Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Саво, какв је однос православне духовности према моралу?

Може ли гордост, која је урок неморала, бити и узрок морала, обзиром да су сви велики расколници Цркве били високо морални људи?

Могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, и да чинећи неко неморално дело се жртвујемо за своје ближње?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Наравно, брига о нашем духовном и културном благу је неопходна. Богата ризница манастира Високи Дечани још је 1992. године евакуисана и пренета на територију централне Србије, а наша вредна средњовековна библиотека је још од 1981. године у Народној библиотеци Србије. Живимо за дан када ће се то благо вратити тамо где припада, у наш манастир где је вековима преживљавало и ратове и промене царстава и било сачувано помоћу Божијом. Док се то не догоди планирамо да нашу Ризницу и Библиотеку презентујемо преко интернета и омогућимо свима онима који се баве истраживањем православне уметности и књижевности да имају електронски приступ тим вредним артефактима. 

 

Током претходних година активно смо радили на томе да се институционално утемељи заштита српске православне духовне и културне баштине на КиМ. Посебно нам је у почетку много помогао норвешки дипломата Каи Еиде у свом извештају након погрома 2004. да би потом ЕУ укључила међу 10 принципа решавања проблема Косова и питање наше баштине. Наша баштина је препозната као посебна целина и ЕУ је прихватила термин баштина на Косову уместо Косовска баштина, што је веома велика разлика. Њихов чврст став јесте да се баштина наше Цркве и народа треба сачувати у свом идентитету и ти принципи су се нашли у Анексу бр. 5 Ахтисаријевог плана о Косову из 2007-2008. Иако Србија и наша Црква никада нису прихватиле политички аспект овог плана који подразумева стварање независне државе на КиМ, Анекс 5 и други технички делови плана били су и те како прихватљиви. На основу Анекса 5 од прошле године ови принципи су унесени и у Устав Косова и у низ косовских закона у којима се не само помиње име наше Цркве - Српска Православна Црква већ се обезбеђује читав низ заштитних механизама и повластица (заштита од експропријације, давање права Цркви да се брине о заштити свог наслеђа, ослобађање Цркве од царина, ПДВ, формирање специјалних заштићених зона - 40 укупно - око наших најважнијих светиња итд. Нпр. ове специјалне заштићене зоне су простор на територији општине на којима општина нема право ништа да ради без сагласности СПЦ. У случају спора Цркве и општине, проблеми се решавају преко Комисије за имплементацију заштићених зона у којој поре два косовска министра (просторног планирања и културе) седе представници ЕУ, ОЕБС-а и СПЦ. Имамо јако добре резултате у решавању читавог низа проблема јер је ЕУ поставила поштовање права СПЦ као важан услов за приближавање Приштине Унији. Ове ствари су јако мало познате у широј јавности. 

 

То наравно не значи да је наша ситуација сјајна. И поред бројних заштитних механизама имамо проблеме, али је добро то што ипак постоје институционални механизми за њихово решавање и што у томе имамо врло јаку подршку ЕУ и САД. Општина Дечани већ 14 година негира право власништва нашем манастиру на 24 хектара земље коју ми користимо. Ишли смо на Врховни суд Косова који је прошлог децембра пресудио у нашу корист и сада се ближимо епилогу ове дуге драме након неколико месеци жалбеног поступка. Да је којим случајем наша Црква заузела арогантан став по логици, што горе - то боље за наше интересе, данас бисмо били у веома великим проблемима. Ми нисмо нимало срећни због ове ситуације на КиМ (а како би ико нормалан био?). Разлика је у томе што у ситуацији где не можемо да све променимо и вратимо сат неколико година или векова уназад, ми радимо оно што је реално могуће и боримо се да ако не можемо да све окренемо на боље барем побољшамо оно што се даде поправити. То је веома важна разлика.

 

Неке професионалне патриоте то виде као националну издају јер би по њима требало да око Дечана подигнемо барикаде и започнемо неки свети рат против Албанаца, док ће они да за нас навијају из удобне удаљености као што су то радили за време ратова у бившој Југославији. Ја сам јако поносан на нашу Цркву која је од самог почетка препознала потребу да у постојећим условима на КиМ морамо да радимо озбиљно, одговорно и рационалне, а не да живимо у машти и губимо своју снагу у бескрајном инаћењу које нам ништа добро не може донети. Још од 1999. године наша Епархија, коју је тада водио Еп. Артемије, ушла је у непосредну комуникацију са међународном заједницом и привременим косовским институцијама како бисмо учинили што је могуће да се положај народа побољша. Неки кажу да ништа није постигнуто. Могу само да им одговорим да би сада било много горе да нисмо ништа радили. Бројчано гледано, ако смо почели са -7 сада смо можда негде око нуле, али смо ипак ишли напред. Мартовски погром 2004. био је тежак ударац који нас је све бацио у велику забринутост, али снага наше вере у боље и Божију помоћ је надвладала и наш Патријарх је 2005. године потписао Меморандум о обнови са Косовским институцијама. Иако је тадашњи Епископ у тешком шоку и разочараности због погрома 2004. г. радио све како би онемогући обнову наших проушених светиња, Св. Синод и Сабор на челу са Патријархом Павлом заузели су веома чврст став и Владика Теодосије је као викарни Епископ водио овај процес. Неколико година касније резултати су видљиви и обновљено је неколико запустелих парохија, више храмова. Наравно, много је још у рушевинама али мора се почети од нечега са надом да ће бити боље само ако се и ми трудимо да буде, а не да бескрајно кукумавчимо и уљуљкујемо се у сопственој виктимизацији. То није хришћански однос. Хришћани су вековима страдали, али нису кукали већ су своје страдање видели као подвиг и стално су живели у нади, не да ће у овом времену настати савршено људско друштво, већ да смо све ближи пуноћи Царства небеског, а то је метаисторијски догађај и не припада овом свету и веку. У томе је  тајна хришћанског оптимизма, а не надање у поједине политичаре, партије, националне и ко зна какве идеологије јер то је све пролазно и нестално јер почива на принципима пале људске природе. Зар нам сам комунизам није показао како се завршавају "усрећитељске идеологије једнакости". 

 

Посебно значајан резултат активности Владике Теодосија који је за то имао и има пуну подршку Патријарха Иринеја, Синода и Сабора наше Цркве, јесте обнова Призренске Богословије. У погрому 2004. све зграде су биле спаљене и згариште је изгледало страшно. Већ четири године касније обновљена је новцем ЕУ прва зграда - Задужбина Симе Игуманова - добротвора ове школе, а потом и још две зграде. Данас у Богословији имамо 37 ученика 3 разреда и 8 предавача, а ако Бог да и следеће године уписујемо још један разред ученика. ЕУ је већ обезбедила фондове за обнову две највеће зграде Богословије, а уз помоћ браће Руса ученици ће ускоро добити и нову фискултурну салу са потребном опремом. Иако је у Призрену данас само 30так Срба и 37 ученика Богословије са својим професорима сви који посете овај град и Богословију сведоци су неизмерно велике радости. У Призрену заиста можемо рећи да се тамо где се умножило страдање умножила и благодат. Обновљени су сви порушени храмови, а фреске у Љевишкој поново добијају своју стару лепоту. Јесте, неко ће рећи, али то је ништа јер немамо нашег народа у том граду. Морам да кажем да за Цркву никада није све било у квантитету. Хришћана је у почетку било јако мало али ипак Црква је победила моћно Римско Царство. На Косову је наша нео-комунистичка национална идеологија С.Милосевића доживела невиђени дебакл и са њом невиђено страдање и наш народ који му је веровао, али Црква и даље овде живи и позива људе да се врате. Црква сваки дан сведочи да је српско, односно хришћанско и православно Косово и даље ту без обзира колико се белосветски моћници трудили да исцртају нове границе. 

 

Колико ће све то да траје? То нико не зна, као што не знамо када ће Господ опет доћи на земљу, али није ни важно јер наш пут се не завршава стварањем неког нашег царства које ће довека царевати на земљи већ знамо да ће нестати ова земља и обличје овог света да би се пројавила пуноћа Царства Божијег у коме нема ни плача ни уздисања. У овој перспективи је озбиљна разлика између обезбеожене идеологије етноса и хришћанске вере народа Божијег. За прву су пре и изнад свега важне политичке границе, крв, порекло, а за нашу Цркву сваки народ је позван у пуноћу Христове истине и Црква никада не губи и не би смела да изгуби своју кључну мисију, а то је да отвори своје двери за све који траже истину и вечни живот. Српски народ је историјски позван у наручје Православне цркве, али не да бисмо се затворили у своје уске националне оквире, већ да бисмо призивали и друге. Данас СПЦ међу својим верницима има и Талијана и Шпанаца, Немаца, Француза, Американаца и многих других и та васељенска мисија Цркве никада није посустајала, а у данашње време је посебно важна. У данашњем глобалистичком друштву Православна Црква мора да изађе изван анахроних историјских оквира које ограничавају њену универзалну мисију. 

 

Недавно сам разговарао са једним веома угледним Владиком наше Цркве који ми рече да смо се ми као Црква огрешили о Албанце јер нисмо више радили на томе да и њих приведемо православној хришћанској вери, која им историјски није страна јер су некада и сами били хришћани. Ово је веома важна тема за нашу Цркву. Због тога наши богослови у Призрену сада уче албански како би могли да раде са свим људима на овом простору. Косово је, наравно, територијално део јурисдикције Пећке Патријаршије, односно СПЦ, и ако и буде Албанаца који су заинтересовани за православље могу се формирати парохије у којима ће се служити на албанском или на било ком другом језику ако је то потребно. Јако је добро што је Архиепископ Анастасије Тирански правно дефинисао своју Цркву као "Православну Цркву у Албанији", а не "Албанску Православну Цркву", што јасно даје до знања да њена јурисдикција није везана за етнос или језик, већ за политичко-територијални простор Албаније. Због тога је под ударом албанских националиста који га називају грчким агентом. Данас смо баш имали аутобус верника из Албаније на Литургији и предивно је како албанско-српски политички сукоб око Косова и Метохије није уништио међуправославни однос Срба и Албанаца и како смо блиски у Христу једни другима без обзира на различите језике. Надамо се да ће тако и остати јер нажалост у Другом Светском рату Албанска Црква је анектирала простор КиМ у своју јурисдикцију и остаје да се види како ће се тамо развијати ствари после одласка садашњег Архиепископа. Хвала Богу СПЦ има велику подршку свих водећих Патријаршија и сваки сличан покушај завршио би се самоизопштењем свакога ко покуша да на свештеном простору Пећке Патријаршије формира друге црквене структуре било на националној или на квази-ревнитељској основи. Али, с друге стране ми не смемо да сметнемо са ума да црквено морамо да преузмемо обавезу у евангелизацији свих оних који живе на територији наше црквене јурисдикције без обзира како политичари цртали границе.

 

Наравно, СПЦ на КиМ има посебну обавезу и у очувању српског језика и културе који су произашли из духовног идентитета Срба. Српски национални идентитет је заправо много више него албански заснован на хришћанским премисама. Православни Србин који пређе на ислам тешко чува српски идентитет, једноставно то није никада историјски заживело. С друге стране Албанац без обзира да ли је православни, католик, муслиман или протестант пре свега је Албанац (постоји изрека Албанство је вера Aлбанаца). Код Албанаца различите вероисповести нису довеле до формирања посебних нација на одређеним географским деловима територије на којима Албанци живе, као што је случај са Србима и Хрватима. Срби који су мењали православну веру за римокатоличку или ислам једноставно нису сачували српски идентитет зато што је српски идентитет пре свега духовни и везан је не толико за крв, тло и језик као што неки тврде већ пре свега за посебан израз православне традиције који је своју духовну и културну форму добио кроз династију Немањића - Светосавље. Моја покојна бака увек је говорила да су и Руси Срби зато што су они православни као и Срби. Од 19. века српски идентитет под утицајем европских токова (Француска револуција, национални романтизам, стварање националних држава у Европи) добија кроз западно-образовану интелигенцију другачију форму, па је могуће бити Србин, а не веровати у Бога или бити потпуни богоборац. Тај чудан амалгам српства и безбожништва под марком наводног српског национализма довео је наш народ у ситуацију у којој смо данас, након педесет година комунизма и посткомунистичких лутања српских. Зато аутентично Светосавље као специфичан јеванђелски израз здравог, хришћанског национализма нема ништа заједничко са расизмом, мржњом према другим народима (шовинизмом). Уосталом, зар се сами Немањићи нису породичним везама повезивали са другим народима и династијама и западним и источним градећи идентитет Србије као европске државе али надасве земље која је улога Православља била најважнија. 

 

Да полако завршим.... Можда ћемо након свих ових трагедија које су нас задесиле наћи снаге да сачувамо и обновимо наш аутентични српски православни идентитет, па нас други околни народи неће гледати кроз дела и недела наших политичара, већ кроз духовне и културне вредности којима смо од времена Св. Саве увек били познати. Укратко, то је мисија наше Цркве на Косову и Метохији, да чувамо своје што су нам наши свети преци оставили, али да их сведочимо на такав начин да омогућимо и другима да осете те духовне, културне и цивилизацијске вредности као нешто што не угрожава друге, већ представља и за њих прилику и перспективу. Колико ћемо успети, Бог зна али вреди се трудити. Тако ће наше светиње, духовно и културно благо наше Цркве и народа бити најбоље сачувани, јер неће бити само реликти прошлости, већ ће имати и непосредну функцију у мисији Цркве на овом простору.

 

Sjajan odgovor, hvala.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, какв је однос православне духовности према моралу?

Може ли гордост, која је урок неморала, бити и узрок морала, обзиром да су сви велики расколници Цркве били високо морални људи?

Могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, и да чинећи неко неморално дело се жртвујемо за своје ближње?

У православном предању морал се не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. Другим речима, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

 

Гордост је последица погрешног избора, производ пале човекове природе и није природно својствена човеку кога је Бог створио за добро и вечност. Она је по учењу Св. Отаца и подвижника корен свакога зла јер суштински уводи човека и његову вољу у огреховљени (неприродни) однос рема Богу и твари. Зато гордост нема везе са моралом као онтолошким догађајем јер не води оцелотворењу човекове личности већ његовој даљој разградњи кроз читав низ страсти, изопачених природних енергија. Јерес и раскол су директни производи гордости и то најгоре врсте гордости која се споља приказује под образином врлинског живота, ревновања за Цркву, љубав према ближњима и слично. Господ је нарочито изобличавао фарисеје због њихове гордости (Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте, Мт 27, 23)

 

На овом примеру најбоље видимо разлику између природног и позитивног одговора човекове слободе на Божију љубав и лажне моралности у којој човек може с једне стране да у потпуности живи у складу са моралним конвенцијама (идеологијама) свога времена и своје вере, а с друге стране да онтолошки, суштински живи у отуђењу од Бога, његове љубави и креће се ка вечној смрти. Лажну моралност по правилу следи морализам, као однос у коме морални живот других људи, наравно кроз своју острашћену вољу.  Потребно је велико духовно расуђивање да се препозна ова разлика. За архијеретика Арија кажу да је био „високо моралан човек“, али је с друге стране нанео огромну штету  Цркви цепајући ризу Христову својим поквареним учењима.  С друге стране, неки људи који споља не показују легалистички конформизам према моралним конвенцијама и бивају осуђивани као грешници и неморални, могу да живе и те како богоугодним животом. Сетимо се само јуродивих Христа ради. Ових дана за трпезом прочитавамо веома занимљиву књигу архимандрита Тихона, игумана Сретењског манастира у Москви „Несвети, а свети“ која даје велики број примера људи који су споља изгледали несвето, али су у дубини срца били истинске и верне слубе Божије. У књижевности Достојевског такође можемо наћи много сјајних примера.

 

Зато је веома велики грех осуђивање, јер осуђивање и клеветање представљају директна ишчадија гордости у којој човек сматра да може и има право да суди и просуђује друге мимо Бога. Онај који осуђује он не прихвата другог као личност, већ га доживљава као индивидуу и просуђује га преко објективних особина, поредећи га са собом и другима. Другога као личност можемо једино познати у личном односу, у заједници. Свети оци су често наглашавали да је управо љубав пут ка познању другога јер другога не прихватамо тако што селективно бирамо шта нам се код њега свиђа, већ као целовиту личност. Моралисти људе категоризују на добре и зле, на праведнике и грешнике и сл. Али на тај начин они занемарују целину личности и задржавају се на природним карактеристикама индивидуалности.

 

Сетимо се примера јеврејских старешина који су хтели да каменују жену блудницу. Господ им је врло упечатљиво указао на њихову грешку – Ко је међу вама без греха нека први баци камен (уп. Јн, 8, 1-11). Нимало није случајно што је Господ говорио гордим Јеврејима да ће цариници и блуднице ући пре њих у Царство небеско (Мт. 21, 31), што је отишао у кућу Левија Алфејева и сео са многим цариницима и грешницима (Мк 2), што је помиловао покајану грешницу и много других примера. Господ у Еванђељу заправо нигде не осуђује грешнике и блуднике, а тако често изобличава идеологију фарисејског морализма. То свакако не значи да Он оправдава грех, свакако да не, али и те како значи да је гордост на којој почива суви морализам много духовно опаснија и штетнија. Јудаизам у време Христовог живота на земљи претворио се у једну моралистичку идеологију која је непосредно довела до распећа Христовог јер јеврејски учитељи никако нису могли да појме да Бог може да буде изнад моралности, изнад легализма у коме су они разумевали Закон Божији (уп.Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница, Лк. 7, 39)

 

 Да се вратим другом делу вашег питања, могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, односно да ли неморалним делом можемо да се жртвујемо за своје ближње. Из онога што је претходно речено, аутентични однос личне љубави према Богу никада не може да се манифестује као супротстављање Божијој љубави и љубави према ближњима. Зато и грех не може бити на никакав начин израз жртве и љубави према ближњем без обзира какво оправдање човек за то нашао. Заправо ово и друга питања везана за морал која сви ми често постављамо у старту су постављена на неадекватној основи јер полазе од морала као идеологије.

 

Данас живимо у времену у коме традиционални морал или како се често назива „јудеохришћански морал“ долази под удар савременог моралног релативизма. У до јуче морално традиционалним друштвима све више долази до мењања моралних конвенција, при чему се суштински релативизују све досадашње друштвене и моралне вредности. Без обзира што моралне конвенције саме по себи нису  и не могу бити критеријум просуђивања других личности и што морализам који почива на овим конвенцијама дубоко удаљује од аутентичне љубави у Христу, то никако не може да значи да се у име пале и огреховљене човекове слободе може прихватити морална анархија. То се посебно односи на разне начине изражавање човекове сексуалности, питање (ре)дефиниције породице, разна биоетичка питања и слично. Црква никада није осуђивала људе грешнике, оне који посрћу, а поготово оне који се боре са својом палом природом и страстима. Штавише, наш црквени календар управо је пун таквих мужева и жена који су достигли светост не зато што су „живели моралним животом“, већ зато што су Божијом благодаћу и силином своје љубави према Богу победили своје слабости и преусмерили своје природне енергије у богоданом правцу. Црква наравно не може да прихвати грех и пад као норму природног стања. То су две различите ствари, које људи често мешају. Свети оци су једноставно говорили, треба мрзети грех, а не грешника.

 

Данас смо, међутим, врло често сведоци мржње према онима који су духовно посрнули и запали у грех, а све у име неког хришћанског морала, традиционалних вредности и слично. Наравно, ово нема никакве везе са аутентичним еванђелским односом па они који западају у овакву врсту греха у много су већој опасности од оних које сами тако ревносно осуђују. Овакав менталитет међу хришћанима произвео је крсташке ратове, инквизицију, погроме Јевреја и многа друга зла. За следбенике ове моралистичке идеологије, који себе сматрају бранитељима отачких предања и обичаја, баш као што су о себи мислили и некадашњи јеврејски фарисеји, својствено је селективно приступање греховима који се деле на прихватљивије и мање прихватљиве, природне и неприродне и сл.

 

Ово је приступ моралности који се креће у друштвеним категоријама добра и зла и мери се у оној мери колико појединац следује моралној дужности односно колико се саображава одређеним врлинама. Међутим такав живот неретко се пре у живот под маском и робовање идеологији.

 

Грех, како нас уче Св. Оци, није суштински питање етике, већ онтологије. Грех је погрешно настројење човекове личности која се погрешним избором индивидуализује, отпада од пуноће постојања, губи свој смисао и сврху и креће у правцу вечне смрти. То није питање квантитета или квалитета „погрешности“. Оваква гледишта неизбежно воде у морализам, осуђивање и коначно у грех, а све у име ревновања за истину и доброту. Послушајмо Апостола који грехове набраја без моралистичке категоризације:  1Кор 6, 9-10 Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. Како ове речи повезати са претходно наведеним Христовим речима да ће блудници и грешници ући у Царство небеско. Разлика је у томе што у Царство небеско улазе грешници који се кају тј. који су у сталној борби да себе оцелотворе у Христу, као аутентичне и непоновљиве личности. Врло се често дешава да тежина грешности није препрека, већ чак и предиспозиција за светост (уп. Лк 7,47 – Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала, а коме се мало опрашта, малу љубав има). Страст је само погрешно усмерена енергија, која када се врати у природно функционисање постаје пламена љубав према Богу и ближњима. Сетимо се овде само чудесне Св. Марије Египћанке која је силину блудне страсти Божијом благодаћу али и својим трудом и борбом претворила у љубав која надилази природне законе, или разбојника Мојсеја Мурина, или пак Св. Тиридата цара јерменског, бесног прогонитеља хришћана, а потом великог покајника и светитеља Божијег.

 

Зато се Црква против греха не бори пуританизмом, већ суштаствено, као против другачијег и погрешног начина постојања који егзистенцијално отуђује човекову личност од Бога и уводи у домен пропадљивости и смрти. Зато Црква грешника гледа као болесника и посрнулог, а не као штеточину и опасност за друштво коју треба физички елиминисати. Хришћани су се из педагошких разлога удаљавали од грешника у својим редовима, тј. грешника који се браћом зову (пример коринтског грешника 1Кор. 5), али се нису гнушали грешника уопште, као што се нису гнушали ни губаваца које су неговали и помагали им када су многи незнабошци бежали од њих. Управо је у томе и снага Цркве која људе привлачи не претњама и моралистичким придикама, већ утехом и спремношћу да саслуша и свакоме помогне да нађе пут ка својој аутентичној личности и место у заједници. Црква потенцијално у сваком грешнику види светитеља и отвара му двери како би ушао у вечност, али не у свом греху и оболелом стању, већ како би нашао у Цркви свој истински дом и духовно уточиште. Ово су веома важни аспекти пастирског рада у једном нео-паганизованом друштву нашег времена.

 

Данашња криза хришћанства и све мање верника који смисао живота налазе у Цркви великим делом је последица погрешног приступа и погрешног сведочења нас самих у Цркви. Како да данашњи млади човек, обремењен страстима и грехом, осети своје место у Цркви ако му се често обраћамо сувим јуридичким и моралистичким тоном? Како да нађе пут ка истинској слободи у Христу када и ми хришћани неретко наступамо са двојним аршинима и строжије судимо свету него самим себи. Ово је већ посебна тема која се односи на општу кризу Хришћанства у нашем времену, па је боље о овоме наставити неком другом приликом.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, добили смо једно питање, па ћу га ја прекопирати овде у оригиналу и ваш одговор проследити брату који је питање поставио:
 

  • postovana braco,molim vas objasnite mi,kako nasa crkva gleda na ljude koji iz pravoslavlja predju u islam.zivim vec tri godine u libiji i uzasnut sam koliko je nasih ljudi preslo u islam

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Могу засигурно да кажем да они који напуштају православну веру и прелазе, рецимо, у ислам, никада нису истински упознали своју веру. Највероватније је реч о људима који су можда крштени као деца или нису уопште крштени и који су били само номинално православни хришћани јер нису живели активним евхаристијским животом. Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.

 

Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.

 

Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.

 

У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин. 

 

Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, kakvi su odnosi izmedju vas i Srba sa severa Kosova, skoro sve naše svetinje ipak su dole gde ste vi. Mislio sam uzimajući u obzir njihov stav , a to je da kao što svi vidimo nepoštovanje  države u kojoj žive-Srbije,okrenuli su leđa Srbiji i rade otvoreno protiv nje, a znam da nemaju blagonaklon stav zbog svoje tvrdoglavosti čak ni prema našoj crkvi koja pokušava da udje u dijalog sa umerenim Albancima. Nekako bez obzira na sve mislim da bi bilo sjajno da odnosi izmedju konkretno naroda sa severa i bratstva naših najvećih manastira budu ne samo korektna već u punoj ljubavi, medjusobnoj podršci i razumevanju. Da se ipak ponašaju kao Srbi južno od Ibra koji su  potpuno stali uz svoju vladu. Ja iskreno verujem da vlada Srbije ne samo da nije priznala nekakvu državu Kosovo, jer znamo svi ko vodi vlast u pokrajini, već vlada verujem radi na tome da omogući prvi put legitimne institucije gradjanima dole i  da se zajednica organizuje i zaživi preko potrebno jedinstvo.

 

Još jedno pitanje, da li ste upoznati sa gradnjom, poprilično velikih, katedrala širom Kosova i Metohije od strane Katoličke crkve. Ne mislim samo na katedralu Majke Tereze u Prištini. Nije sporno, imaju na to pravo, ali zaprepastilo me koliko ih je i zanimljivo po pravilu se uvek ističu i veće su čak i od džamija. Kakva je to poruka Svete Stolice Srbiji, uzimajući u obzir da Albanaca Katolika ima 60 000 a i činjenicu da Sveta Stolica ne priznaje kosovo kao državu, već je smatra AP pokrajinom u sastavu R. Srbije, ne volim da spekulišem niti slušam iste, ali svima je poznato , priča se a tolika gradnja crkava širom pokrajine to i dokazuje, da  Vatikan vrši evangelizaciju Albanaca islamske vere. Šta mislite o tome ? (slike katedrala video sam na sajtu http://www.skyscrapercity.com (ne morate odgovoriti na ovu poruku  o odnosima sa Katoličkom crkvom )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да се вратим другом делу вашег питања, могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, односно да ли неморалним делом можемо да се жртвујемо за своје ближње. Из онога што је претходно речено, аутентични однос личне љубави према Богу никада не може да се манифестује као супротстављање Божијој љубави и љубави према ближњима. Зато и грех не може бити на никакав начин израз жртве и љубави према ближњем без обзира какво оправдање човек за то нашао. Заправо ово и друга питања везана за морал која сви ми често постављамо у старту су постављена на неадекватној основи јер полазе од морала као идеологије.

 

Kako onda da tumačimo slučaj Sonje Marmeladove kod Dostojevskog

 

Najveci stradalnik je Marmeladova kci Sonja koja primorana da hrani obitelj prodaje svoje tijelo, proživljava ocevu smrt, ludilo macehe i zlu sudbinu brace i sestara koji postaju prosjaci.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво,

 

Да ли сте некада темељно сумњали у постојање самога Бога, који су били узроци сумње и на који начин сте дошли до решења?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, када читамо житије светих, Пролог, имамо много примера како су људи пропадали због једног сагрешења а исто тако спасавали се само због једног доброг дела, које некад нису ни учинили намерно. Како све то та тумачимо?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже бог оче Саво, шта мислите о односу Румунске православне цркве према верницима Српске православне цркве у Источној Србији. 

Благословите

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče, kakvi su odnosi izmedju vas i Srba sa severa Kosova, skoro sve naše svetinje ipak su dole gde ste vi. Mislio sam uzimajući u obzir njihov stav , a to je da kao što svi vidimo nepoštovanje  države u kojoj žive-Srbije,okrenuli su leđa Srbiji i rade otvoreno protiv nje, a znam da nemaju blagonaklon stav zbog svoje tvrdoglavosti čak ni prema našoj crkvi koja pokušava da udje u dijalog sa umerenim Albancima. Nekako bez obzira na sve mislim da bi bilo sjajno da odnosi izmedju konkretno naroda sa severa i bratstva naših najvećih manastira budu ne samo korektna već u punoj ljubavi, medjusobnoj podršci i razumevanju. Da se ipak ponašaju kao Srbi južno od Ibra koji su  potpuno stali uz svoju vladu. Ja iskreno verujem da vlada Srbije ne samo da nije priznala nekakvu državu Kosovo, jer znamo svi ko vodi vlast u pokrajini, već vlada verujem radi na tome da omogući prvi put legitimne institucije gradjanima dole i  da se zajednica organizuje i zaživi preko potrebno jedinstvo.

 

Još jedno pitanje, da li ste upoznati sa gradnjom, poprilično velikih, katedrala širom Kosova i Metohije od strane Katoličke crkve. Ne mislim samo na katedralu Majke Tereze u Prištini. Nije sporno, imaju na to pravo, ali zaprepastilo me koliko ih je i zanimljivo po pravilu se uvek ističu i veće su čak i od džamija. Kakva je to poruka Svete Stolice Srbiji, uzimajući u obzir da Albanaca Katolika ima 60 000 a i činjenicu da Sveta Stolica ne priznaje kosovo kao državu, već je smatra AP pokrajinom u sastavu R. Srbije, ne volim da spekulišem niti slušam iste, ali svima je poznato , priča se a tolika gradnja crkava širom pokrajine to i dokazuje, da  Vatikan vrši evangelizaciju Albanaca islamske vere. Šta mislite o tome ? (slike katedrala video sam na sajtu http://www.skyscrapercity.com (ne morate odgovoriti na ovu poruku  o odnosima sa Katoličkom crkvom )

 

У нашој Епархији и Владика Теодосије и сви ми се трудимо да нема подела између северних и јужних Срба на Косову и Метохији. Јако је важно да разумемо једни друге јер смо се након рата нашли у различитим реалностима. С једне стране на северу Косова Албанци никада нису успоставили своју власт, а међународно војно присуство је толерисало српске институције које су наставиле да постоје у непрекинутом континуитету. Зато је север Косова наставио да и после 1999. године мање-више функционише као саставни део уставно-правног поретка Републике Србије. С друге стране, ми који живимо јужно од Ибра након рата нашли смо се на територији којим доминирају Албанци, као већинско становништво. Уследили су прогони, убијања, киднаповања и тешко је у једној или две реченице описати сва страдања која је наш народ на овим просторима подносио да би опстао. Сећам се како су нас у то време тадашњи властодршци у Београду, који су нас и довели у овакву ситуацију, оптуживали говорећи да су прави јунаци напустили Косово јер не желе да служе окупатору, а издајници су остали да служе Албанцима. Какав пример замењених теза! Такође неки политичари на северу Косова (посебно Марко Јакшић и његови следбеници) осуђивали су наш још од 1999. зашто смо успоставили сарадњу са КФОР-ом, а после и са косовским институцијама. Наравно, та сарадња није дошла зато што смо тадашњи Владика и овај народ овде једва дочекали да живимо под албанском влашћу, већ зато што је било неопходно сачувати народ у условима када су људи сваки дан киднаповани и убијани, цркве скрнављене и рушене. Морало се разговарати и са онима са којима никада у нормалним условима не бисмо сели за сто. Нажалост, тада то неки на северу нису могли да разумеју јер се већ успоставила граница на реци Ибру и тамошњи политичари су југ Косова већином гледали као део Албаније. Професионалне патриоте које и данас урлају против Патријарха и Цркве никада нису силазиле јужно од Ибра јер их једноставно то није интересовало. Нас који живимо јужно од Ибра невоља је натерала да се довијамо како знамо и умемо да бисмо опстали у осињем гнезду. Наравно страдање није престало, али би последице биле много горе да нисмо успоставили комуникацију са међународним ии локалним институцијама. То нико не може да оспори.

 

Србија је од рата наовамо радила да север Косова на све начине одвоји од остатка Покрајине и да чак ако треба Косову преда Бујановац и Прешево ради размене. То знам из прве руке јер смо то могли да чујемо од разних тадашњих државних представника са којима смо имали прилику да се виђамо. Међутим, када је ЕУ под снажним утицајем Немачке пре две године коначно одлучила да нема поделе Косова дошло је до заокрета у државној политици који је коначно резултирао Бриселским споразумом у априлу ове године. Лично никада нисам био поборник поделе јер подела подразумева признање остатка Косова као независне државе и поделу српског народа који једино јединствен на овим просторима може да преживи. Знамо да већина Срба живи јужно од Ибра, где се налази и већина наших светиња. Политичари су говорили да Србија мора да добије један део територије Косова, па макар се одрекла већине свог становништва које живи јужно од Ибра. За мене то је био врхунац политичког неморала и цинизма. Али ни Бриселски споразум није био оно што је Србија и српски народ желео. Трагедија наше садашње ситуације је у томе што смо се нашли у ситуацији да бирамо не оно што нам одговара, него да бирамо мање зло да бисмо избегли веће.

 

У овом контексту можемо и морамо схватити Србе северно од Ибра којима је одлука Владе Србије да подржава изборе на Косову и де факто укидање институција Републике Србије на територији северног Косова дошла као тежак ударац и шок. Зато њихову реакцију и бојкот избора од већег дела српског становништва севера могу потпуно да разумем као природну реакцију разочараности. Али, од ината нема вајде и сада је важно да Срби и северно и јужно од Ибра схвате да морају да се заједнички боре да опстану и да треба да се формира Заједница српских општина која би омогућила нашем народу и нашој држави преко овог тела да обезбеди колико је год могуће опстанак нашег народа на овим просторима. Веома је важно у овој ситуацији разликовати наш народ на Северу који разуме ситуацију и осећа солидарност са својом браћом на југу, и поједине политичаре (професионалне патриоте) који су у току ових 14 година заједно са својим рођацима и пријатељима и те како уновчили свој патриотизам и присвајали огромна новчана средства које је осиромашени народ Србије слао најугроженијим на Косову. Данас су управо ти главни букачи, најгласније патриоте, главни критичари Владе Србије, Патријарха и Владике Теодосија. Не може се градити срећа једног дела народа на несрећи другога и солидарност свих Срба на Косову је неопходна ако желимо да останемо и опстанемо као своји на своме. 

 

Што се тиче градње римокатоличких цркава на Косову и Метохији треба имати у виду да је читав процес изградње државности данашњег Косова веома дубоко повезан са настојањем да се Косово пред међународним круговима представи као средина која је компатибилна са европским цивилизационим и културним вредностима. На томе је нарочито радио Ибрахим Ругова који је успоставио и непосредну сарадњу са римокатоличком организацијом Сан Еуђидио из Рима још у току деведесетих година. Идеја је била да се каже свету да Абланци нису муслимани као други народи и да су некада били хришћани и да су у суштини и културно и цивилизацијски ближи Европи и Западу него Блиском Истоку. С друге стране, противници државности Косова су стално истицали да би подршка независности Косова значила успостављање још једне муслиманске државе у Европи. Ова ситуација је створила простор да Римокатоличка црква добије одређену политичку мисију на Косову и Метохији. Сам Ругова је највероватније тајно примио хришћанску веру јер је непосредно пред његову смрт Приштину посетио надбискуп Венеције кардинал Скола који је имао са њим посебан сусрет, за који многи у Приштини тврде да је био обред давања последњег сакрамента односно попудбине, како се назива код римокатолика. Ругова је пре смрти издејствовао посебну локацију у самом центру Приштине за цркву која је сада израсла у највећу римокатоличку катедралу на Балкану иако број римокатолика на Косову не прелази 40.000 од којих је најмање 20.000 у емиграцији.

 

Након одласка Ругове, надања Рима да ће доћи до масовног обраћења муслимана у римокатолике нагло су пала јер се показало да је друштво косовских Албанаца веома секуларизовано. С једне стране, највећи број људи су номинални муслимани који активно не учествују у верском животу, а такође је у порасту либерална интелигенција, млађи људи који су образовани на Западу, и које религија суштински не интересује. На пример Косовска влада је недавно предузела мере да регулише буку коју производе верски објекти при чему се посебно истичу Катедрала у Приштини са својим моћним звонима и бројне џамије. Колико сам могао да сазнам није било притужби на православне цркве, а и како би јер је већина Срба протерана и цркве у градовима једва да имају десетак верника.

 

До пре пар година Римокатоличка бискупија на Косову била је и те како уплетена у причу о тзв. римокатоличком пореклу православних цркава. Истина, и дан данас постоје поједини њихови "историчари" који шире ове приче, али наша Црква је преко међународних дипломата постигла веома важно ствар па је Уставом Косова и законима СПЦ призната као законски власник православних цркава. Садашњи бискуп Косова Ђерђ Дода има коректан однос према СПЦ као и косовски муфтија Наим Трнава. Након неколико поратних година најгнуснијих оптужби и клевета изгледа као да смо ушли у један период у коме се назиру обриси толерантнијег односа према СПЦ. Ипак проблем и даље постоји што многи Албанци СПЦ идентификују са политиком Србије, посебно оном из деведесетих, што је и резултирало након рата рушењем 150 наших цркава и скрнављењем бројних гробаља. Борба за нормалан живот наше Цркве се наставља. Владика Теодосије својим умереним и разумним ставом много је учинио да представи СПЦ пре свега као еванђелску институцију која се не меша у питања дневне политике и то је пут којим настављамо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

молио бих неког ако може да постави линк о оном човеку (мислим да је Албанац из Немачке) који је дете довео у Дечане и на питање зашто је дошао у православну светињу одговорио нешто у смислу - Овде је моћ! ако сам нешто погрешио, опростите

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako onda da tumačimo slučaj Sonje Marmeladove kod Dostojevskog

........

Оче Саво, када читамо житије светих, Пролог, имамо много примера како су људи пропадали због једног сагрешења а исто тако спасавали се само због једног доброг дела, које некад нису ни учинили намерно. Како све то та тумачимо?

 

Очекивао сам да ћете можда поменути пример Соње Мармеладове из Злочина и казне. У мом претходном одговору рекао сам следеће:

 

С друге стране, неки људи који споља не показују легалистички конформизам према моралним конвенцијама и бивају осуђивани као грешници и неморални, могу да живе и те како богоугодним животом. Сетимо се само јуродивих Христа ради. Ових дана за трпезом прочитавамо веома занимљиву књигу архимандрита Тихона, игумана Сретењског манастира у Москви „Несвети, а свети“ која даје велики број примера људи који су споља изгледали несвето, али су у дубини срца били истинске и верне слубе Божије. У књижевности Достојевског такође можемо наћи много сјајних примера.

 

Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца. 

 

Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и  достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно  та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.

 

Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...