Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Помаже Бог Оче, јуче сте рекли у одговору на питање, зашто се људи удаљавају од Цркве, да је човек спој тела и душе и да душа не може да постоји без тела. Па на конто тога, тео сам да вас питам, како је Господ одржао обећање дато разбојнику у  ЛК.23,43"Заиста кажем ти данас ћеш самном бити у рају" ако душа не може да постоји изван тела? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Учење Православне Цркве кроз њене Свете Оце и Богочовека Христа је било прецизно увек! То је да човек после смрти добија привремено мучење или блаженство очекујући крајњи суд! Смрт душе је одвојеност од Бога а душа може постојати независно од тела, ту Отац није у праву! Послушајмо беседу владике Иринеја и све ће нам бити јасно, а не да дозволимо да нас заводе којекаквим теоријама..Свако може да прича шта хоће али само под условом да је то лично мишљење а не да га излаже као опште Православно! Послушајмо беседу http://www.eparhija-backa.org.rs/novosti/cetrdesetodnevni-parastos-monahinji-nektariji

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свака тврдња да душа не може да постоји ван тела коси се са Светим Писмом јер оно управо супротно и сведочи. Уколико узмемо у обзир да је НАВОДНО истинито ово што високопреподобни отац прича, онда би цела Православна традиција заједно са богослужбеном требала да буде преорана и изокренута у смеру оваквих тврдњи јер се дефинитивно овакве тврдње и наше предање не слажу! Наше славе губе смисао као и парастоси и опела, јер какав је смисао молити се за онога кога нигде нема?? Кренимо да читамо редом свете Оце СВИ СЕ СЛАЖУ у томе да је душа бесмртна по благодати и да је Бог љубављу држи и не да да она пропадне! Можда су неки и говорили, као нпр Оци другог века о томе да је смртна по природи што и јесте тачно, али никад нису тако нешто тврдили да не може ван тела да постоји или још горе, да ишчезава повратком у ништавило!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

molio bih oca Savu da kada ima slobodnog vremena pogleda ovaj klip i kaže nam da li je ovo što je izneseno u istom pravoslavno učenje. Naime, autor (izmedju ostalog) tvrdi sledeće (mislim da ima veze sa pitanjima iznad)

 

http://img811.imageshack.us/img811/9957/u0x7.jpg

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свака тврдња да душа не може да постоји ван тела коси се са Светим Писмом јер оно управо супротно и сведочи. Уколико узмемо у обзир да је НАВОДНО истинито ово што високопреподобни отац прича, онда би цела Православна традиција заједно са богослужбеном требала да буде преорана и изокренута у смеру оваквих тврдњи јер се дефинитивно овакве тврдње и наше предање не слажу! Наше славе губе смисао као и парастоси и опела, јер какав је смисао молити се за онога кога нигде нема?? Кренимо да читамо редом свете Оце СВИ СЕ СЛАЖУ у томе да је душа бесмртна по благодати и да је Бог љубављу држи и не да да она пропадне! Можда су неки и говорили, као нпр Оци другог века о томе да је смртна по природи што и јесте тачно, али никад нису тако нешто тврдили да не може ван тела да постоји или још горе, да ишчезава повратком у ништавило!

 

Jesi li siguran da si na pravi način shvatio oca Savu?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jesi li siguran da si na pravi način shvatio oca Savu?

 

Познате су ми ове ствари у овом клипу. Отац Сава не говори о бесмртности душе! Он каже да она ван тела не може да постоји, што је нетачно! А што се тиче човека, ту је ствар јасна, када наступи смрт душа се раздваја од тела и човек не постоји! Нема га! Васкрсење човека односно поновно спајање душе и тела се дешава на крају историје. Али то треба нагласити да не буде забуне, јер постоје људи који нису теолошки образовани и могу бити збуњени оваквим тврдњама.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovo je tema gde se ocu savi postavljaju pitanja, ako imaš neku nedoumicu ipak pstavi pitanje, nemoj iznositi tvrdnju.

Оче Саво објасните своје ставове о души? Да ли душа премда није цео човек може да постоји ван тела и да ли се слажете са Православним предањем да до другог доласка Христовог душе свесне околности у којима се налазе очекују Страшни суд? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

o.Sava je odgovorio ranije  na slicno pitanje:

Учење Православне Цркве кроз њене Свете Оце и Богочовека Христа је било прецизно увек! То је да човек после смрти добија привремено мучење или блаженство очекујући крајњи суд! Смрт душе је одвојеност од Бога а душа може постојати независно од тела, ту Отац није у праву! Послушајмо беседу владике Иринеја и све ће нам бити јасно, а не да дозволимо да нас заводе којекаквим теоријама..Свако може да прича шта хоће али само под условом да је то лично мишљење а не да га излаже као опште Православно! Послушајмо беседу http://www.eparhija-backa.org.rs/novosti/cetrdesetodnevni-parastos-monahinji-nektariji

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-36#entry987140

 

o.Sava:

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све је ово добро...Али како сад овакве тврдње а  утексту због којег је почела дискусија он каже да ДУША НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ОДВОЈЕНО ОД ТЕЛА! Како сад ово, није ми јасно?? Ја бих замолио модераторе сајта да питају Оца Саву шта он мисли по овом питању, јер ако узмемо у обзир прву тврдњу и онда ову другу, долазимо до извесне контрадикторности...Како то да не може душа постојати ван тела? А онда одједном каже може?? Немојмо да се играмо вртића! Ово су озбиљне богословске ствари, Ако је овај одговор који је мени дат на примедбу оно што отац Сава заиста мисли, онда молим Вас! Скините онај текст са вашег сајта у коме говори да ДУША НЕ МОЖЕ ПОСТОЈАТИ ВАН ТЕЛА...

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све је ово добро...Али како сад овакве тврдње а  утексту због којег је почела дискусија он каже да ДУША НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ОДВОЈЕНО ОД ТЕЛА! Како сад ово, није ми јасно?? Ја бих замолио модераторе сајта да питају Оца Саву шта он мисли по овом питању, јер ако узмемо у обзир прву тврдњу и онда ову другу, долазимо до извесне контрадикторности...Како то да не може душа постојати ван тела? А онда одједном каже може?? Немојмо да се играмо вртића! Ово су озбиљне богословске ствари, Ако је овај одговор који је мени дат на примедбу оно што отац Сава заиста мисли, онда молим Вас! Скините онај текст са вашег сајта у коме говори да ДУША НЕ МОЖЕ ПОСТОЈАТИ ВАН ТЕЛА...

 

Chill brate, to je o.Sava odgovorice ti. Nema razloga za paniku. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li su se Crkveni sabori bavili pitanjem prirode vecnih muka? Na prethodnim stranama vi ste pomenuli ucenje Svetog Jovana Damaskina, ali vecina Svetih otaca je ucila da ce vecne muke da budu i fizicke a ne samo duhovne. Evo dva primera http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/adske_muke.htm  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov12.htm

 

Хвала вам на овим линковима. Веома је корисно читати ове текстове и подсећати се да ће поред вечног блаженства постојати и вечне муке, посебно данас када се под видом апсолутне Божије љубави врло често маргинализује чињеница да ће постојати вечне муке. Као што сам у неким ранијим одговорима наглашавао, важно је увек имати у виду да су вечне муке последица губитка заједнице са Богом и неспособности да се Божија љубав и светлост доживе као вечна радост и блаженство. Верујемо да ће Бог на крају овог века и света престворити, преобразити васцелу творевину и да ће након свеопштег Васкрсења они који су у овоме животу стално тражили заједницу са Богом и кроз Бога са другима живети у вечној и неописивој радости. Они, пак, који су затворили своје срце и душу у мрачну тамницу себељубља, прихвативши своје страсти и грехове као другу, псевдо-природу, остаће заувек неспособни да приме Божију љубав, коју ће доживљавати као муку и бол. 
 
Мислим да се православни сабори никада конкретно нису бавили питањем природе вечних мука иако о овом питању поред еванђелских речи имамо и сведочанства св. отаца и подвижника. У шестом веку, у време цара Јустинијана I дошло је, међутим, до интензивних расправа о погрешним учењима Оригена (185-254) познатог хришћанског богослова и мислиоца који је између осталог заступао идеју о "васпостављењу свега" (αποκατάστασης των πάντων). Наиме, на локалном цариградском сабору који је сазвао патријарх Мина 543 осуђено је ово Оригеново учење које је почивало на тези да ће се на крају читава творевина вратити у своје првобитно стање, односно да ће се и они који су одбили љубав Божију, укључујући и ђавола, на известан начин покајати и вратити Богу. 15 анатема против Оригеновог учења на том локалном сабору потврђено је десет година касније на Петом Васељенском сабору 553. Заједно са овим учењем осуђено је и Оригеново учење о предпостојању душа (питање Оригена је веома комплексно јер сама чињеница да је осуђен од Цркве тек 3 века након своје смрти показује да је непосредан повод било коришћење Оригенових учења од стране каснијих јеретика). 
 
Дакле, саборски је потврђено учење о вечности паклених мука, иако су православни оци наглашавали да су рај и пакао заправо иста стварност која ће се доживљавати на различите начине, у зависности од човековог слободног избора. Дакле, Бог својом љубављу грли и оне у паклу, али они то доживљавају као бол и патњу. То је сасвим другачији приступ од онога који је од Августина, па касније кроз Средњи век преовладао на римокатоличком западу где су се вечне муке и вечно блаженство разумевали више кроз јуридичко поимање Божије правде, па је дошло и до развоја неправославног учења о Чистилишту, у коме се привременим мукама чисте душе оних који су се покајали пред смрт али нису принели довољно дела покајања. Православном истоку овај приступ је увек био стран. У вези контроверзних учења око апокатастазе предлажем да погледате занимљив текст: Есхатологија и коначно обновљење (апокатастаза) код Оригена, Григорија Ниског и Максима Исповедника,  Андреас Андреопулос, http://www.verujem.org/teologija/andreopulos_apokatastaza.htm Оригенови ставови о апокатастази нису били сасвим непознати Цркви ни пре, ни после Оригена, али они који су писали о васпостављењу свега, нпр. Св. Григорије Ниски, никада то нису наметали као опште искуство Цркве, већ су ти ставови остали на нивоу личног богословског мишљења (теологуменон).
 
Конкретно у вези вашег питања, треба нагласити да адске муке нису само духовне природе управо због тога што човек није само душа, већ и тело. Као што без васкрсења тела нема ни потпуног блаженства раја, тако нема ни потпуних адских мука и зато је стање пре свеопштег Васкрсења само привремено стање блаженства или патње. Након свеопштег васкрсења душе и тела ће се поново сјединити и Црква је увек чувала предање да ће се вечне муке доживљавати на известан начин и као физичке муке (неугасиви огањ, плач и шкргут зуба, црв неуспављиви) Међутим, при томе увек треба имати у виду да на Истоку Црква никада није улазила у проблематику тварности адског огња и пакла као простора који издвојен за мучење грешника. Насупрот овим учењима која су била врло распрострањена на римокатоличком западу, Православна Црква је увек чувала предање да ни они у аду неће бити лишени Божије љубави и, штавише, да ће они у аду љубав Божију доживљавати као огањ и патњу. Зато нема суштинске контрадикције између Св. Јована Дамаскина и других св. Отаца са ставовима св. Отаца које налазимо у текстовима које сте приложили. 
 
Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:
 
"...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)
 
Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo 

Dali mozda znate nesto vise o Ceskoj crkvi, jer kako neki mediji pisu tamo preti raskol i jos nisu dobili nastojatelja crkve

 

Након што је претходни првопрестолник чешких земаља и Словачке Христофор у априлу прошле године био умољен да се повуче са трона због озбиљних сумњи и скандала да је преступио црквене каноне, за мјестобљуститеља је поставељен Архиепискп Брна Симеон. Због настале компликоване ситуације затражена је помоћ Васељенског престола и Московске Патријаршије. Након врло мучне ситуације у току наредних 7 месеци у децембру прошле године је коначно одржана седница Синода Чешке и Словачке Цркве уз присуство двојице архијереја из Цариграда и двојице из Москве. Дотадашњи мјестобљуститељ архип. Симеон је смењен са дужности мјестобљуститеља уз озбиљне критике и за новог мјестобљуститеља ове Помесне Цркве изабран је Архиепископ Растислав Прешовски. Архиепископ Симеон је одмах након седнице изашао са својим саопштењем да је он једини канонски представник ове Помесне Цркве, што је изазвало реакцију Цариграда који га је позвао на повратак у канонско јединство. У јануару ове године на ванредном заседању Синода Архиепископ Прешовски Растислав коначно је званично је постао Митрополит чешких земаља и Словачке и првопрестолник ове помесне Цркве, а за новог прашког Архиепискпа изабран је Епископ Јоаким. Православна Васељена остаје у нади да ће овим одлукама бити смирена ситуација у Чешкој и Словачкој и успостављен толико потребни канонски ред и поредак.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...