Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

У нашој Епархији и Владика Теодосије и сви ми се трудимо да нема подела између северних и јужних Срба на Косову и Метохији. Јако је важно да разумемо једни друге јер смо се након рата нашли у различитим реалностима. С једне стране на северу Косова Албанци никада нису успоставили своју власт, а међународно војно присуство је толерисало српске институције које су наставиле да постоје у непрекинутом континуитету. Зато је север Косова наставио да и после 1999. године мање-више функционише као саставни део уставно-правног поретка Републике Србије. С друге стране, ми који живимо јужно од Ибра након рата нашли смо се на територији којим доминирају Албанци, као већинско становништво. Уследили су прогони, убијања, киднаповања и тешко је у једној или две реченице описати сва страдања која је наш народ на овим просторима подносио да би опстао. Сећам се како су нас у то време тадашњи властодршци у Београду, који су нас и довели у овакву ситуацију, оптуживали говорећи да су прави јунаци напустили Косово јер не желе да служе окупатору, а издајници су остали да служе Албанцима. Какав пример замењених теза! Такође неки политичари на северу Косова (посебно Марко Јакшић и његови следбеници) осуђивали су наш још од 1999. зашто смо успоставили сарадњу са КФОР-ом, а после и са косовским институцијама. Наравно, та сарадња није дошла зато што смо тадашњи Владика и овај народ овде једва дочекали да живимо под албанском влашћу, већ зато што је било неопходно сачувати народ у условима када су људи сваки дан киднаповани и убијани, цркве скрнављене и рушене. Морало се разговарати и са онима са којима никада у нормалним условима не бисмо сели за сто. Нажалост, тада то неки на северу нису могли да разумеју јер се већ успоставила граница на реци Ибру и тамошњи политичари су југ Косова већином гледали као део Албаније. Професионалне патриоте које и данас урлају против Патријарха и Цркве никада нису силазиле јужно од Ибра јер их једноставно то није интересовало. Нас који живимо јужно од Ибра невоља је натерала да се довијамо како знамо и умемо да бисмо опстали у осињем гнезду. Наравно страдање није престало, али би последице биле много горе да нисмо успоставили комуникацију са међународним ии локалним институцијама. То нико не може да оспори. Србија је од рата наовамо радила да север Косова на све начине одвоји од остатка Покрајине и да чак ако треба Косову преда Бујановац и Прешево ради размене. То знам из прве руке јер смо то могли да чујемо од разних тадашњих државних представника са којима смо имали прилику да се виђамо. Међутим, када је ЕУ под снажним утицајем Немачке пре две године коначно одлучила да нема поделе Косова дошло је до заокрета у државној политици који је коначно резултирао Бриселским споразумом у априлу ове године. Лично никада нисам био поборник поделе јер подела подразумева признање остатка Косова као независне државе и поделу српског народа који једино јединствен на овим просторима може да преживи. Знамо да већина Срба живи јужно од Ибра, где се налази и већина наших светиња. Политичари су говорили да Србија мора да добије један део територије Косова, па макар се одрекла већине свог становништва које живи јужно од Ибра. За мене то је био врхунац политичког неморала и цинизма. Али ни Бриселски споразум није био оно што је Србија и српски народ желео. Трагедија наше садашње ситуације је у томе што смо се нашли у ситуацији да бирамо не оно што нам одговара, него да бирамо мање зло да бисмо избегли веће. У овом контексту можемо и морамо схватити Србе северно од Ибра којима је одлука Владе Србије да подржава изборе на Косову и де факто укидање институција Републике Србије на територији северног Косова дошла као тежак ударац и шок. Зато њихову реакцију и бојкот избора од већег дела српског становништва севера могу потпуно да разумем као природну реакцију разочараности. Али, од ината нема вајде и сада је важно да Срби и северно и јужно од Ибра схвате да морају да се заједнички боре да опстану и да треба да се формира Заједница српских општина која би омогућила нашем народу и нашој држави преко овог тела да обезбеди колико је год могуће опстанак нашег народа на овим просторима. Веома је важно у овој ситуацији разликовати наш народ на Северу који разуме ситуацију и осећа солидарност са својом браћом на југу, и поједине политичаре (професионалне патриоте) који су у току ових 14 година заједно са својим рођацима и пријатељима и те како уновчили свој патриотизам и присвајали огромна новчана средства које је осиромашени народ Србије слао најугроженијим на Косову. Данас су управо ти главни букачи, најгласније патриоте, главни критичари Владе Србије, Патријарха и Владике Теодосија. Не може се градити срећа једног дела народа на несрећи другога и солидарност свих Срба на Косову је неопходна ако желимо да останемо и опстанемо као своји на своме.

 

Да ли у "професионалне патриоте", "главне букаче" и "најгласније патриоте" убрајате и владику Атанасија и митрополита Амфилохија? Не знам има ли већих критичара владе и ових избора, и гласнијих патриота од њих двојице.

 

Опростите оче, али не свиђа ми се како заступате своје политичке ставове. Пре свега што све ваше политичке противнике поистовећујете са онима "који су у току ових 14 година заједно са својим рођацима и пријатељима и те како уновчили свој патриотизам и присвајали огромна новчана средства које је осиромашени народ Србије слао најугроженијим на Косову." Таквих има и на вашој политичкој страни, који заступају тренутну политику владе Србије. А никако не треба заборавити да је ова политичка гарнитура дошла на власт обећавајајући потпуно другачију политику према Косову и Метохији, и за оно што раде апсолутно немају подршку у Србији, иако њихове плаћене анкете можда кажу и другачије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Да ли у "професионалне патриоте", "главне букаче" и "најгласније патриоте" убрајате и владику Атанасија и митрополита Амфилохија? Не знам има ли већих критичара владе и ових избора, и гласнијих патриота од њих двојице.

 

Опростите оче, али не свиђа ми се како заступате своје политичке ставове. Пре свега што све ваше политичке противнике поистовећујете са онима "који су у току ових 14 година заједно са својим рођацима и пријатељима и те како уновчили свој патриотизам и присвајали огромна новчана средства које је осиромашени народ Србије слао најугроженијим на Косову." Таквих има и на вашој политичкој страни, који заступају тренутну политику владе Србије. А никако не треба заборавити да је ова политичка гарнитура дошла на власт обећавајајући потпуно другачију политику према Косову и Метохији, и за оно што раде апсолутно немају подршку у Србији, иако њихове плаћене анкете можда кажу и другачије.

 

Немојте да ми импутирате оно што нисам рекао. Говорио сам о појединим политичарима  и личостима на северу Косова, које радије не бих да помињем по имену, и који већ четрнаест година блате нашу Цркву, а истовремено се праве великим патриотама и српским душебрижницима. Управо ти и такви су у име свог патриотизма блатили одмах после рата и Владику Артемија због сарадње са међународном заједницом, а након његовог сукоба са Црквом и рашчињења, кренули су да га хвале као највећег патриоту настављајући да подривају јединство српског народа. Ти људи последње 3 године отворено подстичу поделе у народу и потпирују бунт против СПЦ која им је прихватљива само уколико је по мери њихове политичке и идеолошке ограничености. Зар нису управо ти исти самозвани лидери били први који су ширили најгоре клевете против Митрополита Амфилохија и Еп. Атанасија зато што су они притекли у помоћ Епархији Рашко-призренској да као мјестобљуститељи сачувају епархију од Артемијевог раскола 2010. године. Ових дана ти исти политичари са својим следбеницима организују кампању претњи против својих неистомишљеника, блате наше свештенике и прете употребом физичке силе своим суграђанима. Да ли је то патриотизам? Према томе, можете да кажете све што мислите, али молим вас, немојте доводити двојицу наших најчаснијих архијереја у везу са тим и таквим појединцима и сводити њихов пастирски став на ниво дневне политике и идеологије.

 

Владике Амфилохије и Атанасије имају свој став о политичкој ситуацији који произлази из њихове дубоке бриге и љубави према Косову и Метохији. Њихова брига се не исцрпљује у речима, већ су обојица у најтеже време лично поднели жртву како би помогли овом народу. Сетимо се Митрополита који је након рата својим рукама сахрањивао убијене Србе или Владике Атанасија који је излажући се опасности посећивао енклаве и тешио народ. Лично сам сведок рада и једног и другог и то никада не можемо заборавити. Ова двојица архијереја истовремено дубоко поштују пастирски став Владике Теодосија, који улаже максималне напоре да сачува верни народ и Цркву на овим просторима. Редовно се сусрећу, посећују и служе јер у нашој Цркви архијереји не наступају са становишта политичке идеологије пошто ми имамо нешто што је много важније од птога, а то је наша заједница и љубав у Христу. Новинари и људи оптерећени политичким идеологијама стално покушавају да у Цркви виде или вештачки створе поделе на политичкој основи и не могу да разумеју да наши архијереји понекад могу да имају дијаметрално различите политичке ставове, а да истовремено то ни најмање не нарушава њихов лични однос, братску љубав и заједницу у Христу. Ето у томе се Црква разликује од политичких партија, у којима разлика у ставовима одмах подразумева прекид односа, поделе, цепања, позиве на одговорност, јавни линч, подметања у штампи и слично. 

 

Такође морате да схватите да став Владике Теодосија и нашег свештенства и монаштва око њега није политички став и да ми немамо своје "политичке истомишљенике" као што ни сами нисмо ничији политички следбеници. У овом питању, као и у свим другим питањима везаним за судбину нашег народа не смемо наступати политички и везивати се за било коју политичку групу јер Црква мора да буде изнад политике и партијских програма пошто имамо за циљ да људе окупимо око Христа, а не да их делимо на подобне и неподобне. Ми не идемо около и не причамо о изборима нити смо тиме оптерећени пошто има много важнијих питања за Цркву. Епархија је пре месец дана издала једно саопштење и указала на пут који нам се чини најмање штетан. То наравно не значи да су сви они који бојкотују изборе против Цркве, а  да су они који изађу на изборе вернији чланови Цркве. Ето видите, неразумевање тога  још је један показатељ политизоване свести у нашем народу.  Став Његове Светости Патријарха и Владике Теодосија је њихов лични став који произилази из дубоког осећаја пастирске одговорности, а реч је о два архијереја који имају своју канонску територију на простору КиМ. Али став Епископа о неком друштвеном питању није фатва као у исламу па су сви верници дужни да то тако ураде јер би се у противном нашли као противници Цркве и сносили последице. Такође, ако је се некада мишљење црквених великодостојника подудара у неким питањима са ставовима неке политичке партије то не значи да Црква стоји иза њиховог сваког политичког става. Ово је јако важно разумети.

 

Црква учи људе да буду слободне али и одговорне личности, да буду спремни да озбиљно доносе одлуке, а не диктира им како да организују свој политички живот јер једноставно нисмо за то позвани нити је то мисија Цркве. Из тог разлога Црква не сазива саборе да би расправљала о политици већ да би боље организовала црквени живот. Зато личне ставове наших Епископа и богослова и других црквених личности не смемо гледати са политичког становишта нити пресликавати односе међу политичким струјама и партијама на односе у Цркви. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pojedinci koji su dali sebi za pravo da na bilo koji način kritikuju bilo koga ko (preživljava) na KIM trebalo bi da kupe kartu i odu na Kosmet da vide iz prve ruke kako se dole živi. Jedno je sigurno, pored svih problema u krajevima gde god na KIM ili u Hrvatskoj i dalje gde smo manjina, živi se teško, ali ljudi moraju da nastave život se odvija ovako ili onako, a u tom slučaju može se samo jedno, a to je održavati dijalog sa tom većinom kojom si okružen, ne da bi njima povladjivao, već da bi upravo mogao sačuvati sve ono što su stvarale generacije. Na taj način, Lika, Kordun, Dalmacija, KIM bilo koje mesto za koje smo znali da su srpska, ostaju srpska, jer čuva se baština, a to naši rodjaci, crkva, pa i političari , svi koju su ostali na tim prostorima i rade, i to uz minimalnu podršku Beograda. Ali ne sudim ni tu Srbija je trenutno u rasulu i treba joj minimum deset godina mira da se oporavi od sankcija koje je imala i svega da bi postala država i zaštitila svoje interese na svim prostorima gde žive Srbi. Ono što ne tražiš nećeš nikada ni dobiti, a ti svi ljudi se bore, pa zar život nije borba, neprestana borba, uobičajena svakodnevica svakog ljudskog bića.  Ako se iz ušuškanog Beograda , Novog Sada ili Niša bojite otići na Kosmet, onda možete kupiti kartu pa se uputiti u Dalmaciju, Liku ili Kordun da vidite kako tamo Srbi žive u državi koja je još u EU! Slično kao u pokrajini, ali postoji ta bitna razlika a to je bezbednost. Srbi u Hrvatskoj su sigurni, ali naravno ako sagnu glavu i ćute. Ako ni to ne mogu onda je sličnost sa prostorom Kosova još veća. Treba biti hladne glave ako misliš preživeti, pokušali smo i drugačije, ali su nas zgazili, sad se oporavljamo i budimo pametniji za ubuduće.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво,

 

Да ли сте некада темељно сумњали у постојање самога Бога, који су били узроци сумње и на који начин сте дошли до решења?

 

Морам да искрено кажем да никада нисам могао да замислим овај свет без постојања Бога. Пошто сам крштен тек у 22. години живота, нисам одмах имао јасну идеју Бога и требало је да прођем пут од веровања у неку козмичку хармонију до живог и библијског Бога, чему је много допринело упознавање са православним предањем у току мојих студија англистике у Београду. Редовно сам пратио предавања на Богословском факултету и у сали Патријаршије и предамном су се отварали нови видици. Вера у Бога никада није била нити може да буде последица емпиријског убеђења јер да је тако онда та вера не би била резултат наше слободне и ничим изнуђене одлуке да прихватимо Бога, већ би била наметнута датошћу. Без слободе нема ни љубави, а без обоје нема ни истинске вере у Бога.

 

Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању. 

 

Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза. 

 

Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

молио бих неког ако може да постави линк о оном човеку (мислим да је Албанац из Немачке) који је дете довео у Дечане и на питање зашто је дошао у православну светињу одговорио нешто у смислу - Овде је моћ! ако сам нешто погрешио, опростите

 

Сведоци смо бројних примера како Бог чудесно делује и помаже људима који нису ни православни, па чак ни хришћани. То је пре свега поука нама монасима који живимо уз кивот Св. Краља да не смемо да људе олако делимо на наше и њихове јер Бог од нас тражи да све људе видимо као оне који су позвани у Царство небеско. Искрено могу да кажем да у Дечане нико не долази случајно и да ретко ко оде а да није нешто посебно духовно доживео. Наш највећи успех ће бити ако и нашу светињу Албанци муслимани и сви они који овамо долазе из целог света препознају и доживе пре свега као дом Божији, а нас који овде Богу служимо као Божије слуге. Ако наступамо уско конфесионално и моралистички, а поготово ако наступамо политички, дубоко ћемо се огрешити и о Бога и о његовог угодника Св. Краља Стефана. 

 

Баш у 2004. години, непосредно после стравичног мартовског погрома дође једна албанска католичка породица из Ђаковице у манастир да од Св. Краља измоле здравље за њихову девојчицу која никако није могла да проговори. Прочитали смо молитву и помазали дете јелејем из кандила Светитеља. Након неколико дана опет су дошли, али не да им се поново чита молитва, већ да захвале Богу и Св. Краљу који је помогао девојчици. Недгуо након повратка из манастира девојчица је проговорила. То се, понављам, догодило у 2004. години када су албански екстремисти уништили 35 православних светиња. Дечани су и сами били у опасности јер је на манастир у ноћи 17. на 18. март испаљено 8 минобацачких граната, које, хвала Богу, никога нису повредиле, нити су направиле неку материјалну штету. И овај пример сведочи како Бог и његови угодници гледају на људе, не као припаднике мање или више пријатељских народа (јер нико није могао да бира у ком ће се народу родити), нити на основу политике, већ гледају на њихово срце и веру. Зато је наш посебан задатак у овој светињи да то никада не сметнемо са ума и да увек будемо спремни да свакога ко долази примимо са нелицемерном љубављу. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog oče Savo. Da li postoje pravoslavni Albanci koji su dolazili u Dečane nekada?

 

 

На Косову и Метохији не знам за православне Албанце који су овде рођени и живе, осим једног човека кога сам крстио пре неколико година и који се редовно причешћује и живи православно (али тајно, без знања своје породице). Међутим православних хришћана има у Албанији и често нам долазе одатле групе верника како би се помолили у нашем манастиру и причестили. Успоставили смо са њима веома леп контакт и имамо много пријатеља у Тирани и другим градовима Албаније.

 

Недавно сам читао књигу енглеске списатељице Мери Едит Дарам (High Albania, Mary Edith Durham, A Victorian Traveler's Balkan Odyssey, London 1909). Између осталог, поред приче о путовањем кроз северну Албанију, Дарамова говори и опосети Косову и Метохији. Посебно се задржава на опису Ђаковице одакле је са једном српском породицом путовала на славу манастира, највероватније на празник. Св. Јоаникија Девичког (стр. 232-268). Она помиње да је игуман манастира био православни Албанац. Ево кратког исечка на енглеском језику:

 

"He was a tall, fair, handsome man, very friendly, and much relieved to find I understood Serb. Marko, who knows but little, asked him if he understood Albanian. He laughed heartily, and replied, "I am an Albanian." Born of Albanian parents, he explained he had spoken Albanian only as a child. But having joined the Orthodox Church, he was now a Servian, and Servian was more familiar to him than his mother tongue. So is it in the Debatable Lands. The Serbs have a converted Albanian as head of their monastery, and conversely, one of the most patriotic Albanian priests at Djakova was a Serb by birth–had spoken Serb only as a child, and now had almost forgotten it."

 

Читајући о историји ових простора можемо да научимо да су у Средњем веку преовладавали православни хришћани и да је Латина (римокатолика) било јако мало, већином су то били трговци Дубровчани, у већим градовима и трговиштима, или саски рудари. Они су имали и своје цркве и свештенике. Из краљевских повеља да се закључити да су православни хришћани махом били српског порекла, али је било и Албанаца и Влаха који се такође помињу у повељама. Верујем да су се православни Албанци и Власи на овом простору постепено стопили са православним Србима, исто као што су се Срби који су касније прелазили на ислам природно стопили етнички са Албанцима муслиманима, као већинским муслиманским становништвом. Ако би се урадила нека опсежниија генетска студија преовлађујућих хаплогрупа међу Србима и Албанцима на простору КиМ сигуран сам да би се установило да Срби и Албанци на овом простору немају већих генетских разлика и да је разлика у данашњем менталитету и савременом националном идентитету последица различитог језика, вере и обичаја. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pojedinci koji su dali sebi za pravo da na bilo koji način kritikuju bilo koga ko (preživljava) na KIM trebalo bi da kupe kartu i odu na Kosmet da vide iz prve ruke kako se dole živi. Jedno je sigurno, pored svih problema u krajevima gde god na KIM ili u Hrvatskoj i dalje gde smo manjina, živi se teško, ali ljudi moraju da nastave život se odvija ovako ili onako, a u tom slučaju može se samo jedno, a to je održavati dijalog sa tom većinom kojom si okružen, ne da bi njima povladjivao, već da bi upravo mogao sačuvati sve ono što su stvarale generacije. Na taj način, Lika, Kordun, Dalmacija, KIM bilo koje mesto za koje smo znali da su srpska, ostaju srpska, jer čuva se baština, a to naši rodjaci, crkva, pa i političari , svi koju su ostali na tim prostorima i rade, i to uz minimalnu podršku Beograda. Ali ne sudim ni tu Srbija je trenutno u rasulu i treba joj minimum deset godina mira da se oporavi od sankcija koje je imala i svega da bi postala država i zaštitila svoje interese na svim prostorima gde žive Srbi. Ono što ne tražiš nećeš nikada ni dobiti, a ti svi ljudi se bore, pa zar život nije borba, neprestana borba, uobičajena svakodnevica svakog ljudskog bića.  Ako se iz ušuškanog Beograda , Novog Sada ili Niša bojite otići na Kosmet, onda možete kupiti kartu pa se uputiti u Dalmaciju, Liku ili Kordun da vidite kako tamo Srbi žive u državi koja je još u EU! Slično kao u pokrajini, ali postoji ta bitna razlika a to je bezbednost. Srbi u Hrvatskoj su sigurni, ali naravno ako sagnu glavu i ćute. Ako ni to ne mogu onda je sličnost sa prostorom Kosova još veća. Treba biti hladne glave ako misliš preživeti, pokušali smo i drugačije, ali su nas zgazili, sad se oporavljamo i budimo pametniji za ubuduće.

 

Одличан коментар!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Архимандрит Сава Јањић

Одговор Данас, 17:18

... У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

 

Благословите.

Осим синкретистичког екуменизма који је потпуно неприхватљив, интересује ме Ваше мишљење, и уопште, да ли се помињало у римокатоличко-православном дијалогу, као проблем, факат да је римокатоличка црква, црква-држава. Сјећамо се сви да је Отац Јустин то врло снажно и чини се потпуно оправдано и аргументовано критиковао.... Је ли овакво њихово уређење, осим историјских разлога, можда, последица њиховог погрешног учења о папском примату...

(Њихов контрааргумент, који ми пада на памет, је вјероватно, да се тиме обезбјеђује независност Цркве од свјетовних власти. А опет која је цијена за то? Ми и својим трпљењем тих власти на неки начин свједочимо своју вјеру и Царство које није од овога свијета...)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже бог оче Саво, шта мислите о односу Румунске православне цркве према верницима Српске православне цркве у Источној Србији. 

Благословите

 

Нажалост, Румунска Црква кренула је у успостављање своје црквене структуре (тзв. протопрезвитеријата приобалне Дакије) на простору који канонски припада СПЦ, односно Епархијама Тимочкој и Браничевској. То је у потпуности неприхватљиво и противно канонима јер међусобни односи међу Помесним Црквама регулисани су тако да се на територији која јурисдикцијски припада једној Помесној Цркви не могу успостављати црквене јединице друге, посебно без сагласности матичне Цркве. СПЦ има историјски своју Темишварску Епархију, а Румунима је дозвољено постојање Епархије Дакија Феликс на простору српског Баната, међутим ову равнотежу пореметила је Румунска Црква тако што је самостално проширила своје деловање користећи изговор да су Власи у Источној Србији заправо Румуни који наводно траже јурисдикцију Румунске Патријаршије. Власи су одавно у Српској Православној Цркви, тако да је цела прича о Румунима на територији Источне Србије и формирању незаконитих црквених јединица ништа до једна политичка манипулација која угрожава односе између две сестринске Цркве. Чак и ако би сви Власи тражили службу на румунском или на било ком другом језику, што није случај, наша Црква може да организује такве парохије у оквиру своје јурисдикције, те стога нема никаквог оправдања да клирици Румунске Цркве руше канонски поредак на коме почива саборно јединство Православне Цркве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Немојте да ми импутирате оно што нисам рекао. Говорио сам о појединим политичарима  и личостима на северу Косова, које радије не бих да помињем по имену, и који већ четрнаест година блате нашу Цркву, а истовремено се праве великим патриотама и српским душебрижницима. Управо ти и такви су у име свог патриотизма блатили одмах после рата и Владику Артемија због сарадње са међународном заједницом, а након његовог сукоба са Црквом и рашчињења, кренули су да га хвале као највећег патриоту настављајући да подривају јединство српског народа. Ти људи последње 3 године отворено подстичу поделе у народу и потпирују бунт против СПЦ која им је прихватљива само уколико је по мери њихове политичке и идеолошке ограничености. Зар нису управо ти исти самозвани лидери били први који су ширили најгоре клевете против Митрополита Амфилохија и Еп. Атанасија зато што су они притекли у помоћ Епархији Рашко-призренској да као мјестобљуститељи сачувају епархију од Артемијевог раскола 2010. године. Ових дана ти исти политичари са својим следбеницима организују кампању претњи против својих неистомишљеника, блате наше свештенике и прете употребом физичке силе своим суграђанима. Да ли је то патриотизам? Према томе, можете да кажете све што мислите, али молим вас, немојте доводити двојицу наших најчаснијих архијереја у везу са тим и таквим појединцима и сводити њихов пастирски став на ниво дневне политике и идеологије.

 

Владике Амфилохије и Атанасије имају свој став о политичкој ситуацији који произлази из њихове дубоке бриге и љубави према Косову и Метохији. Њихова брига се не исцрпљује у речима, већ су обојица у најтеже време лично поднели жртву како би помогли овом народу. Сетимо се Митрополита који је након рата својим рукама сахрањивао убијене Србе или Владике Атанасија који је излажући се опасности посећивао енклаве и тешио народ. Лично сам сведок рада и једног и другог и то никада не можемо заборавити. Ова двојица архијереја истовремено дубоко поштују пастирски став Владике Теодосија, који улаже максималне напоре да сачува верни народ и Цркву на овим просторима. Редовно се сусрећу, посећују и служе јер у нашој Цркви архијереји не наступају са становишта политичке идеологије пошто ми имамо нешто што је много важније од птога, а то је наша заједница и љубав у Христу. Новинари и људи оптерећени политичким идеологијама стално покушавају да у Цркви виде или вештачки створе поделе на политичкој основи и не могу да разумеју да наши архијереји понекад могу да имају дијаметрално различите политичке ставове, а да истовремено то ни најмање не нарушава њихов лични однос, братску љубав и заједницу у Христу. Ето у томе се Црква разликује од политичких партија, у којима разлика у ставовима одмах подразумева прекид односа, поделе, цепања, позиве на одговорност, јавни линч, подметања у штампи и слично. 

 

Такође морате да схватите да став Владике Теодосија и нашег свештенства и монаштва око њега није политички став и да ми немамо своје "политичке истомишљенике" као што ни сами нисмо ничији политички следбеници. У овом питању, као и у свим другим питањима везаним за судбину нашег народа не смемо наступати политички и везивати се за било коју политичку групу јер Црква мора да буде изнад политике и партијских програма пошто имамо за циљ да људе окупимо око Христа, а не да их делимо на подобне и неподобне. Ми не идемо около и не причамо о изборима нити смо тиме оптерећени пошто има много важнијих питања за Цркву. Епархија је пре месец дана издала једно саопштење и указала на пут који нам се чини најмање штетан. То наравно не значи да су сви они који бојкотују изборе против Цркве, а  да су они који изађу на изборе вернији чланови Цркве. Ето видите, неразумевање тога  још је један показатељ политизоване свести у нашем народу.  Став Његове Светости Патријарха и Владике Теодосија је њихов лични став који произилази из дубоког осећаја пастирске одговорности, а реч је о два архијереја који имају своју канонску територију на простору КиМ. Али став Епископа о неком друштвеном питању није фатва као у исламу па су сви верници дужни да то тако ураде јер би се у противном нашли као противници Цркве и сносили последице. Такође, ако је се некада мишљење црквених великодостојника подудара у неким питањима са ставовима неке политичке партије то не значи да Црква стоји иза њиховог сваког политичког става. Ово је јако важно разумети.

 

Црква учи људе да буду слободне али и одговорне личности, да буду спремни да озбиљно доносе одлуке, а не диктира им како да организују свој политички живот јер једноставно нисмо за то позвани нити је то мисија Цркве. Из тог разлога Црква не сазива саборе да би расправљала о политици већ да би боље организовала црквени живот. Зато личне ставове наших Епископа и богослова и других црквених личности не смемо гледати са политичког становишта нити пресликавати односе међу политичким струјама и партијама на односе у Цркви. 

 

"Политика је скуп основних принципа и припадајућих смерница којима се усмеравају и лимитирају активности у циљу остваривања дугорочних циљева."

 

У том смислу сам говорио о вашим политичким противницима, и о политици коју заступате везаној за простор Косова и Метохије. Никако не треба поистоветити странчарење, политиканство, са политиком, што се углавном дешава. Ако имамо различите политичке ставове о појединим питањима, не значи да због тога треба мање да се волимо, или чак не дај Боже мрзимо. На мржњу међу политичким противницима управо подстучу политичке странке које делују међу Србима.

 

Само ми се учинило да сте све оне који позивају на бојкот, изједначили са тим појединим политичарима. Владика Атанасије је и те како гласан противник политике коју води ова влада на КиМ, као и гласан критичар патријарха због његовог позива народу да изађу на изборе, упућеног у име цркве, а не у своје лично име, како су пренели медији изјаву патријарха. Исто тако и митрополит Амфилохије вапије да се не излази на изборе и не даје легитимет "држави" Косова.

 

А што се тиче политичара, о њима је боље ћутати. Јер како не прокоментарисати оно што раде политичари из владајућих странака, и какав притисак врше да се пре свега изађе на изборе, а онда и гласа за "напредњачко-социјалистичку" листу, коју проглашавају једином српском, а све остале издајничким. Да не причамо о претњама које врше над тим јадним становништвом, испирајући им мозак да је њихова политика једино решење, једини начин да се преживи. Јер у супротном прете насиљем од стране албанаца, и егзодусом. Страшно је када српска влада прети егзодусом српском становништву. Овакава пропаганда, завођење грађана, мислим да је јединствена од нацистичке Немачке. Мада можда може да се пореди са убеђивањем народа како смо ми у ствари 1999.е победили НАТО, које је трајало све до промена у 2000.ој години.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Архимандрит Сава Јањић

Одговор Данас, 17:18

... У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

 

Благословите.

Осим синкретистичког екуменизма који је потпуно неприхватљив, интересује ме Ваше мишљење, и уопште, да ли се помињало у римокатоличко-православном дијалогу, као проблем, факат да је римокатоличка црква, црква-држава. Сјећамо се сви да је Отац Јустин то врло снажно и чини се потпуно оправдано и аргументовано критиковао.... Је ли овакво њихово уређење, осим историјских разлога, можда, последица њиховог погрешног учења о папском примату...

(Њихов контрааргумент, који ми пада на памет, је вјероватно, да се тиме обезбјеђује независност Цркве од свјетовних власти. А опет која је цијена за то? Ми и својим трпљењем тих власти на неки начин свједочимо своју вјеру и Царство које није од овога свијета...)

 

Већ сам раније говорио да су два историјска развоја Источне и Западне Цркве великим делом последица различите судбине два дела некадашњег јединственог, позноантичког Римског Царства. На Истоку имамо континуитет Римске империје који највећим делом није прекидан варварским нападима, све до словенских и аварских најезди и муслиманских освајања у 7. веку. Нови Рим, Константинопољ, први пут је освојен од неке стране силе 1204. године када су га похарали западни крсташи, док је стари Рим пустошен три пута још у петом веку (410. од Визигота, 455. од Вандала и коначно 476. од Острогота).

 

Цариград је био престони град Империје и присуство цара и патријарха у престоном граду условило је посебан историјски развој Цркве на Истоку. Оптужбе неких историчара да је Источна Црква била под пуном контролом владара и да је изгубила своју самосталност нису нимало основане јер је чињеница да су се многи архиепископи и патријарси цариградски и те како борили да сачувају Цркву од мешања и утицаја световне власти. Цар је имао посебну улогу у друштву и као Христов помазаник представљао се као директни Божији заступник на земљи. Колико год је то у неким историјским периодима било од користи Цркви, толико је то било штетно када би владари постали следбеници јереси.

 

На Западу Римска Црква се слабљењем, а потом и потпуним крахом Западног римског царства 476 године нашла као једини стожер хришћанске цивилизације и културе на просторима Западне Европе. Иако је номинални ауторитет цара у Константинопољу постојао све до 800. г. када је папа Лав Трећи крунисао Карла Великог за цара у Риму, тај турбулентни период између краја 5. и почетка 9. века обележен је општом конфузијом и разградњом административног система Западног царства на чијем простору су се образовале нове државе покрштених варвара. Односи између Цариграда и Рима су политички у овом периоду стално варирали. Овај период обележили су бурни догађаји. Најпре је дошао Готски рат (535-554) када је цело италијанско полуострво претрпело стравична разарања у сукобу Јустинијанове царске војске и Острогота. Многи Римљани су већ тада развили анти-грчко расположење јер је период владавине Острогота био много стабилнији него што је био случај након пировске Јустинијанове реконквисте полуострва. Последњи римски цар који је посетио стари Рим био је Фока и у његову част је тада на форуму подигнут меморијални стуб 608. г. После тога цареви су све више запостављали Запад. Словенска инвазија Балкана у 7. веку, као и муслиманска освајања Сирије, Палестине и Египта донела су нове промене. У то време још су цео Илирик, Грчка, Пелопонез, Крит и јужна Италија били под јурисдикцијом Рима. На простор Италије сливао се велики број грчких монаха са Блиског истока и Балкана тако да је утицај источне хришћанске традиције у Римској Цркви нагло порастао. Јужна Италија била је препуна манастира и подвижника избеглих пред најездама. Источни делови Царства су у то време били захваћени расправама око монетелитизма (638-654) тако да су и монаси из других крајева Империје бежали на простор римске јурисдикције где је лакше било сачувати православну веру и склонити се од царева који су тражили на све начине верски компромис па макар и на штету чистоте вере. Међу онима који су у Риму нашли уточиште био је и Св. Максим Исповедник који ће доживети прогон и страдање заједно са папом Мартином средином 7. века. Након 6. васељенског сабора долази до смиривања ситуације, а крајем 7. и почетком 8. века на римски престо ступа низ грчких папа. Нова бура настаје почетком 8. века када је цар Лав Исавријанац започео борбу против икона 726. године. Кључни моменат који је довео до лома између хришћанског Истока и Запада изгледа да је била одлука Исавријанца 732. да папску територију и поседе (Patrimonium Sancti Petri) на Сицилији и Јужној Италији припоји јурисдикцији Цариградске Патријаршије која је у то време била у рукама јеретика иконобораца. Убрзо је Цариграду припојио и цео Илирик, укључујући древне катедре Солуна, Коринта, Никопоља, Атине, Патре и др. Папа Захарија који је на римски престо ступио 741. године био је последњи папа који је обавестио Цариград о свом ступању на трон тражећи царско одобрење. Вишевековни раздор већ је био цементиран. Отуда је одлука папе Лава Трећег да крунише франачког краља Карла Великог за Римског императора био коначан избор који је римски престо културно и историјски једном за свагда везао за германски Запад. Отада германски утицај Франака постаје све јачи у структурама Римске Цркве, што је коначно 1054. године довело и до почетка формалног раскида који траје до данашњег дана.

 

Овај историјски развој догађаја веома је важан јер можемо и у једном оваквом површном осврту да видимо како су се хришћански Исток и Запад све више политички, културно и духовно раздвајали. Постоји мишљење да је главни проблем био у губитку хришћанског универзализма на обе стране. Западњаци критикују Исток да је од Јустинијана надаље кренуо у хеленизацију хришћанске римске империје и да је изгубио васељенску свест о јединству Истока и Запада. Исток је опет с друге стране критиковао Запад да је издао Римску империју поклонивши се варварском краљу који је формирао конкурентско Римско царство на Западу. Римска Црква је критикована да је кроз германске утицаје изгубила добрим делом органску везу са светоотачком традицијом која је понајвише почивала на источним оцима. Изгледа да су и једни и други били у праву на свој начин. Нестанком јединствене хришћанске Римске империје дошло је до расцепа између Цркава Истока и Запада.

 

Оно што је сада важно јесте да се у светлу ових историјских збивања боље разуме зашто су се на Истоку и Западу развијале тако специфичне и различите идеје о структури Цркве. Слабљењем Ромејског царства и коначно његовим падом 1453. Источна Православна Црква нашла се у процесу јачања националних цркава које су већ мање или више деловале независно од Цариграда. Овај процес се наставио и у наредним вековима, тако да је на просторима Источне Цркве настало више националних јурисдикција које су имале посебан значај у очувању православног идентитета новоформираних народа у бурним историјским збивањима који су уследили. Запад је с друге стране сачувао централизовану структуру Римске Цркве која је врло брзо инкорпорирала традиције појединих јачих западних цркава као што су биле Миланска и Галиканска. Римски папа је у периоду раног средњег века већ наступао као реинкарнација римског цезара са својим кардиналима, куријом и осећајем империјалне власти и ауторитета која се по веровању Рима протезала на васцелу хришћанску васељену. Црква на Истоку у то време стално је била у борби да очува своју самосталност у односу на царску власт, а посебно касније под османском управом у односу на султане и везире који су упорно покушавали да своје хришћанске поданике контролилшу преко својих кандидата за патријаршијски престо. Колико је то све било мучно и тешко види се по броју цариградских патријараха који су у том периоду насилно смењени са свог трона или који су по више пута враћани на престо, али и у судбини патријараха Антиохије и Александрије који су често више времена резидирали ван својих катедри, далеко од своје пастве која је у све већем броју прелазила на ислам.

 

Данас и Римокатоличка црква и Православна мање више постоје у истом политичком и културном контексту савремене цивилизације и стога се поставља озбиљно питање колико неки модели који су настали и развијани под утицајем историјских догађаја у прошлости представљају анахронизме и колико они спречавају покушаје успостављања хришћанског јединства Истока и Запада. Ово је једна од најизазовнијих тема у дијалогу наше Цркве и римокатолика, па се можемо надати да ће продубљивање разумевања једни других кроз дијалог знатно помоћи да се барем оне разлике које су последица историјских и политичких збивања скину са дневног реда. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сведоци смо бројних примера како Бог чудесно делује и помаже људима који нису ни православни, па чак ни хришћани. То је пре свега поука нама монасима који живимо уз кивот Св. Краља да не смемо да људе олако делимо на наше и њихове јер Бог од нас тражи да све људе видимо као оне који су позвани у Царство небеско. Искрено могу да кажем да у Дечане нико не долази случајно и да ретко ко оде а да није нешто посебно духовно доживео. Наш највећи успех ће бити ако и нашу светињу Албанци муслимани и сви они који овамо долазе из целог света препознају и доживе пре свега као дом Божији, а нас који овде Богу служимо као Божије слуге. Ако наступамо уско конфесионално и моралистички, а поготово ако наступамо политички, дубоко ћемо се огрешити и о Бога и о његовог угодника Св. Краља Стефана. 

 

Баш у 2004. години, непосредно после стравичног мартовског погрома дође једна албанска католичка породица из Ђаковице у манастир да од Св. Краља измоле здравље за њихову девојчицу која никако није могла да проговори. Прочитали смо молитву и помазали дете јелејем из кандила Светитеља. Након неколико дана опет су дошли, али не да им се поново чита молитва, већ да захвале Богу и Св. Краљу који је помогао девојчици. Недгуо након повратка из манастира девојчица је проговорила. То се, понављам, догодило у 2004. години када су албански екстремисти уништили 35 православних светиња. Дечани су и сами били у опасности јер је на манастир у ноћи 17. на 18. март испаљено 8 минобацачких граната, које, хвала Богу, никога нису повредиле, нити су направиле неку материјалну штету. И овај пример сведочи како Бог и његови угодници гледају на људе, не као припаднике мање или више пријатељских народа (јер нико није могао да бира у ком ће се народу родити), нити на основу политике, већ гледају на њихово срце и веру. Зато је наш посебан задатак у овој светињи да то никада не сметнемо са ума и да увек будемо спремни да свакога ко долази примимо са нелицемерном љубављу. 

 

 

„Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“)

 

na ovo sam mislio

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30293-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE-%D1%83-%D0%B7%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%88%D1%82%D1%83-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%88%D1%82%D1%83%D1%98%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, пошто су многа мишљења подељена, и међу светим оцима и верницима, какав је ваш став поводом причешћивања жена у току месечнице?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Опростите, али морам да кажем да се не сматрам стручним да дајем одговоре на ова питања јер пракса зависи од благослова локалног Архијереја или парохијског свештеника. У нашем манастиру немамо толико искуства са оваквим и сличним парохијским питањима и можда би на ово питање боље одговорио неки од браће свештеника који служи у парохији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...