Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог оче Саво, благословите.

 

Моје питање односи се на дивљу градњу и уништавање шума свуда око манастира и цркви. Како решавате питање неовлашћене градње и заштиту животне средине око српске културне баштине? При овом не мислим само на манастире који су под заштитом УНЕСКО-а, нарочито мислим на оне манастире и цркве што нису под заштитом. Колико је ту структура Цркве, животна средина и природа нарушена? Знам да је грубо нарушена, него има ли ту шта да се спасава где је већина локалног становништва шиптарско становништво? Хвала.

 

Око 40 српских православних светиња постоје тзв. специјалне заштићене зоне. Оне су различитих величина, нпр. око Високих Дечана зона је око 700 хектара, а око мањих цркава зона обухвата само 100 метара у радијусу. У оквиру тих зона постоји забрана за одређене активности (индустрија, путеви и сл) а друге активности су под рестрикцијом и могу се спроводити само уз сагласност СПЦ. Ово сада стоји у посебном закону који су косовске институције званично прогласиле. У оквиру заштићених зона такође јее забрањена и сеча шуме, а главни акценат је да се не дозвољава ништа што би променило амбијент око наших манастира. За ово смо се активно борили још од преговора у Бечу 2007. године. Трудимо се у даљим настојањима да обезбедимо дугорочне међународне гаранције да ће овај режим заштите бити поштован.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, blagoslovite. Zanima me da li se slažete sa stavom igumana manastira Podmaine i episkopa niškog o tome da hrišćani ne bi trebalo da se kupaju u moru i letuju i opšte uzevši, da se u letnjim mesecima obnažuju? Hvala

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче,

хвала на одговору на претходно просто питање.Овога пута ћу вам поставити мало компликованије питање,у ствари,написаћу Вам своје виђење екуменизма а Ви ми,молим Вас,у Вашем одговору напишите да ли сам и зашто у заблуди што се ове теме тиче.Читајући Светоотачке књиге последњих пар година,гледајући и слушајући предавања архијереја,монаха и свештеника и друге материјале,што про,што контра екуменизма ја сам дошао до закључка даје једино Православна Црква права Христова Црква и једина има Благодат Духа Светога доказан у пракси многобројним чудима,нетљеним моштима Светих,мироточењем,што код других Хришћана није случај.Из књига и видео записа које сам досад прочитао и погледао,а ту би посебно споменуо Светог Владику Николаја,Преподобног Аву Јустина,Светог Серафима Саровског,Старца Гаврила из Бошњана,Старца Тадеја,Старца Гаврила Грузијског и многих мојих савременика монаха и свештеника,закључак се нуди да је тај екуменизам,благо речено,нечасна работа и да нама Православнима никаквог добра не може донети осим губљења Благодати Духа Светога и заједнице за Оцем и Сином.Зар као прави следбехици Спаситеља,наша,тј. дужност наше Цркве није да позовемо браћу залуталу у јерес на покајање и повратак у Једну Саборну и Апостолску Цркву.Ту првенствено мислим на Римокатолике и Протестанте као најбројније Хришћанске јеретике.Гледајући са  стране Светоотачког предања,те Цркве се и не разликују од Адвентиста или Јеховиних сведока на пример јер имају своју измењену Догму прилагођену својим потебама а не речју Христовој и Апостолској.Зар се саслужењем са свестенством и епископима разноразних јереси Хришћанства чак и Јудаизма не губи Благодат Духа Светога и Спаситеља Нашег Исуса Христа.У Литургији Оглашених јасно се каже "Oни који су оглашени нека изађу".Да ли наши Архијереји саслуживањем са Римокатолицима признају ту јерес за цркву једнаку нашој?Лично мислим да прво наша Црква има доста унутрашњих проблема да реши,од монаха Артемија и браће и сестара који су кренули за њим,ову нову Истинску СПЦ,увођење новотарија у Литургијски живот,неуниформност Епархијаи још доста других проблема које разједају ткиво наше Мајке Цркве,па онда Свеправославни дијалог,јер и у православном свету има доста разлика,почев од календара и раскола бас на тему екуменизма.то су по мом скромном мишљењу прави проблеми које треба решавати а сву нашу браћу и Православну и осталих јеретичких Цркава позивати стално на покајње и повратак Христовој науци.Замолио бих Вас да прокоментаришете ово што сам написао и да ми укажете на грешке и дате објашњење истих.Унапред хвала.

Свако добро од Господа

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, blagoslovite. Zanima me da li se slažete sa stavom igumana manastira Podmaine i episkopa niškog o tome da hrišćani ne bi trebalo da se kupaju u moru i letuju i opšte uzevši, da se u letnjim mesecima obnažuju? Hvala

 

Бог вас благословио. Преосвећени Владика Нишки и подмаински игуман о. Рафаило су дивни људи и велики духовници које искрено ценим и они засигурно имају аргументе за свој став. Наравно, у Цркви не постоји општеобавезан одговор на ваше питање. Можда нисам у праву, али сматрам да у наше време није никакав грех отићи на летовање и одморити се на мору, посебно са децом за коју је то велика радост. Као дете сам радо ишао на море и морам да кажем да ми и сада много недостаје. Сећам се да је покојни прота Арсеније у Требињу био одличан ронилац и сви смо га много волели. Можда би једино монаси требало да избегавају јавне плаже и да одлазак на море евентуално користе само из здравствених разлога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче. Захваљујем на одговору.

Такозвана косовска власт има власт над средином и може лако да постиже своје циљеве. Власт је окружена људима који ће урадити било шта да удовоље истој. Шиптари знају циљ њихове власти пре него их она формулише. Хоћу да кажем, окружено се је другима који желе нешто друго у односу на нас Србе. Њихoва снага зависи од тога колико нас виде "православнима", и од  таквог схватања који су то наши конкретни циљеви у ситуацији. Погром 2004 је од таквог једног схватања, зато смо имали толико порушених и спаљених цркви и манастира. Сваки наш циљ биће у будућности схваћен као продужетак те слике, односно да смо имали превише православних храмова.

Моје друго питање. Како формулишете тај циљ шиптарима, ако га уопште формулишете? Односно, каве су наше шансе за градњу нових цркви на КиМ? Као и колико од порушених и спаљених храмова је могуће обновити? Пре свега, да ли је уопште могуће? Хвала. Немам више питања.

 

Нисам баш сасвим разумео први део питања али мислим да је важно нагласити да је обнова цркава важна и за нас али и за косовске власти које сада желе да покажу да могу да створе услове за живот наше Цркве и народа.

 

Обнова је за нас важна јер где год се налазе наше цркве народ је више охрабрен да остане или да се врати уколико су избегли. Од укупно 150 уништених или оштећених цркава обновљено је само око једне трећине. Обнова иде по фазама и посебно је много урађено у Призрену где је обновљена Богословија и неколико храмова. Ове године ЕУ улаже значајна средства за обнову преосталих објеката Богословије у којој ће, ако Бог да, догодине бити још више ученика. Обнова парохијских домова омогућава и обнову парохија па сада имамо свештенике у Пећи, Истоку и Приштини. Свештеници тамо живе са својим породицама и труде се да подстакну расељене на повратак а истовремено помажу онима који нису ни одлазили. Истовремено се гради много нових цркава у већински српским срединама, тако да Црква све нормалније живи и поред свега што смо прошли у претходним годинама.

 

Најтежи део обнове, а то је у суштини гледано и сами циљ обнове материјалних храмова, јесте обнова живе Цркве. То је веома тешко јер је две трећине нашег верног народа још ван Косова и Метохије и не може да се врати у места из којих су избегли. Ипак наше је да чинимо као Црква што до нас стоји и да се надамо у Божију помоћ. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, хвала што си одвојио време да нам се јавиш, велики поздрав и само једно (надам се) лако питање - како си? :)

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче,

хвала на одговору на претходно просто питање.Овога пута ћу вам поставити мало компликованије питање,у ствари,написаћу Вам своје виђење екуменизма а Ви ми,молим Вас,у Вашем одговору напишите да ли сам и зашто у заблуди што се ове теме тиче.Читајући Светоотачке књиге последњих пар година,гледајући и слушајући предавања архијереја,монаха и свештеника и друге материјале,што про,што контра екуменизма ја сам дошао до закључка даје једино Православна Црква права Христова Црква и једина има Благодат Духа Светога доказан у пракси многобројним чудима,нетљеним моштима Светих,мироточењем,што код других Хришћана није случај.Из књига и видео записа које сам досад прочитао и погледао,а ту би посебно споменуо Светог Владику Николаја,Преподобног Аву Јустина,Светог Серафима Саровског,Старца Гаврила из Бошњана,Старца Тадеја,Старца Гаврила Грузијског и многих мојих савременика монаха и свештеника,закључак се нуди да је тај екуменизам,благо речено,нечасна работа и да нама Православнима никаквог добра не може донети осим губљења Благодати Духа Светога и заједнице за Оцем и Сином.Зар као прави следбехици Спаситеља,наша,тј. дужност наше Цркве није да позовемо браћу залуталу у јерес на покајање и повратак у Једну Саборну и Апостолску Цркву.Ту првенствено мислим на Римокатолике и Протестанте као најбројније Хришћанске јеретике.Гледајући са  стране Светоотачког предања,те Цркве се и не разликују од Адвентиста или Јеховиних сведока на пример јер имају своју измењену Догму прилагођену својим потебама а не речју Христовој и Апостолској.Зар се саслужењем са свестенством и епископима разноразних јереси Хришћанства чак и Јудаизма не губи Благодат Духа Светога и Спаситеља Нашег Исуса Христа.У Литургији Оглашених јасно се каже "Oни који су оглашени нека изађу".Да ли наши Архијереји саслуживањем са Римокатолицима признају ту јерес за цркву једнаку нашој?Лично

мислим да прво наша Црква има доста унутрашњих проблема да реши,од монаха Артемија и браће и сестара који су кренули за њим,ову нову Истинску СПЦ,увођење новотарија у Литургијски живот,неуниформност Епархијаи још доста других проблема које разједају ткиво наше Мајке Цркве,па онда Свеправославни дијалог,јер и у православном свету има доста разлика,почев од календара и раскола бас на тему екуменизма.то су по мом скромном мишљењу прави проблеми које треба решавати а сву нашу браћу и Православну и осталих јеретичких Цркава позивати стално на покајње и повратак Христовој науци.Замолио бих Вас да прокоментаришете ово што сам написао и да ми укажете на грешке и дате објашњење истих.Унапред хвала.

Свако добро од Господа

 

Православна Црква засигурно има пуноћу спасења. Притом је веома важно да на Цркву не гледамо само као организацију у овом времену и простору, која има своје веровање, литургијску традицију и устројство. Црква Христова је један козмички догађај, изнад времена и простора, о чему много лепо поше Св. Максим Исповедник и други Св. Оци. Цео свет је позван да учествује у Цркви која је тело Христово и у њој ми учествујемо кроз евхаристијски начин постојања. Црква је радионица спасења у којој је све створено и пролазно позвано у вечност и нетрулежност. Зато нема Цркве и спасења без Евхаристије којом потврђујемо да смо Црква и уједно је градимо и сачињавамо као удови Христови.

 

Постоје наравно и други неправославни хришћани који су примили тајну Крштења и верују у Господа. Будући да су предање Цркве и Св. Отаца помешали са људским умовањима њима недостаје пуноћа истине. Али не заборавимо да Дух свети дише где хоће. Сетимо се такође и црквене песме која пева: Светим Духом свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености. Светим Духом точе се благодатне струје, напајајући сваку твар да оживи.... У оној мери колико је нека група хришћана одступила од пуноће православног предања, у тој мери је и њихово учешће у Цркви ограниченије и више су под утицајем палих духова. Главни показатељ пуне заједнице са Црквом јесте Евхаристија и због тога немамо заједничко учешће у Евхаристији са инославнима, не зато што су они лоши људи или што ће отићи у пропаст (јер многи су као људи бољи и пожртвованији од нас православних), већ зато што не делимо пуноћу истине. Како ће Господ оне који су рођени и одрасли у инослављу привести пуноћи Цркве не можемо да знамо, али не смемо никада да потценимо милосрђе и љубав Божију. Једно је сигурно, уколико смо ми као православни хришћани испуњени гневом и мржњом или нездравом ревношћу, толико се и сами удаљујемо од пуноће заједнице у Цркви и наше спасење долази у питање. Господ не суди по људској логици и можда ће они који нису у овоме веку упознали пуноћу Христове истине, али су се трудили у вршењу заповести и показивали љубав према ближњем верујући да служе Христу, препознати након свеопштег Васкрсења свога Господа, који ће и њих препознати и позвати у своју вечну заједницу. Зато је осуђивање велики грех. Не можемо тајну Цркве сместити у оквире своје ограничене логике.

 

Стога, све који нису православни или чак нису ни хришћани не смемо гледати са мржњом и презрењем јер су сви они позвани да учествују у телу Христовом и достигну пуноћу раста Христовог. Они нису својом вољом најчешће бирали у којој ће вери и предању одрасти и потребно је да их привучемо љубављу и силом наше вере, да у нама препознају истинске слуге Божије. То је тај здрави и предањски православни ИКУМЕНИЗАМ о коме је посебно говорио и Св. Ава Јустин, што се може видети на основу недавно објављених записа које је сакупио Епископ Атанасије. 

 

Грешка појединих православних ревнитеља је у томе што у ревности да исправе друге православне или инославне хришћане удаљују себе од црквене заједнице и општења у Евхаристији и стварају парацрквене заједнице. Пишући о томе у књизи Екуманизам и време апостасије посебно сам истакао пример Аве Јустина и њему сличних који су указивали на одређене аномалије, али никада нису напустили црквену заједницу већ су остали верни Цркви до последњег свог даха.  

 

У сваком човеку било да је праведник или грешник треба гледати велику тајну Божију и видети потенцијалног сапричасника славе Божије. Нема добрих и лоших људи, већ оних који су духовно оздравили или су на путу оздрављења и они којима је духовни вид помрачен и не виде пуноћу истине. Зато светитељи Божији нису никога мрзели већ су љубављу исправљали, наравно, након што су исправили саме себе покајањем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, хвала што си одвојио време да нам се јавиш, велики поздрав и само једно (надам се) лако питање - како си? :)

 

Хвала добро смо и братија и ја. Много је обавеза ових дана због завршетка градње конака. Дечани много траже али и много дају и увек када је тешко осећамо неизмерну утеху коју нам Господ даје преко нашег заштитника и покровитеља Св. Краља Стефана Дечанског.

 

Користим прилику да овим и свима који прате ова писанија захвалим на питањима и пажњи и пожелим још једну лаку и благословену ноћ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Често уживам уз оно појање браће, како молитва преобрази човека чује се и у гласу, посебно монаха. Помјаните и ову нашу чудну дружину.

 

Лаку ноћ и свако добро од Господа!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Молим вас ако сте поставили пар питања на овој теми да се не одомаћујете олако, није тема замишљена са радним насловом " МилошБг пита оца Саву" или "Владан пита оца Саву" ...дајте прилику и другим форумашима да поставе питање.

 

Поставио сам оцу Сави само једно једино питање и на одговор се захвалио.

Стварно и ја ову вашу опаску не могу схватити као нешто добронамјерно, већ напротив, спамовање теме, као и ова моја порука сада.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

otac Sava je dao odgovor ,nije bio borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma...

Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

otac Sava je dao odgovor ,nijwe bi borac protiv ekumenizma,već borac protic sinkretističkog ekumenizma... Lazare brate,znaš li ti šta je humanizam?

 

 

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...