Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Колико се сећам подељено је деци Хоче и Ораховца. Обично када стижу пакетићи онда би деца или њихови наставници требало да узврате донаторима. Манастир је само организовао да се то пребаци до њих. Већ много смо пута до сада имали сличне акције. 

Хвала вам на солидарности и братској помоћи

 

архим. Сава

 

Ето Слава Богу :)

Бринули смо се да ти пакетићи нису отишли на адресе на које су упућени, јер нисмо имали никаквих информација о томе! 

Хвала Вам још једном и нека Вас, Вашу братију и све са Космета сачува драги Бог од свих невоља са којима се, вјерујем, сусрећете свакодневно.

Ето, уколико можемо било чиме још помоћи, реците нам, обавијестите нас и ми ћемо радо изаћи у сусрет колико можемо! 

Слава Богу

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Помаже Бог и добродошли,оче Саво какво је стање са поглавармо Сиријиске оријентално православне цркве кога су отели исламисти причали смо о томе преко ФБ пре неки дан...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво.

Једно просто питање за Вас,у којој држави живите,личну карту које државе поседујете и законе које државе поштујете?

Свако добро од Господа

 

Бог вам помогао. На просто питање и прост одговор. Живим у држави Србији, имам српски пасош и личну карту. Такође живим и на покрајини Косово и Метохија и поседујем косовску личну карту. Као и сви који живе на Косову и Метохији поштујем земаљске законе које морам да бих овде опстао, а понајвише се уздам у правду Божију.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог и добродошли,оче Саво какво је стање са поглавармо Сиријиске оријентално православне цркве кога су отели исламисти причали смо о томе преко ФБ пре неки дан...

 

Веома је тешка ситуација за све хришћане у Сирији и на целом Блиском истоку. Судбина архиепископа Павла, нашег православног митрополита града Алепа, који је киднапован заједно са сиро-хришћанским Епископом из истог града, и даље је непозната. Његов рођени брат Патријарх Јован стално обилази верни народ и укрепљује га речју Божијом. Сви хришћански поглавари у Сирији и Либану већ су јавно саопштили да би свака војна интервенција само погоршала ситуацију и дефинитивно допринела нестанку хришћана са ових простора.

 

У Сирији је ситуација јако компликована. С једне стране председник Асад је типичан пример блиско-источног аутократе који влада земљом заједно са својом повеликом породицом. Сиријска опозиција међу којима има и озбиљнијих интелектуалаца покренула је процес промена, али је након жестоке реакције режима уследила радикализација исламиста који су сада преузели највећим делом сиријску опозицију. Асадов режим не бира средства да се обрачуна са противницима користећи и наоружане цивиле којима командује његов рођени брат али исламисти с друге стране чине неописиве злочине против поборника председника као и против хришћана чије цркве уништавају и нападају манастире Конфликт је још више отежан уласком либанског Хезболаха и иранске револуционарне гарде тако да је попримио и димензију сукоба сунита против шиита, две главне исламске секте. Асад је као релативно секуларан политичар толерисао хришћанство и хришћани су били прилично заштићени. Сада ако на власт дође опозиција сасвим је јасно да ће власт заправо доћи у руке најгорих екстремиста Ал Каиде и Ал Нусре што ће бити веома лоше за хришћане јер ће уследити масовна одмазда и покољ. Зато је за хришћане боље да остане на власти Асад какав год да јесте само да не дође до распада државе и доласка екстремиста на власт. Наравно то није лак избор и хришћани дефинитивно не стоје иза метода које примењује Асад.

 

Нажалост западни политичари уопште не размишљају о судбини хришћана као што то нису чинили ни у Ираку где су хришћани након војне интервенције десетковани. За запад је најважније питање политичког кредибилитета и војног престижа. Нема свеобухватне стратегије да се рат заустави.

 

Једино решење је можда у томе да Русија и Америка заједно у УН покрену иницијативу мирне транзиције власти у Сирији. С једне стране режим би морао да се трансформише, а с друге да се исламистима не дозволи да преузму власт. То изгледа јако тешко и замислити па се све више плашим да ће се ова трагедија у Сирији у којој страдају многи невини људи, хришћани, муслимани, Курди и остали и даље наставити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Благословите Оче и добро нам дошли на ЖРУ!

 

Пошто је покренута ова тема и мислим да би био ред да на самом почетку буде неко питање у вези живота манастира.

 

Био сам два пута те ми колко толко познат духовни живот манастира али бих желео ради осталих чланова који нису упознати да нам опишете онолико колико имате времена - како изгледа један дан у манастиру Дечани?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите Оче и добро нам дошли на ЖРУ!

 

Пошто је покренута ова тема и мислим да би био ред да на самом почетку буде неко питање у вези живота манастира.

 

Био сам два пута те ми колко толко познат духовни живот манастира али бих желео ради осталих чланова који нису упознати да нам опишете онолико колико имате времена - како изгледа један дан у манастиру Дечани?

 

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо да се прилагодимо постојећим потребама. 

 

Главни акценат је на заједничком животу монаха што и значи општежиће. Било да смо у цркви, на трпези на послушањима стално живимо у свести да као појединачне индивидуе нисмо комплетне личности и да личности постајемо тек у заједници, сви међу собом и сви ми заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште нашег и постојања и наше вере.

 

Јутарња служба почиње у 6.00 часова и траје до 8.30 (јутрење и свакодневна литургија). Потом од 8.45 имамо први оброк, а након тога почињу послушања (кухиња, економија, иконопис, дуборез, рад са гостима, продавница итд). У 2.30 престајемо са радом и у 15.00 имамо други оброк. Поподне је предвиђено за одмор иако већина братије и тада има одређених обавеза у зависности од доба године и других збивања. Девети час са вечерњом почиње у 18.00 а у наставку се служи и повечерје. Након тога братија су поново слободна.

 

Посебан акценат стављамо на гостољубље и у манастиру је увек много посетилаца и поколоника. Такође водимо бригу о нашим сестрама монахињама у манастиру Пресвете Богородице у Ђаковици, а често служимо и у манастиру Гориоч. Водимо увек и понеколико хуманитарних програма помоћи нашим повратницима и сиромашним породицама на КиМ. Поред свих тих активности имамо и доста страних посетилаца, дипломата, војника, туриста и разних добронамерника, а у последње време и све више косовских Албанаца који долазе у манастир.

 

Ово је укратко о нашем животу. Оно што је најважније јесте живот у братској љубави и сталној свести да смо позвани не само овде у овом времену и простору да будемо сабраћа већ и у вечности и зато је општежиће суштински елемент нашег постојања. У општежићу нема мог и твог већ све делимо заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да смо на земљи само пролазници и да идемо ка Царству небеском предвођени нашим заштитником Св. Краљем Стефаном. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Хвала вам оче на овако прелепом одговору, заиста сте се потрудили и више од онога што сам мислио - хвала пуно!!!

 

Само бих додао још нешто, мојих утисака приликом доласка у Дечане - први пут када сам крочио било је то давне 1996.г. као клинац и мени је све то изгледало нешто што ни сам нисам могао да опишем. Други пут - у периоду 2008.г. (када сте имали оно искушење, мада без искушења се не може јер кроз искушења постајемо јачи за неке ствари), тачније 24.августа, исто тако сам се осећао као и први пут али сада као одрасао. Све је било исто, без икакве разлике, гостопримство заиста за пример као и целокупно братсво. Једина разлика је била та што када сам као мали долазио - било мало братсво али духовно јако , а када сам дошао као "велики" затекао сам велико братсво духовно оснажено и јако које ће дуго тако остати поред свих прилика и неприлика.

 

Нека све вас Господ , заступнишвом светог Стефана , штити и чува од свакога зла!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче.

 

Шта мислите о екуменизму данас? Ви сте написали књигу Екуменизам и време апостасије, која је многе духове узбуркала, где сте чак изјавили да је екуменизам јесрес над јересима. Да ли се то мишљење у међувремену променило? Да ли се можда екуменизам променио?

 

Нека Вас Господ чува и свако добро!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче игумане благословите!

Ја немам намјеру да Вам поставим питање, у мојим годинама мало је питања на која други требају одговарати. Желим Вама и вашем братству, као и нашем напаћеном народу на Космету да пожелим свако добро од Бога и сваки благослов Божији. Чувајте наше светиње и наше наслијеђе као и до сада, молите се и надајте се заједно са нама у правду Божију.

Свако Вам добро желим из српске и светосавске Херцеговине!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог.

 

Какви су изгледи за обнову девастираних светиња на Косову и Метохији? А какви за обнову монаштва, колико и да ли има нових монаха? С каквим проблемима се сусрећу они који би желели да буду монаси на Косову и Метохији? Да ли имате некакву визију о будућем монаштву на Косову ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите Оче Саво.
Пратим вас и на фб и на твитеру... и свуда ђе нађем нешто ваше или ваше име :) 
Хвала на свему што пишете.

Поставио бих вам једно питање, без намјере да вас не дај Боже увриједим или да покушавам да на нешто циљам што можда није прикладно, а посебно мени са ове даљине... Али ме чисто знатижеље ради интересује...

 

Зашто сте скинули натпис са улаза Дечана и поставили овај нови, који је Шиптарима некако милији???

Свако добро.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благословите оче.

 

Шта мислите о екуменизму данас? Ви сте написали књигу Екуменизам и време апостасије, која је многе духове узбуркала, где сте чак изјавили да је екуменизам јесрес над јересима. Да ли се то мишљење у међувремену променило? Да ли се можда екуменизам променио?

 

Нека Вас Господ чува и свако добро!

 

Да, пре неколико година приредио сам књигу Екуменизам и време апостасије. То је било у једном посебном тренутку када су активности на промоцији тзв. фестивалског и синкретистичког екуменизма досегле врхунац, па је у књизи доста критике таквог екуменизма за који је и Св. Ава Јустин с правом говорио да је то јерес над јересима. Мој став се према таквој врсти екуменизма није променио јер он не води заједничарењу у истини, већ радије једном непринципијелном компромису у коме наша Црква као носилац пуноће истине Христове може бити само на губитку.

 

Прошле године сам о питању православно-римокатоличког дијалога разговарао са једним римокатоличким теологом који ми је изложио своје виђење сједињења Источне и Западне Цркве, али тако да свака од њих задржи своје учење, догмате и обичаје и да једноставно само признају да раскол у суштини не постоји и наравно да се успостави интеркомунио. Рекао сам му да ми то више личи на мирну коегзистенцију него на органско јединство у Христу. Наравно, као православни хришћани морамо да знамо да се у Цркви јединство није увек заснивало на униформности, посебно не на литургијској униформности, јер постојале су разне традиције. Ипак веома је важно да се разјасне многа кључна питања посебно у области тријадологије и еклисиологије. 

 

Дијалог је потребан јер је важно да разговарамо како бисмо разлучили шта је од оног што нас раздваја последица историјских, културних и других разлика, а шта је суштински разлика у нашем веровању. Мислим да је сада дијалог посебно између Православне и РКатоличке Цркве кренуо у неком смиренијем и одговорнијем правцу и да се воде веома занимљиви разговори о схватању првенства у Цркви на локалном, помесном и универзалном нивоу. С друге стране, чини ми се да је онај фестивалски екуменизам, који је преовладавао до деведесетих година, више не привлачи пажњу у Православној Цркви. Он је увек био највише везан за односе са протестантским групама са којима  није увек лако успоставити богословски дијалог. Искрено бих волео да се интензивнији дијалог поведе са оријенталним хришћанима са којима имамо много тога што нас повезује.

 

Екуменизам који је тако сјајно описао Св. Ава Јустин и други савремени наши богослови заправо је идеологија која је страна духу Цркве али је исто тако духу Цркве страна и идеологија агресивног, а посебно секташког анти-екуменизма у коме поједини православни хришћани и групе раскидају своју заједницу са Црквом и сами себе проглашавају за мерило истине. Здраво ревновање за Цркву никада не води ка расколу. Нажалост, видели смо да се неки тзв. умеренији анти-екуменисти нису вратили Цркви (нпр Кипријановци) а с друге стране прикључили су им се нови псевдо-ревнитељи који под видом ревновања за истину Цркве шире раздор и мржњу. Као и увек средњи пут је златни пут и управо сам у томе говорио у последњем поглављу моје књиге истичући пример Аве Јустина и Владике Николаја који су ревновали у Цркв,и а не против ње.

 

Скоро сам се нашалио и рекао да ако бих поново нешто писао овом питању, написао бих можда књигу под називом "Секташки анти-екуменизам и време апостасије".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог.

 

Какви су изгледи за обнову девастираних светиња на Косову и Метохији? А какви за обнову монаштва, колико и да ли има нових монаха? С каквим проблемима се сусрећу они који би желели да буду монаси на Косову и Метохији? Да ли имате некакву визију о будућем монаштву на Косову ?

 

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што се тиче броја монаха и монахиња број се донекле смањио одласком бившег Епископа и његових следбеника, али искрено да кажем, у избору између квантитета и квалитета увек ћемо се пре определити за квалитет. Важно је да наши монаси не учествују у ширењу смутњи и клевета, већ да буду активни чланови у животу своје Епархије и наше Помесне Цркве. 

 

Након одласка м. Артемија и његових следбеника увели смо много строжије критеријуме пријема нових монаха. Много је важно да се продужи период искушеништва и да се пре примања монашког чина добро провери да ли је кандидат пре свега психо-физички способан за ношење монашког позива. Такође, већи је акценат на чешћем причешћивању и евхаристијском начину живота. Владика Теодосије је човек коме је стран култ личности и људе не везује за себе лично него за Цркву. Монаси никада не смеју да забораве да су они део тела Цркве и да као такви треба да доприносе њеном јединству и мисији свако на свој начин. Посебан акценат је зато стављен на јачање парохијског свештенства. Нпр. у манастиру Дечани људе упућујемо на своје свештенике и подстичемо их да се са њима саветују посебно ако су у браку. 

 

Ништа нема ненормалније него да се млађи монаси који су изабрали живот у девичанству баве решавањем брачних питања и чак улазе у питања брачне интиме. То је заједно са гуру-духовништвом велика аномалија, која нажалост још постоји у неким сегментима црквеног живота. Такође је неисправно тражење беспоговорне послушности од лаика који нису у монашком чину. Плашим се да се инсистирањем на томе људи претварају у духовне дебиле који нису у стању да одговорно решавају своја животна питања. Циљ Цркве јесте да људе духовно васпита као слободне и одговорне личности а не као идеолошке следбенике који врло лако могу да се окрену и против Цркве следујући својим најчешће прелашћеним гуру-духовницима. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...