „рукама Божијим“. Може се говорити о неком стању свести умрлих праведника који су очекивали долазак избавитеља, Месије – Христа који је обећан пророцима, али треба водити рачуна да је много тога о тој реалности речено символичким изразима које не треба тумачити буквално, а посебно не платонистички. Христов силазак у Ад зато није неки „дантеовски“ силазак у одређени простор у коме бораве бестелесне душе и шетња по њему, већ специфичан израз, веровање Цркве да је Христос истински, а не привидно умро. Све алузије на подземље, Ад, не смеју се нипошто схватати у смислу силаска у антички Ад јер у противном ни они пре Христа ни сам Христос нису заправо умрли, већ су само променили начин живота и више нису у овом животу него у загробном, подземном где и даље функционишу, размишљају као и у овом животу само без тела. То би озбиљно угрозило смисао и Христове смрти и Његовог Васкрсења и победе над смрћу. 
 
У васкршњем кондаку ми ипак певамо: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени.“ Овде треба имати у виду да се богослужбеном поезијом изражава неизрецива истина о Богочовеку Христу који остајући Бог, истински умире (силази душом у ад) и есхатолошки је у рају са разбојником. Иако постоје нијансе у појединим богословским ставовима сви се слажу да је Христос био и остао нераздељива личност и заиста је умро (сишао у ад) иако Ад , како се поетски каже, није могао да држи у својој власти Творца живота па је Христос трећег дана васкрсао. Бог постоји изнад времена и простора и описати чињеницу да је у овој временско-просторној реалности Христос умро, а истовремено остао предвечни Син Божији, јако је тешко без символичких израза које не треба рационално тумачити.
 
Такође, треба нагласити да је Христова смрт  била вољна, његово страдање вољно, али и истинито и реално. Он је прихвативши смрт сишао у Ад тј. ушао у стање смрти и заиста се нашао међу мртвима. Његова смрт није привид. То је суштински елемент наше вере јер немогуће је веровати у Христово васкрсење ако не верујемо да је он стварно умро на крсту. Христос наравно није умро као што умиру други људи по сили природе (невољно, по биолошкој нужности) и управо зато Он је својим васкрсењем победио силу смрти. Његовим силаском у Ад место лобноје (Голгота) постала је Рај (Τόπος κρανίου παράδεισος γέγονε). Иако се у црквеним песмама говори о небеском простору, земљи и подземљу  (επουράνια, τα επίγεια και τα υποχθόνια) треба имати у виду да подземни свет не постоји као простор, већ као стање, као што ће и након свеопштег васкрсења рај и пакао бити различита стања, а не пространства и око тога се слаже већина православних богослова, па чак и они конзервативнији. 
 
Дакле, пре доласка Христа они који су чинили зло, већ су на известан начин предосећали и проживљавали вечну муку, а праведници су чекали Његов долазак када ће ући у пуну заједницу са Богом и када ће их Цар славе ослободити окова смрти, односно прецизније смрти као одвојености од Бога, смрти као места у коме нема слављења Бога тј. смрти која их је држала у својој власти пре Христовог силаска у Ад. Праведници који нису могли да знају целу тајну оваплоћења Божијег ипак су препознали Христа у Аду као свог Избавитеља. Иако је победа Христова над смрћу заправо онтолошке природе према Матејевом Еванђељу 27, 50-53 у тренутку када је Христос испустио свој дух догодило се да се „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ Наравно, то још није свеопште Васкрсење које тек треба да дође на крају овог света и века али ово је био наговештај тог сверадосног догађаја и један од показатеља да није на крсту умро обичан човек, већ сам Цар славе.
 
Цела наша дискусија о стању човека након смрти долази до кључног питања. Ако душе без тела нису потпуни начин постојања човека, а сво време говоримо о томе да нису, како онда објаснити јављања светитеља и то у телу. Немамо општег консензуса на ову тему. Ја бих се лично више сложио са оним богословима који верују да се светитељи не јављају као бестелесне душе (фантоми) већ као потпуне личности својим прослављеним и васкрслим телима. Иако њихове мошти почивају у гробовима или кивотима, они који су задобили слободу пред Богом на известан начин већ партиципирају у есхатолошком Царству и већ бивају пуни носиоци и преносиоци славе која тек треба да дође у својој пуноћи. Душе већине осталих праведника почивају у „наручју Авраамовом“, носе образ човекове личности (а можда чак и слику тела које ће да васкрсне), али се не јављају и од њих ништа не чујемо. За њих се молимо да остану у памјати Божијој и чврсто верујемо да су живи у Христу али да чекају коначно Васкрсење када ће поново ући у пуноћу свог личног постојања, али преображени и у Христу. Цела конфузија око овог питања настаје због тога што ми као људи стално размишљамо у категоријама овог времена и простора. Црква због тога користи разне начине како да ослика ту реалност, као што на иконама и фрескама светитеље не представљамо као реалне личности какве су изгледале, већ као преображене у слави Христовој и као таквим им се молимо и са њима духовно општимо. Све у Христу улази у сферу која надилази ово време и простор па је отуда и евхаристијска присутност Христа иста и тренутна и вечна свуда где се свршава Св. Литургија. И сама Литургија је заправо ванвременски и ванпросторни догађај,  а не само анамнеза (ανάμνησης) тј. сећање на Христово страдање. Читав литургијски поредак и унутрашњост храма упућује на ту ван-просторну и ван-временску реалност и као хришћани стално смо у обавези да никада не престанемо бити свесни ове реалности да иако ходимо на земљи, ми већ живимо на небу у заједници са Христом. Зато је Царство небеско унутра у нама и већ овде и сада бива и наставља се.
 
Такође знамо да ће стање свих који ће васкрснути на вечни живот бити потпуно другачија реалност од ове коју данас познајемо. Они више неће моћи умрети и биће равноангелни (Лк 20, 36) "οὔτε γὰρ ἀποθανεῖν ἔτι δύνανται· ἰσάγγελοι γάρ εἰσι καὶ υἱοί εἰσι τοῦ Θεοῦ, τῆς ἀναστάσεως υἱοὶ ὄντες" (Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења). Марко каже да ће бити (као анђели на небесима - ἀλλ' εἰσὶν ὡς ἄγγελοι οἱ ἐν τοῖς οὐρανοῖς“ Мк 12, 25. Овде треба бити веома опрезан, људи се неће претворити у анђеле тј. неће постати бестелесни духови, већ неће бити подложни оним поделама које су везане за начин постојања наше природе, а посебно пале природе у овом свету (неће бити мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина). Сви ће бити синови Божији (по благодати) усиновљени Богу Оцу кроз Сина Његовог у заједници Духа Светога у векове векова. 
 
Дакле они који су умрли, чак и пре Христовог силаска у Ад иако мртви у перспективи нашег времена и простора, у перспективи есхатолошког Царства небеског и даље су живи. Зато се Бог назива Богом Авраама, Исака и Јакова (уп. Лк 20, 37-38 А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“. Неправедни су заправо већ осуђени на вечну смрт, јер немогућност да наставе да чине своја неправедна дела, већ је мучење за њихове душе чак и у том стању пре свеопштег Васкрсења које за њих неће бити на вечни живот, већ на вечну смрт.
 
У 67. псалму псалмопојац је испевао стихове које ћемо често понављати у време васкршњих празника: „Да васкрсне Бог, И развеју се непријатељи његови, и дa беже од лица његова сви који Га мрзе. Као што ишчезава дим, да ишчезну; као што се топи восак, на домаку огња. Тако да погибну грешници од лица Божија (οὕτως ἀπολοῦνται  οἱ ἁμαρτωλοὶ ἀπὸ προσώπου τοῦ Θεοῦ), а праведници да се узвеселе.“ Они који га мрзе трепеће муку од лица Божијег, на зато што ће бити одвојени од Бога, већ од присуства његовог лица. Присуство светлости и живота биће највећа мука за њих. А праведници – праведници ће се радовати, радоваће се пред Богом и биће испуњени (биће озарени) радошћу (καὶ οἱ δίκαιοι εὐφρανθήτωσαν, ἀγαλλιάσθωσαν ἐνώπιον τοῦ Θεοῦ, τερφθήτωσαν ἐν εὐφροσύνῃ). Амин, Боже дај!
 
-----
Што се тиче Еноха и Илије они су и даље у телу и верујемо да су на чудесан начин силом Божијом сачувани у таквом стању до последњих времена. На исти начин верујемо да је и Пресвета Богородица узнесена у телу након своје физичке смрти. Православна Црква никада од ових предања није правила догматско питање. Много је тајни Божијих које су недокучиве нашем уму. У Православној Цркви постоји предање да су Енох и Илија управо два сведока из Откровења 11, 3-13 и који ће проповедати Јеванђеље у време апостасије и биће последњи хришћански мученици пре Другог доласка Господњег. Након свог страдања они ће васкрснути и опет бити узнети на небо.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Опет и опет, хвала, оче Саво. Питање нисам поставио ја, али одговор сам пажљиво прочитао. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

они ће васкрснути и опет бити узнети на небо.

 

Драги оче Саво, уз благодарење за ваше више него инспиративне одговоре на целој овој теми, додајем мали коментар на ово последње, не ради полемике већ ради унапређивања здравог Црквеног расуђивања,што ви са вашим одговорима овде увелико чините.

коментар је овде на овој теми:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/11817-protivrečnost-teologije/?p=405824

 

како ви расуђујете о овоме?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче можемо ли ми ван платонистичке традиције да кажемо да је душа умна и разумна? Јер то је њиховом терминологијом објашњено, те силе душе. (умна, вољна, пожудна) Али ако се сконцентришемо на умну, одакле нама извире то предање? (познато је да у НЗ списима постоји сведочанство да је Христос проповедао духовима у тамници, или у откривењу да је душе праведника вапе за освету на земљи)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, да ли мислите су питања о души и уму вербална гимнастика за већину лаика а богами и теолога? : )

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги оче Саво, уз благодарење за ваше више него инспиративне одговоре на целој овој теми, додајем мали коментар на ово последње, не ради полемике већ ради унапређивања здравог Црквеног расуђивања,што ви са вашим одговорима овде увелико чините.

коментар је овде на овој теми:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/11817-protivrečnost-teologije/?p=405824

 

како ви расуђујете о овоме?

 

Пре свега захваљујем на тексту. Прочитао сам и јелински текст у студији "Δ. Παναγόπουλου, «Ο Δεύτερος Πρόδρομος της Παρουσίας Χριστού»". Сведочанства Св. Отаца су сасвим јасна јер треба правити јасну разлику између Христовог Вазнесења на небеса (и седења с десне стране Бога Оца) и Илијиног, да употребимо другачију реч, узласка на небо (физичко тебо, атмосферу или у одређени другачији физички начин постојања, али свакако не у рај или о деснују Бога Оца).
 
На јелинском и јеврејском имамо и за физичко небо и за небеса речи (хашамајим, односно ουρανούς или у једнини ουρανός). Да нас прича много не одвуче,  хашамајим се помиње и у првом стиху Књиге постања (створи небо и земљу) али и касније када се говори о физичком небу. Већ знамо да постоје тумачења да је хашамајим у првом стиху духовни (анђелски) свет, а земља материјални свет. У сваком случају, нема јасних разлика у коришћењу ових речи ни на јеврејском ни на јелинском.
 
Враћајући се пророку Илији, треба напоменути да у Септуагинтином тексту стоји  конкретно у случају Илијиног узношења "εις τον ουρανόν" (дакле не на небеса него на небо). Међутим, као што већ рекох, ова разлика се не прави свуда и често се облик у множини користи и за Вазнесење Господње и за предањси узлазак Пресвете Богородице, Илије и Еноха, нарочито у савременом јелинском језику.
 
Друга ствар коју треба јасно рећи јесте да код Јевреја није постојао појам Вазнесења у трансценденталну реалност Божију тј „о десну страну Бога Оца“. То би за њих била невиђена хула као што је за њих уопште хула веровање у Свету Тројицу и оваплоћење Сина Божијег. Зато у јеврејском тексту стоји једноставно да се Илија узнео на небо – (Елијаху басс“ара хашамајим). У јеврејским тумачењима ту нема разлике јер једини је Бог на небесима, а небо је у овом случају физичко небо или неки недефинисани простор различит од физичког постојања на земљи Што се тиче речице ΩΣ (као, тј. као на небо) у преводу Септуагинте постоје две могућности. 1. да је реч аутентично постојала у тексту Септуагинте 2. да је у хришћанским редакцијама старозаветног текста на јелинском језику додата ова речица како би се направила разлика у односу на Христово Вазнесење. Ја бих се усудио претпоставити да је реч о овој другој опцији, јер Јевреји који су преводили старозаветни јеврејски текст нису вероватно имали потребе да праве ту разлику јер је за њих било немогућ појам узношења у непосредно Божије присуство. Уосталом, тако је и за нас хришћане да будемо јасни јер вазнети се и сести о десну страну Бога Оца могуће је само Сину Божијем. 
 
Латински превод не преноси ову речицу „Као“ (et ascendit Helias per turbinem in caelum). Тако је и у западним преводима Старог завета јер се они или ослањају на јеврејски текст или на Вулгату. 
 
Према томе, након овог размишљања могли бисмо да закључимо на основу речи „ΩΣ εις τον ουρανόν“ (као на небо) (било да речица „Као“ део прве редакције превода Септуагинте или да је накнадно додата) да се се Илија у сваком случају узнео на физичко небо, а не "о десну страну Бога Оца". Свети Оци су зато били веома експлицитни да се у вези тога направи разлика и зато с правом св. Атанасије каже: Και ουδείς αναβέβηκεν εις τον ουρανόν ει μη ο εκ του ουρανού καταβάς, ο υιος του ανθρώπου ο ων εν τω ουρανω"  тј. „Нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, то јест, Син човечији који је на небу“ (Jн 3,13). Јасно је да су Св. Оци који су се бавили тумачењем овог догађаја видели Илијин узлазак на небо као праслику Христовог Вазнесења.
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче можемо ли ми ван платонистичке традиције да кажемо да је душа умна и разумна? Јер то је њиховом терминологијом објашњено, те силе душе. (умна, вољна, пожудна) Али ако се сконцентришемо на умну, одакле нама извире то предање? (познато је да у НЗ списима постоји сведочанство да је Христос проповедао духовима у тамници, или у откривењу да је душе праведника вапе за освету на земљи)

 

 

Оче Саво, да ли мислите су питања о души и уму вербална гимнастика за већину лаика а богами и теолога? : )

 

 

У души можемо бескрајно да говоримо али плашим се да улазимо у ово што брат управо рече у вербалну и интелектуалну гимнастику. Упуштао сам се у ове коментаре пре свега да бих нагласио да је Цркви стран платонистички поглед на душу и да он суштински негира и потребу и значај Христовог овапоћења, страдања на крсту, Васкрсења и Вазнесења. Реч душа се у јелинском тексту Св. Писма Старог завета (Септуагинта) као и у новозаветном тексту користи вишезначно и често врло алегорично, али никада у платонистичком смислу бестелесних душа које у потпуности функционишу без тела. Могуће је потрошити сате на тумачење појединих места и у Старом и у Новом Завету где се говори о души или душама али то нас не би довело до платонистичког учења.

 

Нагтлашавање значаја тела и када кажемо да је Син Божији ЗАИСТА оваплотио, ЗАИСТА пострадао на крсту, ЗАИСТА васкрсао и да су му ЗАИСТА остале ране на телу и да се ЗАИСТА у телу вазнео и да ЗАИСТА у телу седи "с десне стране Бога Оца" управо има задатак, између осталог, да нас учврсти у веровању да је потпуни човек психофизичка целина. Око тела су се суштински највише ломила копља у свим јересима везаних за христолошка питања и Св. Оци су водили велике борбе да не дозволе јелинистичким идејама да нађу места у аутентичном хришћанском веровању које су нам предали Апостоли и које Црква аутентично чува до данашњег дана. 

 

Зато, да закључим, расправе о души нису некорисне уколико имају за циљ да оснаже нашу веру у Оваплоћеног Сина Божијег, распетог и васкрслог, али уколико се претварају у бескрајну причу о "хемији" душевне компоненте човекове личности, њеним својствима, степену свесности, начину доживљавања времена и простора, плашим се да улазимо у простор философских спекулација које нама хришћанима нису на корист.

 

У размишљању о свим темама везаним за нашу веру користимо, иконографски речено, обрнуту перспективу. Дакле полазимо од оних ставова који су темељ наше вере и на основу њих тумачимо одређене догађаје, а не обрнуто јер бисмо у противном довели у питање суштину наше вере коју смо прихватили и за коју живимо. Наравно, неко може да каже да ли онда уопште има смисла размишљати и дискутовати. Наравно да има, одговорио бих али наше размишљање мора да се креће у оквирима оријентира оних истина које су темељ наше вере. Зато је платонистичко веровање у бесмртну, самопостојећу, самосвесну и суштински вечну душу и све остало што из тога произилази - директна негација вере у Христа Господа. Нажалост, чињеница је да (нео)платонистичка веровања и даље имају велико упориште у појединим круговима у Цркви и да су константни генератор погрешног схватања и евхаристијског живота и аскетског живота и, штавише, стварају вештачки јаз између ово двоје, а то је веома опасно и потпуно супротно здравом предању Цркве. Ја бих толико на ову тему!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...