Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Pitanje sam postavio ispirisan episkopom umirovljenim Atanasijem,koji je javno govorio o suicidnim namerama monaha koji su posli za Akakijem,a koji su to njemu intimno rekli. Svakako da ja informacije nemam, ali imam sumnju ,obzirom da sam pratio njihova pisanja, toliku kolicinu tvrdoglavosti i arogancije imaju nerehabilitovane narkomanske licnosti. Obzirom da je Peranovic sa heroina skidao lopatom,o rehabilitaciji licnosti nema ni pojma, tako da to objasnjava dosta toga. Mislim da zarad zastite pastve takve stvari treba reci, kao sto je rekao i vladika Atanasije.

Послато користећи Тапаток 2

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Дозвлите ми да још кажем коју реч о случају одбеглих монаха, следбеника, бившег епископа Артемија. Мислим да је важно да неки који читају моје одговоре јасније разумеју став према њима.

 

И бившег Владику и многе од његових монаха лично познајем и морам да кажем да их у дубини душе и поред свог неслагања са њиховим поступцима и даље видим као своју браћу. Не можемо олако рећи да су они отпали од Цркве јер Црква је много шира од видљиве институције коју познајемо и почива на неизмерној милости и љубави Божијој. Ипак они који се одвајају од евхаристијске заједнице и поретка у Цркви улазе у опасан простор у коме је њихово спасење под великим знаком питања.

 

Са некима од њих делио сам све тешкоће у овим тешким косовско-метохијским приликама и сасвим одговорно могу да кажем да су многи које познајем добри људи, људи великих талената, који су оставили свет да би служили Богу у свом монашком чину. У томе је и највећа трагедија њиховог одвајања од Цркве. Нису се они удаљили од Цркве зато што су хтели да формирају неку своју цркву. Они дубоко верују да су у Цркви и да смо ми са којима се не слажу одступили од Цркве. Зато нису ни са једном канонском Црквом у Православљу у евхаристијском општењу. У питању је велика и трагична обмана и самомњење које је највећим делом производ духовне харизме самог м. Артемија који је човек великих духовних потенцијала, као уосталом и многи људи око њега, али и дубоко погрешног схватања Цркве.

 

М. Артемије је у почетку смирено прихватио одлазак у пензију и прешао у манастир Шишатовац. Да је којим случајем тамо и остао и саветовао својој духовној деци која су хтела да крену са њим да остану на Косову и Метохији служећи Богу у црквеном поретку, могу засигурно да кажем да би сада он био једна од духовно најугледнијих личности наше Цркве. Иако постоје и те како утемељени разлози за његову смену, и канонски и финансијски, сигуран сам да би Црква одустала од кривичног гоњења, показујући максимум трпељивости и икономије. Никада не бих рекао да је м. Артемије узимао новац ради личне похелепе (што нисам сасвим сигуран за друге око њега). Радије бих рекао да човек када умисли да има неку јако важну мисију постепено почне да верује да му је све дозвољено и да је све то потребно ради неког већег циља (борба за Косово, Православље и сл). Уосталом то је тајна прелести у којој човек погрешно расуђује.

 

Одмах после пензионисања, да ли под утицајем лоших саветника или по сопственом нахођењу м. Артемије је направио први погрешан корак и охрабио самовољно напуштање манастира једног броја монаштва и кренуо путем формирања парасинагоге. Други корак у погрешном смеру био је насилни покушај заузимања манастира Дубоки поток и Девине воде и служење литургије и поред забране коју му је Синод недуго пре тога изрекао због изјаве да не прихвата одлуке своје Цркве, одлуке које је само четри месеца пре тога сам потписао. Овај несрећни след догађаја довео је и м. Артемија и његове следбенике у крајње лошу позицију и од тада овај покрет све се више формира као класични раскол, рашчињени епископ не само да служи већ и "рукополаже", "монаши", "освештава цркве, манастире" и сл. Благодат свештенодејства у Православној Цркви није доживотна и у органској је зависности од односа према Цркви која му је свештени чин дала. На пример, римокатолици сматрају да је свештенство доживотно, па немају рашчињење већ доживотну суспензију. Слично је и са монаштвом јер монашки чин добијамо од Цркве, али наш завет је израз наше слободне воље. Онај ко је лишен монашког чина губи своју схиму, али завет може да држи и да чува. Црква оно што даје може и да узме, али и опет да врати уколико одлучи. 

 

Искрено верујем да ће Бог дати да се и м. Артемије и његова заједница врате у наручје Цркве покајањем. Ако се то догоди ту не би трбало да буде места за репресалије или тријумфализам јер су сви расколи завршавани тако да нема поражених и да су сви победници у Христу. Тако се завршио и несрећни амерички раскол, а Црква има и снаге и моћи да све своје санкције поништи само уколико би то довело до повратка залуталих у црквену заједницу. Не знам ниједног разумног човека ко се не би овоме радовао. Лично мислим да би м. Артемије и они око њега овим гестом показали огромну духовну снагу и да би заслужили велико духовно поштовање. Наравно, то не подразумева повратак на старе положаје јер Црква наставља својим животом, али сигуран сам да би многи од њих желели да наставе свој монашки живот служећи верно Христу у својој Цркви. Остаје да се молимо Богу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

и још нешто... ако ћемо о синагоги треба рећи и да је Црква током историје уредила да њени епископи буду нежењени а то је управо супротно од онога што апостол каже

 

Ali vladika treba da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči;

 

да не бисмо гушили тему, можемо на овој коју сам линковао да наставимо

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

 

Канони регулишу живот Цркве, али морамо да знамо да канони постоје ради Цркве, а не обрнуто. Црквени канони су само један сегмент црквеног предања и треба их гледати и тумачити у контексту у коме су настали, а не по личном нахођењу.

 

У случају бившег Епископа Артемија по среди није било само кршење канона, већ једно опасно стање у коме је један Епископ све више излазио ван црквеног поретка. Да Црква није реаговала Епархија Рашко-призренска вероватно би цела отишла у неку врсту раскола, односно претворила би се у својеврсну аутокефалну Епархију. Св. Архијерејски Сабор је као највише тело Цркве одлучио да би било најбоље да се бивши Епископ повуче у пензију што је он својом вољом и прихватио и потписао у мају 2010. Али, после је променио мишљење и кренуо у конфронтацију са Црквом што је довело до његовог рашчињења у новембру 2010. То је заиста трагичан развој догађаја али Црква није имала избора.

 

Канони који забрањују паљење свећа у синагоги и учествовање у јеврејском служењу донесени су ради јудејствујућих хришћана који су у прошлости тајно практиковали јеврејске обичаје претпостављајући јеврејско учење хришћанским догматима. Архијереји који су пре две године присуствовали прослави празника Хануке у београдској синагоги засигурно нису то учинили зато што верују у јеврејске обичаје и учење, већ као израз пријатељства према јеврејској заједници у Србији и солидарности према народу који је у новијој историји претрпео најстрашнија страдања. Лично познајем рабина Исака Асиела, дивног човека и великог пријатеља нашег народа и добро је на наша Црква показује солидарност према јеврејскогј заједници посебно након инцидената у којима хулигани скрнаве јеврејске споменике или шире антисемитизам. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pitanje sam postavio ispirisan episkopom umirovljenim Atanasijem,koji je javno govorio o suicidnim namerama monaha koji su posli za Akakijem,a koji su to njemu intimno rekli. Svakako da ja informacije nemam, ali imam sumnju ,obzirom da sam pratio njihova pisanja, toliku kolicinu tvrdoglavosti i arogancije imaju nerehabilitovane narkomanske licnosti. Obzirom da je Peranovic sa heroina skidao lopatom,o rehabilitaciji licnosti nema ni pojma, tako da to objasnjava dosta toga. Mislim da zarad zastite pastve takve stvari treba reci, kao sto je rekao i vladika Atanasije.

Послато користећи Тапаток 2

 

Без сумње, чињеница је да је у последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота. Велики проблем је у томе што је монашки чин олако даван и то након врло кратког времена духовне провере, искушеништва. Духовни живот, посебно монашки живот, може да буде резултат дубоког унутрашњег преображаја, али често у данашње време имамо људе који у духовни живот и посебно монаштво одлазе не ради Христа, већ да би побегли од живота и од одговорности.

 

Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.

 

Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху. 

 

Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

 

«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»

 

(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

 

 

Zahvaljujem na vasem odgovoru. Siguran sam da je mnogima bilo na korist. Svako dobro od Gospoda.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите Оче Саво!

Листајући ову тему примијетио сам Ваше врло занимљиво мишљење о расофорним монасима и монасима схимницима у манастирима. Оно сигурно и у многоме одсликава једно предањско сагледавање духа монашког живота. Постоји, по мени, проблем што расофорни монаси не припадају ни једној конкретној заједници, са свим животним искушењима и наравно радостима које подразумијева заједнички живот, а које нас негдје обликују као здраве људске личности (често код нас они могу бити врло рано одвојени од породичне заједнице, отишавши у богословију, па онда преко факултета, чини се, они никад не уђу у егзистенцијалну проблематику, пар екселанс заједница, какве су породица и манастир. Сложићете се да то не могу надомјестити богословски интернат а посебно не студирање на факултету, па ни живот у  нпр. сједишту епископије...).

Укратко, шта када такви људи постану Епископи, хоће ли имати животни осјећај за друге и за савјетовање са другима - презвитерима, ђаконима, вјерним народом или ће се поставити као потпуне аутократе?

Опростите на дужини и непрецизно конципираном питању. Ово је више нека лична запитаност преточена у ово писаније, које се надам да ћете разумјети....

Помените.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...