Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Како отац Сава објашњава изјаве појединих црквених великодостојника у којима су НАТО окупатори на Космету окарактерисани као некакви помагачи, уместо као окупатори, који дуготрајно раде на штету не само Србије као једне пролазне творевине са овога света, већ и против Цркве Христове, СПЦ.

 

Да, можете да прочитате претходне одговоре, где сам говорио о овом питању. Чињеница јесте да НАТО никада не би био на територији Србије да смо ми као држава радили како треба и да нисмо дошли са њима у сукоб, а ја дубоко верујем да то није морало да се деси да смо били паметнији. Наравно, како се све то издешавало, дуга је прича. Већ када су овде дошли, припадници КФОР-а много су допринели да опстанемо у постојећим околностима. Не бих се сложио да раде против Цркве Христове јер зашто би онда чували манастире и давали новац за њихову обнову. Пре него што потрчимо да кривицу за све проблеме које нас сналазе пребацимо на друге добро је да се запитамо шта је то што смо ми погрешно радили. Косовска трагедија која се пред нашим очима одвија посебно у протеклих 14 година треба да се разуме као Божије допуштење због наших грехова и богоодступништва, и оног комунистичког и оног нео-комунистичког, да га тако назовем. Ако наставимо са самооправдавањем и причама о планетарној завери против нашег народа, плашим се да само продужавамо ово страдање и одгађамо преко нам потребно суочавање са сопственим промашајима. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Такође је посебно важно да се ради на унутрашњем православном јединству.

 

Додао бих још само и да је потребно радити на мисији у традиционално православним народима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Додао бих још само и да је потребно радити на мисији у традиционално православним народима.

 

ali ne na tradicionalan način : ) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Додао бих још само и да је потребно радити на мисији у традиционално православним народима.

 

Мисијски рад у Цркви је веома важан јер Господ нас позива да проповедамо радосну вест. У том раду је посебно важна комуникација са верницима. Апостол народа учи нас да наша проповед не сме да буде у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе како наша вера не би била у мудрости људској него у сили Божијој" (1. Кор. 2, 4-5). Хришћанство је данас гледано у целини у великој кризи јер данашњи човек врло често не не налази у речи савремених проповедника пут како да се суочи са кључним животним проблемима. 

 

Добар део људи, нарочито они који нису уопште или барем довољно укључени у живот Цркве, доживљавају хришћанство као један анахрони ритуализам, а хришћанску проповед као бескрајне моралистичке придике или дневно-политичке екскурсе. Када обратимо пажњу на проповед апостола и Светих отаца можемо да видимо да је реч Цркве увек била фокусирана на живо и непосредно сведочење истине да је Син Божији, Логос, постао човек, објавио нам вољу Оца небеског, вољно примио крсну смрт и Духом Светим васкрснуо, отворивши нам врата вечног живота. Иако ова порука многима одмах изгледа као клише, она садржи суштину учења наше Цркве кроз векове. Једино у светлости истине о оваплоћеном, распетом и васкрслом Христу произилазе и прави одговори за питања нашег морала и живота у свакидашњици која нас окружује. Зато је правилна вера о Богу кључно потребна за правилно схватање стварности у којој живимо.

 

Литургијски живот у Цркви није сврха самом себи, нити је Литургија бег од стварности у свет анахроних ритуала, раскошних одежди, лепог појања у предивно осликаним храмовима. Целокупни контекст у коме се одвија литургијски живот нема задатак да нас удаљи од стварности у којој живимо, већ да нам помогне да ту стварност доживимо на једном другом нивоу, у светлости Царства небеског. Сви знамо да се стварност у којој живимо не исцрпљује у искуствима која су доступна нашим чулима и рационалном схватању, већ она вишеструко надилази наше биолошке могућности. Богослови Цркве нас уче да је Литургија оприсутњење Царства небеског које долази и већ је ту са нама. У томе нам помажу бројни симболи који не само да иконизују есхатолошку стварност, већ су истовремено жива и непосредна пројава те реалности. Литургијски живот такође није питање рационалног разумевања и учешћа у њему, али истовремено не сме да изгуби контакт са нашом рационалном природом која је такође дар Божији. Разумевање богослужбених текстова и активно учествовање у Литургији од суштинског је значаја за правилан литургијски живот. С једне добар део протестантске традиције обезличио је традиционалну литургијску свест и богослужбени живот, ако се тако може назвати, свео се на рационални процес слушања, разумевања и тумачења речи Божије. Укратко, остала је Литургија речи, а литургија верних се добрим делом изгубила. С друге стране ми православни смо врло често развијали став да разумевање Литургије и богослужења није суштински важно тако да се у одређеним сегментима православног предања Литургија свела на ритуал, а литургијско учешће на пасивно уживање у лепоти богослужења. Другим речима, један онтолошки догађај своди се на ниво естетике. У нашој помесној Цркви имамо велики благослов да је говорни српски језик великим делом заживео као литургијски језик што отвара простор за много интензивнији рад на обнови литургијске свести у нашем народу. 

 

Што се тиче морала у Цркви, он је увек имао посебно место и значај јер заједница са Богом подразумева повратак човека у природно функционисање наших богомданих енергија. Нажалост, аутентична православна етика која је суштински увек била везана за онтологију, с временом се свела на морализам у коме су одређене моралне норме постале саме по себи спасоносне, а морални преступи повод осуђивању и презрењу оних који су морално посрнули. Бог не суди према моралним кодексима као људи, већ по својем дубоком милосрђу гледа у срце човека и хвала Богу да је тако јер ако би Он судио као људи, ко би се спасао? То наравно не значи и не сме да значи да се моралне норме у хришћанском животу могу произвољно интерпретирати и прогласити за непотребне, што се данас често чује у либералним црквеним круговима. Грех као неправилно коришћење и злоупотреба наших способности дубински онеспособљава човека за заједницу са Богом, индивидуализује га и своди га на ниво биолошког постојања при чему посрнули човек постепено губи и потребу за Богом и утеху налази у разним сурогатима (новцу, слави, блуду, наркотицима, алкохолу и сл). Све што више у палом човеку слаби свест о Божијем присуству, све више човек тражи потпору у разним греховним навикама које га, не само духовно већ и телесно деградирају као личност. Данашња моралистичка проповед, нажалост, често је постављена тако да многи људи, а нарочито млађи, реч Цркве доживљавају као атак на њихову слободу, посебно у случају када се и сами црквени проповедници не држе моралног кодекса који проповедају. Овај проблем довео је до кризе неслућених размера у Римокатоличкој цркви, али ни православни нису поштеђени искушења. Наравно, излаз није у томе да Црква под притиском либералне јавности редефинише традиционални хришћански морал и прилагоди се релативистичком духу овог света, посебно не по налозима белосветских моћника. Потребно је пре свега у проповеди указати да морални закони не означавају редукцију слободе, већ напротив, означавају пут ка истинској афирмацији аутентичне слободе у Христу. За многе, нарочито младе, ово је потпуни парадокс јер је слобода данас већином дефинисана као право да радимо шта год хоћемо и то без икакве одговорности. У хришћанству слобода без одговорности увек је била и остаће робовање греху и пут који суштински онемогућава оцелотворење и пуну реализацију човекове личности у Христу. 

 

Наравно, у борби за очување моралних норми у свету данас Црква мора да највећи напор учини у јачању сопственог моралног кредибилитета који је под великим утицајем свуда присутне секуларизоване свести. Духовно посрнули људи, а посебно чланови Цркве не смеју да буду одбачени и жигосани већ им треба пружити братску руку утехе и помоћи, на исти начин као што болесне људе не одбацујемо и не кажњавамо, већ им помажемо да оздраве. У дубини, сваки духовни и телесни пад последица је неуспеха човека да себе социјализује у заједници, да воли и буде вољен од оних око њега. Бројне фрустрације и трауме у којима данас одраста већи број младих људи, неизвесна будућност која их окружује и релативизација свих традиционалних вредности  доводи неретко до тога да поједини људи свој идентитет траже у експериментисању одређеним сегментима свог биолошког постојања или у идеологији, а неретко и у једном и другом заједно. Човек није само сексуално биће иако је сексуалност важан елемент човекове природе. Уосталом, човекова сексуалност је само привремени део идентитета наше личности јер у Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, као што неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни националних ни политичких ни било каквих других идеологија. Свака врста телесног греха у суштини има полазно становиште да је човекова сексуалност најјачи елемент његовог идентитета који дефинише његову целокупну личност и зато је данашња материјалистичка и хедонистичка култура заснована на сексуалној идолоатрији, а у свом крајњем исходишту у самољубљу, нарцисизму и самообожењу. Истинска љубав за хришћане у најдубљем смислу увек била надилажење пале природе и сусрет са другима који подразумева не губитак наше индивидуалности, већ проналазак истинског смисла личног постојања. У том смислу љубав према ближњем неодвојива је од љубави према Богу.

 

Нажалост, живимо у времену када се разне сексуалне, политичке и друге идеологије постављају пред савремено друштво као нови кумири. Црква то не може да прихвати јер таква схватања суштински негирају природу Цркве, али с друге стране не можемо ни да се против тих идеологија борини морализмом који се изражава опет као својеврсна идеологија. Господ Христос изобличио је жену блудницу и моралисте Јевреје који су хтели да је каменују показујући дубоку љубав према палом човеку, љубав која обавезује онога који је посрнуо да промени свој живот и пронађе дубљи смисао свог живота. Апостол Павле у изобличавању коринтског блудника (1Кор 5) наизглед користи много грубљи метод и позива коринтске хришћане да изопште из своје заједнице онога који се брат зове, а живи у греху који је срамота и међу незнабошцима. Занимљиво је да прави разлику између "блудника овога света" и онога који се брат зове, а живи у блуду. Пре свега то подразумева да у Цркви морамо бити много строжији према себи него према онима који не живе животом Цркве. Као заједница оних који су позвани да не буду од овога света иако у свету живимо треба да када је потребно примењујемо и педагошке методе чији циљ није презрење и казна, већ отварање пута повратка кроз покајање и поновни проналазак себе у Христу. Суштински је важно да глас Цркве према онима који су се удаљили од ње или уопште не верују буде пре свега глас који позива, сведочи и теши како се не бисмо нашли пред незаборавним Христовим речима "Који је међу вама без гријеха нека први баци камен" (Јн. 8, 7).

 

Коначно, начин комуникације Цркве са светом у времену у коме живимо доживљава велике трансформације. Интернет као вид глобалне комуникације и поред свих својих опасности, које уосталом постоје у свакој врсти злоупотребе човекове слободе, отвара неслућене могућности рада са верницима као и сведочења речи Божије онима који нису поверовали у Христа. И овај форум и бројни црквени сајтови који омогућавају интерактивну комуникацију многима помажу да нађу одговор на питања која их муче. Црква се никада није плашила дијалога и тешких питања и данас треба да буде спремна да се суочи са свим недоумицама и контроверзама времена у коме живимо. Свако питање је умесно уколико доводи човека у дилему да ли његов живот има смисла. Посебно велики ефакат има визуелна и аудио комуникација, бројни видео записи, предавања и разговори (као нпр. ЖРУ диван). Данас многи људи нису у могућности да уживо чују наше најистакнутије пастире и богослове, па је овај начин комуникације посебно значајан. Искрено ми је била велика част што сам пре два месеца имао могућности да и сам учествујем у таквом догађају. Интернет не може и не сме да замени литургијску заједницу, али правилном употребом у великој мери може да је оснажи и ојача свест о живом присуству и јединству Цркве посејане од краја до краја васељене. У сајбер-простору нема локалних проблема већ постајемо много дубље свесни да тешкоће са којима се на пример суочавају наша браћа и сестре у Сирији нису нешто што се нас не тиче. Не само пасивним праћењем вести већ пре свега активним учествовањем у дискусијама, ширењу вести, изражавањем братске солидарности као и апелима на утицајне центре моћи можемо да дамо значајан допринос у борби Цркве на опстанак у том делу света. Наравно, комуникација на интернету подразумева одговорност и у Цркви треба да радимо да коришћење друштвених мрежа буде на изградњу тела Цркве, а не полигон за вређање и омаловажавање Цркве и црквених великодостојника, као што је то случај на секташким сајтовима који заударају духом осуђивања, мржње и нездравог ревнитељства. Одлука да и сам понешто напишем на овом форуму управо је произашла из дубоког поштовања према о. Ивану и свима који му помажу како би на страницама овог сајта разговарали, размењивали идеје и налазили одговор на своје недоумице. Могу само да се надам и дубоко верујем да ће овај вредни допринос мисији наше Цркве бити још више вреднован у будућности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче мој, све што сте реклли је жива истина и онај који на себе узме ксрт да се овим бави мора да буде спреман на страдања, велика. Знате и сами.

 

Али, види Господ све.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала о. Сави на томе што издваја времена и пише корисне одговоре овде, можда се на крају од одговора направи и нека књига :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала о. Сави на томе што издваја времена и пише корисне одговоре овде, можда се на крају од одговора направи и нека књига :)

 

О овоме сам и ја размишљао. Заиста би било корисно. А биће још душекорисних одговора. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво,

 

Да ли знате где је о Кирило, бивши игуман манастира Драганац, и какав је његов статус?

 

Протосинђел Кирило, бивши игуман манастира Драганац је и даље члан братства у Драганцу и живи у манастиру као и до сада. Због здравствених разлога управа је предата пре две године протосинђелу Илариону Дечанцу. Иначе отац Кирило је сам годинама био у Дечанима и када је прешао у Драганац много је учинио да окупи народ око цркве и сачува га у најтеже време непосредно након рата од масовне сеобе.

 

Владика Теодосије га је одликовао чином протосинђела због великог труда који је уложио у очувању манастира и раду са верним народом. На следећем линку имате занимљив документарац о о. Илариону и манастиру Драганац, а отац Кирило се може видети у пар наврата са осталом братијом. https://www.facebook.com/photo.php?v=732334806780660&set=vb.100000124434730&type=2&theater

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог,
можете ли ми рећи нешто више о Ксенофонту Дечанцу (тако је представљен на фејсбуку) ? Колико видим он је ударничка игла грађена катакомби по Шари и Златибору. Да ли је он био сабрат у манастиру Дечани и да ли знате зашто је кренуо тамо где је кренуо а не остао у Цркви и манастиру са вама? Хвала унапред.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

ако је преписка личне природе, то јест није отворено писмо ,онда мислим да и не треба да буде виђено

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Отворено писмо је у питању,наравно да не бих ни помислио да питам да је лична преписка по среди,брате.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

Прочитао сам писмо брата Владе (искрено, прочитао сам колико сам могао јер је јако опширно). Искрено сматрам да није добро да своја писанија објављује на антицкрвеним сајтовима јер то озбиљно умањује кредибилитет онога о чему пише. Будући да се Влада позива на један од мојих одговора на овом форуму надам се да ће се лично укључити у дискусију на страницама ЖРУ форума. Ја из принципа не бих да одоговарам на отворена писма и текстове који се објављују на секташким сајтовима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...