Jump to content
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог оче Саво, благословите.

 

Моје питање односи се на дивљу градњу и уништавање шума свуда око манастира и цркви. Како решавате питање неовлашћене градње и заштиту животне средине око српске културне баштине? При овом не мислим само на манастире који су под заштитом УНЕСКО-а, нарочито мислим на оне манастире и цркве што нису под заштитом. Колико је ту структура Цркве, животна средина и природа нарушена? Знам да је грубо нарушена, него има ли ту шта да се спасава где је већина локалног становништва шиптарско становништво? Хвала.

 

Око 40 српских православних светиња постоје тзв. специјалне заштићене зоне. Оне су различитих величина, нпр. око Високих Дечана зона је око 700 хектара, а око мањих цркава зона обухвата само 100 метара у радијусу. У оквиру тих зона постоји забрана за одређене активности (индустрија, путеви и сл) а друге активности су под рестрикцијом и могу се спроводити само уз сагласност СПЦ. Ово сада стоји у посебном закону који су косовске институције званично прогласиле. У оквиру заштићених зона такође јее забрањена и сеча шуме, а главни акценат је да се не дозвољава ништа што би променило амбијент око наших манастира. За ово смо се активно борили још од преговора у Бечу 2007. године. Трудимо се у даљим настојањима да обезбедимо дугорочне међународне гаранције да ће овај режим заштите бити поштован.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, blagoslovite. Zanima me da li se slažete sa stavom igumana manastira Podmaine i episkopa niškog o tome da hrišćani ne bi trebalo da se kupaju u moru i letuju i opšte uzevši, da se u letnjim mesecima obnažuju? Hvala

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче,

хвала на одговору на претходно просто питање.Овога пута ћу вам поставити мало компликованије питање,у ствари,написаћу Вам своје виђење екуменизма а Ви ми,молим Вас,у Вашем одговору напишите да ли сам и зашто у заблуди што се ове теме тиче.Читајући Светоотачке књиге последњих пар година,гледајући и слушајући предавања архијереја,монаха и свештеника и друге материјале,што про,што контра екуменизма ја сам дошао до закључка даје једино Православна Црква права Христова Црква и једина има Благодат Духа Светога доказан у пракси многобројним чудима,нетљеним моштима Светих,мироточењем,што код других Хришћана није случај.Из књига и видео записа које сам досад прочитао и погледао,а ту би посебно споменуо Светог Владику Николаја,Преподобног Аву Јустина,Светог Серафима Саровског,Старца Гаврила из Бошњана,Старца Тадеја,Старца Гаврила Грузијског и многих мојих савременика монаха и свештеника,закључак се нуди да је тај екуменизам,благо речено,нечасна работа и да нама Православнима никаквог добра не може донети осим губљења Благодати Духа Светога и заједнице за Оцем и Сином.Зар као прави следбехици Спаситеља,наша,тј. дужност наше Цркве није да позовемо браћу залуталу у јерес на покајање и повратак у Једну Саборну и Апостолску Цркву.Ту првенствено мислим на Римокатолике и Протестанте као најбројније Хришћанске јеретике.Гледајући са  стране Светоотачког предања,те Цркве се и не разликују од Адвентиста или Јеховиних сведока на пример јер имају своју измењену Догму прилагођену својим потебама а не речју Христовој и Апостолској.Зар се саслужењем са свестенством и епископима разноразних јереси Хришћанства чак и Јудаизма не губи Благодат Духа Светога и Спаситеља Нашег Исуса Христа.У Литургији Оглашених јасно се каже "Oни који су оглашени нека изађу".Да ли наши Архијереји саслуживањем са Римокатолицима признају ту јерес за цркву једнаку нашој?Лично мислим да прво наша Црква има доста унутрашњих проблема да реши,од монаха Артемија и браће и сестара који су кренули за њим,ову нову Истинску СПЦ,увођење новотарија у Литургијски живот,неуниформност Епархијаи још доста других проблема које разједају ткиво наше Мајке Цркве,па онда Свеправославни дијалог,јер и у православном свету има доста разлика,почев од календара и раскола бас на тему екуменизма.то су по мом скромном мишљењу прави проблеми које треба решавати а сву нашу браћу и Православну и осталих јеретичких Цркава позивати стално на покајње и повратак Христовој науци.Замолио бих Вас да прокоментаришете ово што сам написао и да ми укажете на грешке и дате објашњење истих.Унапред хвала.

Свако добро од Господа

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, blagoslovite. Zanima me da li se slažete sa stavom igumana manastira Podmaine i episkopa niškog o tome da hrišćani ne bi trebalo da se kupaju u moru i letuju i opšte uzevši, da se u letnjim mesecima obnažuju? Hvala

 

Бог вас благословио. Преосвећени Владика Нишки и подмаински игуман о. Рафаило су дивни људи и велики духовници које искрено ценим и они засигурно имају аргументе за свој став. Наравно, у Цркви не постоји општеобавезан одговор на ваше питање. Можда нисам у праву, али сматрам да у наше време није никакав грех отићи на летовање и одморити се на мору, посебно са децом за коју је то велика радост. Као дете сам радо ишао на море и морам да кажем да ми и сада много недостаје. Сећам се да је покојни прота Арсеније у Требињу био одличан ронилац и сви смо га много волели. Можда би једино монаси требало да избегавају јавне плаже и да одлазак на море евентуално користе само из здравствених разлога.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

 

Нисам баш сасвим разумео први део питања али мислим да је важно нагласити да је обнова цркава важна и за нас али и за косовске власти које сада желе да покажу да могу да створе услове за живот наше Цркве и народа.

 

Обнова је за нас важна јер где год се налазе наше цркве народ је више охрабрен да остане или да се врати уколико су избегли. Од укупно 150 уништених или оштећених цркава обновљено је само око једне трећине. Обнова иде по фазама и посебно је много урађено у Призрену где је обновљена Богословија и неколико храмова. Ове године ЕУ улаже значајна средства за обнову преосталих објеката Богословије у којој ће, ако Бог да, догодине бити још више ученика. Обнова парохијских домова омогућава и обнову парохија па сада имамо свештенике у Пећи, Истоку и Приштини. Свештеници тамо живе са својим породицама и труде се да подстакну расељене на повратак а истовремено помажу онима који нису ни одлазили. Истовремено се гради много нових цркава у већински српским срединама, тако да Црква све нормалније живи и поред свега што смо прошли у претходним годинама.

 

Најтежи део обнове, а то је у суштини гледано и сами циљ обнове материјалних храмова, јесте обнова живе Цркве. То је веома тешко јер је две трећине нашег верног народа још ван Косова и Метохије и не може да се врати у места из којих су избегли. Ипак наше је да чинимо као Црква што до нас стоји и да се надамо у Божију помоћ. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, хвала што си одвојио време да нам се јавиш, велики поздрав и само једно (надам се) лако питање - како си? :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче,

хвала на одговору на претходно просто питање.Овога пута ћу вам поставити мало компликованије питање,у ствари,написаћу Вам своје виђење екуменизма а Ви ми,молим Вас,у Вашем одговору напишите да ли сам и зашто у заблуди што се ове теме тиче.Читајући Светоотачке књиге последњих пар година,гледајући и слушајући предавања архијереја,монаха и свештеника и друге материјале,што про,што контра екуменизма ја сам дошао до закључка даје једино Православна Црква права Христова Црква и једина има Благодат Духа Светога доказан у пракси многобројним чудима,нетљеним моштима Светих,мироточењем,што код других Хришћана није случај.Из књига и видео записа које сам досад прочитао и погледао,а ту би посебно споменуо Светог Владику Николаја,Преподобног Аву Јустина,Светог Серафима Саровског,Старца Гаврила из Бошњана,Старца Тадеја,Старца Гаврила Грузијског и многих мојих савременика монаха и свештеника,закључак се нуди да је тај екуменизам,благо речено,нечасна работа и да нама Православнима никаквог добра не може донети осим губљења Благодати Духа Светога и заједнице за Оцем и Сином.Зар као прави следбехици Спаситеља,наша,тј. дужност наше Цркве није да позовемо браћу залуталу у јерес на покајање и повратак у Једну Саборну и Апостолску Цркву.Ту првенствено мислим на Римокатолике и Протестанте као најбројније Хришћанске јеретике.Гледајући са  стране Светоотачког предања,те Цркве се и не разликују од Адвентиста или Јеховиних сведока на пример јер имају своју измењену Догму прилагођену својим потебама а не речју Христовој и Апостолској.Зар се саслужењем са свестенством и епископима разноразних јереси Хришћанства чак и Јудаизма не губи Благодат Духа Светога и Спаситеља Нашег Исуса Христа.У Литургији Оглашених јасно се каже "Oни који су оглашени нека изађу".Да ли наши Архијереји саслуживањем са Римокатолицима признају ту јерес за цркву једнаку нашој?Лично

мислим да прво наша Црква има доста унутрашњих проблема да реши,од монаха Артемија и браће и сестара који су кренули за њим,ову нову Истинску СПЦ,увођење новотарија у Литургијски живот,неуниформност Епархијаи још доста других проблема које разједају ткиво наше Мајке Цркве,па онда Свеправославни дијалог,јер и у православном свету има доста разлика,почев од календара и раскола бас на тему екуменизма.то су по мом скромном мишљењу прави проблеми које треба решавати а сву нашу браћу и Православну и осталих јеретичких Цркава позивати стално на покајње и повратак Христовој науци.Замолио бих Вас да прокоментаришете ово што сам написао и да ми укажете на грешке и дате објашњење истих.Унапред хвала.

Свако добро од Господа

 

Православна Црква засигурно има пуноћу спасења. Притом је веома важно да на Цркву не гледамо само као организацију у овом времену и простору, која има своје веровање, литургијску традицију и устројство. Црква Христова је један козмички догађај, изнад времена и простора, о чему много лепо поше Св. Максим Исповедник и други Св. Оци. Цео свет је позван да учествује у Цркви која је тело Христово и у њој ми учествујемо кроз евхаристијски начин постојања. Црква је радионица спасења у којој је све створено и пролазно позвано у вечност и нетрулежност. Зато нема Цркве и спасења без Евхаристије којом потврђујемо да смо Црква и уједно је градимо и сачињавамо као удови Христови.

 

Постоје наравно и други неправославни хришћани који су примили тајну Крштења и верују у Господа. Будући да су предање Цркве и Св. Отаца помешали са људским умовањима њима недостаје пуноћа истине. Али не заборавимо да Дух свети дише где хоће. Сетимо се такође и црквене песме која пева: Светим Духом свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености. Светим Духом точе се благодатне струје, напајајући сваку твар да оживи.... У оној мери колико је нека група хришћана одступила од пуноће православног предања, у тој мери је и њихово учешће у Цркви ограниченије и више су под утицајем палих духова. Главни показатељ пуне заједнице са Црквом јесте Евхаристија и због тога немамо заједничко учешће у Евхаристији са инославнима, не зато што су они лоши људи или што ће отићи у пропаст (јер многи су као људи бољи и пожртвованији од нас православних), већ зато што не делимо пуноћу истине. Како ће Господ оне који су рођени и одрасли у инослављу привести пуноћи Цркве не можемо да знамо, али не смемо никада да потценимо милосрђе и љубав Божију. Једно је сигурно, уколико смо ми као православни хришћани испуњени гневом и мржњом или нездравом ревношћу, толико се и сами удаљујемо од пуноће заједнице у Цркви и наше спасење долази у питање. Господ не суди по људској логици и можда ће они који нису у овоме веку упознали пуноћу Христове истине, али су се трудили у вршењу заповести и показивали љубав према ближњем верујући да служе Христу, препознати након свеопштег Васкрсења свога Господа, који ће и њих препознати и позвати у своју вечну заједницу. Зато је осуђивање велики грех. Не можемо тајну Цркве сместити у оквире своје ограничене логике.

 

Стога, све који нису православни или чак нису ни хришћани не смемо гледати са мржњом и презрењем јер су сви они позвани да учествују у телу Христовом и достигну пуноћу раста Христовог. Они нису својом вољом најчешће бирали у којој ће вери и предању одрасти и потребно је да их привучемо љубављу и силом наше вере, да у нама препознају истинске слуге Божије. То је тај здрави и предањски православни ИКУМЕНИЗАМ о коме је посебно говорио и Св. Ава Јустин, што се може видети на основу недавно објављених записа које је сакупио Епископ Атанасије. 

 

Грешка појединих православних ревнитеља је у томе што у ревности да исправе друге православне или инославне хришћане удаљују себе од црквене заједнице и општења у Евхаристији и стварају парацрквене заједнице. Пишући о томе у књизи Екуманизам и време апостасије посебно сам истакао пример Аве Јустина и њему сличних који су указивали на одређене аномалије, али никада нису напустили црквену заједницу већ су остали верни Цркви до последњег свог даха.  

 

У сваком човеку било да је праведник или грешник треба гледати велику тајну Божију и видети потенцијалног сапричасника славе Божије. Нема добрих и лоших људи, већ оних који су духовно оздравили или су на путу оздрављења и они којима је духовни вид помрачен и не виде пуноћу истине. Зато светитељи Божији нису никога мрзели већ су љубављу исправљали, наравно, након што су исправили саме себе покајањем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, хвала што си одвојио време да нам се јавиш, велики поздрав и само једно (надам се) лако питање - како си? :)

 

Хвала добро смо и братија и ја. Много је обавеза ових дана због завршетка градње конака. Дечани много траже али и много дају и увек када је тешко осећамо неизмерну утеху коју нам Господ даје преко нашег заштитника и покровитеља Св. Краља Стефана Дечанског.

 

Користим прилику да овим и свима који прате ова писанија захвалим на питањима и пажњи и пожелим још једну лаку и благословену ноћ.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Често уживам уз оно појање браће, како молитва преобрази човека чује се и у гласу, посебно монаха. Помјаните и ову нашу чудну дружину.

 

Лаку ноћ и свако добро од Господа!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Молим вас ако сте поставили пар питања на овој теми да се не одомаћујете олако, није тема замишљена са радним насловом " МилошБг пита оца Саву" или "Владан пита оца Саву" ...дајте прилику и другим форумашима да поставе питање.

 

Поставио сам оцу Сави само једно једино питање и на одговор се захвалио.

Стварно и ја ову вашу опаску не могу схватити као нешто добронамјерно, већ напротив, спамовање теме, као и ова моја порука сада.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Сава Јањић

Очијука по темама LOL

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

otac Sava je dao odgovor ,nije bio borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma...

Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

otac Sava je dao odgovor ,nijwe bi borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma... Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

 

 

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија.     Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице.   Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје.     Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају.   Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне.   И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота.   Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе.   Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију.     Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса.   У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога.   У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли!   “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика.   Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом.   “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се  у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски.   Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога,  учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека.   Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије.   “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.”   По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе.   Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом.   “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско.   Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању:   “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи.   Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља:   “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир.   “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.”   Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу.   Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника.   Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мошти Светога Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Његовог високопреосвешенства Архиепископа цетињскога Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства и монаштва, свечано враћене у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје се чувају од 1920. године.   Звучни запис беседе   Свети Арсеније је јуче и данас био на поклоњење вјерноме народу у Цркви Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.   Вјерни народ Даниловграда са радошћу је дочекао и цјеливао мошти свога светитеља а добродошлицу Светом Арсенију у светињу Светих аргангела је пожелио Митрополит Амфилохије који је сабране подсјетио на живот овог подвижника.   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Свети Арсеније путник који путује вјековима од времена још када је дошао и постао монах манастира Жиче за вријеме Светога Саве, у чијем братству је био највећи подвижник. Из Жиче је отишао у Пећ, по благослову Светога Саве који га је послао да тражи за архиепископију неко мирније мјесто, пошто је Жича била нападнута од варвара.   “Он нашао Пећ гдје је била древна светиња вјероватно из 6-8. вијека и ту подигао Цркву Светих апостола, чији је наследник био и зато му пјевамо да је равноапостолни, и Цркву Светог Вазнесења”, казао је владика.   Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава је одредио Арсенија себи за наследника на архиепископском пријестолу (1233. године). Св. Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године у манастиру Црнчи у Црној Гори, тадашњем жичком метоху. Одатле је био пренијет и похрањен у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећкој патријаршији, гдје је био неколико вјекова чинећи чудеса и сабирајући народ из свих крајева.   Светитељеве мошти су након насиља отоманске власти однијете из разорене Пећке патријаршије и послије тога ношене и чуване по разним манастирима. Преко манастира Довоље и Мораче мошти су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године а онда пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник.   “Ево опет путује Свети Арсеније и обилази крајеве. Ношен је био и у манастир Косијерево (септембра 2018. године), за благослов народа који тамо живи. А сада ових дана послије 164 године поново је отишао у Куче, гдје су га јуче дочекали са таквом љубављу и поштовањем. Синоћ је преноћио у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје смо јутрос поред његових моштију служили”, рекао је Митрополит.   Нажалост, присјетио се, полиција је пресретала колону возила која је из Куча пратила светитеља до Подгорице и “направила велики неред и једнога младића који чак није ни био у том крсном ходу избацила из кола”.   “Хтјели су да разбију ту кучку литију, али на крају ипак је дао Бог да и поред тих најновијих страдања, Свети Арсеније благослови престони град Подгорицу и ево га поново се вратио овдје у Бјелопавлиће”, бесједио је владика и примјетио да су се Бјелопавлићи послије дугогодишњег безбожништва поново вратили Светом Арсенију, сами себи и својим вјековним предањима, и овај немањићкој лаври.   Захваљујући труду мати Јустине и сестринства манастир Ждребаоник је обновљен, као и народ, што је велики Божји благослов и, како је казао, дјело путешествија нашега Светога Арсенија.   “Он је живи свједок Цркве Божије, Цркве Христове, Светосавске”, рекао је Високопреосвећени и подсјетио да сада безумници који не знају шта је Црква, а уз то су и атеисти, хоће да стварају некакве своје цркве.   “То је први пут у историји да безбожници стварају цркве и по томе ево постајемо познати. Безбожници црногорски хоћу да стварају своје цркве, одричући се од ове Цркве Божје која овдје постоји не само осам вјекова од времена Светог Саве, него постоји од апостолских времена. ”   Подсјетивши да су ови простори били хришћански, и да су проповједници и апостоли били и са Истока и са Запада, владика је нагласио да је временом кирило-методијевска традиција, нарочито од времена Св. Јована Владимира, преовладала на овим просторима и сви који су ту живјели су се опредјелили за Православни исток, за Цркву Јерусалима, за Цркву царског града Константинопоља. Оцијенио је да је то од огромног значења за ове просторе.   “Та Црква постоји вјековима, нарочито од времена Светога Саве и времена његовог наследника Св. Арсенија који је дошао овдје да свједочи то живо јединство Цркве Христове Цркве Божје, Светосавске, које је непрекинуто кроз вјекове. Дај Боже да и ове, који сада измишљају некакве своје идеологије, Бог врати разуму и памети, да се врате Светој цркви Божијој, да се крсте и миропомажу, и дођу и ћивоту Светог Петра, и Светог Василија, и Светог Арсенија, а не да пресрећу и нападају, као што су напали у Никшићу народ Божји који се сабрао око Светога Василија и послије затворили Епископа Јоаникија са свештеницима.”   По његовим ријечима то је једно велико безумље, а Црква је, као и епископи, навикла још од Христа да страда, што свједочи и Свети Арсеније.   “Христос је пострадао, разапет за спасење овога свијета и на том Његовом распећу је све утемељено кроз вјекове што је часно и честито и у Европи и овоме свијету”, рекао је владика.   Даље је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да својим присуством помогне, како је истакао, и оним  Црногорцима који се “претварају у неке Монтенегрине и свима нама да се вратимо Богу живоме, истинитоме, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме”.   “Да се кроз Бога живога и преко Његових светих вратимо једни другима том христоликом, боголиком љубављу. То је оно чему нас учи Свети Арсеније својим присуством: љубави према Богу и једни према другима, том љубављу која не тражи своје него се жртвује, дарује.”   Додао је да кроз Свето причешће примамо Христову љубав – Њега као љубав и преко Светог причешћа се учимо тој љубави и према Богу и једни према другима, на начин како је Христос волио овај свијет.   “Нека Бог даде да се та љубав христолика, боголика, светоарсенијевска зацари међу свима овдје који су се подјелили на разне партија и идеологије па чак и дубље. Сад имамо једна иста мајка, рађа двије нације. То једино има у Црној Гори”, казао је Високопреосвећни.   Као најбитније је нагласио наш повратак Богу као љубави, Христу Господу и свецима Његовим.   “И тако да се вратимо на прави начин једни другима без обзира ко је ко и и коме припада. Молитвама Светог Арсенија, његовим молитвама нека утврди Христос Господ ту љубав, то заједништво, то братство, утемељено на Богу и на светињи Божијој, међу људима и међу свим земаљским народима. И нека би та љубав светоарсенијевска испунила срца, не само нашега народа, него свих земаљских народа”, поручио је на крају свог обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Ждребаоник по повратку моштију Светог  Арсенија у ову древну немањићку светињу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...