Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Pomaze Bog oce Savo, blagoslovite,I ako nadjete vremena molila bih vas da kazete svoje misljenje o pravoslavnom vidjenju postanka sveta.Oduvek sam verovala da je svet nastao iz ekstaze ljubavi Bozije,recju u kojoj je sila stvaralacka,koja je iz nicega stvorila svet,ziva bica I na kraju coveka.

U to sam verovala I pre nego sam se krstila,a nakon krstenja I zivotom u crkvi,taj stav je prirodno nastavio postojati u meni.

Pre neki dan sam na blogu,koji pise jedan bistar nas teolog procitala njegov stav o tome,I iako u vecini stvari koje pise nailazim na odjek onog u sta I sama verujem da jeste I treba/ne treba da bude Crkva,sada sam se iznenadila,obzirom da I on I mnogi koji su ga podrzali,veruju u teoriju evolucije,iako pravoslavni ljudi.

U redu je da ljudi imaju razlicite poglede,meni je licno samo bilo iznenadjujuce,I nekako mi se ne uklapa sa stvaranjem koje je u bibliji opisano(pa to povlaci nedoslednost),osim ako ne tumacimo potpuno alegorijski nasatanak coveka,zene,itd.Jedino sto mi se ne dopada je to,sto ljudi koji veruju u teor.evolucije,a pravoslavni su ,ne usudjuju se otvoreno priznati zivotinjsko poreklo coveka(koje ova teorija izvodi)kao I to da je onda prica iz postanja zaista alegorija.Sada vidim da crkva I nema jasan stav po ovom pitanju,mada sam bila ubedjena da on ne moze biti drugaciji do kreacionisticki.Na srecu nasla sam I jednu prepisku izmedju oca Serafima Rouza(verujem Svetog) I grckog teologa Dr Aleksandra Kalamirosa.,gde Aleksandar cak otvoreno izjavljuje da je majmun covekov predak(“Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога…… Овај "дах животни", ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно….. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца - прах земаљски, да смо - прах: "И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и "Прах си и у прах ћеш се вратити". Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине………ожији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине”)

I otac Serafim to pohvaljuje recima(И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви "православни еволуционисти", мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој "наивности" неће да верују да је човек стварно "настао од мајмуна" или мајмуноликог бића.)

Htela sam vas zamoliti,da vi kazete vas stav,ukoliko ste ga izgradili po ovom pitanju,I koliko je uopste vazno da Hriscani imaju pravilan pogled na datu stvar,jer otac Serafim kaze da je to vazna I sustinska stvar,kako I sama dozivljavam.

Ostavicu ovde link pomenutog bloga(inace je grupa otvorenog tipa) http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/11/blog-post_14.html

I link gde je prepiska na ovu temu oca Serafima I Aleksandra Kalamirosa (tu pocinje prepiska Aleksandrovim pismima ,pa do kraja knjige) 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/Lat_SerafimRouzTumacenjePostanja97.htm

Ako nadjete vreme za odgovor,zahvaljujem vam unapred! Svako dobro od Gospoda Vama I Vasem bratstvu I sretan pocetak Bozicnog posta!

 

Однос хришћанске вере према еволуцији био је остао једна од кључних тема између богослова и научника од времена када је Чарлс Дарвин 1859. г. објавио своју књигу „О пореклу врста путем природног одабирања или очувањем повлашћених раса у борби за живот“. Намерно наводим цео назив Дарвинове књиге (која је иначе позната под насловом „О пореклу врста“) како бих истакао главне принципе на којима овај британски биолог заснива своје учење.

 

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

 

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година.  Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима.  Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

 

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

 

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да  је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

 

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Оче игумане, да ли би могли чути ваше мишљење у вези ових питања. Одговорите овде да би људима било лакше и прегледније везано за ваше постове.

https://www.pouke.org/forum/topic/30612-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/#entry983766

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30660-%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0/#entry985500

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Есхатолошки пакао, вечна одвојеност од Бога, стање је које ће постојати тек након завршетка овог света и века, односно након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења. До тада, према учењу наше Цркве, постоји стање привременног блаженства праведника и привременог мучења оних који су одбацили љубав Божију муче у својим гресима и страстима као у огњу. Пре доласка Христовог душе су после смрти одлазиле у место мрака и невиђења - Ад (ᾅδης односно јеврејски Sheol). Оне који су очекивали Божију милост и долазак његовог Помазаника блажило је очекивање и нада у Спаситеља. Када је Господ сишао у Ад након своје смрти на крсту они који су живели у том очекивању препознали су Га и узрадовали се Његовој победи над смрћу. Душе праведника Божијих од тада живе у још већој нади и радости јер је суштински скршена и поражена сила смрти. Сама смрт човекова је једно неприродно стање јер смрћу долази до раздвајања човековог телесног и душевног састава. У хришћанском предању тај душевни састав назива се обично душа (ψυχή) али је веома важно да тај појам разликујемо од платонистичке душе која по учењу платониста представља аутентични вид постојања личности и која је назависна од тела које се сматра њеним оковом. Платонистичка душа је вечна не по Божијој вољи и промислу, већ сама по себи и зато Црква никада није прихватила тај концепт.

 

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

 

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:
Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?
Зашто претерујеш у посту?
Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, на канону евхаристије приликом епиклезе користе се ријечи: "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Како се можемо сјећати "другог и славног доласка" с обзиром да се он још није десио?

 

На грчком језику овај део молитве гласи:

Μεμνημένοι τοίνυν τῆς σωτηρίου ταύτης ἐντολῆς καὶ πάντων τῶν ὑπὲρ ἡμῶν γεγενημένων, τοῦ Σταυροῦ, τοῦ Τάφου, τῆς τριημέρου Ἀναστάσεως, τῆς εἰς οὐρανοὺς Ἀναβάσεως, τῆς ἐκ δεξιῶν Καθέδρας, τῆς δευτέρας καὶ ἐνδόξου πάλιν Παρουσίας.

 

Треба имати у виду да је облик Μεμνημένοι (партицип перфекта номитатива множине мушког рода од глагола μιμνήσκομαι) означава са генитивом који му следи не само сећање, већ и подсећање. Дакле подсетивши се те спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно треба да збуде по обећању Господњем.... Ми живимо у сталном очекивању Другог доласка Господњег, васпостављања Царства Божијега и вечног живота, као крајњег стања искупитељсгог домостроја спасења, када ће Господ доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1, 20-23, 1Цол 5, 1-11). Подсетивши се свега тога ми у Св. Литургији узносимо хвалу и благодарност Богу и приносимо дарове ради свих и за све.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, neretko ljudi koji se bave naukom imaju stav da je nauka jedno a crkva, odnosno religija drugo. Ja mislim da su te dve stvari neodvojive ako verujemo u Boga koji nam je dao um, da sami razmišljamo istražujemo svet koji je stvorio za nas i radimo na zajedničkom dobru. Zapravo sve su nekako pokušaji da se crkva etiketira kao nešto što protivureči nauci,  i nauka je podstaknuta  različitim stavovima i nisu svi naučnici nužno nereligiozni, recimo po pitanju Darvina, zar je njegova teorija jedina naučna teorija o postanku i kraj svih saznanja , mislim da nije. Sama crkva se vekovima uporedo sa verom bavila i naučnim radom zar ne ? Da li sam ja možda samo naivčina koja koja spaja nešto što je ipak nespojivo ili su te dve stvari prožete medju sobom ?

 

Наука има за циљ да емпиријски докаже одређене претпоставке, а вера се односи на оно што верујемо и духовно опитујемо. Дакле реч је о два потпуно различита искуства. Иако је савршенство света само по себи један од најлепших позказатеља Божије премудрости, Господ не жели да наш избор да ли ћемо прихватити његову љубав или не услови, односно наметне на силу. Зато се није пред свим људима показао у својој слави као што је то учинио на Тавору пред тројицом изабраних ученика, зато није сишао са крста и сл.. Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће. 

 

Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.

 

Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења. 

 

Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo,blagoslovite.

Upravo sam danas procitao ovaj komentar (koji cu na kraju citirati),koji me je podsetio na neka moja razmisljanja o Hriscanstvu kao religiji i atmosferi koju ona nosi sa sobom,kada sam ranije citao pouke nekih otaca,uglavnom asketa.Prvo sto sam do tada primetio je neka za mene tada (a iskreno i sada) preterana ozbiljnost i to me je dosta onako,da kazem sokiralo.Nikada mi nije bio jasan taj neprijateljski stav mnogih otaca prema prici,smehu,igranju,pevanju...iako su to aktivnosti kojima ljudi skoro uvek iskazuju neku pozitivnu stranu svoje licnosti i koje su sasvim prirodne coveku,od rodjenja.Kasnije sam video u praksi,posmatrajuci ljude iz crkve a pogotovo na ovom forumu da to nije bas tako,da i oni znaju da se nasale,zabave i slicno.

Na primer,mislim da je sv.Justin Popovic govorio da se Hristos nikada nije smejao.Meni je to iz pocetka bilo sumnjivo.Na primer,ona prica iz Jevandjelja kad se igrao sa decom,kazu da su ona tada skakala po njemu,igrala se...jednom recju ga obozavala.A svi znamo na kakve ljude se deca najvise "lepe".Ili ona prica kada je Isus bio na svadbi,gledao sam crtac na tu temu,nekako mi je nelogicno da je bio tako ozbiljan...Pa kao sto sam rekao na pocetku,da citiram tekst koji me je danas naveo da ponovo razmislim o svemu tome i naravno,da cujem vase misljenje na ovu temu:

"Hrišćani predstavljaju Isusa žalosnog i jadnog. Da je on zaista bio takav čovek, niko se ne bi trudio da ga razapne na krst. Ljudi bi ga voleli i poštovali. Proglasili bi ga svecem. Ali, on je bio čovek koji je voleo proslave - voleo je da slavi male stvari u životu - zabavu i druženje sa prijateljima. Davao je drugačiji ton religiji. To je bilo neprihvatljivo, nešto što se nije moglo tolerisati. Morali su da ga razapnu na krst. Morali su da ga zaustave. Morali su da mu kažu da se smiri! Bio je toliko opasan da je bilo riskantno da mu dopuste da živi. Morali su da ga unište. I onda su stvorili svog Isusa, onakvog kakvog bi oni voleli da je bio pravi Isus - žalosnog, jadnog, na krstu. Nije slučajno da je Hrišćanstvo uzelo krst kao simbol. Smrt kao simbol? Raspeti čovek kao simbol? To mora da vas ražalosti!

Kada dođete u crkvu, atmosfera je vrlo tužna. Atmosfera je kao na groblju, mora da bude takva. Crkva je stvorena oko krsta, a ne oko Hrista! Zato ja Hrišćanstvo zovem "krstanstvo". Prostor koji je stvoren u crkvi se nalazi oko krsta. Sklonite krst i Hrišćanstvo će nestati. Neka Hrist zapleše i Hrišćanstvo će nestati. Neka uzme sviralu, neka zasvira, zapeva, onda će se svi vaši biskupi, nadbiskupi, pape i sveštenici zaprepastiti: "Šta ovaj čovek radi?" I opet će ga razapeti. Oni veruju samo u raspeti život, oni mogu da veruju samo u leš. Oni su protiv života. Ljudi koji su odlučili da se Isus razapne su takođe bili biskupi i sveštenici i nadbiskupi. Ali, u to vreme ih nisu tako nazivali - nazivali su ih rabini - ali bila je ista vrsta ljudi, nije bilo nikakve razlike" Ošo (mudrost peska)

Hvala vam i svako dobro od Gospoda. :)

 

Коментар који сте цитирали не изгледа ми да потиче из наше православне традиције. То свакако не значи да је наша вера, вера туге, муке, бола, страдања, да у њој нема радости. Не било тога. Христова проповед и учење Цркве које представља наставак живот историјског присуства Његовог на земљи сваком речју доносе наду и радост. Покајање у хришћанској традицији није приношење наше муке и бола неком далеком и суровом Божанству које од нас тражи да му стално приносимо умилостивљење и жртве како би нас у својој увређеној части помиловао и поштедио вечног мучења. Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

 

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста. 

 

Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор. 

 

У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

 

Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати  и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену. 

 

Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

 

У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

 

Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче благословите.

 

Можете ли ми рећи да ли се неко од братије бави пчеларством. Ако да, колико имате пчелињих заједница?

 

Којим се још делатностима баве дечански монаси?

 

Хвала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче игумане, да ли би могли чути ваше мишљење у вези ових питања. Одговорите овде да би људима било лакше и прегледније везано за ваше постове.

https://www.pouke.org/forum/topic/30612-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/#entry983766

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30660-%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0/#entry985500

 

Ако смо ми сви у Цркви кинонија (заједница), где је онда она. Да ли је заједница остала на чисто формалном, где ми по аутоматизму представљамо Литургијску заједницу само тиме што смо присутни на Литургији?

Где је та заједница после?

Колико се неко дружи са неким из цркве?

Колико помажемо нашој браћи и сестрама у цркви када им је потребна помоћ?

Колико свештеници и народ знају да некоме треба помоћ?

Зар није и кинонија, ако Марку требају дрва за зиму, а Петар зна да Јован има вишак који му не треба, па узме од Јована и да Марку?

Зар није кинонија и разговор?

Ретке су цркве у којима свештенство буде са народом после уз кафу или чај и лепо ћаскање. (зар то исто није кинонија)

Мени је на пример много лепо кад видим на овој нашој форумској кинонији када једни другима помажу. Неко постави питање у статусу и врло брзо добије одговор. Некоме затреба нека помоћ, или добије одговор или му се конкретно помогне. У томе је по мени лепота заједнице љубави, а и смисао.

 

Већ сам на једном месту претходно рекао да је веома важно да се евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора стално преносити на све сфере нашег живота како бисмо живели у евхаристијском поретку. На пример, у манастиру је све засновано на томе и смисао манастирског правила живота (богослужења, разна послушања, заједнички обеди, послушање настојатељу итд) јесте да цео наш живот буде у литургијском поретку. Другим речима, манастирски живот у општежићу продужетак је св. Литургије и представља, колико је то могуће, слику оне стварности којој тежимо и којом ћемо у потпуности да заживимо у есхатолошком Царству Божијем. 

 

Исти принципи требало би да вреде и за породични живот и парохије. Ситуација у којој на богослужење долазимо заједно, али после богослужења наша дружења и живот настављамо, не у заједници оних са којима се причешћујемо, већ са најчешће другим људима, и то на основу заједничке професије, социјалне структуре и интересовања, представља озбиљну аномалију. Најбоље би било када би нашу парохију интензивније доживљавали као своју проширену породицу, да наше радости буду радости свих нас у парохији, као и да заједно делимо тугу и налазимо решења за наше невоље и тешкоће. Ми православни, често се постидимо када видимо да поједине секташке заједнице, које чак и немају уопште евхаристију у предањском смислу, поседују много већу унутрашњу кохезију и упућеност једних на друге. Човек је биће заједнице и тражи да припада заједници. Управо је разлог што многи одлазе у секте у томе што неки у нашој Цркви не доживљавају свуда заједницу која би их носила, у којој би могли да осете смисао свог постојања и која би им могла да помогне у случају било каквих животних тешкоћа. 

 

Колико ће једна парохија заиста живети пуним плућима зависи и од свештеника, али и од иницијативе самих верника. Врло је често свештенику јако тешко да нешто организује уколико не постоји мотивација парохијана, али  не смемо да бежимо и од чињенице да и сами свештеници понекад свој лични живот и породицу предпостављају парохији. Наравно, свештеници имају породице за које морају да се брину, али и та породица је део парохије и свештеник је отац и пастир не само својој породици, већ и свим својим парохијанима за које је одговоран пред Богом. Када ово функционише на прави начин свештенику је породица велики ослонац и подршка у пастирском раду и тада свештеник ништа не губи од квалитета свог породичног живота, већ, штавише, са целом својом породицом је у активном раду у својој парохији. 

 

Ми се окупљамо на богослужења у парохијске цркве, али не само да бисмо узнели хвалу и благодарност Богу, већ и да бисмо заједнички помогли оним члановима парохије који су немоћни, који су болесни, у било каквој невољи. Посебно је важна брига о старима. Добар део старијих особа не може да дође у храм на службу јер нема снаге или могућности. Зато је важно да се о свакоме води брига, да се за старије особе обезбеде седишта у цркви и да се за оне који су теже покретни барем после службе обезбеди хлеб, млеко и све што је потребно. После литургије важно је да се заједнички седне и разговара, да се организују активности, секције, посебан рад за омладину итд. Хришћане је давнина одликовало да су пред Богом сви били једнаки и заједно без обзира на своје социјално порекло и материјалне могућности. Они којима је Бог више дао позвани су да своју љубав према Богу показују тако што ће више помагати оне који су у оскудици. Могу се такође организвати акције прикупљања помоћи за сиромашне људе и ван парохије, посећивање болесних у болницама уз волонтерски рад и много тога другог. 

 

У хришћанском животу на Истоку и на Западу развиле су се извесне особености које опет за собом вуку и специфичне проблеме. Западни менталитет је још од времена Римске империје био увек више практичан и много је пажње посвећивао организацији у Цркви, тако да су се кроз векове на западу посебно развијале социјалне и харитативне активности. Исток је увек по природи био спекулативнији. Наравно, и на Истоку имали смо бројне добротворне установе, не само у Царском граду, већ и посвуда (сетимо се само установа Василија Великог у Кападокији). Ипак је с временом на Истоку више остао акценат на молитви и литургијском животу. У 20том веку у Грчкој под утицајем западних мисионара долази до интензивнијег лаичког организовања и у Православној Цркви и то у виду хришћанских братстава и сестринстава који су развили озбиљну мисионарску, харитативну и издавачку делатност. У новије време након пада комунизма све је више ових активности и у Руској Цркви.

 

На просторима на којима делује СПЦ веома је мало или готово уопште нема харитативних установа које делују под окриљем Цркве (болница, сиротишта, старачких домова, народних кухиња итд). Великим делом то је последица комунизма који је Цркву довео у тешко материјално стање, али, руку на срце, изгледа ни пре тога ситуација није била суштински другачија. Након 20так година од пада комунизма ситуација се исувише споро мења, уз сво дужно поштовање према Епархијама и парохијама које улажу огромне напоре да помогну болеснима, сиромашнима, зависницима од дроге и другима. Зато је ово једна веома важна тема за нашу Цркву и њено сведочење у времену галопирајућег секуларизма. Код римокатолика и протестаната наилазимо на много боље организовану харитативну делатност. Имамо и праксу да млади људи сами волонтерски помажу при болницама, социјалним центрима  да би послужили Богу и ближњима. Тамо је доста развијена свест да ако нешто желимо да учинимо за Бога да треба имати више осећаја за ближње који су у невољи. Међутим, рационализам и секуларизам у западним конфесијама довели су до тога да се Црква почела претварати у невладину хуманитарну организацију, да је понестало духовне соли и данас је много апела да се учини повратак духовним коренима.

 

Сматрам зато да је веома важно да се млади људи који улазе у активнији црквени живот подстичу да поред бављења молитвом и читања аскетске литературе посебну пажњу посвете и активном раду на помоћи другима. Није потребно да се увек чека иницијатива свештеника или Епископа већ ако група људи која има ентузијазма уложи труд и пастири ће препознати ту активност као корисну и добру. Брига о другима у парохији показује да постоји развијена црквена свест јер нам није свеједно што је нека старица у постељи немоћна, што је неко дете болесно у болници, што нам нека сиромашна породица нема средстава да купи огрев или школује децу. Ако не размишљамо о томе, и само се бавимо високопарним теолошким причама или не дао Бог црквеним трачевим,а треба да се добро запитамо колико смо стварно изградили евхаристијску свест, а колико заправо сами себе и једни друге обмањујемо.

 

Хришћанска Црква било на Истоку или на Западу у древна времена једнако је била посвећена литургијском и евхаристисјком животу, као и помоћи сиромашнима и болеснима. Штавише, харитативне активности нису биле споредног карактера, већ су биле органски и логичан наставак евхаристијског скупа и литургијског живота црквених заједница. Различити менталитети који су се стицајем одређених историјских и културних збивања развили на Истоку и Западу више се тичу акцента који се даје на одређени сегмент црквеног живота и било би неправедно рећи да је реч о потпуном раздвајању ова два органски међузависна сектора живота Цркве. Као што је човек биће саздано од душе и тела тако нема ни целовите и функционалне црквене заједнице (парохије, епархије) уколико литургијски живот није употпуњен добротворним радом и то не само професионално запослених лица, већ самих чланова парохија, добровољаца, који на тај начин активно изражавају своју љубав према Богу и ближњем. 

 

Зато увек пред собом морамо да имамо речи Господње: "Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте." Мт. 25, 34-40

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

   

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

 

Искрено не верујем да постоје теолози који не верују у постојање душе. Разлика је у томе што ми хришћани не верујемо у платонистички концепт душе по коме је душа сама по себи вечна и по коме тело представља тамницу душе, те га се требамо ослободити да бисмо постали слободни. Хришћани то никада нису прихватили. Душа не може вечно постојати без тела и зато мора да буде Васкрсења тела да бисмо се оцелотворили у Христу након његовог Другог доласка и Свеопштег Васкрсења. Нажалост, платонистички концепти су прилично ушли у хришћанску свест и многи хришћани постављају питање шта ће нам уопште васкрсење тела када је душа духовна и сама по себи као бестелесна може да оствари већу заједницу са Богом.

 

Хришћани су увек веровали да је човек нераскидиви спој душе и тела. Смрт је зато неприродна јер не може постојати потпуно аутономно и целовито постојање душе након смрти без тела, као што не може бити човековог тела без душе. То наравно не значи да се човек после телесне смрти у потпуности дезинтегрише јер душевни састав човеков не подлеже трулењу и наставља да на известан начин носи слику, отисак (холограм) човекове личности до свеопштег Васкрсења. То стање душе пре свеопштег васкрсења хришћани су називали уснућем и сном јер као у сну задржавамо одређени ниво свести, али не функционишемо у потпуности као целовита и слободна личност. Зато душе након смрти не могу да осете ни пуно блаженство заједнице са Богом, нито пуну муку одсуства те заједнице, већ живе у сталном ишчекивању Васкрсења Христовог и то у једном потпуно другачијем поимању времена од оног што имамо у овом свету. Након васкрсења, наша тела као и целокупна материја неће бити онакви какви су у овом свету. Биће промењени, преображени, али ће постојати и добиће обличије на основу слике коју чува човекова душа. Треба имати у виду да душа није нематеријална, већ је само сроднија анђелској природи и њена материјалност је другачија од материјалности тела и видљиве природе. Човек својим психофизичким саставом представља мост између видљиве и невидљиве творевине, душом и душевним особинама ближи је анђелском свету, о коме толико мало знамо, а својом телесношћу рекапитулира васцелу видљиву творевину. Зато је човек и створен и зато је Син Божији постао човек, а не анђео, да би васцелу видљиву и невидљиву творевину кроз себе вечно сјединио са својим Оцем у Духу Светоме.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.

 

Треба да препустимо науци да истражује у оквирима својих могућности постанак света, живота на земљи и коначно настанак човека. Вероватно ће за нашег живота још много тога новог бити доказано и објашњено. Као што сам рекао, за нас хришћане, важно је да је свет створио Бог из своје неизмерне љубави и да је човек круна творевине која обједињује видљиву и невидљиву творевину. Човек је упућен на Бога и без заједнице са Богом постаје смртан и пропадљив.

 

Треба бити јако опрезан према ригидном протестантском креационизму као и према уско схваћеној теорији еволуције која негира постојање Бога. Извештај о настанку света и човека у Библији треба разумевати на духован начин. На пример, постанак жене од ребра Адамовог показује да је жена створена да би била у заједници са човеком и да зависи од њега, као што је мушкарац упућен на жену као део себе. Свето Писмо се не бави биологијом и анатомијом, већ указује на однос између човека и Бога и човека и жене. Верујем да морамо бити отворени за дубине тајне Божије и да не покушавамо да на основу Св. Писма потврђујемо или оповргавамо научна достигнућа. Једноставно, то су два потпуно различита света и два различита искуства. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:

Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?

Зашто претерујеш у посту?

Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

 

За почетнике у вери веома је важно да буду одмерени и да не претерују у изражавању своје побожности, нарочито уколико живе у средини која нема разумевања за њихово обраћење. Обраћеници би одједном да узлете у Царство небеско и то треба разумети јер су многи од нас то прошли. Родитељима и ближњима треба да покажемо да је наша вера искуство које ће нас као личности још више обогатити и приближити њима и другима. Зато је много корисно да обраћеници поред молитава и читања духовних текстова посебну пажњу посвете већој бризи о својим родитељима и ближњима, да им буду послушнији у свему ономе што се не коси са учењем наше Цркве и да показују већу одговорност у животу (у школи, на послу и сл).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...