Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог оче Саво, благословите.

 

Моје питање односи се на дивљу градњу и уништавање шума свуда око манастира и цркви. Како решавате питање неовлашћене градње и заштиту животне средине око српске културне баштине? При овом не мислим само на манастире који су под заштитом УНЕСКО-а, нарочито мислим на оне манастире и цркве што нису под заштитом. Колико је ту структура Цркве, животна средина и природа нарушена? Знам да је грубо нарушена, него има ли ту шта да се спасава где је већина локалног становништва шиптарско становништво? Хвала.

 

Око 40 српских православних светиња постоје тзв. специјалне заштићене зоне. Оне су различитих величина, нпр. око Високих Дечана зона је око 700 хектара, а око мањих цркава зона обухвата само 100 метара у радијусу. У оквиру тих зона постоји забрана за одређене активности (индустрија, путеви и сл) а друге активности су под рестрикцијом и могу се спроводити само уз сагласност СПЦ. Ово сада стоји у посебном закону који су косовске институције званично прогласиле. У оквиру заштићених зона такође јее забрањена и сеча шуме, а главни акценат је да се не дозвољава ништа што би променило амбијент око наших манастира. За ово смо се активно борили још од преговора у Бечу 2007. године. Трудимо се у даљим настојањима да обезбедимо дугорочне међународне гаранције да ће овај режим заштите бити поштован.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oče Savo, blagoslovite. Zanima me da li se slažete sa stavom igumana manastira Podmaine i episkopa niškog o tome da hrišćani ne bi trebalo da se kupaju u moru i letuju i opšte uzevši, da se u letnjim mesecima obnažuju? Hvala

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог оче,

хвала на одговору на претходно просто питање.Овога пута ћу вам поставити мало компликованије питање,у ствари,написаћу Вам своје виђење екуменизма а Ви ми,молим Вас,у Вашем одговору напишите да ли сам и зашто у заблуди што се ове теме тиче.Читајући Светоотачке књиге последњих пар година,гледајући и слушајући предавања архијереја,монаха и свештеника и друге материјале,што про,што контра екуменизма ја сам дошао до закључка даје једино Православна Црква права Христова Црква и једина има Благодат Духа Светога доказан у пракси многобројним чудима,нетљеним моштима Светих,мироточењем,што код других Хришћана није случај.Из књига и видео записа које сам досад прочитао и погледао,а ту би посебно споменуо Светог Владику Николаја,Преподобног Аву Јустина,Светог Серафима Саровског,Старца Гаврила из Бошњана,Старца Тадеја,Старца Гаврила Грузијског и многих мојих савременика монаха и свештеника,закључак се нуди да је тај екуменизам,благо речено,нечасна работа и да нама Православнима никаквог добра не може донети осим губљења Благодати Духа Светога и заједнице за Оцем и Сином.Зар као прави следбехици Спаситеља,наша,тј. дужност наше Цркве није да позовемо браћу залуталу у јерес на покајање и повратак у Једну Саборну и Апостолску Цркву.Ту првенствено мислим на Римокатолике и Протестанте као најбројније Хришћанске јеретике.Гледајући са  стране Светоотачког предања,те Цркве се и не разликују од Адвентиста или Јеховиних сведока на пример јер имају своју измењену Догму прилагођену својим потебама а не речју Христовој и Апостолској.Зар се саслужењем са свестенством и епископима разноразних јереси Хришћанства чак и Јудаизма не губи Благодат Духа Светога и Спаситеља Нашег Исуса Христа.У Литургији Оглашених јасно се каже "Oни који су оглашени нека изађу".Да ли наши Архијереји саслуживањем са Римокатолицима признају ту јерес за цркву једнаку нашој?Лично мислим да прво наша Црква има доста унутрашњих проблема да реши,од монаха Артемија и браће и сестара који су кренули за њим,ову нову Истинску СПЦ,увођење новотарија у Литургијски живот,неуниформност Епархијаи још доста других проблема које разједају ткиво наше Мајке Цркве,па онда Свеправославни дијалог,јер и у православном свету има доста разлика,почев од календара и раскола бас на тему екуменизма.то су по мом скромном мишљењу прави проблеми које треба решавати а сву нашу браћу и Православну и осталих јеретичких Цркава позивати стално на покајње и повратак Христовој науци.Замолио бих Вас да прокоментаришете ово што сам написао и да ми укажете на грешке и дате објашњење истих.Унапред хвала.

Свако добро од Господа

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

 

Нисам баш сасвим разумео први део питања али мислим да је важно нагласити да је обнова цркава важна и за нас али и за косовске власти које сада желе да покажу да могу да створе услове за живот наше Цркве и народа.

 

Обнова је за нас важна јер где год се налазе наше цркве народ је више охрабрен да остане или да се врати уколико су избегли. Од укупно 150 уништених или оштећених цркава обновљено је само око једне трећине. Обнова иде по фазама и посебно је много урађено у Призрену где је обновљена Богословија и неколико храмова. Ове године ЕУ улаже значајна средства за обнову преосталих објеката Богословије у којој ће, ако Бог да, догодине бити још више ученика. Обнова парохијских домова омогућава и обнову парохија па сада имамо свештенике у Пећи, Истоку и Приштини. Свештеници тамо живе са својим породицама и труде се да подстакну расељене на повратак а истовремено помажу онима који нису ни одлазили. Истовремено се гради много нових цркава у већински српским срединама, тако да Црква све нормалније живи и поред свега што смо прошли у претходним годинама.

 

Најтежи део обнове, а то је у суштини гледано и сами циљ обнове материјалних храмова, јесте обнова живе Цркве. То је веома тешко јер је две трећине нашег верног народа још ван Косова и Метохије и не може да се врати у места из којих су избегли. Ипак наше је да чинимо као Црква што до нас стоји и да се надамо у Божију помоћ. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Често уживам уз оно појање браће, како молитва преобрази човека чује се и у гласу, посебно монаха. Помјаните и ову нашу чудну дружину.

 

Лаку ноћ и свако добро од Господа!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молим вас ако сте поставили пар питања на овој теми да се не одомаћујете олако, није тема замишљена са радним насловом " МилошБг пита оца Саву" или "Владан пита оца Саву" ...дајте прилику и другим форумашима да поставе питање.

 

Поставио сам оцу Сави само једно једино питање и на одговор се захвалио.

Стварно и ја ову вашу опаску не могу схватити као нешто добронамјерно, већ напротив, спамовање теме, као и ова моја порука сада.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

otac Sava je dao odgovor ,nije bio borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma...

Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

Share this post


Link to post
Share on other sites

otac Sava je dao odgovor ,nijwe bi borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma... Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

 

 

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      ,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника  Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“

      Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба.
      И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана,  започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија.
      Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“,  и то сасвим оправдано!
      Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут  је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006.  и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“
      У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао.  Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914.  године, да би највеће доживео у периоду  Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник  минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак  комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава.
      Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни  конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека,  док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста.
      У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира.  Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“
      Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару)  играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ 
      Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то:
      Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780);
      Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892);
      Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737);
      Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780);
      Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788);
      Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796);
      Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850);
      Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854);
      Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853);
      Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805);
      Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790);
      Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823);
      Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768);
      Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815);
      Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851);
      Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783);
      Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800);
      Севастијан II, митрополит будимски (1643);
      Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768);
      Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841);
      Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864).
      Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године.
      Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ  горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ  задарски Димитрије Бранковић (1913-1920).
      И  уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква.  Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца.
      Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића.
      Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе  да манастир буде удостојен  части  и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека  Господ  подари вечни покој у Царству Своме.
      Јеромонах Евгеније,
      сабрат  манастира Раковца

      *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа.
       
      У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа.
      О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.
      Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића.
      Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.
      Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније.
      Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.
      Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату.
      Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.
      Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335.
      Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог.
      После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира.
      Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.
      Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру.
      Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског
      Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
       
      Извор: decani.org
×
×
  • Create New...