Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 37 минута, Ivan Marković рече

Брате, а зашто се просто не ожениш или не одеш да будеш манастирски искушеник?

Imam i jednu i drugu zelju. U manastiru sam pitao, rekli su mi da nisam za to po kratkom postupku. Zenu nisam nasao, mada nisam ni trazio, verujem da ce mi se putevi sa nekom sredsti ako i kad Gospod to odredi. Ne kazem da ako ne nadjem zenu da necu opet probati da odem u manastir. Posto imam obe zelje nek obe rastu, pa koja bude veca tu cu ispostovati

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, vukkostic рече

U manastiru sam pitao, rekli su mi da nisam za to po kratkom postupku.

Чуди ме да се то може решити баш по кратком поступку. Ваљда иде неко искушеништво, добро уз препоруке надлежног ти свештеника или пак некога ко те познаје а клирик је или близак Цркви.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ivan Marković рече

Чуди ме да се то може решити баш по кратком поступку. Ваљда иде неко искушеништво, добро уз препоруке надлежног ти свештеника или пак некога ко те познаје а клирик је или близак Цркви.

 

Naleteo sam slucajem tacno na Igumana u dvoristu, on je odmah rekao "ne".
Verujem njegovom rasudjivanju jer Bog ga je postavio na to mesto.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.11.2018. at 5:13, vukkostic рече

Pomaze Bog oce Savo.

Umetnik sam, krsten tek manje od 2 godine. Zaradio sam neki novac u proslosti od umetnosti preko interneta, prodavajuci Bogohulne radove, koji se idalje prodaju, ali novac nisam podigao sa tih sajtova. Pravio sam se zadnje 2 godine da ti sajtovi  ne postoje, ali sada je uhvatila da me grize savest.
Zelim da obrisem te sajtove na kojima sam prodavao Bogohulne radove, ali verovatno pri brisanju cu morati da podidgnem taj novac. Sta da radim sa novcem, najlakse bi mi bilo da ga dam u dobrotvorne svrhe. Dali je to uredu. Kako cu biti najvise opravdan, ja taj novac ne zelim.
Dali je novac koji nije duhovno moralno zaradjen ispravno upotrebiti za dobro delo, tj dati na primer za lecenje dece i slicno

Mislim da ne trebas da se sekiras previse. Interesuje me koliko si citao Novi zavet u blizoj ili daljoj proslosti?

I ja imam puno dilema, izmedju ostalih bas i tu o nepravednom novcu. U celini ovaj sajt nije idealno mesto za traganje za slicnim odgovorima, ja mislim, ali si srecom 'uboo' parvo 'submesto' tj temu. Verujem da ce ti otac Savo sigurno odgovoriti. To ne znaci da ce odgovor biti totalno jasan i jednostavan, cak mozda ne i idealno tacan, jer je i on samo ljudsko bice, iako cestit i sa ogromnim znanjima iz 'predmetnih' oblasti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

.

U Evandjelju po Luci, glava 16, interesantan je deveti stih: 

Па и ја вам кажем: начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства, да би вас примили у вечне станове - кад оно нестане.

Izvuceno iz konteksta ta recenica sama moze biti problem za prihvatanje. Posebno sto je deo price koju je Isus govorio ucenicima svojim, dakle ne narodu, iako su i drugi slusali (minimum fariseji) i sto je to Isus govorio kroz 'pricu'. A kada Isus govori svoim ucenicima i to jos kroz 'pricu' pa je pritom i ne pojasni potom, sve to moze biti vrlo komplikovano za shvatanje (bar meni). 

U vezi cele te price ja sam i pitao oca Savu ovde: moje pitanje je na strain 127 ove teme a odgovor oca Save na strain 130. Strpljivo cekaj njegov odgovor na svoje pitanje.

U Novom Zavetu puno je mesta gde Isus govori o dilemama kakve imam ja, ti, ostali … nekoliko mi ih sada padaju na pamet, u vezi tvoje dileme iz tvog prvog posta, ali reci ih, opet bi to bilo 'izvlacenje iz konteksta,' sto moze dovesti do zabune. Citaj sam i pitaj kompetentnije, a ja ovde samo razmisljam sa tobom ... 

.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поштовани чланови,отац @Архимандрит Сава Јањић има превише обавеза у манастиру и везано за све са чиме се суочава наша Црква на Косову и Метохији, те вас молимо за разумевање. Отац ће одговорити кад буде имао времена да се посвети вашим питањима. Знате да о. Сава одговара веома студиозно на сва ваша питања.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молим те, врати књиге у Православац, Свето Писмо... Хвала.

Оче благословите

Можда је мало глупо питање али интересује ме Оче да ли има негде објашњено како се чита псалтир по катизмама у току седмице? Нпр. у понедељак првих 5 катизми, у уторак те и те катизме итд... Ако имате линк тиме боље, ако не онда можете и у поруци одговорити. Треба пре свега мени лично ради читања, а и хтео сам у Псалтир да убацим и у моју андроид апликацију Православац . Хвала Вам много на разумевању!

На линковима испод можете погледати апликације.
Православац

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

 

Све православне андроид апликације можете видети на линку на гоогл плај продавници:

https://play.google.com/store/apps/developer?id=Хаџи+Срђан+Ћирковић



Послато са XT1635-02 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org

Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Screen_Shot_2019-02-08_at_11_56.47_AM.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org

Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Screen_Shot_2019-02-08_at_11_56.47_AM.png

delimo!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог драга браћо и сестре!

Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује.

Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац:

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

Андроид апликацију охридски пролог можете преузети  са гоогл плај продавнице:

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Приликом канонске посете Западној Аустралији, Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан, у пратњи протојереја-ставрофора Милорада Соактара и протођакона Миодрага Томића, посетио је 14. фебруара 2019. године Грчку православну гимназију Светог Андреја у насељу Дианели у Перту. 
       
      После обиласка школе, Епископ се званично састао са директором и члановима Управног одбора школе, где се изблиза упознао са многим важним сегментима који се тичу административног рада, односно управљања школе. Посета православној школи је веома важна имајући у виду појачани интензитет радова око завршетка изграње српског колеџа посвећеног Светом Сави у Варовилу, југозападном делу Сиднеја. 
      У поподневним часовима Епископ Силуан је посетио и грчки манастир Светог Јована Крститеља, где је срдачно дочекан од братства манастира.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)     Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.   При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.   Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.   Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.   Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).   Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?   Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.   Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.   Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).   Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.     Извор: Теологија.нет    
    • Од ризница богословља,
      Негујући традицију заједничарења, на дан Св. Трифуна у манастиру Буково окупили су се неготински винари. Након свете Литургије игуман Козма пререзао је славски колач преломивши га са председником Удружења винара неготинске крајине г-дином Николом Младеновићем, а потом се верни народ литијски упутио у манастирски виноград, на челу са игуманом, где је обављен чин благосиљања новог виноградарског рода. Обративши се окупљенима игуман је нагласио значај оваквог окупљања пожелевши свима берићетну годину и призвавши Божији благослов на све винограде Неготинске крајине. После обављеног чина, у манастирској гостопримници присустни су били у прилици да пробају млада вина неготинских винара у свечарској атмосфери каква и приличи оваквом празнику.    
       
       
       
       
       
          Извор: Манастир Буково
    • Од Драгана Милошевић,
      Након што је Манастир Ватопед на Светој гори примио „епископа“ „нове цркве“ у Украјини Павла Јуристог, седморо монаха тог братства га је напустило и прешло у руски Манастир Светог Пантелејмона који се такође налази на Атосу.
      Како пишу медији, у питању су руски, украјински и молдавски монаси из Ватопеда. Постоје информације да и међу Грцима који живе на територији тог манастира има доста оних који су незадовољни ставом руководстава манастира и који представнике „нове украјинске цркве“ сматрају расколницима. „Четири манастира на Светој гори — Ксенофонт, Пантократор, Нови Eсфигмен и Ватопед — у контакту су са украјинским самозванцима“, изјавио је извор из Московске патријаршије.
      Ректор Московске духовне академије архиепископ Амброзије је открио да је цариградски патријарх наложио да делегација „нове цркве“ посети сва братства Свете горе.
      „Пред нашим очима један по један манастир придружују се расколницима и врше незамисливу издају православних људи у Украјини које прогоне, уцењују, туку, истерују из својих храмова. Тако се на софистициран начин непријатељ људског рода руга људима“, пише ректор Академије на свом каналу на Телеграму.
      Раније је саопштено да делегацији „нове цркве“ у Украјини на челу са „епископом“ Павлом Јуристом није дозвољено да уђу на територију Манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори.
       
      извор
       
    • Од ризница богословља,
      Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир.
       
      Извор: Светогорске стазе
×