Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 21.9.2015. at 15:07, Архимандрит Сава Јањић рече

 

После васкрсења и васрксла и преображена постојећа тела биће потпуно другачијег састава и природе од ових које ми имамо. И код Христовог васкрслог тела видимо да га ученици не препознају (већ смо говорили о "другом обличју ετέρα μορφή" Он се чудесно појављује међу апостолима, не улазина врата, али потврђује да је он показујући ране од страдања и показује да није фантом тражећи да једе. Погледајте јако лепу фреску Панселиноса у Протату на Св. Гори "Ο Χριστός "εν ετέρα μορφή" на http://goo.gl/OoqXXD са објашњењем.

 

Што се тиче тога да нема полова у Царству небеском, мислим да то није сакаћење личности ако личност схватимо на прави начин. Проблем нашег времена јесте да човека сводимо на сексуално биће. То је само пролазни и индивидуални аспект у овом (палом) начину постојања. Апостол Павле каже у Гал 3.27-28 „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.“ Ово се не односи само на будућу, есхатолошку стварност, већ на  нови идентитет који задобијамо крштењем, јер крштењем већ улазимо у будући начин постојања. Знамо да је Павле био нежења, али знамо да је ово стварно рекао. Мислим да то не негира и не умањује св. тајну брака већ само указује да брак није по превасходности полна заједница, већ заједница која иконизује Христа и Цркву, иако у овом свету и веку има и телесну димензију. Господ нам каже да ћемо у вечности бити као анђели, дакле реч је о потпуно другом смислу телесности него у овом свету, а не о наставку, преживљавању индивидуе.

To je sada pitanje zasto ga nisu prepoznali. Da li je u pitanju sto odsto promenjena fizonomija ili nesto drugo? Visina,crte lica, konstitucija i gradja treba da ostanu isti da bi se bliznji prepoznali medju sobom. Ako bi telo bilo skroz drugacije do neprepoznatljivosti to bi onda bilo kao reinkarnacija sa razlikom da covek ima secanja, identicno ponasanje i glas. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.       Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

      МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА

      Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).
      Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.
      Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.
      У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.
      Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.
      Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.
      Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене
       
      СВЕТЕ МОШТИ

      У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
       
      ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ

      Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.
       
      680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ
      Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње).
      Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује.
      Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави.

      -Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву.
      -Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског.
      -Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
       
      СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС

      Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић.
      Монах др Павле (Кондић)

      Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997.
      До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011.
       
      ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ
       
       
       
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 26. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:    
       
       
       
       
       
             
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога, представљамо Вам свештену обитељ манастира Подмаине.

      Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама.  До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине.
      Према народном  предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе  Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње.
      Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“.
      Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година  када је потпуно обновљен његов живот.
      До  земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у  разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је  држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи  Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира  почела је у марту 1995. године. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године,
      Манастирска здања

      Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.  Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу.
      Храмови

      У манастиру постоје два храма,  мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша.
      Конак

      Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат  изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године.
      ОБНОВА МАНАСТИРА

      Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.
      Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу.
      Манастир Подмаине - непокориви симбол вјере примораца

      Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра од Старог града, налази се манастир Подострог, са два храма, од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег се саграђен, мада се у литератури често помиње и под именом Подмаине, што је био назив манастира лоцираног нешто мало ниже, са црквом Свете Петке.Током 18. и 19. вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта бокешке историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба династије Немањића. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог, а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу.
      Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. вијек, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом нашиј митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смејсти гарнизон, на шта владика није пристао.

      Петар Други Петровић Његош је радо овдје боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и дио ‘Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обије цркве. У Првом свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негдје посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали дио срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано сједиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ријетка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је посједовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља.

      Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизмјеничне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горажд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током љета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака.
      У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови цијелог комплекса, поред симонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринијели да се први пут од Бокељшког устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојитељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Сваке недјеље од 19 ч. у манастиру Подмаине можете присуствовати предавањима игумана манастира, оца Рафаила, која су како посјетиоци кажу лијек за срце и душу и велика питања за  човјечанство.
       
      МАНАСТИР ПОДМАИНЕ ДАНАС

      Игуман манастира је јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен  је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г. Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић. 
      У оквиру манастира покренуто је плодно издаваштву духовне и аскетске литературе: http://manastirpodmaine.org/izdavastvo/ Поред тога, манастирска мисионарска делатност је обогаћена и интернет радио станицом: http://manastirpodmaine.org/radio/ 
       
      Предавање игумана манастира Подмаине, оца Рафаила: О личности Пресвете Богородице у домостроју спасења

      Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења.
      Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило.  Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. 

      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 19. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:      
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора
      View full Странице
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...