Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Анимална психа дефинитивно није исто што и човекова душа и ту нема никакве дискусије. Човек је личност, а животиња није иако нам субјективно може изгледати понекад да животиње реагују на личан начин и успостављају одређене односе са људима (верност, чак и пожртвованост, нарочито код паса). Кључна разлика јесте слобода. Човек има слободу, а животиња реагује на нивоу инстинкта и природне детерминисаности. У неизмерној премудрости Бог је и животињама дао одређене индивидуалне карактеристике, али без обзира на обуку и учење животиња не може да слободно одлучује. Према томе, говорити о постојању душа код животиња одмах би отворило питање њихове личности, што је потпуни апсурд.

 

 

 

Gde sam ja to tvrdio?

Ne razumete o cemu pricam, pitajte neke monahe koji zive sa zivotinjama i vole ih, pa ce biti jasnije na sta mislim kad kazem da zivotinje imaju dusu, a ne samo neke puke hemijske procese, instinkte i determinisanosti. Al dobro, ne moze svako sve da razume i zna.

 

Sto se tice licnosti u zivotinja, naravno da nisu na istom stupnju kao kod coveka, to nisam ni tvrdio, sto kazete to bi bio apsurd, pa nisam pao sa marsa, ali pogledajte recimo gorile ili simpanze, koje naravno da imaju licnost, samo zavisi sta se pod licnoscu podrazumeva.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.

 

Узгред чак и на рационалном нивоу можемо говорити о томе, јер ми се молимо светитељима, ако светитељ нема своју душу која је носилац његове свести, онда му се џабе молимо јер он не може да чује. А Ваш одговор ме наводи да помислим да је душа заправо ОДНОС и да не постоји као посебан ентитен унутар човека...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Gde sam ja to tvrdio?

Ne razumete o cemu pricam, pitajte neke monahe koji zive sa zivotinjama i vole ih, pa ce biti jasnije na sta mislim kad kazem da zivotinje imaju dusu, a ne samo neke puke hemijske procese, instinkte i determinisanosti. Al dobro, ne moze svako sve da razume i zna.

 

Sto se tice licnosti u zivotinja, naravno da nisu na istom stupnju kao kod coveka, to nisam ni tvrdio, sto kazete to bi bio apsurd, pa nisam pao sa marsa, ali pogledajte recimo gorile ili simpanze, koje naravno da imaju licnost, samo zavisi sta se pod licnoscu podrazumeva.

 

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Узгред чак и на рационалном нивоу можемо говорити о томе, јер ми се молимо светитељима, ако светитељ нема своју душу која је носилац његове свести, онда му се џабе молимо јер он не може да чује. А Ваш одговор ме наводи да помислим да је душа заправо ОДНОС и да не постоји као посебан ентитен унутар човека...

 

Доносите јако исхитрене закључке. Добро погледајте претходне одговоре и управо ћете наћи да душа носи човекову личност и самосвест и након смрти тела. Ипак такво постојање није сасвим потпуно без тела и зато и светитељи чекају Васкрсење. У оној мери у којој је човек успоставио заједницу са Богом у тој мери има и слободу пред Богом да непосредније остаје у вези са онима који живе у овом времену и простору. Зато се светитељи јављају и чудотворе, а многи други који су отишли из овога света то не чине. Наравно, нама људима је јако тешко о томе да расуђујемо рационално, али то ни најмање не доводи у питање нашу веру у светитеље којима се молимо, као што верујемо да наше молитве за упокојене њима доносе утеху.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

 

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

 

Изражавање личности, љубави и заједнице као односа није измислио митрополит Пергамски. То је само начин изражавања библијског доживљаја живог и личног Бога језиком који данас боље разумемо. Слично је било и са великим оцима Кападокијскима. Када су говорили о разлици између суштине - ουσία  (усиа) и ипостаси υπόστασις (личност), неки су и у то време говорили да су те речи узете из јелинске философије и да нису својствене библијском начину размишљања о Богу. Тачно је да су то речи које су имале специфична значења у јелинској философији, али су их Свети оци намерно преузели и дали им хришћански смисао како би језиком свога времена јасније изразили истину вере. Сетите се само колико је проблема сторио израз ομοούσιος (омоусиос, тј. једносуштан), а управо овим изразом дефинисан је вечно-сушни однос између Бога Оца и Бога Сина. Да много не дужим, ваш коментар се заснива на предрасудама, а ја вам ту не могу много помоћи.

 

Што се тиче Лазара и богаташа веома је важно разумети да Господ говори у причама које су пре свега дидактичког карактера. Такође, као у овом случају, Господ говори из есхатолошке перспективе, јер је он изнад времена и простора. Јасно је и знамо из Св. Писма и библијског предања да у привременом периоду након телесне смрти до свеопштег Васкрсења душе неће имати тела и самим тим не могу да осећају физичку жеђ, глад и сл. Ја никада нисам тврдио да човекова душа након физичке смрти нема самосвеснот, већ једино да је такво постојање човека непотпуно без тела, јер у противном зашто онда уопште треба да се догоди Васкрсење тела, и зашто онда тек долази коначни суд.

 

Црква је вековима улагала велике напоре да спречи (нео)платонистичке покушаје да се човекова личност сведе на самодовољну, самопостојећу и вечнопостојећу душу, а тело на последицу човековог пада, на својеврсну тамницу душе. Тиме су црквени оци бранили пре свега суштину наше вере у Васкрсење. У првим вековима хришћанства ово је била невиђена саблазан јер свака помисао на васкрсење тела и вечно постојање тела у заједници са Богом, а посебно учење да је Бог постао човек сматрана је потпуним апсурдом. Нажалост, ове предрасуде и до дана данашњег нису нестале јер су се на овај или онај начин провлачили кроз учења појединих писаца, нарочито у аскетским круговима. Плашим се да не правите јасну разлику између ових ствари и отуда нека од питања која постављате.

 

Сетимо се речи Апостола у 1. Кор 1, 23 ""Ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост." Јевреји нису могли да појме да обећани Месија може да буде распет и да може да умре на крсту, што је био симбол највећег понижења. Они су очекивали политичког Месију који ће васпоставити Царство Израиљево, а не Христа на крсту распетог. Такође нису могли да појме да Бог Отац постоји вечно у заједници вечне љубави са својим једносушним Сином и Духом Светим. То је била невиђена саблазан јер је представљала директан изазов њиховој вери у једнога Бога (слично као што је то саблазан данас и муслиманима). За Јелине ово је била јеврејска лудост јер Јелини су интелектуално васпитани већином на идејама о вечности козмоса кога бог-димиург само уобличава. Философи су јелинске богове и митологију доживљавали као симболе философских реалности који су на тај начин разумљивији обичном народу и нису имали библијски појам личног Бога. Душа је код Јелина доживљавана као вечно-постојећи ентитет, а тело као нешто пролазно или као тамница која ограничава и отежава душу. Имајући ово у виду, можемо да закључимо да и данас има оних које је Христос Богочовек, распети и васкрсли озбиљан камен спотицања. Ми као хришћани треба добро да упознамо нашу веру јер без исправне вере нећемо бити ни у могућности да правилно изградимо заједницу са Богом у Цркви.

 

 

 

Што се тиче параболе о богаташу и Лазару, ту се не говори из есхатолошке перспективе оче, јер ми видимо да су богаташу браћа још на земљи, дакле, то није есхатон наступио. А што се тиче тих метафора жеђи и слично, оне само на један начин описују стање у коме се богаташ налази. Узгред, душа је или свесна или није, не можемо у једном моменту да причамо да ми то не знамо, не може то рационално да се просуди, а у другом кажете ја то нисам рекао..Шта јесте а шта није? :) Без обзира на све...сматрам да се сувишно иде у неке компликације а отачко мишљење је врло прецизно, предање ако хоћете...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ima jedno pitanje koje me muci a nikako da ga resim. Bilo je raspravljano i ovde na forumu ali niko nije uspeo da da adekvatan odgovor. Naime nasa Crkva uci da su svi pravednici do Hristovog dolaska boravili u adu ili paklu. Takodje uci da je prvi stanovnik raja bio pokajani razbojnik na krstu. Medjutim, takodje postoji ucenje da su proroci Enoh i Ilija vazneti zivi na nebo. Moje pitanje  je ako je to tako zasto i drugi pravednici takodje nisu odvedeni na nebo nego su cekali Hrista u adu? Zasto se onda pokajani razbojnik naziva prvim stanovnikom raja ako su ova dva starozavetna pravednika vec bila u Carstvu nebeskom?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Што се тиче параболе о богаташу и Лазару, ту се не говори из есхатолошке перспективе оче, јер ми видимо да су богаташу браћа још на земљи, дакле, то није есхатон наступио. А што се тиче тих метафора жеђи и слично, оне само на један начин описују стање у коме се богаташ налази. Узгред, душа је или свесна или није, не можемо у једном моменту да причамо да ми то не знамо, не може то рационално да се просуди, а у другом кажете ја то нисам рекао..Шта јесте а шта није? :) Без обзира на све...сматрам да се сувишно иде у неке компликације а отачко мишљење је врло прецизно, предање ако хоћете...

 

Па кад је отачко мишљење тако прецизно, а ти то мишљење наравно знаш, зашто онда питаш о.Саву? Напиши нам прецизно то предање да не лутамо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па кад је отачко мишљење тако прецизно, а ти то мишљење наравно знаш, зашто онда питаш о.Саву? Напиши нам прецизно то предање да не лутамо.

 

Док нам брат не прибави своја сведочанства Светих отаца на ову тему цитирао бих део тумачења приче о Лазару и богаташу од Теофилакта Охридског који је, како је познато направио синтезу дотадашњих тумачења и нарочито се ослања на тумачења Златоуста. Претпостсављам да нам је руски много разумљивији од других језика, цитираћу пасус из тумачења на руском:

 

Лк.16:19. Некоторый человек был богат, одевался в порфиру и виссон и каждый день пиршествовал блистательно.
 
Эта речь стоит в связи с предыдущей. Поскольку выше Господь учил хорошо управлять богатством, то справедливо присовокупляет и сию притчу, которая примером случившегося с богачом указывает на ту же самую мысль. Речь эта есть именно притча, а не действительное событие, как некоторые думали без основания. Ибо не настало еще время ни праведным наследовать блага, ни грешным – противное. А Господь придал речи образность, чтобы как немилосердных вразумить, что им предлежит в будущем, так и злостраждущих научить, что они будут благополучны за то, что переносят здесь. Богача в притчу Господь взял без имени, поскольку он недостоин и именоваться пред Богом, как и чрез Пророка сказано: «не помяну имен их устами моими» (Пс.15:4).
 
Да помогнем око превода реченице коју сам подвукао: 
"Ово је заправо прича, а не како су неки без основе мислили стварни догађај. Јер још није настало време ни праведницима да наследе (вечна) добра, ни грешнима оно што је супротно (тј. вечну муку). Господ се послужио овом причом како би уразумио оне који су немилосрдни шта им следује у будућем веку, и како би научио оне који страдају која ће добра наследити за оно што сада подносе."
 
Дакле, реч је о поучној причи, а не о конкретном догађају из кога се могу извучи, не дао Бог, погрешни закључци. Као што видите Теофилакт јасно наглашава да није настало време ни награде ни муке, а циљ Господа био је да људе тог времена научи значају милосрђа. Наравно, остајем и при томе да Господ и у том тренутку као и увек када говори говори из есхатолошке перспективе јер једини он зна шта ће немилосрдни наследити у вечности, а шта они који трпељиво подносе неправде. 
 
Има још јако много сведочанстава Св. Отаца на ову тему, али заиста немам времена у овако касне сате да их све преводим. Свети оци се у вези ове приче највише баве моралном поуком, а не иду у неке компликоване спекулације о детаљима стања душа након физичке смрти. 
 
Што се тиче Господњих речи покајаном разбојнику Лк 23, 43 "Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" треба рећи да је ово заокупљало многе којима није било јасно како Господ говори о рају пре свеопштег Васкрсења. Размишљања отаца су разноврсна, а међу њима јендно је врло једноставно - у грчком тексту није било интерпункције, па се речи Господње могу схватити и као "Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају". Теофилакт и ово размишљање помиње у свом коментару поред разних осталих, а ако сте заинтересовани да прочитате његов шири коментар, ево га у наставку:
 
Лк.23:43. И сказал ему Иисус: истинно говорю тебе, ныне же будешь со Мною в раю.
 
Как человек – Он на кресте, а как Бог – везде, и там, и в раю все наполняет, и нет места, где Его нет. Иные спросят: когда Господь говорит разбойнику – «Ныне же будешь со Мною в раю», то как после сего Павел сказал, что никто из святых не получил «обетования» (Евр.11:39)? И одни отвечают: апостол не о всех святых выразился, что они не получили обетования, но только о тех, коих он перечислил. А перечислил он много других, но о разбойнике не упомянул. Ибо слушай, что говорит: «все сии»; очевидно, он речь свою относил к тем, коих он перечислял и в числе коих нет этого разбойника.
 
Другие говорили, что и разбойник еще не наследовал жизни в раю; но поскольку обещание Господа непреложно и отнюдь неложно, поэтому и сказано: «ныне же будешь со Мною в раю». Ибо есть, говорят, в речах Господа и такие обороты, в коих Он о будущем выражается как о случившемся. Например, когда говорит: «неверующий уже осужден» (Ин.3:18), и в другой раз: «слушающий слово Мое и верующий в Пославшего Меня имеет жизнь вечную, и на суд не приходит, но перешел от смерти в жизнь» (Ин.5:24). Иные искажают это изречение, именно: после «ныне» ставят знак препинания так, чтоб выходила такая речь: истинно говорю тебе ныне, а потом продолжают: будешь со Мною в раю. Еще иные, и, кажется, весьма удачно, объясняют это так: обещанные нам блага суть не жизнь в раю или возвращение в оный, а Царство Небесное, почему мы и молимся: «да приидет Царствие Твое», а не жизнь райская. И не говори мне никто, что рай и Царствие одно и то же. Ибо благ Царствия ни глаз не видал, ни ухо не слыхало, и на сердце человеку они не приходили (1Кор.2:9). А рай и виден был глазом Адама, и ухо о нем слышало, ибо сказано: «от всякого дерева в саду ты будешь есть» (Быт.2:16). Хотя Адаму и воспрещено было одно дерево, однако же он и видел его, и слышал о нем. Рай и на сердце человеку приходил.
 
Ибо Адам увеселялся душевно, так как он не оставлял такой деятельности и земледельческой радости. Поэтому, – говорят, – Павел нисколько не противоречит. Разбойник получил «рай», но не получил «Царствия»; получит же оное тогда, когда получат и все те, коих перечислил. По крайней мере, в настоящее время он в раю, который есть место душевного успокоения. Так говорили многие и много раз. Можно сказать, что ничто не мешает быть истинными словам как Господним, так и Павловым и в том случае, если даже Царство Небесное и рай суть одно и то же. Ибо разбойник хотя в раю или в Царствии, и не только он, но и все исчисленные Павлом, однако же он не наслаждается всецелым обладанием благ. Как осужденные не находятся в царских жилищах, но заключены в темницы и стерегутся для предназначенных наказаний, а почетные входят в чертоги царские и пребывают в них, потом, когда настанет время раздачи, удостаиваются даров царских, так и святые, хотя не вкушают еще полного блаженства, однако же, находятся в обителях светлых, полных благовония и, вообще говоря, царских, хотя еще не удостоились окончательного раздаяния царских даров. Так и разбойник, хотя стал теперь в раю, однако же, не наслаждается совершенным блаженством, чтобы «не без нас достиг... совершенства» (Евр.11:40). И такое объяснение, по моему мнению, всех справедливее. Не говорю уже о том, что и дарования святых, проявляющиеся в повседневных чудотворениях, справедливо могут быть названы раем и что все они, поскольку, сподобившись дарований духовных, приняли в оных залог Духа, находятся в раю, хотя не достигли совершенства, и получили Царствие, как говорит Павел в том же послании к Евреям, хотя не получили обещанного. Под словом «обетование» он, очевидно, разумел полноту наслаждения. Итак, они еще не получили всего обещанного, однако же, находятся в Царствии и в раю. Прошу тебя, подивись и сему: как царь какой-нибудь, возвращаясь с победы с трофеями, несет за собой самую лучшую часть добычи, так и Господь, похитив самую лучшую добычу у диавола, ведет оную с Собою, возвращаясь в первоначальное отечество человека, то есть в рай. Он был в раю не Божеством только, но и воспринятой Им мыслящей и разумной душой человеческой, и в раю был с духом и во ад нисходил с душой. Спасши разбойника, Господь связал орудие злобы, согласно Своему предсказанию: связав сильного, вещи его расхитит (Мф.12:29).
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Док нам брат не прибави своја сведочанства Светих отаца на ову тему цитирао бих део тумачења приче о Лазару и богаташу од Теофилакта Охридског који је, како је познато направио синтезу дотадашњих тумачења и нарочито се ослања на тумачења Златоуста. Претпостсављам да нам је руски много разумљивији од других језика, цитираћу пасус из тумачења на руском:

 

Лк.16:19. Некоторый человек был богат, одевался в порфиру и виссон и каждый день пиршествовал блистательно.
 
Эта речь стоит в связи с предыдущей. Поскольку выше Господь учил хорошо управлять богатством, то справедливо присовокупляет и сию притчу, которая примером случившегося с богачом указывает на ту же самую мысль. Речь эта есть именно притча, а не действительное событие, как некоторые думали без основания. Ибо не настало еще время ни праведным наследовать блага, ни грешным – противное. А Господь придал речи образность, чтобы как немилосердных вразумить, что им предлежит в будущем, так и злостраждущих научить, что они будут благополучны за то, что переносят здесь. Богача в притчу Господь взял без имени, поскольку он недостоин и именоваться пред Богом, как и чрез Пророка сказано: «не помяну имен их устами моими» (Пс.15:4).
 
Да помогнем око превода реченице коју сам подвукао: 
"Ово је заправо прича, а не како су неки без основе мислили стварни догађај. Јер још није настало време ни праведницима да наследе (вечна) добра, ни грешнима оно што је супротно (тј. вечну муку). Господ се послужио овом причом како би уразумио оне који су немилосрдни шта им следује у будућем веку, и како би научио оне који страдају која ће добра наследити за оно што сада подносе."
 
Дакле, реч је о поучној причи, а не о конкретном догађају из кога се могу извучи, не дао Бог, погрешни закључци. Као што видите Теофилакт јасно наглашава да није настало време ни награде ни муке, а циљ Господа био је да људе тог времена научи значају милосрђа. Наравно, остајем и при томе да Господ и у том тренутку као и увек када говори говори из есхатолошке перспективе јер једини он зна шта ће немилосрдни наследити у вечности, а шта они који трпељиво подносе неправде. 
 
Има још јако много сведочанстава Св. Отаца на ову тему, али заиста немам времена у овако касне сате да их све преводим. Свети оци се у вези ове приче највише баве моралном поуком, а не иду у неке компликоване спекулације о детаљима стања душа након физичке смрти. 
 
Што се тиче Господњих речи покајаном разбојнику Лк 23, 43 "Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" треба рећи да је ово заокупљало многе којима није било јасно како Господ говори о рају пре свеопштег Васкрсења. Размишљања отаца су разноврсна, а међу њима јендно је врло једноставно - у грчком тексту није било интерпункције, па се речи Господње могу схватити и као "Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају". Теофилакт и ово размишљање помиње у свом коментару поред разних осталих, а ако сте заинтересовани да прочитате његов шири коментар, ево га у наставку:
 
Лк.23:43. И сказал ему Иисус: истинно говорю тебе, ныне же будешь со Мною в раю.
 
Как человек – Он на кресте, а как Бог – везде, и там, и в раю все наполняет, и нет места, где Его нет. Иные спросят: когда Господь говорит разбойнику – «Ныне же будешь со Мною в раю», то как после сего Павел сказал, что никто из святых не получил «обетования» (Евр.11:39)? И одни отвечают: апостол не о всех святых выразился, что они не получили обетования, но только о тех, коих он перечислил. А перечислил он много других, но о разбойнике не упомянул. Ибо слушай, что говорит: «все сии»; очевидно, он речь свою относил к тем, коих он перечислял и в числе коих нет этого разбойника.
 
Другие говорили, что и разбойник еще не наследовал жизни в раю; но поскольку обещание Господа непреложно и отнюдь неложно, поэтому и сказано: «ныне же будешь со Мною в раю». Ибо есть, говорят, в речах Господа и такие обороты, в коих Он о будущем выражается как о случившемся. Например, когда говорит: «неверующий уже осужден» (Ин.3:18), и в другой раз: «слушающий слово Мое и верующий в Пославшего Меня имеет жизнь вечную, и на суд не приходит, но перешел от смерти в жизнь» (Ин.5:24). Иные искажают это изречение, именно: после «ныне» ставят знак препинания так, чтоб выходила такая речь: истинно говорю тебе ныне, а потом продолжают: будешь со Мною в раю. Еще иные, и, кажется, весьма удачно, объясняют это так: обещанные нам блага суть не жизнь в раю или возвращение в оный, а Царство Небесное, почему мы и молимся: «да приидет Царствие Твое», а не жизнь райская. И не говори мне никто, что рай и Царствие одно и то же. Ибо благ Царствия ни глаз не видал, ни ухо не слыхало, и на сердце человеку они не приходили (1Кор.2:9). А рай и виден был глазом Адама, и ухо о нем слышало, ибо сказано: «от всякого дерева в саду ты будешь есть» (Быт.2:16). Хотя Адаму и воспрещено было одно дерево, однако же он и видел его, и слышал о нем. Рай и на сердце человеку приходил.
 
Ибо Адам увеселялся душевно, так как он не оставлял такой деятельности и земледельческой радости. Поэтому, – говорят, – Павел нисколько не противоречит. Разбойник получил «рай», но не получил «Царствия»; получит же оное тогда, когда получат и все те, коих перечислил. По крайней мере, в настоящее время он в раю, который есть место душевного успокоения. Так говорили многие и много раз. Можно сказать, что ничто не мешает быть истинными словам как Господним, так и Павловым и в том случае, если даже Царство Небесное и рай суть одно и то же. Ибо разбойник хотя в раю или в Царствии, и не только он, но и все исчисленные Павлом, однако же он не наслаждается всецелым обладанием благ. Как осужденные не находятся в царских жилищах, но заключены в темницы и стерегутся для предназначенных наказаний, а почетные входят в чертоги царские и пребывают в них, потом, когда настанет время раздачи, удостаиваются даров царских, так и святые, хотя не вкушают еще полного блаженства, однако же, находятся в обителях светлых, полных благовония и, вообще говоря, царских, хотя еще не удостоились окончательного раздаяния царских даров. Так и разбойник, хотя стал теперь в раю, однако же, не наслаждается совершенным блаженством, чтобы «не без нас достиг... совершенства» (Евр.11:40). И такое объяснение, по моему мнению, всех справедливее. Не говорю уже о том, что и дарования святых, проявляющиеся в повседневных чудотворениях, справедливо могут быть названы раем и что все они, поскольку, сподобившись дарований духовных, приняли в оных залог Духа, находятся в раю, хотя не достигли совершенства, и получили Царствие, как говорит Павел в том же послании к Евреям, хотя не получили обещанного. Под словом «обетование» он, очевидно, разумел полноту наслаждения. Итак, они еще не получили всего обещанного, однако же, находятся в Царствии и в раю. Прошу тебя, подивись и сему: как царь какой-нибудь, возвращаясь с победы с трофеями, несет за собой самую лучшую часть добычи, так и Господь, похитив самую лучшую добычу у диавола, ведет оную с Собою, возвращаясь в первоначальное отечество человека, то есть в рай. Он был в раю не Божеством только, но и воспринятой Им мыслящей и разумной душой человеческой, и в раю был с духом и во ад нисходил с душой. Спасши разбойника, Господь связал орудие злобы, согласно Своему предсказанию: связав сильного, вещи его расхитит (Мф.12:29).

 

 

Хвала Оцу Сави на предложеним деловима отачких мишљења! Што се тиче приче о богаташу и Лазару није проблем схватити као причу...Када сам напоменуо јасноћу Свети Отаца и предања мислио сам на то да душа бива свесна после смрти..ништа више...А и да хоћу не бих могао да се супроставим оваквим размишљањима о параболи у Јеванђељу, јер је моја библиотека знатно мања него дечанска! Праштајте оче!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Узгред Оче Саво, замолио бих ако некад стигнете да преведете ово што Теофилакт говори о разбојнику и рају, пошто нисам баш добар познавалац Руског а занимљива ми је тема, или евентуално да ми наведете одакле сте ово узели и има ли ово на српском да се нађе.. Хвала!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

 

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

 

Da dodam..mnogi hriscani ne biraju Boga iz ljubavi,nego iz straha od pakla.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Оцу Сави на предложеним деловима отачких мишљења! Што се тиче приче о богаташу и Лазару није проблем схватити као причу...Када сам напоменуо јасноћу Свети Отаца и предања мислио сам на то да душа бива свесна после смрти..ништа више...А и да хоћу не бих могао да се супроставим оваквим размишљањима о параболи у Јеванђељу, јер је моја библиотека знатно мања него дечанска! Праштајте оче!

 

Ма све је у реду, дискутујемо. Мени ова питања јако помажу да и сам мало више поразмислим о неким стварима јер од силних обавеза и брига везаних за наш живот на КиМ доста зам запоставио оно што је претежније. Што се тачног стања душе после телесне смрти тиче сви ћемо имати прилику да то сами проверимо. Али наша нада мора да сеже као ономе даље од тога, вечном животу у Христу, а не само да нас теши преживљавање душе и свести. А тај вечни живот почиње и овде и сада и ако Бог да треба да се настави у векове векова.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Узгред Оче Саво, замолио бих ако некад стигнете да преведете ово што Теофилакт говори о разбојнику и рају, пошто нисам баш добар познавалац Руског а занимљива ми је тема, или евентуално да ми наведете одакле сте ово узели и има ли ово на српском да се нађе.. Хвала!

 

Ако Бог да намеравам да завршим серију Теофилактових тумачења. Завршио сам Матеја и Марка, али остају Лука и Јован. Прва два сам радио пре свега ослањајући се на грчки текст али сам консултовао и руски и понегде и енглески превод. Текст на руском је доступан на више места на интернету. Ево једног од њих: http://azbyka.ru/otechnik/?Feofilakt_Bolgarskij/tolkovanie_novogo_zaveta

 

Ако нас прати неко ко је добар познавалац руског, а има мало времена могао би да нам преведе тумачење Христових речи упућених покајаном разбојнику из претходне поруке. Мени је највећи проблем време јер до малопре сам имао госте, скоро цео дан.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...