Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Благословите оче.

Која је разлика између великосхимних и ''обичних'' монаха, и да ли је има?

Свако добро, праштајте.

 

dok otac ne objasni

 

http://sh.wikipedia.org/wiki/Hijerarhija_Pravoslavne_crkve

 

http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=3402.0

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Благословите Оче Саво!

Листајући ову тему примијетио сам Ваше врло занимљиво мишљење о расофорним монасима и монасима схимницима у манастирима. Оно сигурно и у многоме одсликава једно предањско сагледавање духа монашког живота. Постоји, по мени, проблем што расофорни монаси не припадају ни једној конкретној заједници, са свим животним искушењима и наравно радостима које подразумијева заједнички живот, а које нас негдје обликују као здраве људске личности (често код нас они могу бити врло рано одвојени од породичне заједнице, отишавши у богословију, па онда преко факултета, чини се, они никад не уђу у егзистенцијалну проблематику, пар екселанс заједница, какве су породица и манастир. Сложићете се да то не могу надомјестити богословски интернат а посебно не студирање на факултету, па ни живот у  нпр. сједишту епископије...).

Укратко, шта када такви људи постану Епископи, хоће ли имати животни осјећај за друге и за савјетовање са другима - презвитерима, ђаконима, вјерним народом или ће се поставити као потпуне аутократе?

Опростите на дужини и непрецизно конципираном питању. Ово је више нека лична запитаност преточена у ово писаније, које се надам да ћете разумјети....

Помените.

 

Дубоко верујем да клирици, лаици, без обзира да ли су монаси схимни или расофорни или живе породичним животом, укратко сви хришћани, имају исту мисију служења Богу у заједници Цркви. Ниједан позив сам по себи није спасоносан. Богу постајемо ближи по мери наше љубави према њему и према ближњима. У монашким круговима понекад се искључиво монаштво види као пар екселанс хришћанство, а остали видови живота као нека врста нижег ступња. Ово никада није био став наше Цркве и јако је опасно за монахе јер води духовном елитизму и ексклузивизму. Из живота Св. Антонија сазнајемо да је један обућар у Александрији живео узвишенијим животом од многих славних пустиножитеља. Једино Бог види тајне срца сваког човека. Колико је много људи светог живота који нам нису познати по имену, а опет колико је много познатих људи из нашег времена који ће вероватно бити заборављени брзо после њиховог упокојења. Уосталом, монаси иду у манастире не зато што су бољи од других људи, већ зато што дубоко осећају да су гори од других и желе да духовно оздраве. То је потпуно друга перспектива. Зато као монаси не треба да трчимо да делимо савете људима који живе у свету, посебно породичним људима, већ да се учимо на примеру људи који иако суочени са многим светским бригама предано служе Богу и својој породици.

 

Оно што је за спасење неопходно свима нама, и у свету и манастиру, и монасима схимницима и расофорима јесте живот у заједници, евхаристијски начин живота, дубока свест да не постојимо само ради себе и да је тајна наше личности у односу према другоме. Време у коме живимо је време индивидуализма, себичности, грабљења за материјалним вредностима, време у коме други није неопходни чинилац нашег идентитета, већ конкуренција или сметња. У свакој заједници као људи смо стално у искушењу да изађемо из заједничког живота и да се индивидуализирамо, одвојимо. То је нека центрифугална сила пале човекове природе. А то је за хришћанина пут ка вечној смрти, вечној самоћи и губитку заједнице са Богом. Здрав духовни живот нам помаже да разумемо свим својим бићем да човек није изоловано створење и да ћемо у Царству небеском живети као колективни Христос - Црква - чувајући лична својства иако ће све разлике и поделе карактеристичне за палу природу бити превазиђене. 

 

Монашки живот је специфичан начин хришћанског живота који представља искорак ка тој есхатолошкој стварности. Није монаштво у томе да мало причамо, мало једемо, одричемо се од свега и сл. То су средства, а циљ јесте да монах још у овоме времену и свету улаже напоре да надиђе разлике и поделе које нас окружују. Пре свега, монах је позван да читав свој смисао налази у својој заједници у којој живи и да дише том заједницом. Свака лична амбиција неизбежно индивидуализује монаха и одваја га од његове братије. За монаха његова сабраћа нису само пролазни сапутници у животу, као у некој фирми, па сада радимо са једном групом људи, па после са другом и слично. За монаха сабраћа су вечни сапутници без којих нема ни нашег спасења. Ми се не спашавао само својим трудом и духовном борбом већ преко другога и кроз друге јер је спасење као и Литургија колективан чин. Борбом против пале воље, себичности, гордости, сујете и других страсти постепено се учимо да други није неко ко је одвојен од нас већ део нас и ми део тог другога. Када други пати и ми патимо, када се други радује и ми се радујемо. То је љубав која не поставља услове, слично као што не можемо да се одрекнемо наших родитеља и бирамо друге. Волимо оне преко којих нам је Бог дао да дођемо у овај свет као једине и јединствене за нас без обзира на све њихове мане и слабости. Тако и мајка воли своје дете без обзира колико посрне и падне, или је болесно. Монашка заједница, за разлику од ових биолошких заједница које су кодиране у нашем генетском саставу, ствар је нашег избора, наше слободе. Ми бирамо заједницу и свесно бирамо да ограничимо своје амбиције и жеље да бисмо као зрна пшенице самлевена подвигом смирења и самоодрицања били умешани у један хлеб - тело Господње, Цркву Христову.

 

Када сам говорио о расофорима нисам ни најмање желео да кажем да је то нека нижа или мање вредна врста монаха. Колико је људи толико је и врста монаха. Не постоји само светогорски тип монаштва, већ свако служење у монашком чину има своју вредност и води спасењу уколико служимо предано и са љубављу, чинећи друге већим од себе. Желео сам да кажем да они који имају посебан позив да се посвете пастирском служењу, образовном и мисионарском раду и сл. не би требало по сваку цену да узимају монашку схиму јер њихов начин служења подразумева посебан начин живота, већином у свету. Такође њихово служење у Цркви није толико усмерено ка личном аскетском подвигу, већ више према служењу другима, надасве служењу Цркви. Пастирство је засигурно највећи израз љубави према Богу јер пастир целог себе предаје на службу Цркви. У таквом служењу он мора бити свима све не би ли кога за Христа задобио (1Кор, 9.22) и зато пастирско служење надилази монашки модел живота и креће се изван граница које су обично регулисане монашким типицима и правилима живота. Припрема за пастирски позив веома је тешка и подразумева не само савлађивање својих слабости и борбу да задобијемо дар љубави Божије већ и богословско образовање, стицање искуства у црквеној администрацији, мисионарском раду и сл. У Православној Цркви безбрачни живот није усвојен као неопходни услов за свештенство као на хришћанском Западу, али никада није ни нестало оних који су се ради свесрднијег предавања свештеном чину својом вољом удаљавали од благословеног брака и чували девичанство. Такви су били многи Свети Оци који нису живели у монашким заједницама иако су постајали Епископи и велики пастири Цркве. С друге стране, они који су имали посебан позив да живе у монашком братству, општежићним начином живота, својом вољом и у дубоком смирењу су се удаљавали од свештеног чина и јерархијског служења Цркви. Када млад човек одлучи да служи Богу треба видети какав позив има. Уколико има монашки позив треба да се придружи монашком братству, након одређеног времена прими схиму чврсто одлучивши да ће до краја живота живети у свом манастиру и својој обитељи. Уколико, пак,  има позив и предиспозиције за служење Цркви кроз пастирски и образовни рад, а жели да се томе потпуно посвети не улазећи у брачни живот, мислим да је добро да као расофорни монах живи уз Епископа и његове свештенике и да се учи и образује како би стицао духовног искуства за пастирски рад. Јако ми нелогично изгледа да човек остави свет, приступи општежићу, прими схиму, а истовремено има велику жељу да се спрема за пастирско служење, иде на студије, усавршавања, путовања. Ипак не желим да будем искључив и сматрам да је сваки пут је благословен уколико је човек подстакнут љубављу Божијом и уколико не презире друге који сваки на свој начин служе Богу.

 

Једно је јасно - а то је да хришћанин мора да живи у заједници, од породице као главне ћелије друштва до парохије или манастирског братства или свештеничког братства при неком саборном храму или, пак, као Епископ у заједници коју чине његово свештенство и епархиоти. Unus christianus nullus christianus каже Тертулијан, у слободнијем преводу: човек сам не може да буде хришћанин. Црква је заснована на одговорности и сви смо на свој начин одговорни једни према другима. То значи да у свакој заједници морамо да будемо спремни на жртву према другима јер Господ нас учи говорећи: 

 

"Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама, него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе..." Мт. 20, 25-28

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Монашка схима је симбол монашког завета. У почетку, у древним египатским манастирима није било посебних завета, али с временом развила се пракса свечаног давања завета пред монашком заједницом у име које игуман новом монаху даје схиму, анђелски лик (образ), као стални подсетник на завете које је дао. Кроз историју постојала је само једна схима али вероватно како би се направила разлика у степену духовног посвећења и одрицања уведене су разлике између тзв. мале и велике схиме (посебно у словенским црквама). У светогорској пракси даје се само велика схима. Расофори не дају завете иако носе монашку расу и живе монашким животом. Схимно монаштво је у највећем делу монашке традиције подразумевало решеност да се живи у манастиру свог пострига са братијом до краја живота. Треба знати да се монаштво не састоји у врсти одеће или комадићу платна (схими) већ се огледа у квалитету живота. Дакле, монашка одећа не чини монаха. Такође монаштво се не огледа увек у спољашњем понашању и изгледу. Има монаха који су разговорљиви и отвореног карактера, али њихово причање није празнословље, а опет има оних који ћуте али у срцу осуђују и гневе се. Монаштво је тајна срца и духовно се само духовним познаје.

 

Више се о монашкој схими и равноангелном животу може прочитати и у књизи јеромонаха Димитрија Григоријатског: Монашка схима - равноанђелски живот - значај свете тајне монашке схиме по светим оцима. http://www.mikroknjiga.rs/store/prikaz.php?ref=978-86-7768-028-2

 

Имамо тему о монашкој схими на нашем форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/15533-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

, а вреди прочитати и текст Архиепископа Аверкија - Пострижење у монаштво http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Liturgika_57.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Амин.

Хвала на труду и исцрпном одговору. Заиста "ко епископство жели, добро дјело жели". Само, ако има осјећај за огромну одговорност тог дјела. Ако има тај осјећај, онда је то несумњиво храбар човјек, а ако не - Господи помилуј!

Праштајте.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Амин.

Хвала на труду и исцрпном одговору. Заиста "ко епископство жели, добро дјело жели". Само, ако има осјећај за огромну одговорност тог дјела. Ако има тај осјећај, онда је то несумњиво храбар човјек, а ако не - Господи помилуј!

Праштајте.

 

Пастирско служење подразумева највећи степен самоодрицања јер се Епископ потпуно предаје служењу својој пастви. Он носи лик Христа који страда за друге у саможртвеној љубави. То је јако тежак подвиг и много тежи од монашког када се правилно и одговорно схвати. Зато се и молимо за архијереје да им Бог да снаге да изнесу крст служења храбро и достојно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zašto je onda većina vladika okružena malim brojem izabranih? Znam da nije tako na Kosovu, episkop Teodosije mi je vrlo drag i poštujem ga ali u mnogim eparhijama u Srbiji situacija je takva da moje pitanje u pojedinim slučajevim zvuči kao eufemizam. Svako ko bar malo poznaje crkvene krugove zna kakvi se razgovori vode o ponašanju i ulozi episkopa (što se obično svodi na reč - despotizam) Razumeću ako ne želite da odgovorite.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zašto je onda većina vladika okružena malim brojem izabranih? Znam da nije tako na Kosovu, episkop Teodosije mi je vrlo drag i poštujem ga ali u mnogim eparhijama u Srbiji situacija je takva da moje pitanje u pojedinim slučajevim zvuči kao eufemizam. Svako ko bar malo poznaje crkvene krugove zna kakvi se razgovori vode o ponašanju i ulozi episkopa (što se obično svodi na reč - despotizam) Razumeću ako ne želite da odgovorite.

 

Ако дозволите, радије бих проширио тему и рекао још коју реч о људским слабостима, осуђивању, суду људском и суду Божијем. Надам се да ћете у речима које следе наћи и одговор на ваше питање.

 

Као људи сви носимо слабости и нико није без њих. Што је човек на већем степену одговорности већа је и борба. Тако је увек било у Цркви и уопште у сваком људском друштву. Људи по слабости некако очекују од јерархије и свештенства савршенство, а тога никада није било јер би у противном Царство небеско у својој пуноћи већ постојало у овом свету и веку. Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.

 

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

 

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

 

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

 

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег. 

 

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

hvala najlepše... iskreno, nisam mislio baš na ovo o čemu pričate već na nešto konkretnije - meni je krivo što npr. do svog vladike ne mogu da dodjem bez posrednika koji često i blokiraju svaki dalji dvig ka njemu pa se prosto pitam kakva je to Hristova ikona kojoj ne mogu da pridjem a on je nosilac duhovnosti tj. punoće Tela čiji sam ja ud. I  da li je uopšte normalno imati ovakva očekivanja, možda vladika i ne treba da bude dostupan svima... mislim da je možda najgore od svega što ga uglavnom doživljavam kao nekog svog druga ili pajtosa sa kim bih mogao da popričam i da podelim neku emociju. Ironija je u tome što sa čovekom nisam razmenio ni 2 reči u životu LOL

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Једино Бог види тајне срца сваког човека. Колико је много људи светог живота који нам нису познати по имену, а опет колико је много познатих људи из нашег времена који ће вероватно бити заборављени брзо после њиховог упокојења. Уосталом, монаси иду у манастире не зато што су бољи од других људи, већ зато што дубоко осећају да су гори од других и желе да духовно оздраве. То је потпуно друга перспектива. Зато као монаси не треба да трчимо да делимо савете људима који живе у свету, посебно породичним људима, већ да се учимо на примеру људи који иако суочени са многим светским бригама предано служе Богу и својој породици.

 

 

Aферим, оче Саво!

 

п.с. подвучено упамтити!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У потпуности разумем зашто се представници наше цркве сусрећу и у дијалогу су са Албанцима и другима на КИМ, исто тако је у Хрватској одакле сам ја, једноставно када си у мањини мораш се понашати другачије, не могу само да разумем оне који храбро критикују а већина Срба на Косову и Метохији није ни била никада.

Оче мене занима колико су стварно заштићени наши манастири, да ли ви рецимо у овом тренутку имате план за случај опасности или нешто слично, сетимо се и раније је било сличних ствари, заправо да ли наша црква уопште има план б када је у питању заштита нашег свештенства али и културног блага, зар није паметније оне најважније реликвије и поједине мошти светаца ипак пребацити негде на сигурније место док се ствари доле не доведу у неко мирније стање. Желим да вас подсетим да заводи за рестаурацију у Србији који и данас чувају  део црквеног блага из Хрватске, као нпр. Покрајински у Војводини, нису до данас ипак још вратили реликвије у Хрватску јер сматра се да поред свега ни данас није безбедно а видимо и да успркос чланству Хр. у ЕУ, није ништа боље. Из места из којег сам ја спашен је и иконостас главне цркве и многе друге вредности али није врацено, та црква и данас доживљава скрбављења. Зато ме занима ако је тако у Хрватској, како је тек на Косову, па у складу са тим да ли уопште црква и држава имају све податке, сваку појединачну фреску и икону усликану и забележену, да се не деси као са Богородицом Љевишком и многим другима, све треба узети у обзир, а са Албанцима ипак треба сарађивати, они су доле велика већина, и од њиховог расположења све и зависи, само нека буде мир, дај Боже !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У потпуности разумем зашто се представници наше цркве сусрећу и у дијалогу су са Албанцима и другима на КИМ, исто тако је у Хрватској одакле сам ја, једноставно када си у мањини мораш се понашати другачије, не могу само да разумем оне који храбро критикују а већина Срба на Косову и Метохији није ни била никада.

Оче мене занима колико су стварно заштићени наши манастири, да ли ви рецимо у овом тренутку имате план за случај опасности или нешто слично, сетимо се и раније је било сличних ствари, заправо да ли наша црква уопште има план б када је у питању заштита нашег свештенства али и културног блага, зар није паметније оне најважније реликвије и поједине мошти светаца ипак пребацити негде на сигурније место док се ствари доле не доведу у неко мирније стање. Желим да вас подсетим да заводи за рестаурацију у Србији који и данас чувају  део црквеног блага из Хрватске, као нпр. Покрајински у Војводини, нису до данас ипак још вратили реликвије у Хрватску јер сматра се да поред свега ни данас није безбедно а видимо и да успркос чланству Хр. у ЕУ, није ништа боље. Из места из којег сам ја спашен је и иконостас главне цркве и многе друге вредности али није врацено, та црква и данас доживљава скрбављења. Зато ме занима ако је тако у Хрватској, како је тек на Косову, па у складу са тим да ли уопште црква и држава имају све податке, сваку појединачну фреску и икону усликану и забележену, да се не деси као са Богородицом Љевишком и многим другима, све треба узети у обзир, а са Албанцима ипак треба сарађивати, они су доле велика већина, и од њиховог расположења све и зависи, само нека буде мир, дај Боже !

 

Наравно, брига о нашем духовном и културном благу је неопходна. Богата ризница манастира Високи Дечани још је 1992. године евакуисана и пренета на територију централне Србије, а наша вредна средњовековна библиотека је још од 1981. године у Народној библиотеци Србије. Живимо за дан када ће се то благо вратити тамо где припада, у наш манастир где је вековима преживљавало и ратове и промене царстава и било сачувано помоћу Божијом. Док се то не догоди планирамо да нашу Ризницу и Библиотеку презентујемо преко интернета и омогућимо свима онима који се баве истраживањем православне уметности и књижевности да имају електронски приступ тим вредним артефактима. 

 

Током претходних година активно смо радили на томе да се институционално утемељи заштита српске православне духовне и културне баштине на КиМ. Посебно нам је у почетку много помогао норвешки дипломата Каи Еиде у свом извештају након погрома 2004. да би потом ЕУ укључила међу 10 принципа решавања проблема Косова и питање наше баштине. Наша баштина је препозната као посебна целина и ЕУ је прихватила термин баштина на Косову уместо Косовска баштина, што је веома велика разлика. Њихов чврст став јесте да се баштина наше Цркве и народа треба сачувати у свом идентитету и ти принципи су се нашли у Анексу бр. 5 Ахтисаријевог плана о Косову из 2007-2008. Иако Србија и наша Црква никада нису прихватиле политички аспект овог плана који подразумева стварање независне државе на КиМ, Анекс 5 и други технички делови плана били су и те како прихватљиви. На основу Анекса 5 од прошле године ови принципи су унесени и у Устав Косова и у низ косовских закона у којима се не само помиње име наше Цркве - Српска Православна Црква већ се обезбеђује читав низ заштитних механизама и повластица (заштита од експропријације, давање права Цркви да се брине о заштити свог наслеђа, ослобађање Цркве од царина, ПДВ, формирање специјалних заштићених зона - 40 укупно - око наших најважнијих светиња итд. Нпр. ове специјалне заштићене зоне су простор на територији општине на којима општина нема право ништа да ради без сагласности СПЦ. У случају спора Цркве и општине, проблеми се решавају преко Комисије за имплементацију заштићених зона у којој поре два косовска министра (просторног планирања и културе) седе представници ЕУ, ОЕБС-а и СПЦ. Имамо јако добре резултате у решавању читавог низа проблема јер је ЕУ поставила поштовање права СПЦ као важан услов за приближавање Приштине Унији. Ове ствари су јако мало познате у широј јавности. 

 

То наравно не значи да је наша ситуација сјајна. И поред бројних заштитних механизама имамо проблеме, али је добро то што ипак постоје институционални механизми за њихово решавање и што у томе имамо врло јаку подршку ЕУ и САД. Општина Дечани већ 14 година негира право власништва нашем манастиру на 24 хектара земље коју ми користимо. Ишли смо на Врховни суд Косова који је прошлог децембра пресудио у нашу корист и сада се ближимо епилогу ове дуге драме након неколико месеци жалбеног поступка. Да је којим случајем наша Црква заузела арогантан став по логици, што горе - то боље за наше интересе, данас бисмо били у веома великим проблемима. Ми нисмо нимало срећни због ове ситуације на КиМ (а како би ико нормалан био?). Разлика је у томе што у ситуацији где не можемо да све променимо и вратимо сат неколико година или векова уназад, ми радимо оно што је реално могуће и боримо се да ако не можемо да све окренемо на боље барем побољшамо оно што се даде поправити. То је веома важна разлика.

 

Неке професионалне патриоте то виде као националну издају јер би по њима требало да око Дечана подигнемо барикаде и започнемо неки свети рат против Албанаца, док ће они да за нас навијају из удобне удаљености као што су то радили за време ратова у бившој Југославији. Ја сам јако поносан на нашу Цркву која је од самог почетка препознала потребу да у постојећим условима на КиМ морамо да радимо озбиљно, одговорно и рационалне, а не да живимо у машти и губимо своју снагу у бескрајном инаћењу које нам ништа добро не може донети. Још од 1999. године наша Епархија, коју је тада водио Еп. Артемије, ушла је у непосредну комуникацију са међународном заједницом и привременим косовским институцијама како бисмо учинили што је могуће да се положај народа побољша. Неки кажу да ништа није постигнуто. Могу само да им одговорим да би сада било много горе да нисмо ништа радили. Бројчано гледано, ако смо почели са -7 сада смо можда негде око нуле, али смо ипак ишли напред. Мартовски погром 2004. био је тежак ударац који нас је све бацио у велику забринутост, али снага наше вере у боље и Божију помоћ је надвладала и наш Патријарх је 2005. године потписао Меморандум о обнови са Косовским институцијама. Иако је тадашњи Епископ у тешком шоку и разочараности због погрома 2004. г. радио све како би онемогући обнову наших проушених светиња, Св. Синод и Сабор на челу са Патријархом Павлом заузели су веома чврст став и Владика Теодосије је као викарни Епископ водио овај процес. Неколико година касније резултати су видљиви и обновљено је неколико запустелих парохија, више храмова. Наравно, много је још у рушевинама али мора се почети од нечега са надом да ће бити боље само ако се и ми трудимо да буде, а не да бескрајно кукумавчимо и уљуљкујемо се у сопственој виктимизацији. То није хришћански однос. Хришћани су вековима страдали, али нису кукали већ су своје страдање видели као подвиг и стално су живели у нади, не да ће у овом времену настати савршено људско друштво, већ да смо све ближи пуноћи Царства небеског, а то је метаисторијски догађај и не припада овом свету и веку. У томе је  тајна хришћанског оптимизма, а не надање у поједине политичаре, партије, националне и ко зна какве идеологије јер то је све пролазно и нестално јер почива на принципима пале људске природе. Зар нам сам комунизам није показао како се завршавају "усрећитељске идеологије једнакости". 

 

Посебно значајан резултат активности Владике Теодосија који је за то имао и има пуну подршку Патријарха Иринеја, Синода и Сабора наше Цркве, јесте обнова Призренске Богословије. У погрому 2004. све зграде су биле спаљене и згариште је изгледало страшно. Већ четири године касније обновљена је новцем ЕУ прва зграда - Задужбина Симе Игуманова - добротвора ове школе, а потом и још две зграде. Данас у Богословији имамо 37 ученика 3 разреда и 8 предавача, а ако Бог да и следеће године уписујемо још један разред ученика. ЕУ је већ обезбедила фондове за обнову две највеће зграде Богословије, а уз помоћ браће Руса ученици ће ускоро добити и нову фискултурну салу са потребном опремом. Иако је у Призрену данас само 30так Срба и 37 ученика Богословије са својим професорима сви који посете овај град и Богословију сведоци су неизмерно велике радости. У Призрену заиста можемо рећи да се тамо где се умножило страдање умножила и благодат. Обновљени су сви порушени храмови, а фреске у Љевишкој поново добијају своју стару лепоту. Јесте, неко ће рећи, али то је ништа јер немамо нашег народа у том граду. Морам да кажем да за Цркву никада није све било у квантитету. Хришћана је у почетку било јако мало али ипак Црква је победила моћно Римско Царство. На Косову је наша нео-комунистичка национална идеологија С.Милосевића доживела невиђени дебакл и са њом невиђено страдање и наш народ који му је веровао, али Црква и даље овде живи и позива људе да се врате. Црква сваки дан сведочи да је српско, односно хришћанско и православно Косово и даље ту без обзира колико се белосветски моћници трудили да исцртају нове границе. 

 

Колико ће све то да траје? То нико не зна, као што не знамо када ће Господ опет доћи на земљу, али није ни важно јер наш пут се не завршава стварањем неког нашег царства које ће довека царевати на земљи већ знамо да ће нестати ова земља и обличје овог света да би се пројавила пуноћа Царства Божијег у коме нема ни плача ни уздисања. У овој перспективи је озбиљна разлика између обезбеожене идеологије етноса и хришћанске вере народа Божијег. За прву су пре и изнад свега важне политичке границе, крв, порекло, а за нашу Цркву сваки народ је позван у пуноћу Христове истине и Црква никада не губи и не би смела да изгуби своју кључну мисију, а то је да отвори своје двери за све који траже истину и вечни живот. Српски народ је историјски позван у наручје Православне цркве, али не да бисмо се затворили у своје уске националне оквире, већ да бисмо призивали и друге. Данас СПЦ међу својим верницима има и Талијана и Шпанаца, Немаца, Француза, Американаца и многих других и та васељенска мисија Цркве никада није посустајала, а у данашње време је посебно важна. У данашњем глобалистичком друштву Православна Црква мора да изађе изван анахроних историјских оквира које ограничавају њену универзалну мисију. 

 

Недавно сам разговарао са једним веома угледним Владиком наше Цркве који ми рече да смо се ми као Црква огрешили о Албанце јер нисмо више радили на томе да и њих приведемо православној хришћанској вери, која им историјски није страна јер су некада и сами били хришћани. Ово је веома важна тема за нашу Цркву. Због тога наши богослови у Призрену сада уче албански како би могли да раде са свим људима на овом простору. Косово је, наравно, територијално део јурисдикције Пећке Патријаршије, односно СПЦ, и ако и буде Албанаца који су заинтересовани за православље могу се формирати парохије у којима ће се служити на албанском или на било ком другом језику ако је то потребно. Јако је добро што је Архиепископ Анастасије Тирански правно дефинисао своју Цркву као "Православну Цркву у Албанији", а не "Албанску Православну Цркву", што јасно даје до знања да њена јурисдикција није везана за етнос или језик, већ за политичко-територијални простор Албаније. Због тога је под ударом албанских националиста који га називају грчким агентом. Данас смо баш имали аутобус верника из Албаније на Литургији и предивно је како албанско-српски политички сукоб око Косова и Метохије није уништио међуправославни однос Срба и Албанаца и како смо блиски у Христу једни другима без обзира на различите језике. Надамо се да ће тако и остати јер нажалост у Другом Светском рату Албанска Црква је анектирала простор КиМ у своју јурисдикцију и остаје да се види како ће се тамо развијати ствари после одласка садашњег Архиепископа. Хвала Богу СПЦ има велику подршку свих водећих Патријаршија и сваки сличан покушај завршио би се самоизопштењем свакога ко покуша да на свештеном простору Пећке Патријаршије формира друге црквене структуре било на националној или на квази-ревнитељској основи. Али, с друге стране ми не смемо да сметнемо са ума да црквено морамо да преузмемо обавезу у евангелизацији свих оних који живе на територији наше црквене јурисдикције без обзира како политичари цртали границе.

 

Наравно, СПЦ на КиМ има посебну обавезу и у очувању српског језика и културе који су произашли из духовног идентитета Срба. Српски национални идентитет је заправо много више него албански заснован на хришћанским премисама. Православни Србин који пређе на ислам тешко чува српски идентитет, једноставно то није никада историјски заживело. С друге стране Албанац без обзира да ли је православни, католик, муслиман или протестант пре свега је Албанац (постоји изрека Албанство је вера Aлбанаца). Код Албанаца различите вероисповести нису довеле до формирања посебних нација на одређеним географским деловима територије на којима Албанци живе, као што је случај са Србима и Хрватима. Срби који су мењали православну веру за римокатоличку или ислам једноставно нису сачували српски идентитет зато што је српски идентитет пре свега духовни и везан је не толико за крв, тло и језик као што неки тврде већ пре свега за посебан израз православне традиције који је своју духовну и културну форму добио кроз династију Немањића - Светосавље. Моја покојна бака увек је говорила да су и Руси Срби зато што су они православни као и Срби. Од 19. века српски идентитет под утицајем европских токова (Француска револуција, национални романтизам, стварање националних држава у Европи) добија кроз западно-образовану интелигенцију другачију форму, па је могуће бити Србин, а не веровати у Бога или бити потпуни богоборац. Тај чудан амалгам српства и безбожништва под марком наводног српског национализма довео је наш народ у ситуацију у којој смо данас, након педесет година комунизма и посткомунистичких лутања српских. Зато аутентично Светосавље као специфичан јеванђелски израз здравог, хришћанског национализма нема ништа заједничко са расизмом, мржњом према другим народима (шовинизмом). Уосталом, зар се сами Немањићи нису породичним везама повезивали са другим народима и династијама и западним и источним градећи идентитет Србије као европске државе али надасве земље која је улога Православља била најважнија. 

 

Да полако завршим.... Можда ћемо након свих ових трагедија које су нас задесиле наћи снаге да сачувамо и обновимо наш аутентични српски православни идентитет, па нас други околни народи неће гледати кроз дела и недела наших политичара, већ кроз духовне и културне вредности којима смо од времена Св. Саве увек били познати. Укратко, то је мисија наше Цркве на Косову и Метохији, да чувамо своје што су нам наши свети преци оставили, али да их сведочимо на такав начин да омогућимо и другима да осете те духовне, културне и цивилизацијске вредности као нешто што не угрожава друге, већ представља и за њих прилику и перспективу. Колико ћемо успети, Бог зна али вреди се трудити. Тако ће наше светиње, духовно и културно благо наше Цркве и народа бити најбоље сачувани, јер неће бити само реликти прошлости, већ ће имати и непосредну функцију у мисији Цркве на овом простору.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, зашто нам се дешава да кад читамо неку духовну литературу, имамо осећај опуштања, растерећења, смирења док нека литература, такође духовна , у нама буди немир и неки нездрав страх?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, зашто нам се дешава да кад читамо неку духовну литературу, имамо осећај опуштања, растерећења, смирења док нека литература, такође духовна , у нама буди немир и неки нездрав страх?

 

Свака реч носи одређену енергију и преноси духовно стање онога који је изговори или напише. Тако и духовна литература која је писана у благодати Духа Светога теши, духовно укрепљује и отвара нове духовне видике. С друге стране у наше време када се много књига преводи и објављује, неретко наилазимо на штива која у нама буде немир и нездрав страх. Највећим делом је реч о апокалиптичким темама којима се приступа ван искуства православног предања, већином у неком хорор или сајенс-фикшн маниру. Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.

 

У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.

 

За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.

 

Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења. 

 

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.

 

Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно. 

 

Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група.  Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичне православне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља  који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.

 

Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, da li vernici mogu da ''osvete vodu imenom Hristovim'' ili tu vlast imaju samo svestenici ?   :.mislise.  

Da li biste mogli da mi malo pojasnite ovo.  :)  Svako dobro od Gospoda.

 

Све службе у Православној Цркви бивају у заједници свештенослужитеља и верног народа и сва богослужења имају саборни карактер. То значи да ниједну службу свештеник не може извршити без верног народа, али ни било који верник или група верника без свештенослужитеља. То се најбоље види у свим црквеним богослужењима и требама јер свуда наилазимо на форму дијалога између свештеника и верног народа. Свештеник добија од Бога благодат да началствује богослужењем и врши разне свештенорадње (требе) али то не може да чини сам без барем једног верника који ће одговарати на његове прозбе. Господ каже: Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима, Мт. 18, 20. И Господња молитва (Оче наш) изречена је у множини. То све упућује на саборни карактер црквеног богослужења и сваке црквене радње.

 

Свештеник рукоположењем добија благодатни дар Божији да врши свештенодејства, али тај дар подразумева учешће верног народа и верност Цркви, пре свега Епископу, а Епископа према Сабору Епископа одређене области у којој живи и првом међу њима. Зато у Православној Цркви свештеник не може сам да се повуче у неку капелу или храм и одслужи сам Литургију, или обави сам било какву свештенорадњу. Такође ни епископ ни свештеник, а камоли лаик не може да обави ниједну свештенорадњу уколико није у заједници са надлежним Епископом и он са Помесном Црквом којој припада. То је противно нашој традицији, док се на Западу од средњег века развила пракса тзв. тихих литургија коју више свештеника служи истовремено на неколико олтара у цркви (споредних олтара) без учешћа верног народа. Такође на Западу свештени чин се види као доживотни дар, па тамо не постоји рашчињење као у нашој Цркви, већ само доживотна суспензија, јер једном свештеник увек остаје свештеник. Наравно, са богословског становишта ово је тешко прихватљиво за нашу традицију јер свештенодејство није магија већ благодатно дејство које бива у синергији божанске благодати са свештеником и верницима који су окупљени око њега, а све то бива у заједници са васцелом Црквом. 

 

Веома је важно разумети да је Литургија цела заснована на дијалогу. Молитве које свештеник у име верног народа узноси Господу, посебно у оквиру Анафоре молитве су целе Цркве, а не његове личне молитве и зато је пракса Цркве од почетка била да се молитва Анафоре гласно произноси. Тише (полугласно да чују само свештенослужитељи) приношене су само молитве које свештеник упућује Богу у своје име, као израз сопствене недостојности (на пример молитва свештеника на Херувимској песми и сл.). Возгласи су зато природни наставак молитве, а не нешто што стоји само за себе. У нашој Цркви је сасвим непотребно пре неколико година дигнута огромна прашина у појединим круговима у вези гласног читања молитава на Литургији и то је посебна тема о којој можемо говорити касније. Мени је занимљиво да нико не прави проблем када на крштењу, венчању, монашењу свештенослужитељ чита гласно молитве и народ одговара са Амин. Замислите како би изгледало крштење када би се молитве читале у себи. Наравно, нема логике у овој ствари. Владика Атанасије је јако много учинио за нашу Цркву објашњавајући развој Литургије и литургијске праксе у својим књигама - Христос нова Пасха. Ове књиге треба пажљиво прочитати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...