Jump to content
Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Колико се сећам подељено је деци Хоче и Ораховца. Обично када стижу пакетићи онда би деца или њихови наставници требало да узврате донаторима. Манастир је само организовао да се то пребаци до њих. Већ много смо пута до сада имали сличне акције. 

Хвала вам на солидарности и братској помоћи

 

архим. Сава

 

Ето Слава Богу :)

Бринули смо се да ти пакетићи нису отишли на адресе на које су упућени, јер нисмо имали никаквих информација о томе! 

Хвала Вам још једном и нека Вас, Вашу братију и све са Космета сачува драги Бог од свих невоља са којима се, вјерујем, сусрећете свакодневно.

Ето, уколико можемо било чиме још помоћи, реците нам, обавијестите нас и ми ћемо радо изаћи у сусрет колико можемо! 

Слава Богу

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог и добродошли,оче Саво какво је стање са поглавармо Сиријиске оријентално православне цркве кога су отели исламисти причали смо о томе преко ФБ пре неки дан...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог оче Саво.

Једно просто питање за Вас,у којој држави живите,личну карту које државе поседујете и законе које државе поштујете?

Свако добро од Господа

 

Бог вам помогао. На просто питање и прост одговор. Живим у држави Србији, имам српски пасош и личну карту. Такође живим и на покрајини Косово и Метохија и поседујем косовску личну карту. Као и сви који живе на Косову и Метохији поштујем земаљске законе које морам да бих овде опстао, а понајвише се уздам у правду Божију.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог и добродошли,оче Саво какво је стање са поглавармо Сиријиске оријентално православне цркве кога су отели исламисти причали смо о томе преко ФБ пре неки дан...

 

Веома је тешка ситуација за све хришћане у Сирији и на целом Блиском истоку. Судбина архиепископа Павла, нашег православног митрополита града Алепа, који је киднапован заједно са сиро-хришћанским Епископом из истог града, и даље је непозната. Његов рођени брат Патријарх Јован стално обилази верни народ и укрепљује га речју Божијом. Сви хришћански поглавари у Сирији и Либану већ су јавно саопштили да би свака војна интервенција само погоршала ситуацију и дефинитивно допринела нестанку хришћана са ових простора.

 

У Сирији је ситуација јако компликована. С једне стране председник Асад је типичан пример блиско-источног аутократе који влада земљом заједно са својом повеликом породицом. Сиријска опозиција међу којима има и озбиљнијих интелектуалаца покренула је процес промена, али је након жестоке реакције режима уследила радикализација исламиста који су сада преузели највећим делом сиријску опозицију. Асадов режим не бира средства да се обрачуна са противницима користећи и наоружане цивиле којима командује његов рођени брат али исламисти с друге стране чине неописиве злочине против поборника председника као и против хришћана чије цркве уништавају и нападају манастире Конфликт је још више отежан уласком либанског Хезболаха и иранске револуционарне гарде тако да је попримио и димензију сукоба сунита против шиита, две главне исламске секте. Асад је као релативно секуларан политичар толерисао хришћанство и хришћани су били прилично заштићени. Сада ако на власт дође опозиција сасвим је јасно да ће власт заправо доћи у руке најгорих екстремиста Ал Каиде и Ал Нусре што ће бити веома лоше за хришћане јер ће уследити масовна одмазда и покољ. Зато је за хришћане боље да остане на власти Асад какав год да јесте само да не дође до распада државе и доласка екстремиста на власт. Наравно то није лак избор и хришћани дефинитивно не стоје иза метода које примењује Асад.

 

Нажалост западни политичари уопште не размишљају о судбини хришћана као што то нису чинили ни у Ираку где су хришћани након војне интервенције десетковани. За запад је најважније питање политичког кредибилитета и војног престижа. Нема свеобухватне стратегије да се рат заустави.

 

Једино решење је можда у томе да Русија и Америка заједно у УН покрену иницијативу мирне транзиције власти у Сирији. С једне стране режим би морао да се трансформише, а с друге да се исламистима не дозволи да преузму власт. То изгледа јако тешко и замислити па се све више плашим да ће се ова трагедија у Сирији у којој страдају многи невини људи, хришћани, муслимани, Курди и остали и даље наставити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Благословите Оче и добро нам дошли на ЖРУ!

 

Пошто је покренута ова тема и мислим да би био ред да на самом почетку буде неко питање у вези живота манастира.

 

Био сам два пута те ми колко толко познат духовни живот манастира али бих желео ради осталих чланова који нису упознати да нам опишете онолико колико имате времена - како изгледа један дан у манастиру Дечани?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благословите Оче и добро нам дошли на ЖРУ!

 

Пошто је покренута ова тема и мислим да би био ред да на самом почетку буде неко питање у вези живота манастира.

 

Био сам два пута те ми колко толко познат духовни живот манастира али бих желео ради осталих чланова који нису упознати да нам опишете онолико колико имате времена - како изгледа један дан у манастиру Дечани?

 

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо да се прилагодимо постојећим потребама. 

 

Главни акценат је на заједничком животу монаха што и значи општежиће. Било да смо у цркви, на трпези на послушањима стално живимо у свести да као појединачне индивидуе нисмо комплетне личности и да личности постајемо тек у заједници, сви међу собом и сви ми заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште нашег и постојања и наше вере.

 

Јутарња служба почиње у 6.00 часова и траје до 8.30 (јутрење и свакодневна литургија). Потом од 8.45 имамо први оброк, а након тога почињу послушања (кухиња, економија, иконопис, дуборез, рад са гостима, продавница итд). У 2.30 престајемо са радом и у 15.00 имамо други оброк. Поподне је предвиђено за одмор иако већина братије и тада има одређених обавеза у зависности од доба године и других збивања. Девети час са вечерњом почиње у 18.00 а у наставку се служи и повечерје. Након тога братија су поново слободна.

 

Посебан акценат стављамо на гостољубље и у манастиру је увек много посетилаца и поколоника. Такође водимо бригу о нашим сестрама монахињама у манастиру Пресвете Богородице у Ђаковици, а често служимо и у манастиру Гориоч. Водимо увек и понеколико хуманитарних програма помоћи нашим повратницима и сиромашним породицама на КиМ. Поред свих тих активности имамо и доста страних посетилаца, дипломата, војника, туриста и разних добронамерника, а у последње време и све више косовских Албанаца који долазе у манастир.

 

Ово је укратко о нашем животу. Оно што је најважније јесте живот у братској љубави и сталној свести да смо позвани не само овде у овом времену и простору да будемо сабраћа већ и у вечности и зато је општежиће суштински елемент нашег постојања. У општежићу нема мог и твог већ све делимо заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да смо на земљи само пролазници и да идемо ка Царству небеском предвођени нашим заштитником Св. Краљем Стефаном. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Хвала вам оче на овако прелепом одговору, заиста сте се потрудили и више од онога што сам мислио - хвала пуно!!!

 

Само бих додао још нешто, мојих утисака приликом доласка у Дечане - први пут када сам крочио било је то давне 1996.г. као клинац и мени је све то изгледало нешто што ни сам нисам могао да опишем. Други пут - у периоду 2008.г. (када сте имали оно искушење, мада без искушења се не може јер кроз искушења постајемо јачи за неке ствари), тачније 24.августа, исто тако сам се осећао као и први пут али сада као одрасао. Све је било исто, без икакве разлике, гостопримство заиста за пример као и целокупно братсво. Једина разлика је била та што када сам као мали долазио - било мало братсво али духовно јако , а када сам дошао као "велики" затекао сам велико братсво духовно оснажено и јако које ће дуго тако остати поред свих прилика и неприлика.

 

Нека све вас Господ , заступнишвом светог Стефана , штити и чува од свакога зла!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благословите оче.

 

Шта мислите о екуменизму данас? Ви сте написали књигу Екуменизам и време апостасије, која је многе духове узбуркала, где сте чак изјавили да је екуменизам јесрес над јересима. Да ли се то мишљење у међувремену променило? Да ли се можда екуменизам променио?

 

Нека Вас Господ чува и свако добро!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче игумане благословите!

Ја немам намјеру да Вам поставим питање, у мојим годинама мало је питања на која други требају одговарати. Желим Вама и вашем братству, као и нашем напаћеном народу на Космету да пожелим свако добро од Бога и сваки благослов Божији. Чувајте наше светиње и наше наслијеђе као и до сада, молите се и надајте се заједно са нама у правду Божију.

Свако Вам добро желим из српске и светосавске Херцеговине!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог.

 

Какви су изгледи за обнову девастираних светиња на Косову и Метохији? А какви за обнову монаштва, колико и да ли има нових монаха? С каквим проблемима се сусрећу они који би желели да буду монаси на Косову и Метохији? Да ли имате некакву визију о будућем монаштву на Косову ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благословите Оче Саво.
Пратим вас и на фб и на твитеру... и свуда ђе нађем нешто ваше или ваше име :) 
Хвала на свему што пишете.

Поставио бих вам једно питање, без намјере да вас не дај Боже увриједим или да покушавам да на нешто циљам што можда није прикладно, а посебно мени са ове даљине... Али ме чисто знатижеље ради интересује...

 

Зашто сте скинули натпис са улаза Дечана и поставили овај нови, који је Шиптарима некако милији???

Свако добро.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благословите оче.

 

Шта мислите о екуменизму данас? Ви сте написали књигу Екуменизам и време апостасије, која је многе духове узбуркала, где сте чак изјавили да је екуменизам јесрес над јересима. Да ли се то мишљење у међувремену променило? Да ли се можда екуменизам променио?

 

Нека Вас Господ чува и свако добро!

 

Да, пре неколико година приредио сам књигу Екуменизам и време апостасије. То је било у једном посебном тренутку када су активности на промоцији тзв. фестивалског и синкретистичког екуменизма досегле врхунац, па је у књизи доста критике таквог екуменизма за који је и Св. Ава Јустин с правом говорио да је то јерес над јересима. Мој став се према таквој врсти екуменизма није променио јер он не води заједничарењу у истини, већ радије једном непринципијелном компромису у коме наша Црква као носилац пуноће истине Христове може бити само на губитку.

 

Прошле године сам о питању православно-римокатоличког дијалога разговарао са једним римокатоличким теологом који ми је изложио своје виђење сједињења Источне и Западне Цркве, али тако да свака од њих задржи своје учење, догмате и обичаје и да једноставно само признају да раскол у суштини не постоји и наравно да се успостави интеркомунио. Рекао сам му да ми то више личи на мирну коегзистенцију него на органско јединство у Христу. Наравно, као православни хришћани морамо да знамо да се у Цркви јединство није увек заснивало на униформности, посебно не на литургијској униформности, јер постојале су разне традиције. Ипак веома је важно да се разјасне многа кључна питања посебно у области тријадологије и еклисиологије. 

 

Дијалог је потребан јер је важно да разговарамо како бисмо разлучили шта је од оног што нас раздваја последица историјских, културних и других разлика, а шта је суштински разлика у нашем веровању. Мислим да је сада дијалог посебно између Православне и РКатоличке Цркве кренуо у неком смиренијем и одговорнијем правцу и да се воде веома занимљиви разговори о схватању првенства у Цркви на локалном, помесном и универзалном нивоу. С друге стране, чини ми се да је онај фестивалски екуменизам, који је преовладавао до деведесетих година, више не привлачи пажњу у Православној Цркви. Он је увек био највише везан за односе са протестантским групама са којима  није увек лако успоставити богословски дијалог. Искрено бих волео да се интензивнији дијалог поведе са оријенталним хришћанима са којима имамо много тога што нас повезује.

 

Екуменизам који је тако сјајно описао Св. Ава Јустин и други савремени наши богослови заправо је идеологија која је страна духу Цркве али је исто тако духу Цркве страна и идеологија агресивног, а посебно секташког анти-екуменизма у коме поједини православни хришћани и групе раскидају своју заједницу са Црквом и сами себе проглашавају за мерило истине. Здраво ревновање за Цркву никада не води ка расколу. Нажалост, видели смо да се неки тзв. умеренији анти-екуменисти нису вратили Цркви (нпр Кипријановци) а с друге стране прикључили су им се нови псевдо-ревнитељи који под видом ревновања за истину Цркве шире раздор и мржњу. Као и увек средњи пут је златни пут и управо сам у томе говорио у последњем поглављу моје књиге истичући пример Аве Јустина и Владике Николаја који су ревновали у Цркв,и а не против ње.

 

Скоро сам се нашалио и рекао да ако бих поново нешто писао овом питању, написао бих можда књигу под називом "Секташки анти-екуменизам и време апостасије".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог.

 

Какви су изгледи за обнову девастираних светиња на Косову и Метохији? А какви за обнову монаштва, колико и да ли има нових монаха? С каквим проблемима се сусрећу они који би желели да буду монаси на Косову и Метохији? Да ли имате некакву визију о будућем монаштву на Косову ?

 

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што се тиче броја монаха и монахиња број се донекле смањио одласком бившег Епископа и његових следбеника, али искрено да кажем, у избору између квантитета и квалитета увек ћемо се пре определити за квалитет. Важно је да наши монаси не учествују у ширењу смутњи и клевета, већ да буду активни чланови у животу своје Епархије и наше Помесне Цркве. 

 

Након одласка м. Артемија и његових следбеника увели смо много строжије критеријуме пријема нових монаха. Много је важно да се продужи период искушеништва и да се пре примања монашког чина добро провери да ли је кандидат пре свега психо-физички способан за ношење монашког позива. Такође, већи је акценат на чешћем причешћивању и евхаристијском начину живота. Владика Теодосије је човек коме је стран култ личности и људе не везује за себе лично него за Цркву. Монаси никада не смеју да забораве да су они део тела Цркве и да као такви треба да доприносе њеном јединству и мисији свако на свој начин. Посебан акценат је зато стављен на јачање парохијског свештенства. Нпр. у манастиру Дечани људе упућујемо на своје свештенике и подстичемо их да се са њима саветују посебно ако су у браку. 

 

Ништа нема ненормалније него да се млађи монаси који су изабрали живот у девичанству баве решавањем брачних питања и чак улазе у питања брачне интиме. То је заједно са гуру-духовништвом велика аномалија, која нажалост још постоји у неким сегментима црквеног живота. Такође је неисправно тражење беспоговорне послушности од лаика који нису у монашком чину. Плашим се да се инсистирањем на томе људи претварају у духовне дебиле који нису у стању да одговорно решавају своја животна питања. Циљ Цркве јесте да људе духовно васпита као слободне и одговорне личности а не као идеолошке следбенике који врло лако могу да се окрену и против Цркве следујући својим најчешће прелашћеним гуру-духовницима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора.     Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи.   По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији.   „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир.   Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом  Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој,  Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће.     Манастир Ждребаоник    
      О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу.   На  жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања.   Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима  се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох.   1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године."   Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда  по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда.   Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа.   Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм.   Ни у другом свјетском рату манастир није био  поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји.   ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ   ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње   У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често.   ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА,   јеромонах П. Павићевић   Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године."   У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века.   У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године.  То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца .   Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских.   Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник.  1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године.   1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла.   Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су  неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.   Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија.   Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796.   „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“   Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио.   Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа.   „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“   О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа.   Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од александар живаљев,
      Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије".
      У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина).
      Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи.
      Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха.
      С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије.
      Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској.
      Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији.
      Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља.
      По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије".
      У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина).
      Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи.
      Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха.
      С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије.
      Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској.
      Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији.
      Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља.
      По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...