Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Pomaze Bog oce Savo, blagoslovite,I ako nadjete vremena molila bih vas da kazete svoje misljenje o pravoslavnom vidjenju postanka sveta.Oduvek sam verovala da je svet nastao iz ekstaze ljubavi Bozije,recju u kojoj je sila stvaralacka,koja je iz nicega stvorila svet,ziva bica I na kraju coveka.

U to sam verovala I pre nego sam se krstila,a nakon krstenja I zivotom u crkvi,taj stav je prirodno nastavio postojati u meni.

Pre neki dan sam na blogu,koji pise jedan bistar nas teolog procitala njegov stav o tome,I iako u vecini stvari koje pise nailazim na odjek onog u sta I sama verujem da jeste I treba/ne treba da bude Crkva,sada sam se iznenadila,obzirom da I on I mnogi koji su ga podrzali,veruju u teoriju evolucije,iako pravoslavni ljudi.

U redu je da ljudi imaju razlicite poglede,meni je licno samo bilo iznenadjujuce,I nekako mi se ne uklapa sa stvaranjem koje je u bibliji opisano(pa to povlaci nedoslednost),osim ako ne tumacimo potpuno alegorijski nasatanak coveka,zene,itd.Jedino sto mi se ne dopada je to,sto ljudi koji veruju u teor.evolucije,a pravoslavni su ,ne usudjuju se otvoreno priznati zivotinjsko poreklo coveka(koje ova teorija izvodi)kao I to da je onda prica iz postanja zaista alegorija.Sada vidim da crkva I nema jasan stav po ovom pitanju,mada sam bila ubedjena da on ne moze biti drugaciji do kreacionisticki.Na srecu nasla sam I jednu prepisku izmedju oca Serafima Rouza(verujem Svetog) I grckog teologa Dr Aleksandra Kalamirosa.,gde Aleksandar cak otvoreno izjavljuje da je majmun covekov predak(“Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога…… Овај "дах животни", ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно….. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца - прах земаљски, да смо - прах: "И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и "Прах си и у прах ћеш се вратити". Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине………ожији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине”)

I otac Serafim to pohvaljuje recima(И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви "православни еволуционисти", мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој "наивности" неће да верују да је човек стварно "настао од мајмуна" или мајмуноликог бића.)

Htela sam vas zamoliti,da vi kazete vas stav,ukoliko ste ga izgradili po ovom pitanju,I koliko je uopste vazno da Hriscani imaju pravilan pogled na datu stvar,jer otac Serafim kaze da je to vazna I sustinska stvar,kako I sama dozivljavam.

Ostavicu ovde link pomenutog bloga(inace je grupa otvorenog tipa) http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/11/blog-post_14.html

I link gde je prepiska na ovu temu oca Serafima I Aleksandra Kalamirosa (tu pocinje prepiska Aleksandrovim pismima ,pa do kraja knjige) 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/Lat_SerafimRouzTumacenjePostanja97.htm

Ako nadjete vreme za odgovor,zahvaljujem vam unapred! Svako dobro od Gospoda Vama I Vasem bratstvu I sretan pocetak Bozicnog posta!

 

Однос хришћанске вере према еволуцији био је остао једна од кључних тема између богослова и научника од времена када је Чарлс Дарвин 1859. г. објавио своју књигу „О пореклу врста путем природног одабирања или очувањем повлашћених раса у борби за живот“. Намерно наводим цео назив Дарвинове књиге (која је иначе позната под насловом „О пореклу врста“) како бих истакао главне принципе на којима овај британски биолог заснива своје учење.

 

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

 

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година.  Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима.  Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

 

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

 

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да  је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

 

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче игумане, да ли би могли чути ваше мишљење у вези ових питања. Одговорите овде да би људима било лакше и прегледније везано за ваше постове.

https://www.pouke.org/forum/topic/30612-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/#entry983766

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30660-%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0/#entry985500

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

 

Есхатолошки пакао, вечна одвојеност од Бога, стање је које ће постојати тек након завршетка овог света и века, односно након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења. До тада, према учењу наше Цркве, постоји стање привременног блаженства праведника и привременог мучења оних који су одбацили љубав Божију муче у својим гресима и страстима као у огњу. Пре доласка Христовог душе су после смрти одлазиле у место мрака и невиђења - Ад (ᾅδης односно јеврејски Sheol). Оне који су очекивали Божију милост и долазак његовог Помазаника блажило је очекивање и нада у Спаситеља. Када је Господ сишао у Ад након своје смрти на крсту они који су живели у том очекивању препознали су Га и узрадовали се Његовој победи над смрћу. Душе праведника Божијих од тада живе у још већој нади и радости јер је суштински скршена и поражена сила смрти. Сама смрт човекова је једно неприродно стање јер смрћу долази до раздвајања човековог телесног и душевног састава. У хришћанском предању тај душевни састав назива се обично душа (ψυχή) али је веома важно да тај појам разликујемо од платонистичке душе која по учењу платониста представља аутентични вид постојања личности и која је назависна од тела које се сматра њеним оковом. Платонистичка душа је вечна не по Божијој вољи и промислу, већ сама по себи и зато Црква никада није прихватила тај концепт.

 

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

 

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
 

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:
Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?
Зашто претерујеш у посту?
Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Oče Savo, blagoslovite! Zanima me vaš stav o batinama tj. da li decu treba tući ili ne :bendoff:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче Саво, на канону евхаристије приликом епиклезе користе се ријечи: "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Како се можемо сјећати "другог и славног доласка" с обзиром да се он још није десио?

 

На грчком језику овај део молитве гласи:

Μεμνημένοι τοίνυν τῆς σωτηρίου ταύτης ἐντολῆς καὶ πάντων τῶν ὑπὲρ ἡμῶν γεγενημένων, τοῦ Σταυροῦ, τοῦ Τάφου, τῆς τριημέρου Ἀναστάσεως, τῆς εἰς οὐρανοὺς Ἀναβάσεως, τῆς ἐκ δεξιῶν Καθέδρας, τῆς δευτέρας καὶ ἐνδόξου πάλιν Παρουσίας.

 

Треба имати у виду да је облик Μεμνημένοι (партицип перфекта номитатива множине мушког рода од глагола μιμνήσκομαι) означава са генитивом који му следи не само сећање, већ и подсећање. Дакле подсетивши се те спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно треба да збуде по обећању Господњем.... Ми живимо у сталном очекивању Другог доласка Господњег, васпостављања Царства Божијега и вечног живота, као крајњег стања искупитељсгог домостроја спасења, када ће Господ доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1, 20-23, 1Цол 5, 1-11). Подсетивши се свега тога ми у Св. Литургији узносимо хвалу и благодарност Богу и приносимо дарове ради свих и за све.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Oče, neretko ljudi koji se bave naukom imaju stav da je nauka jedno a crkva, odnosno religija drugo. Ja mislim da su te dve stvari neodvojive ako verujemo u Boga koji nam je dao um, da sami razmišljamo istražujemo svet koji je stvorio za nas i radimo na zajedničkom dobru. Zapravo sve su nekako pokušaji da se crkva etiketira kao nešto što protivureči nauci,  i nauka je podstaknuta  različitim stavovima i nisu svi naučnici nužno nereligiozni, recimo po pitanju Darvina, zar je njegova teorija jedina naučna teorija o postanku i kraj svih saznanja , mislim da nije. Sama crkva se vekovima uporedo sa verom bavila i naučnim radom zar ne ? Da li sam ja možda samo naivčina koja koja spaja nešto što je ipak nespojivo ili su te dve stvari prožete medju sobom ?

 

Наука има за циљ да емпиријски докаже одређене претпоставке, а вера се односи на оно што верујемо и духовно опитујемо. Дакле реч је о два потпуно различита искуства. Иако је савршенство света само по себи један од најлепших позказатеља Божије премудрости, Господ не жели да наш избор да ли ћемо прихватити његову љубав или не услови, односно наметне на силу. Зато се није пред свим људима показао у својој слави као што је то учинио на Тавору пред тројицом изабраних ученика, зато није сишао са крста и сл.. Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће. 

 

Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.

 

Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења. 

 

Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Oce Savo,blagoslovite.

Upravo sam danas procitao ovaj komentar (koji cu na kraju citirati),koji me je podsetio na neka moja razmisljanja o Hriscanstvu kao religiji i atmosferi koju ona nosi sa sobom,kada sam ranije citao pouke nekih otaca,uglavnom asketa.Prvo sto sam do tada primetio je neka za mene tada (a iskreno i sada) preterana ozbiljnost i to me je dosta onako,da kazem sokiralo.Nikada mi nije bio jasan taj neprijateljski stav mnogih otaca prema prici,smehu,igranju,pevanju...iako su to aktivnosti kojima ljudi skoro uvek iskazuju neku pozitivnu stranu svoje licnosti i koje su sasvim prirodne coveku,od rodjenja.Kasnije sam video u praksi,posmatrajuci ljude iz crkve a pogotovo na ovom forumu da to nije bas tako,da i oni znaju da se nasale,zabave i slicno.

Na primer,mislim da je sv.Justin Popovic govorio da se Hristos nikada nije smejao.Meni je to iz pocetka bilo sumnjivo.Na primer,ona prica iz Jevandjelja kad se igrao sa decom,kazu da su ona tada skakala po njemu,igrala se...jednom recju ga obozavala.A svi znamo na kakve ljude se deca najvise "lepe".Ili ona prica kada je Isus bio na svadbi,gledao sam crtac na tu temu,nekako mi je nelogicno da je bio tako ozbiljan...Pa kao sto sam rekao na pocetku,da citiram tekst koji me je danas naveo da ponovo razmislim o svemu tome i naravno,da cujem vase misljenje na ovu temu:

"Hrišćani predstavljaju Isusa žalosnog i jadnog. Da je on zaista bio takav čovek, niko se ne bi trudio da ga razapne na krst. Ljudi bi ga voleli i poštovali. Proglasili bi ga svecem. Ali, on je bio čovek koji je voleo proslave - voleo je da slavi male stvari u životu - zabavu i druženje sa prijateljima. Davao je drugačiji ton religiji. To je bilo neprihvatljivo, nešto što se nije moglo tolerisati. Morali su da ga razapnu na krst. Morali su da ga zaustave. Morali su da mu kažu da se smiri! Bio je toliko opasan da je bilo riskantno da mu dopuste da živi. Morali su da ga unište. I onda su stvorili svog Isusa, onakvog kakvog bi oni voleli da je bio pravi Isus - žalosnog, jadnog, na krstu. Nije slučajno da je Hrišćanstvo uzelo krst kao simbol. Smrt kao simbol? Raspeti čovek kao simbol? To mora da vas ražalosti!

Kada dođete u crkvu, atmosfera je vrlo tužna. Atmosfera je kao na groblju, mora da bude takva. Crkva je stvorena oko krsta, a ne oko Hrista! Zato ja Hrišćanstvo zovem "krstanstvo". Prostor koji je stvoren u crkvi se nalazi oko krsta. Sklonite krst i Hrišćanstvo će nestati. Neka Hrist zapleše i Hrišćanstvo će nestati. Neka uzme sviralu, neka zasvira, zapeva, onda će se svi vaši biskupi, nadbiskupi, pape i sveštenici zaprepastiti: "Šta ovaj čovek radi?" I opet će ga razapeti. Oni veruju samo u raspeti život, oni mogu da veruju samo u leš. Oni su protiv života. Ljudi koji su odlučili da se Isus razapne su takođe bili biskupi i sveštenici i nadbiskupi. Ali, u to vreme ih nisu tako nazivali - nazivali su ih rabini - ali bila je ista vrsta ljudi, nije bilo nikakve razlike" Ošo (mudrost peska)

Hvala vam i svako dobro od Gospoda. :)

 

Коментар који сте цитирали не изгледа ми да потиче из наше православне традиције. То свакако не значи да је наша вера, вера туге, муке, бола, страдања, да у њој нема радости. Не било тога. Христова проповед и учење Цркве које представља наставак живот историјског присуства Његовог на земљи сваком речју доносе наду и радост. Покајање у хришћанској традицији није приношење наше муке и бола неком далеком и суровом Божанству које од нас тражи да му стално приносимо умилостивљење и жртве како би нас у својој увређеној части помиловао и поштедио вечног мучења. Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

 

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста. 

 

Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор. 

 

У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

 

Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати  и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену. 

 

Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

 

У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

 

Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче благословите.

 

Можете ли ми рећи да ли се неко од братије бави пчеларством. Ако да, колико имате пчелињих заједница?

 

Којим се још делатностима баве дечански монаси?

 

Хвала.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Оче игумане, да ли би могли чути ваше мишљење у вези ових питања. Одговорите овде да би људима било лакше и прегледније везано за ваше постове.

https://www.pouke.org/forum/topic/30612-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/#entry983766

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30660-%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0/#entry985500

 

Ако смо ми сви у Цркви кинонија (заједница), где је онда она. Да ли је заједница остала на чисто формалном, где ми по аутоматизму представљамо Литургијску заједницу само тиме што смо присутни на Литургији?

Где је та заједница после?

Колико се неко дружи са неким из цркве?

Колико помажемо нашој браћи и сестрама у цркви када им је потребна помоћ?

Колико свештеници и народ знају да некоме треба помоћ?

Зар није и кинонија, ако Марку требају дрва за зиму, а Петар зна да Јован има вишак који му не треба, па узме од Јована и да Марку?

Зар није кинонија и разговор?

Ретке су цркве у којима свештенство буде са народом после уз кафу или чај и лепо ћаскање. (зар то исто није кинонија)

Мени је на пример много лепо кад видим на овој нашој форумској кинонији када једни другима помажу. Неко постави питање у статусу и врло брзо добије одговор. Некоме затреба нека помоћ, или добије одговор или му се конкретно помогне. У томе је по мени лепота заједнице љубави, а и смисао.

 

Већ сам на једном месту претходно рекао да је веома важно да се евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора стално преносити на све сфере нашег живота како бисмо живели у евхаристијском поретку. На пример, у манастиру је све засновано на томе и смисао манастирског правила живота (богослужења, разна послушања, заједнички обеди, послушање настојатељу итд) јесте да цео наш живот буде у литургијском поретку. Другим речима, манастирски живот у општежићу продужетак је св. Литургије и представља, колико је то могуће, слику оне стварности којој тежимо и којом ћемо у потпуности да заживимо у есхатолошком Царству Божијем. 

 

Исти принципи требало би да вреде и за породични живот и парохије. Ситуација у којој на богослужење долазимо заједно, али после богослужења наша дружења и живот настављамо, не у заједници оних са којима се причешћујемо, већ са најчешће другим људима, и то на основу заједничке професије, социјалне структуре и интересовања, представља озбиљну аномалију. Најбоље би било када би нашу парохију интензивније доживљавали као своју проширену породицу, да наше радости буду радости свих нас у парохији, као и да заједно делимо тугу и налазимо решења за наше невоље и тешкоће. Ми православни, често се постидимо када видимо да поједине секташке заједнице, које чак и немају уопште евхаристију у предањском смислу, поседују много већу унутрашњу кохезију и упућеност једних на друге. Човек је биће заједнице и тражи да припада заједници. Управо је разлог што многи одлазе у секте у томе што неки у нашој Цркви не доживљавају свуда заједницу која би их носила, у којој би могли да осете смисао свог постојања и која би им могла да помогне у случају било каквих животних тешкоћа. 

 

Колико ће једна парохија заиста живети пуним плућима зависи и од свештеника, али и од иницијативе самих верника. Врло је често свештенику јако тешко да нешто организује уколико не постоји мотивација парохијана, али  не смемо да бежимо и од чињенице да и сами свештеници понекад свој лични живот и породицу предпостављају парохији. Наравно, свештеници имају породице за које морају да се брину, али и та породица је део парохије и свештеник је отац и пастир не само својој породици, већ и свим својим парохијанима за које је одговоран пред Богом. Када ово функционише на прави начин свештенику је породица велики ослонац и подршка у пастирском раду и тада свештеник ништа не губи од квалитета свог породичног живота, већ, штавише, са целом својом породицом је у активном раду у својој парохији. 

 

Ми се окупљамо на богослужења у парохијске цркве, али не само да бисмо узнели хвалу и благодарност Богу, већ и да бисмо заједнички помогли оним члановима парохије који су немоћни, који су болесни, у било каквој невољи. Посебно је важна брига о старима. Добар део старијих особа не може да дође у храм на службу јер нема снаге или могућности. Зато је важно да се о свакоме води брига, да се за старије особе обезбеде седишта у цркви и да се за оне који су теже покретни барем после службе обезбеди хлеб, млеко и све што је потребно. После литургије важно је да се заједнички седне и разговара, да се организују активности, секције, посебан рад за омладину итд. Хришћане је давнина одликовало да су пред Богом сви били једнаки и заједно без обзира на своје социјално порекло и материјалне могућности. Они којима је Бог више дао позвани су да своју љубав према Богу показују тако што ће више помагати оне који су у оскудици. Могу се такође организвати акције прикупљања помоћи за сиромашне људе и ван парохије, посећивање болесних у болницама уз волонтерски рад и много тога другог. 

 

У хришћанском животу на Истоку и на Западу развиле су се извесне особености које опет за собом вуку и специфичне проблеме. Западни менталитет је још од времена Римске империје био увек више практичан и много је пажње посвећивао организацији у Цркви, тако да су се кроз векове на западу посебно развијале социјалне и харитативне активности. Исток је увек по природи био спекулативнији. Наравно, и на Истоку имали смо бројне добротворне установе, не само у Царском граду, већ и посвуда (сетимо се само установа Василија Великог у Кападокији). Ипак је с временом на Истоку више остао акценат на молитви и литургијском животу. У 20том веку у Грчкој под утицајем западних мисионара долази до интензивнијег лаичког организовања и у Православној Цркви и то у виду хришћанских братстава и сестринстава који су развили озбиљну мисионарску, харитативну и издавачку делатност. У новије време након пада комунизма све је више ових активности и у Руској Цркви.

 

На просторима на којима делује СПЦ веома је мало или готово уопште нема харитативних установа које делују под окриљем Цркве (болница, сиротишта, старачких домова, народних кухиња итд). Великим делом то је последица комунизма који је Цркву довео у тешко материјално стање, али, руку на срце, изгледа ни пре тога ситуација није била суштински другачија. Након 20так година од пада комунизма ситуација се исувише споро мења, уз сво дужно поштовање према Епархијама и парохијама које улажу огромне напоре да помогну болеснима, сиромашнима, зависницима од дроге и другима. Зато је ово једна веома важна тема за нашу Цркву и њено сведочење у времену галопирајућег секуларизма. Код римокатолика и протестаната наилазимо на много боље организовану харитативну делатност. Имамо и праксу да млади људи сами волонтерски помажу при болницама, социјалним центрима  да би послужили Богу и ближњима. Тамо је доста развијена свест да ако нешто желимо да учинимо за Бога да треба имати више осећаја за ближње који су у невољи. Међутим, рационализам и секуларизам у западним конфесијама довели су до тога да се Црква почела претварати у невладину хуманитарну организацију, да је понестало духовне соли и данас је много апела да се учини повратак духовним коренима.

 

Сматрам зато да је веома важно да се млади људи који улазе у активнији црквени живот подстичу да поред бављења молитвом и читања аскетске литературе посебну пажњу посвете и активном раду на помоћи другима. Није потребно да се увек чека иницијатива свештеника или Епископа већ ако група људи која има ентузијазма уложи труд и пастири ће препознати ту активност као корисну и добру. Брига о другима у парохији показује да постоји развијена црквена свест јер нам није свеједно што је нека старица у постељи немоћна, што је неко дете болесно у болници, што нам нека сиромашна породица нема средстава да купи огрев или школује децу. Ако не размишљамо о томе, и само се бавимо високопарним теолошким причама или не дао Бог црквеним трачевим,а треба да се добро запитамо колико смо стварно изградили евхаристијску свест, а колико заправо сами себе и једни друге обмањујемо.

 

Хришћанска Црква било на Истоку или на Западу у древна времена једнако је била посвећена литургијском и евхаристисјком животу, као и помоћи сиромашнима и болеснима. Штавише, харитативне активности нису биле споредног карактера, већ су биле органски и логичан наставак евхаристијског скупа и литургијског живота црквених заједница. Различити менталитети који су се стицајем одређених историјских и културних збивања развили на Истоку и Западу више се тичу акцента који се даје на одређени сегмент црквеног живота и било би неправедно рећи да је реч о потпуном раздвајању ова два органски међузависна сектора живота Цркве. Као што је човек биће саздано од душе и тела тако нема ни целовите и функционалне црквене заједнице (парохије, епархије) уколико литургијски живот није употпуњен добротворним радом и то не само професионално запослених лица, већ самих чланова парохија, добровољаца, који на тај начин активно изражавају своју љубав према Богу и ближњем. 

 

Зато увек пред собом морамо да имамо речи Господње: "Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте." Мт. 25, 34-40

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

   

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

 

Искрено не верујем да постоје теолози који не верују у постојање душе. Разлика је у томе што ми хришћани не верујемо у платонистички концепт душе по коме је душа сама по себи вечна и по коме тело представља тамницу душе, те га се требамо ослободити да бисмо постали слободни. Хришћани то никада нису прихватили. Душа не може вечно постојати без тела и зато мора да буде Васкрсења тела да бисмо се оцелотворили у Христу након његовог Другог доласка и Свеопштег Васкрсења. Нажалост, платонистички концепти су прилично ушли у хришћанску свест и многи хришћани постављају питање шта ће нам уопште васкрсење тела када је душа духовна и сама по себи као бестелесна може да оствари већу заједницу са Богом.

 

Хришћани су увек веровали да је човек нераскидиви спој душе и тела. Смрт је зато неприродна јер не може постојати потпуно аутономно и целовито постојање душе након смрти без тела, као што не може бити човековог тела без душе. То наравно не значи да се човек после телесне смрти у потпуности дезинтегрише јер душевни састав човеков не подлеже трулењу и наставља да на известан начин носи слику, отисак (холограм) човекове личности до свеопштег Васкрсења. То стање душе пре свеопштег васкрсења хришћани су називали уснућем и сном јер као у сну задржавамо одређени ниво свести, али не функционишемо у потпуности као целовита и слободна личност. Зато душе након смрти не могу да осете ни пуно блаженство заједнице са Богом, нито пуну муку одсуства те заједнице, већ живе у сталном ишчекивању Васкрсења Христовог и то у једном потпуно другачијем поимању времена од оног што имамо у овом свету. Након васкрсења, наша тела као и целокупна материја неће бити онакви какви су у овом свету. Биће промењени, преображени, али ће постојати и добиће обличије на основу слике коју чува човекова душа. Треба имати у виду да душа није нематеријална, већ је само сроднија анђелској природи и њена материјалност је другачија од материјалности тела и видљиве природе. Човек својим психофизичким саставом представља мост између видљиве и невидљиве творевине, душом и душевним особинама ближи је анђелском свету, о коме толико мало знамо, а својом телесношћу рекапитулира васцелу видљиву творевину. Зато је човек и створен и зато је Син Божији постао човек, а не анђео, да би васцелу видљиву и невидљиву творевину кроз себе вечно сјединио са својим Оцем у Духу Светоме.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.

 

Треба да препустимо науци да истражује у оквирима својих могућности постанак света, живота на земљи и коначно настанак човека. Вероватно ће за нашег живота још много тога новог бити доказано и објашњено. Као што сам рекао, за нас хришћане, важно је да је свет створио Бог из своје неизмерне љубави и да је човек круна творевине која обједињује видљиву и невидљиву творевину. Човек је упућен на Бога и без заједнице са Богом постаје смртан и пропадљив.

 

Треба бити јако опрезан према ригидном протестантском креационизму као и према уско схваћеној теорији еволуције која негира постојање Бога. Извештај о настанку света и човека у Библији треба разумевати на духован начин. На пример, постанак жене од ребра Адамовог показује да је жена створена да би била у заједници са човеком и да зависи од њега, као што је мушкарац упућен на жену као део себе. Свето Писмо се не бави биологијом и анатомијом, већ указује на однос између човека и Бога и човека и жене. Верујем да морамо бити отворени за дубине тајне Божије и да не покушавамо да на основу Св. Писма потврђујемо или оповргавамо научна достигнућа. Једноставно, то су два потпуно различита света и два различита искуства. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:

Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?

Зашто претерујеш у посту?

Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

 

За почетнике у вери веома је важно да буду одмерени и да не претерују у изражавању своје побожности, нарочито уколико живе у средини која нема разумевања за њихово обраћење. Обраћеници би одједном да узлете у Царство небеско и то треба разумети јер су многи од нас то прошли. Родитељима и ближњима треба да покажемо да је наша вера искуство које ће нас као личности још више обогатити и приближити њима и другима. Зато је много корисно да обраћеници поред молитава и читања духовних текстова посебну пажњу посвете већој бризи о својим родитељима и ближњима, да им буду послушнији у свему ономе што се не коси са учењем наше Цркве и да показују већу одговорност у животу (у школи, на послу и сл).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од zoranzoks,
      Помаже Бог свима.
      Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи.
      И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,?
      Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала.
      Зоран
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора.     Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи.   По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији.   „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир.   Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...