Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

On 10/11/2017 at 12:43, prave vrijednosti рече

Помаже Бог Оче Саво,
 
 Ако би сте могли да протумачите дио из псалма 45.
 9.  Ходите и видите дела Божија, чудеса која је поставио на земљи.
10. Прекиде ратове,до краја земље,лук преби,копље сломи и кола сажеже огњем.
   
     постоји тумачење које каже :

  Указује на мир који је донела проповед и којом је, како каже Псалмопо­јац, прекинута свака битка на земљи.                                                Чудесима назива или поништење или прекраћивање битке, јер је Господ поништио сваку битку.
                                  
    На које се ратове(битке) мисли овдје ? Пошто је свима познато да је ратова и битака било и да их има и даље.
    Како исравно схватити смисао ових ријечи.
    
    Унапријед хвала
    
    Свако добро од Христа 

Бог вам помогао,

Као и све у Старом завету, стихови се могу тумачити везано за неку конкретну историјску ситуацију или у духовном (пренесеном) смислу. Као што сте већ рекли, добро знамо да је ратова и битака било и биће док је год непреображене пале човекове природе и људи који живе духовно непросвећени. Зато се ово стање мира Божијег може разумети у контексту пуноће Царства Божијег, о чему говори пророк Исаија у 11.6 "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ". Та света гора Господња је, Сион (уп Отк 14.1) нови Јерусалим који већ овде и сада опитујемо јер је реч о Цркви - Телу Христовом. "Биће у потоња времена гора дома Господњег утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стицаће се к њој сви народи." (Ис 2.2) У Ис. 65.25 се опет говори "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ." У унутрашњем смислу огањ љубави и благодати Божије сажиже све зле помисли доноси истински мир иако око нас може да постоји спољашњи немир, ратови и страдања.  

Господ нам доноси мир али нам каже "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје" (Јн 14, 27). Божији мир није је уграђен у васцелу творевину, у сваког човека. Човеков душевни немир и све што долази од њега (страх, агресивност, насиље) заправо је само неспособност човекова да у свему створеном опитује тај мир. Миротворци су блажени зато што најпре налазе мир у свом срцу, ослобађају се од тираније егоцентричног ума, духовно доживљавају лепоту Божије творевине и њену међуповезаност и њен коначан циљ у Христу. Тек са тим миром они могу да шире мир око себе и опет тај мир ће бити неприметан за оне који не отворе срце за њега. Мир није спољашња категорија, већ означава пре свега заједницу човека и Бога и кроз човека васцеле творевине са Богом. 

Данас многи људи грчевито покушавају да промене спољашње околности које нас окружују верујући да ће тако наћи мир. Или траже новац, власт, част, положај, покушавају да зауставе старост, опседнути су здравим животом, али опет су у немиру. Истинско миротворство не значи пасивност и неосетљивост већ прихватање са благодарношћу свега онога што нам долази и наш труд да учинимо оно што до нас стоји. Они који верују у неку природу еволуцију људске свести (разни њу ејџ покрети) или они који мисле да се мир може остварити политичким средствима заправо су стално у немиру. За њих је свет нелогичан, бесмислен и треба га "поправити". Суштина демонске "философије" је да се свет преправи и прествори на њихову слику и прилику. О томе сам добрим делом говорио и у претходном одговору. 

Псалтир је иначе вишеслојан и може се разумети на различитим нивоима духовног искуства. Лично нисам присталица рационалног анализирања сваке речи. Добро је пустити да речи Светог писма делују на нас без филтера нашег процењивања, и зато Псалтир треба "проучавати" пре свега молитвено. Свако ће када му тако приступа пре или касније наћи многе одговоре у њему.

И вама свако добро од Господа

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 4 часа, grigorije22 рече

Kakvo je vase misljenje o postojanju vanzemaljaca? Ako bi se jednog dana ispostavilo da u drugim galaksijama ima civilizacija koje su neuporedivo tehnoloski naprednije od nas, da li bi to ugrozilo nasu veru u Hrista kao spasitelja i Boga? Takodje je posebno pitanje o paralelnim svetovima koje po mnogima ako bi se ispostavilo kao tacno u potpunosti sruslio hriscansku veru.

Господ је створио видљиви и невидљиви свет. Стсварност коју ми региструјемо својим умом само је један мали сегмент створеног света који је доступан нашим чулима и који ми можемо рационално објаснити. Према ономе што данас наука тврди, а само пре неколико десетина година то је била научна фантастика и питање је шта ће се још сазнати у будућности, видљиви свет који ми можемо да региструјемо представља само нешто мање од 5% читаве творевине. Остало се условно назива Dark Matter 27% и Dark Energy 68%. Тамна материја и тамна енергија су потпуно непознати и условно се може рећи да постоје јер астрономска и математичка истраживања показују да према законима природе који су нам познати одређени природни феномени не би могли бити регистровани без ових облика творевине (ово је јако широка тема и покушавам да упростим колико је могуће). Реч (тамни) не подразумева нешто зло (не дао Бог) већ се назива тамним пошто је невидљиво нашим очима и инструментима које поседујемо. Да ли је то можда само видљиви свет. О невидљивом свету, при чему обично говоримо о анђелима, такође нам није много познат и имамо само спорадичне информације у Светом писму и искуства оних који су благодатним дејством Божијим имали непосредније искуство овог света. Апостол Павле је нам каже (за себе) "Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година, - не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна, - био отргнут и уздигнут до трећег неба." Шта је рај где је он чуо неизрециве речи? Данашња наука говори о могућностима постојања паралелних светова. Наш свет који научници зазивају space-time (простор-време) могуће је да је само један сегмент целокупне реалности у коме су простор и време међусобно условљени. Дакле, ако ишта наука може да нам овде помогне, то је да схватимо колико је много тога што не знамо и што никада рационални нећемо моћи да разумемо. Ако пратимо савремена научна достигнућа можемо још само више да се дивимо премудрости Божијег стварања и тајни Божијих. Зато у нашем православном искуству ми радије настојимо да васпоставимо личну заједницу са Богом, а не да творевином објашњавамо и разумевамо Бога.

Међутим, оно што вером знамо у Христу јесте да је Христос, као Бог Логос постао човек, ушао у димензију нашег постојања да би створеном свету отворио двери вечности. Бог заувек, непромењиво, без икаквог мешања или сливања две природе себе везује за творевину, а сам као Онај који је изнад свега створеног остаје неизмењив као Бог. О Богу зато не можемо говорити ван контекста Оваплоћења Христовог и познајемо само Оног Бога Оца кога нам је Духом Светим открио и показао Син Његов Јединородни. Зато човек заиста има централно место у творевини и кроз човека васцела твар, сви ти видљиви и невидљиви светови, све те димензије постојања партиципирају у ипостаси Христовој и кроз Христа и сами бивају увођени у вечно постојање. Зато је право питање - Шта је човек. Човек је биће на граници светова, који повезује и анђелски и животињско-биљни и минерални свет, видљиви и невидљиви свет. У нама је и тамна материја и тамна енергија и димензије постојања којих ми у координатама наших чула не можемо да појмимо. Крајње упроштено говорећи, душом смо сродни анђелима и не подлежемо видљивим законима ове природе, а опет својим телом нераскидиво смо повезани са видљивом материјом која нас окружује. Али и ту се отвара бездан тајне. Идући све више у дубину микро света научници уочавају да ни ту нема краја и да између микро и макро света постоји некаква чудесна аналогија и повезаност. Сваки атом је као универзум, а границе између материје и енергије у квантној физици показују се као илузорне, и што је фасцинантно, зависе од наше перцепције. Честице које чине видљиву материју су све неухватљивије и ако научници успеју да емпиријски докажу постојање "Хигсовог бозона" коју неки претенциозно називају "Божијом честицом" пред њима ће се отворити нова димензија непознаница. По неким научницима тамна енергија повезује све на једном нивоу који надилази вишеструко познате законе времена и простора. Сам појам човекове личности је од самог стварања човека и колективан и индивидуалан. Адам је истовремено и конкретна личност и целовитост људског рода, као што је и Христос Нови Адам живео као конкретна историјска личност и светотајнски живи кроз Његово Тело - Цркву не бивајући ни најмање одвојен од Оца и Духа Светога. Чињеница да ми живимо у свету двојности и своју личност сводимо на егоцентричну индивидуалност заправо је последица пада, односно отуђења човека од Творца. Ако покушавамо стално да разумемо свет око себе у том свету сенки, стално ћемо бити у логичком лавиринту. Зато у Христу улазимо у нови начин постојања, умиремо "старом човеку" и постајемо "нова твар".

Често када размишљамо о ванземаљцима мислимо у контексту бајковитих представа из научне фантастике, неких малих зелених човечуљака. Обиље животних облика је толико да не можемо да искључимо и постојање живота ван планете Земље, али и ти животни облици ако постоје носиће животни код који свој врхунац има у човеку јер Бог се очовечио једном и заувек и свет је створио да би кроз човека - односно Богочовека - све увео у вечно постојање. 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мало сам средио (уз незнатне исправке) мој текст који је 1993. године објављен у епархијском часопису ЕРП "Монах - тајник животворне смрти". Мисли које су ме тада надахњивале остале су ми путеводитељи све до данас и више пута сам у својим одговорима писао о темама које су поменуте у овом тексту. Кога интересује може да прочита. Прилажем текст у Ворд формату у прилогу.

 

IMG_6023.thumb.JPG.84dcb06f7c30ae9949650c08f890eb42.JPG

МОНАХ - ТАЈНИК ЖИВОТВОРНЕ СМРТИ

Основни смисао монашког живота најјасније се може сагледати у светлу крстоваскрсног подвига подвигопложника Христа, који у своме крајњем смирењу крсне смрти побеђује саму смрт и васкрсењем отвара двери бесмртности и нетрулежности палом човек. Зато је православни монах, пре свега, исповедник-мученик, који делатно, својим подвижничким животом сведоци до крви благовест победе над смрћу.  


Његов подвиг није само аскетски процес етичког усавршавања, какав нам је познат и у другим религијама и философским системима, већ надасве, процес интегралног преображаја пале човекове природе у светотајинском и благодатном животу Цркве као Тела Христовог. У своме непрекидном подвигу сараспињања распетом Богу-Логосу, на крсту добровољног страдања, монах свакодневно умире старом човеку заробљеном оковима биолошких закона пале и огреховљене природе, да би још за живота васкрсао као нова твар, обновљена силом Духа Светога. У том процесу он суштински постаје силом благодати Божије, нова твар, заснована на сасвим другачијим онтолошким претпоставкама. Монах постаје “бог по благодати”, “небески човек”, “анђео у телу”, као што певају црквене песме. 

Свети апостол Павле громко благовести велику тајну коју дубоко проживљава свака богочежњива душа правослваног монаха: “Све сматрам за трице да бих Христа задобио и познао Њега и силу Његовог васкрсења и заједницу Његових страдања САОБРАЖАВАЈУЋИ СЕ СМРТИ ЊЕГОВОЈ” (Фил. 3, 8-1О). Заиста, за монахе је овај пролазни живот саображавање смрти Христовој, делатно остварење крштењског завета, јер крстивши се у смрт Христову сапогребују се Њему и постају једнаки са Њим једнаком смрћу, да би саваскрсли Христу (уп. Рим. 6, 4-5). Зато је за монахе, који сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадавају, само једно важно - постати заједничар Христовог васкрсења и санаследник вечнога живота - нова твар која као живи кавасац бесмртности заквашава васцелу грехом умртвљену твар, која уздише и тужи у оковима греха. На тај начин монах тихо и ненаметљиво, преображавајући самога себе благодаћу Божјом свештенодејствује својим молитвама, сузама и трудовима тајну васкрсења целоме свету.

Одушевљењи премудрошћу крста, која је пред очима света лудост, монаси, по речима апостола, живи се стално предају на смрт за Исуса, да би се и живот Исусов пројавио у смртном телу њиховом. (уп. 21 Кор. 5, 10-11). Умирући својој огреховљеној вољи - добровољним и безропотним послушањем; својим страстима - подвижничким уздржавањем; сујети светског живота - монашким смирењем и трпљењем, монаси задобијају истинску слободу, која се не може разумети у уским оквирима физичких закона, друштвених и политичких теорија, већ једино у контексту благодатног живота у Христу Исусу. Они губе себе и заборављају, да би себе нашли и упознали на једном вишем нивоу постојања. Жртвују васцело своје биће као жртву свепаљеницу. Велики су то логички парадокси и чудесна је ово тајна скривена од „мудраца“ овога света. Зато је сва силина живота која зрачи са лица православних монаха сакривена у тајни животворне смрти крсне, у дубини животочног гроба Христовог. А они, који су срцем познали ту тајну и кренули без икакве резерве за Господом, не чекају само обећање блаженства “загробног живота”, већ хитају да са радошћу још у овоме животу умру у Христу, да би опитно познали васкрсење душе и пре свопштег васкрсења и тако заживили у предукусу есхатолошке радости и пре свршетка времена. Зато су облагодаћени монаси првовесници бесмртног и вечног живота који блистају као парчићи неба у тмини светске долине суза.

Расцветали крст монашки

Тежак је ово подвиг, свакодневно липтање крви - подвиг у коме се све продаје да би се купио „бисер многоцењени“. Али све те болове и туге монашког крста блажи тиха нада и радост вечне утехе, непоколобљива вера и увереност у сваку реч Божију. Где је крст, ту је и радост која долази за њим. Радост је заправо и зачаурена у дубини крста као његова најдубља тајна. Монашки крст је као расцветали Аронов штап, као оживела усахла утроба Сарина која рађа у вери по Божјем обећању. У знаку животворног расцветалог крста Господ подиже убоге и нишце, а горде овога света обара у стиду. То је чудесни знак који у себи скрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, и зато је читав подвиг оваплоћеног Господа од витлејемске пештере до голготског крста разумљив и објашњив само у светлости философије крста. Отуда је и монашки живот као живот крстоносни сав испуњен радошћу крста. Иако наизглед бесполодан и сув он зрачи великом силином животног оптимизма и наде. Одевени у црну ризу покајања и дубоко скрушени у молитвеном плачу, духоносни монаси су непресушни источници радости који напајају жедне и обремењене душе новом животном надом и вером. Као кринови процветали су у најзабаченијим пустињама прве монашке заједнице, које су убрзо постале места утехе и нове наде васцелој васељени. Како тада у древна времена, тако и сада монаси својим смиреним оптимизмом настављају да сведоче свету да се једина истинска радост може наћи у тајни крста.

Преображењем до “Првобитне красоте”

Монаси су духовни ратници који се у непрекидној борби са страстима ослобађају окова смрти. Свакој страсти протистављају супротну врлину: стомакоугађању - пост, телесној похоти - целомудреност, гордости - смирење ... и све своје жеље, прохтеве сахрањују у земљу блажене послушности и самоодрицања, док сама благодат Божија не исцели и обнови грехом деформисане природне силе њихове и даде им њихов природни и богомдани смисао и циљ. Свети оци нас уче: “Дај крв, да би примио Дух”. И кроз ове речи пројављује се тајна крста - “умри савршено, да би живео савршено”, саветује св. Варсануфије. Да би достигли свој циљ или макар кренули ка идеалу истинског монашког живота, монаси све своје силе усмерују ка томе да изађу из окова свога самољубља и гордости, жртвујући и празнећи себе до краја. Они траже своје истинско „ја“, губећи себе за овај свет и сахрањујући своје „лажно-ја“. Да би постали истинске боголике личности, отворене у љубави према Богу и ближњем, они одбацују безличне маске себичне индивидуалности и одричу се својих лажних и неаутентичних потреба, чак и билошки природног, сежући ка надприродном, само да би пронашли “првобитну красоту” коју нам је у путној лепоти открио Нови Адам - Христос, обновивши пали лик старог Адама. Монах се не бори против онога што је Бог створио и „што добро бјеше веома“. Он не устаје против Богом саздане природе, већ против силе греха која је оболестила и отрулежила природу отровом смрти, осмртивши оно што је саздано за бесмртност и нетрулежност. Та сила греха деформише човеков духовни организам, његову личност и природне силе унаказујући Божији лик у њему. Зато, да би се грех, смрт и ђаво победили потребно је све жртвовати. Господ нас позива; „Ако дакле, ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој“. (Мк. 10, 21). У том позиву садржан је цели манифест монашког живота. Следити Господа не значи само умом прихватити Његова морална и духовна учења, већ, делити исту судбину са Господом до голготске смрти. Православни монах се зато не одриче само онога што „поседује“, већ и онога што тренутно „јесте“ у свом палом стању. Зато да би нашао себе, он цепа све своје и себе самог као крпу пред Богом, пред људима и сваком твари, те се одева у христоподобно смирење. Он као мартир (сведок, мученик) добровољног страдања живо сведочи премудрост тајне крста. Отуда су хиљаде монаха, са жаром ранохришћанских мученика, остављали луксуз и сјај светске сујете и бежали у рупе и јаме планинске одевајући се у ризу смирења и понижења, да би их Господ оденуо нетрулежном ризом нетварне светолсти. Све су своје бацили пред Господом, омрзнувши све што је пред светском сујетом часно и хваљено. Богаташи оставише своје богатство, цареви царство, мудраци своју светску мудрост. И, о чуда, они који некада живљаху у обиљу, слави и сјају светске моћи постадоше просјаци и убожјаци Христа ради, који у ритама, попут Јова многострадалног, на ђубришту вапију Господу за милост. Мудраци светски постадоше јуродиви; благоглагољива уста, Христа ради, занемеше најсмиренијим, али и најречитијим молчанијем. Сви они презреше свет, али не свет као премудру творевину Божју, већ силу греха која се служи светом као оруђем вечне смрти и осуде. Они презреше трулежно и пролазно да би примили нетрулежно и вечно, као дар Божје љубави, а не као лично достигнуће. Оставише свет заражен отровом греха и смрти да би га у вечности налседили преображеног и благодаћу васпостављеног. Њихово следовање Христу није долазило од разумског убеђења, већ од једног сасвим целовитог делатног преображаја којим Христови следбеници јестествено постају аутентичне личности какве их је Бог првобитно саздао. Читава аскетика Православне Цркве дубоко је утемељена на премиси да се пали човек својим отуђењем од Бога отуђио од самога себе, да је његова личност у палом стању тек само маска, трагична карикатура грехом деформисаног лика Божјег, кога треба пронаћи и обновити светотајинским и подвижничким животом у Цркви. Зато је аскетики живот православног монаштва, иако споља наизглед по многим својим формама сличан подвижништву неправославног Запада или далеког Истока, сасвим јединствен и почива на суштински другачијим антрополошким основама.

Сила која се у слабости пројављује 

Прави монаси су истовремно и најслабији и најјачи људи. Сила се њихова у слабости пројављује. И заиста, као што говори богомудри апостол: „Оно што је слабо пред свијетом изабра Бог да посрами јаке“ (1 Кор. 1, 27). Велики светилници египатских и палестинских пустиња били су често прости и једноставни људи, али у свом смирењу прозрели су премудрост крста Христовог и обукли се у његову силу. И као што некада, прости рибари постадоше апостоли - просветитељи васељење, тако и ови свети и неуки старци засијаше божанском мудрошћу. Познавши немоћ и слабост свога палога бића смирише се пред Творцем, и будући немоћни постадоше свемоћни у Христу. Јер тек онда када потпуно изгубимо себе и све своје разапеномо на крсту потпуне преданости Господу, у нама почиње да делује друга сила која нам даје снаге за оно што је изнад наших моћи. Тајна великих подвига светих отаца није у томе што су они били снажнијии и јачи од људи данашњег времена, већ у томе што су се потпуно одрекли света и светских утеха предајући себе без остатка Господу, у крајњем смирењу и познању својих људских немоћи. Када човек више није у стању да ишта учини сам својим силама, тада наступа Бог, који из прашине подиже нишче и убоге који му непрестано вапе скрушеним и умилним срцем. У нашем времену исувише је мало оних који су спремни да се одрекну себе, да потпуно одсеку своју палу вољу и трпљиво поднсеу вољне и невољне житијске скорби, јер данашњи човек је чврсто ослоњен на логику свога рационалног ума и на све је пре спреман осим на то да разапне свој ум и баци га у бездан логичке неизвесности крста. Као некада за Јевреје и старе Јелине, крст је и данас камен спотицања за многе људе.

Смирење - кључ подвига 

Сви монашки подвизи: пост, бдење, уздражање, сиромаштво, молчаније, молитва и др. сами по себи немају никакву делатну силу и моћ и немоћни су пред силом смрти. Ти подвизи се самопоуздано и произвољно уз разне аскетске методе примењују у другим религијама, али магијски, са уверењем да саме по себи могу донети духовну слободу и просветљење. Приступ православног монаха је коренито другачији, јер монаси све те подвиге темеље на основном крстоносном подвигу смирења, који је потпуно стран и непознат у свим другим религијама света. Свети Оци дефинишу смирење као познање Божје свемоћи и своје властите немоћи, палости и оболешћности васцелог бића. Смирење је заправо свест и дубоки духовни осећај да смо ми пад, а Христос једини Васкрсење, да смо ми смрт, а Он једини живот, да смо ми мрак, а Он једини светлост. А где је смирење без љубави, без страха Божијег, без плача и суза? Те основне духовне врлине једина су плодна земља на којој једном посађени поменути подвизи доносе духовни плод. Монах пости не зато што је пост сам по себи спасоносан, већ да би у глади још јаче осетио ону духовну глад за Богом. Он делатно исповеда своје смирење пред Господом да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи што излази из уста Господњих, као што нас је сам Христос научио када је искушаван на гори (Мт. 4.4). Пост сам по себи, када није праћен смиреном молитвом и када се произвољно упражњава може да буде веома погибељан и по тело и по душу човекову. Монах живи у нестицању и сиромаштву „ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања, а не по својој вољи“. На тај начин он делом исповеда да се не треба страсно везивати за твар, нити налазити телесну и духовну утеху у твари уместо у Творцу јер не може се „служити и Богу и мамону“. Монах ћути не зато што је ћутање врлина по себи, већ зато што себе сматра неуким и недостојним да било шта каже; он постаје „луд“ за овај свет и одбацује мудровање овога света засновано на фантазији ума и помислима, да би се омудрио нетрулежном премудрошћу Христовом. Многи свети монаси живели су као неугледни убожјаци исповедајући самим својим начином живота сву беду унутрашњег стања палог човека, да би се тако уподобили царинику и убогом Лазару и примили њихов удео. Они су бирали неудобна места за живот, пустаре, пешчере, далеко од насеља, желећи да се у самоћи више приближе Господу. Искусни подвижници добро су знали да се телесни ум лако саображава околини и да се живот у луксузу и богатству често несвено погубно одражава на душу, која се тада теже смирава. И св. Исак Сирин са тугом констатује да нема човека који је у стању да потпуно одоли искушењима света живећи у њему. Зато су се монашка станишта увек одликовала простотом и сиромаштвом, не би ли их како и сами услови живота васпитали у сиромаштву духа и простоти ума. Али ипак, подвиг којим се најјаче изражава смирење пред Богом јесте подвиг послушности старцу који заправо представља истински темељ монашког живота. То је пре свега подвиг којим смиравамо своју вољу пред Божијом вољом која се изражава преко старца. Монах кроз послушање приноси на жртву оно што представља највеће богатство палог цовека - слободу расуђивања, „не расуђујући при богатству расуђивања“ по речима Лествичника и исповедајући делатно на тај начин потпуну своју предност и поврење пред Господом.

Сваки, дакле, монашки подвиг представља израз дубоког унутрашњег смирења човековог срца пред Господом, док ти исти подвизи вршени без потребног смиреног и скрушеног расположења душе и по својој вољи и расуђивању не само да не доносе никакав духовни плод, већ срце подвижника још више испуњавају мраком гордости. Богу нису потребни наши подвизи, већ срце наше које ми својим подвизима подстичемо да отвори своје двери Божијој благодати, јер Господ никада на делује једнострано без макар најмањег учешћа наше слободне воље. Зато се монах труди не да сам својим силама промени себе, неким „аутогеним тренингом“, већ да се смири, скруши у познању своје слабости, те тако привуче благодат Божију која је једина у стању да победи силу греха. Једино „срце скрушено и смерно Бог неће презрети“. Многи православни монаси нису велики подвижници у посту, бдењу и другим телесним трудовима, али зато је њихов умерени подвиг заснован на послушању и растворен смирењем и дубоком свешћу о својој немоћи и огреховљености довољан да их узведе у њиховом благодарном трпљењу свих животних недаћа до великих духовних висина. Богу нису потребни јаки и способни, мудри и паметни, већ смирени и послушни, који, када их Господ у своје и Њему једино познато време, уздигне, неће божанске дарове приписивати себи и својим способностима, већ ће се још више смиравати пред својим Творцем, као што плодовита воћка обремењена зрелим плодовима, спушта своје гране ка земљи. Зато код парвославних подвижника нема оне магијске позе индијских факира и гуруа или екстравагантних западних мистика; све је код њих дубоко општељудско, смерно и састрадално, јер истински осећају и знају да све што чине изнад својих моћи, то чине силом коју им БОГ даје, а себе сматрају тек невредним земљаним сасудима у које је по неизмерној и ничим заслуженој милости Божијој уливена благодат Божја, тако да преизобиље силе буде од Бога, а не од њих. (уп 2 Кор. 5,7).

Непрестана молитва као начин живота

За монаха молитва није само једна од свакодневних активности или обраћање Богу са конкретним жељама и потребама, већ начин живота. Повезујући речи Исусове молитве „Господе Исусе Христе помилуј ме“ са својим дахом, православни монах дише молитвом у сваком тренутку враћајући ум стално у тихо пристаниште срца које је она духовна ложница у којој се опитно доживљава заједница са Богом. Молитва није само сабраност ума и не може се свести на вежбе концентрације попут разних медитативних техника источних традиција. Таква молитва ума може да донесе извесну утеху и мир, али не сједињује са живим и личним Богом. Зато је у православном предању молитва неодвојива од духовног плача, тог радостотворног туговања човека који све више открива своју одвојеност од Бога упознавајући егоизам и страсти своје пале природе. Поистовећујући се са својим мислима и емоцијама човек који живи по законима пале природе дубоко је трагичан. Бог је за њега недостижни ауторитет који доживљава као ограничење своје слободе, а други човек опасност, конкуренција коју треба савладати да би се остварило оно што се погрешно сматра човековом срећом. Угађајући својим страстима човек не само да не постаје срећнији, већ све више постаје роб страсти, страха, сталне зебње и несигурности. У таквом стању човеков пали ум погрешно расуђује и око себе не види лепоту духовне логосности васцеле творевине, већ искривљену слику и пројекцију своје сопствене огреховљене природе. Молитва је зато повратак очинском дому, стално враћање ума у тишину срца, вапај из дубине душе онога који увиђа понор човековог пада тј. отуђености човека од Бога. То није вапај очајника, јер је благодатна туга увек разблажена радошћу божанске утехе и вере да је Христос страдао и васкрсао да бисмо управо у њему као истинском Човеку нашли свој прототип и своју личност засновали на Христу, а не на варљивом осећању индивидуалне свести. Човек није створен као јединка, већ је створен по лику Божијем да буде Христос и кроз Христа да постане вечни заједничар божанске природе по усиновљењу. Спасење зато није неко избављење од моралног пада, већ оцелотворење грехом фрагментиране човека који тек у Христу задобија своје пуно достојанство. Молитва је зато начин постојања и језик будућег века. Молитва ума треба да постане срдачна самоделатна молитва коју више не свршава човек својим трудом, већ се Дух Свети сам неизрециво моли у човековом срцу. То је молитва изнад сваке речи и израза у којој узрастање у тајни богопознања и боговиђења нема краја. За монахе који својим животом изображавају новог човека у Христу, „у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина“ молитва од аскетског средстава постаје и сам циљ човековог живота, који је да у Духу Светом сви заживимо као један у Христу и постанемо причасници вечне славе Очеве. Молитва од личног труда постаје колективна и тек у евхаристијском смислу задобија пуни смисао. Личном молитвом боримо се против страсти да бисмо заживели неизрецивом молитвом Цркве, Тела Христовог који дише Духом Светим. Зато је молитвени живот неодвојив од евхаристијског, као што нема аутентичног евхаристијског живота без молитвеног подвига, очишћења од страсти и греха.

Делатни богослови

Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну „истину“ и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и трезвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих запосвести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком, већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужава на један логички и филозофски систем, често удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци су, међутим, теологију посматрали у светлу практичног излецења душе од страсти, као својеврсан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација богословских сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек када су их подвигом практично проживели и светотајински окусили и најчешће тек онда када је требало одбранити истину вере од умовања „по човеку“. Зато је за њих свако богословствовање без опита равно теомахији тј. богоборству. Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес, већ живи сусрет са личним Богом - боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца – „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник „жртвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско“. Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себе, мењају и преображавају на чудесан начин цели свет. Монах исуњен благодаћу, жива је икона Божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим божанским тајнама, јер је свестан да се оне не могу разумети без претходног подвига покајања - преумљења (суштинске промене ума - начина мишљења, расуђивања). Зато нема истинског (по)знања без смирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас уци и св. Максим Исповеник, који каже да је знање без подвига демонска теологија. Зато монах, пре свега својим личним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: „Покајте се, јер се приближи царство небеско!“

Примери светих подвижника нас уче да је истинско богословско сведочење увек крстоваскрсно. Само онај који је себе распео „свету“ тј. греху, страстима, плотском умовању добија на дар духовно расуђивање и може да просвећује и оплемењује свет око себе. Такав човек богословствује смелошћу теолога-боговица који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само онај који је Бога видео „какав он јесте“ и опитно окусио „да је благ Господ“, у сили крста и „распећу ума“, добија реч и проповед која не преображава и не поучава „у убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2.4).

Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен древни пророчки карактер и свест да је теологија пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајанама. Поред тога монашко предање чува подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишћења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3.3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави инетелекгтуалном рефлексијом, већ са молитвеном пажњом (трезвоумљем) бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да своји профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их „по укусу“. Зато нема тологије без духовног расуђивања, без способности „разликовања духова“, нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелекуталном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодаћу не окађен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се „преправи“, по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобоже нелогично. Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз између аскетске и академске теологије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања. 

Мисионари састрадалне љубави

Сведочећи својим животом радост крста свету, тихо и молитвено, монах открива нови смисао и знацај целе Богом саздане твари. Зато монах не презире свет, већ га посматра у светлости крста и васкрсења Христовог, у перспективи преображене лепоте у вечности. На тај начин он даје свету једну нетрулежну и бескрајно дубоку вредност. Својим личним подвигом сараспињања Христу кроз подвиге монашког живота, монах благовести нову истину свету - да се вредност и смисао овога живота и света може разумети само када “себе разапнемо свету и свет себи”, када свет и све у њему сагледавамо у контексту вечности. Одрицући се света (пре свега у себи) и устајући против свих лажних мерила, односа и навика савремене човекобожне и антихристовске цивилизације, монах живо сведочи једну нову и аутентичнију слику стварности, сасвим другачију, богочовечанску логику постојања, или иконографски речено, једну “обрнуту онтолошку перспективу”.

“Свет у злу лежи” и читава твар се после прародитељског греха погњурила у смрт и ништавило. Оно што је за вачност саздано да славослови творца, постаје оруђе ђавола, који користећи палог и огреховљеног човека “пре-саздава” свет, на своју слику и прилику и врши преправку Богом створеног поретка, “стварајући” преко њему подчињених људи тзв. “Нови светски поредак”. Не видећи да је основни разлог “несавршенсости” и тобожње неправедности овога света управо у томе што је изгубио свој првобиттни литургијски однос са Творцем и творевином, пали човек се упиње да сам својим силама преобрази свет, да га учини хуманијим, праведнијими бољим. Читава савремена цивилизација плод је ове трагичне заблуде. Зато је Запад још давно одбацио једног “несавршеног и нелогичног” Бога и заменио га човеком хуманистом, који се лажно прикрива иза лика Христа Спаситеља, сада већ вешто преправљеног по мерилима палог човека. Отуда толико мњого акције и реформаторског духа на римокатоличком и протестатском западу, толико труда да се људски и медђунационални односи хуманизују чисто људским средствима и настојањима. 

Насупрот томе, дух Православља, који се посебно јасно изражава у монаштву, наизглед је пасиван према свим кретањима и акцијама савременог света. Гледано западним очима, православно монаштво, па и цела Црква окамењени су у традиционализму и пасивности и не показују нимало кооперативности у изградњи “новог света”. Свакако, овакви ставови показују крајње непознавање основних богочовечанских истина које нам је Господ открио у Цркви. Православни хришћани, а поготово монаси, који су крајње радикализовали свој однос према овоме свету и веку, гледају на њега свим другацијим очима. У дубоком осећању човековог пада и чудесног богочовечанског подвига искупљења крсним страдањем и васкрсењем монаху-покајнику се пред оцима открива сва дубина премудрости Божије. Човек који живи на приземном нивоу свакодневних телесних уживања заувек остаје збуњен пред чудесном загонетком света, кога доживљава као апсурд, слепу улицу која се завршава смрћу, у трулежи и ништавилу. У том смислу, монаси су, ако тајанствени служитељи свету, позвани да као светилници светле указујући једини истински пут - пут распетог и васкрслог Христа Спаситеља. Зато они свету стално дају вечну вредност. За њих је свет велики дар Божији који својом разноликошћу облика и структура живота одражава сву пуноћу премудрости Творца Логоса. Они на свет не гледају као на нешто несавршено, што сами требају да побољшају, промене и хуманизирају, већ га посматрају у светлости свеопштег васкрсења, када ће Господ васпоставити васцелу твар и свему дати своје вечно и праведно место и поредак. Монах не посматра ствари у њиховој привременој и феноменалној стварности богоотуђења, већ созрецава логосност сваке твари у њеном вечном одређењу и циљу. Зато се и не труди да својом памећу или физичким способносима револуционише свет око себе. Монах не проповеда социјалне и политичке теорије, нити се предаје хуманистичком активизму. Он полази од себе и мењајући себе, жртвујући сав свој живот на жртвенику Божије љубави својим крсним страдањем облачи себе у добровољну смрт и сахрањује себе као зрно пшеницно у земљу самоодрецења и најдубљег смирења, да би тек умревши много рода донео. (уп. Јн. 12, 24-25). Васкрсавајући потом као нова твар, освећена и обожена благодатно заквашује васцелу творевину. Обнављајући себе као микрокозмос у своме манастиру као радионици спасења и освећења твари, облагодаћени монаси обнављају васцели макрокозмос, јер је цовек као ноилац лика божијег возглављење целе Божје творевине и сажетак целе њене логосне структуре, и у њему се извршава обожење целе твари. Зато је мисија монаха у свету тиха и ненаметљива, негова најречитија проповед саткана је од молитвених уздаха скрушеног срца. Овај смирени активизам потпуно је различит од самопоузданог активизма хуманистичког Запада. Православни монах је увек дубоко свестан да је Господ једини који даје смисао свему око нас и једини који побеђује смрт. Посебно је саваки човек за монаха непроцењива вредност, и то не неки “апстрактни човек”, већ свака личност појединацно, која без обзира на своје порекло носи лик Божији у себи. Један старац је рекао: “Видео си брата свога, видео си Бога свога”. Монаси зато не деле људе на добре и лоше и не просуђују их рационално и логички, јер једино Господ познаје срце сваког човека. Хришћански однос према другим људима не заснива се на разуму, већ на безрезервној љубави. Зато монаси гледају на све људе као на личности у развоју, духовном сазревању и оздрављењу од греха. У лицу сваког човека, па био он и највећи грешик, виде одраз лика Христовог. Што је тај лик Божији у ближњем више изобличен грехом, они му тим још више састрадавају својом љубалвљу. Нема богољубља без човекољубља, сведоче Свети Оци, и зато је за монахе однос према ближњем највернији барометар њихове љубави према Богу. Свако монаштво које није човекољубиво никако не може бити ни богољубиво. То двоје је нарздвојиво. Али, истинско човекољубље се разликује од хуманистичке филантропије која не приступа човеку као носиоцу лика Божијег, већ сентименталистицки и надасве утилитаристицки претпоставља човека, као највећу вредност цивилизације и самом Богу и првоверју. Уместо да љуби човека, а одбацује грех који га отуђује од Бога, хуманизам грех афирмише као највећи израз слободе. Зато та љубав није личносна, већ безлицна и апстрактна и најчешће је резултат пројекције неиживљеног самољубља. Човека истински може волети само нај који је у себи опитовао ЈЕДИНОГ ЧОВЕКОЉУБЦА ХРИСТА, и он Христом љуби не само сваког човека, већ и целу твар. Отуда је највише човекољубља код највећих христољубаца, светитеља Божијих, који су често у најсуровијим подвизима бежали од овога света, од људи и насеља, да би се најпре сами вратили Христу, а тек кроз Христа састарадавали палом човеку и твари.

Саслужитељи Христови у литургији спасења твари

За разлику од обезбоженог човека данашњице који гледа на све око себе са нескривеним користољубљем и себичношћу, хришћанин и монах созерцавајући тајновиту логосност сваке твари у божанском поретку, према свету и свему у њему има, ЛИТУРГИЈСКИ ОДНОС, однос састградалне и саможртвене љубави , која је подстакла и самог Господа да се обуче у обличије тела греха, да би пострадао и за човека и целу твар „која уздише и тужи у распадљивости и смрти“. Попут оваплоћеног бога Логоса који је из љубави, сам будући безгрешан, узео на себе грехе света, монах, следујући своме Творцу, узима на себе све болове и патње света и тужи се васцелом васељеном у радостотворном молитвеном плачу. У том смислу, монашки подвиг обесмрћења и обожења није индивидуалног карактера, већ је од општег и саборног значаја за целу творевину. Облагодаћени монаси, обновљени духом Светим, остварују у себи идеал  “духовног свештенства” на што су позвани и сви хришћани. “Хиротонисани” благодаћу Духа Светога, они на жртвенику срца свештенодејствују мислене жртве - најчистије молитве за сву твар, саслужујући тако Христу, вечном Архијереју, у Литургији васпостављања и сапсења пале твари. Зато њихове молитве држе васељену, непрестано се уздижући пред престолом Божјим, као “мирис миомира духовног”. На тај начин, сваки монах као и сваки други хришћанин, био он лаик или клирик, позван је да буде сатрудник Христу у делу спасења света. Тако човек поново задобија своје давно изгубљено богослужбено место саслужитеља Божијег. 

Али, свакако, ова свештена служба монаха свој најдубљи израз налази у евхаристијској жртви која се свакодневно приноси “за све и за сва” и представља централну тачку око које се одвија монашки живот. Литургија се у манастиру и после самог богослужбеног чина преноси и у трпезарију, у радионице, у бибилотеку, у сваку келију и на сва поједина послушања која монаси обављају у богослужбеном поретку и расположењу - уз послушање, молитву и богомислије. Заправо је цели монашки живот, једна непрестана Божанска Литургија, у којој монаси приносећи евхаристијске дарове као првине васцеле твари приносе и цело своје биће у “коме се тајанствено усредсређују све божанске силе и енергије откривене у свету”. Зато тек у Божанској Литургији монах најпотпуније опитује своје исконско одређење. Он молитвено посреднички приноси Господу васцелу твар да би се цела васељена у Христу преобразила, осветила. Оцрквењујући себе саме литургијски кроз свете тајне и свете врлине монаси као свештеници Господњи оцрквењују и охристовљују целу Божју творевину и васпостављају њено богомдано свештено устројство. Зато свака делатност и сваки предмет у манастиру има своје литургијско место и улогу и све се у њему обавља молитвено и с благословом. Манастир је по рецима светог Аве Јустина пре свега богослужење - евхаристијска заједница, Црква и Тело Христово. То је радионица бесмртности за вацелу огреховљену твар. Свака форма монашког живота издвојена из богослужбеног и литургијског поретка, губи свој духовни смисао и назнацење. Чак и највећи пустињаци, анахорити, увек су директно или индиректно остајали састави део евхаристијске заједнице матичног манастира или скита. 

Отуда тако кључни значај благослова игумана (старца) и послушања у манастиру. Монашко послушање није тек нека практична досетка ради одржања потребне дисциплине, већ је то, заправо, свештени и литургијски однос који исходи из Литургије. Један старац је казао: „Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога“. То није послушање човеку, већ послушање Христу - Цркви. Када се овај благодатни литургијски однос послушања наруши самовољом или непослушањем долази до отуђења непослушног појединца од самог Бога и благодатне заједнице у телу Христовом. Зато је монашки крст изнад свега крст одсецења своје пале воље која долази од самољубља, крст драговољне послушности, жртва на који приносимо не само своју вољу, већ и властито расуђивање, начин размишљења. Из овога јасно произилази да делатног покајања (преумиљења) не може бити без истинског послушања, не само споољашњег и практицног, већ и унутрашњег - мисленог у коме сахрањујемо у земљу самоодрицања свој ум и слободу расуђивања да бисмо васкрсли обновљени у Христу. „Сиромаштвом расуђивања при богатству расуђивања“ о чему нас учи Лествичник, одричемо се нашег највећег богатства – привидне слободе палог човека – да бисмо окусили истинску слободу којом нас је ослободио Христос.

Дух монашког предања зато је немогуће усвојити теоретски и ван заједнице, већ једино свакодневним постепеним литургијским урастањем кроз тајну послушања у монашкој заједници и пре свега у Цркви – Телу Христовом.

 
Исповедници крста Христовог

Улога монаштва у савременом свету је изузетно велика јер оно представља снагу која преображавајуће делује не само на сам живот Цркве, већ и на целу васељену. Иако је у данашње време свеопштег идолопоклонства и хуманистичке цивилизације и културе све више позива на реформу аутентичних видова монашког живота у правцу “хуманизације” монаштва кроз нренаглашавање харитативно-образовној и културно-научној делатности, у духу православног монашког предања верно се чува аутентицни лик монашког живота који је вековима био и остао најснажнији израз хришћанског максимализма и ранохришћанске силине вере и одушевљења. Он непрестано крепи и новим полетом надахњује целокупни живот Цркве. Чувајући свој древни подвижнички (аскетски) идентитет, православно монаштво је у општим условима сображавања духу овога времена, радикално супротављено неким основним постулатима и манирима човекобожне културе. Управо због таквог свога карактера оно је непроцењива ризница свеопштег историјског памћења Цркве и живи, делатни сведок и исповедник аутентичне вере павославне, њеног богословља, црквене културе и уметности, васцелог хришћанског етоса. Услед све веће секуларизације црквеног живота ствара се једна лажна дихотомија између “световног” и монашког живота. Притом се често заборавља да отачка литература не познаје ову разлику. Дух Православне Цркве је у суштини аскетски од самог почетка. Такав је и карактер црквених богослужења која су се развила на основу манасирских типика. Без обзира на место и начин свога живота сви хришћани су позвани на спасење, да прођу кроз “уска врата” подвига и духовне борбе. Нажалост, данас је много оних који сматрају да за “световњаке” не треба да важе правила о посту, молитви, и послушању старијем као да су то неки тобоже егзотички анахронизми произашли из монаштва и који нису за све обавезни. Управо је зато велики значај монаштва јер оно непрестано сведоци есхатолошко назнацење човека и целе твари и подвижнички етос Цркве Христове.

Монаси су изнад свега исповедници тајне крста, који се стално молитвено подсећају да су мртви за себе и за свет и живе једино Богом. Они живо осећају да су сами бескрајна људска слабост, а Он једина свемоћ. Свако поуздање у себе и своју палу природу за њих је корак у смрт, а свако одсецање своје пале воље и полагање наде на Господа отвара им двери новог живота у вечном Царству Јагњета Божијег. Они тугују, а радосни су; наготују, а благодат их покрива; жеђују, а извори су живе воде божанске утехе; убоги су, сви све обогаћују; њихове мале келије, пећинице, рупе земаљске, најлепше су палате небеског Цара; срамоте их и исмевају, а они су још славнији; “по земљи ходе, а на небу обитавају“; јуродствују пред светом премудрошћу крста и хитају дверима Новог Јерусалима као првовесници бесмртности. Својим животом, својом речју, сваким делићем свога бића најречитији су исповедници и тајници животворне смрти и васкрсења Христа Спаситеља.

Јеромонах Сава (Јањић)

Часопис Свети кнез Лазар Год. 1 - 1993 бр.4
Страна 63 - 76

Monah - Tajnik zivotvorne smrti - Sava Janjic 1993.docx

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 10/4/2017 at 17:28, Драгана Милошевић рече

Помаже Бог, оче Саво,

можда звучи глупо оно што ћу питати, али мора се из практичних разлога.:)

Доста сам добијала уља са Острога и из других светиња. Временом од стајања, уља су променила органолептичка својства. Како да их човек одложи ?

Није ми пало на памет да их бацим, како онда?

Хајде да поновим питање, можда ће некоме бити од користи:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 10/4/2017 at 17:28, Драгана Милошевић рече

Помаже Бог, оче Саво,

можда звучи глупо оно што ћу питати, али мора се из практичних разлога.:)

Доста сам добијала уља са Острога и из других светиња. Временом од стајања, уља су променила органолептичка својства. Како да их човек одложи ?

Није ми пало на памет да их бацим, како онда?

Опростите на кашњењу. Најбоље је да пажљиво проспете негде у земљу где нико не гази и где се на бацају отпаци или у неко огњиште да изгори. Ако је уље још за употребу у кандилу може и тако најбоље да се искористи. На крају крајева, и наше тело бива сахрањено у земљу. Свакако није добро да се било шта освештано баци у тамо где бацамо непотребне ствари или да се остави да још више пропада због нашег немара. Све свештене материје долазе из земље и у земљу се враћају.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера.
Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута.
Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме 
мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене.
Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку 
а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. 
А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима.
Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово
да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога?
Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати
ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. 
Рецимо, бојим се заразних
болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу
онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим
Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 10/19/2017 at 9:54, motorheadsd рече

Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера.
Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута.
Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме 
мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене.
Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку 
а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. 
А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима.
Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово
да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога?
Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати
ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. 
Рецимо, бојим се заразних
болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу
онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим
Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

Свакако да треба да останете у контакту са својим лекаром, али пре свега мора да верујете да је једини истински Лекар који нам свима помаже и преко медицине и на разне друге начине, сам наш Господ Спаситељ. Вера у Бога не искључује и поверење у добронамерне лекаре. Било би много значајно да обраћате ако можете што је могуће мање пажње на мисли које вам долазе. Велики број људи живи у сталном стању анксиозности тј. страха од онога што може да се деси и наше духовне немоћи да видимо себе и свет око себе у светлости Божије љубави. Отуда толико нервозе, свађа, неспоразума, ратова, насиља и сваког зла. Опседају нас сталне бриге, шта смо другачије могли да урадимо јуче, и шта може све да нас снађе сутра и тако смо у сталном духовно-одсутном стању тј. кошмару сопствених помисли. Овај страх се формира пре свега конфузијом помисли које прихватамо као своје и поистовећујемо се са стањем свог палог ума. Међутим ни те мрачне мисли, ни оно што вам оне говоре немају везе са вашом личности и колико успете вером пре свега, а кроз веру и учешћем у светим тајнама и молитвом, да једноставно игноришете те мисли и уместо брига више времена посветите сећању на Бога, засигурно ће вам бити много боље. Када вас нападну мрачне мисли читајте Свето Писмо, Исусову молитву, молитве из молитвеника. То је духовна терапија којој треба стално прибегавати јер нам Бог може помоћи само уколико и ми отворимо своје срце за Њега. Важно је да не улазите у разговор са тим опсесивним мислима и да не допустите да у вама стварају немир. Оно што дефинитивно не смете да верујете јесте да је Бог суров или неки џелат који нас кажњава. Бога Оца нам је открио сам Његов Син оваплоћени, Господ Христос, као Бога бескрајне љубави и праштања, који својим Духом Светим грли, оживотворава и испуњава сву творевину и узводи је њеном истинском циљу и смислу постојања. Оно што доживљавамо као Божију казну заправо је само последица нашег погрешног избора и удаљавања од Божије љубави. Што се више човек враћа Богу (покајањем, тј. исцелењем ума), све више упознаје безграничну љубав Божију и задобија истински "страх Божији" који није страх од казне, већ стални молитвени трепет и пажња (трезвење) да останемо у присуству Божијем и да својим несавесним поступцима не одступимо од те љубави. Господ да вас укрепи и подари вам вере и снаге. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Архимандрит Сава Јањић Ako o.Sava dopusti dodao bi jedan tekst i nadoveyao bi se na odgovor.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“

Протојереј Александар Шмеман, ДНЕВНИК

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

@Архимандрит Сава Јањић Ako o.Sava dopusti dodao bi jedan tekst i nadoveyao bi se na odgovor.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радош

Управо тако, свођење хришћанске вере на морализам или на пијетизам у суштини је довео до кризе хришћанства у Европи. Овде само треба бити опрезан. Враћање аутетичном православном предању није "богословска археологија". Наша Црква чува непрекинуту аскетско-богословску традицију која је дубоко урасла у наш етос. Нажалост, у времену опште секуларизације сведоци смо општег тренда демонтирања традиционалног хришћанског морала који се понекад и у православним круговима тумачи као непотребни морализам. Насупрот опсесивном страху од паклених мука и казне "гневног Бога", данас се неретко одлази у другу крајност - слободу без одговорности. "Све је дозвољено јер Бог је љубав и све разуме". Веома је важно овде направити разлику. Православни етос нас чува у оквирима слободе којом нас је ослободио Христос. Правила нису потребна Богу него нама, и то не зато што имају значај сама по себи и представљају параметре који тобоже ограничавају и Божију љубав, већ као путокази који нас усмеравају да наша слобода не постане анархија и насиље над другим. Наша слобода престаје тамо где почиње патња другога, више пута је речено. Одређена правила живота у Цркви, колико год била несимпатична онима који проповедају хришћанство као апсолутну слободу (без одговорности, односно без подвига љубави и жртве) од кључног су значаја управо за остварење истинске слободе у Христу. Апсолутизовање пале човекове природе као мерила љубави и истине је дубоко погрешно јер заправо негира кључни подвиг Христа Спаситеља који је својим оваплоћењем обновио ту палу природу, победио силу греха и смрти и учинио нас својим сателесницима кроз Св. Крштење и остале тајне Цркве. 

Православна Црква је на грех увек гледала као на болест људске природе, а на спасење као на њено исцелење и оцелотворење. Покајање које је пре свега дубока унутрашња промена нашег живота, повратак "очинском дому" и повратак истинском "себи", односно Христу, нема у себи ништа јуридичко. Једина жртва коју Бог од нас прима је "срце скрушено и смирено које Бог неће презрети" (Пс 50). Али, с друге стране живот у Христу без радикалне промене живота, одбацивања греха као неприродног начина постојања и сталног подвига тј. труда на исцелењу од греха, нема ни покајања, ни спасења, па самим тим ни истинске радости у Христу. Радост без покајања је страна хришћанину и зато оци подвижници врло често говоре о радостотворном плачу (Χαρμολύπη). Овај радостотворни плач дубоко прожима сва православна богослужења, иконографију, музику... То је радосни плач повратка Богу Оцу у Христу, свест о бескрајној премудрости и љубави Божијој пред којом стаје сва људска логика. Он рађа истински страх Божији, као непрестану пажњу, трепет срца, ум који трезвено бди на дверима срца у коме налазимо Царство Божије. Хришћанин без радости је далеко од Бога колико и хришћанин без духовног плача. Они су неодвојиви. Радост без плача је самообмањујућа еуфорија, а плач без радости води у бездан очајања.

Отуда је важно да непрестано пониремо у дубину православног предања које је наша Црква сачувала и да се пазимо од духа овога света који тобоже у име "слободе у Христу" жели да нам проповеда "New-Age Еванђеље" које је дубоко страно Христу и свему ономе што је Црква вековима веровала и сачувала до данас.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Овде само треба бити опрезан.

Апсолутно се слажем. И ја сам против хипи-хришћанства. Налазим пак да је нужно напоменути да је Шмеман апсолутно био туђ таквом хр. Он је чак у неким стварима превише "тврд" за мој укус. Но, овде изражава оно из Јерме: Молитва тужног (очајника) не лети на небо. Он критикује један екстремизам, ти други. Слажем се са обојицом.

  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog. Oce Savo, u jednom snimku sa starcem Tadejem, jedan covjek je pitao starca da prokomentarise pricanje mitropolita Amfilohija o neblagoslovu i kako taj neblagoslov ima strasne posledice na covjeka za citav zivot. Starac Tadej je tu pricao kratko o blagoslovu a ne obratno. Mozete li vi reci nesto o tome. Sta se desava ako zelimo ali ne damo sve od sebe da na vrijeme ispunimo blagoslov. Ako taj blagoslov treba da ispunimo do odredjenog roka. Zanima me jer sam dobila blagoslov za koji se plasim ocu li dati sve od sebe da ga do datog roka ispunim. Sta ako ga ne ispinim na vrijeme...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче Саво

Мучи ме прича о потопу или како то неки називају мит.

Да ли је стварно мит или истинит догађај у то можемо само веровати. Наука тврди да потопа никаквог никад није било.

Ово је пољуљало моју веру, док сам раније некако рационализовао у својој глави причу о потопу сада не могу.

Не би био никакав проблем да се у Новом Завету потоп не помиње на 4 места.

Како то прихватити ако је заиста мит а да не смета нашој вери у Христа?

 

Хвала

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Христос посреди нас драги оче Саво !


Наш драги Господ Христос је за вријеме живота чинио многа чуда и то
на очиглед свих, како обићних људи тако и јудејских старјешина. То нису била било каква мала чуда 
него веома убједљива,јасна,несвакидашња (како стоји у писму:"Да не творих међу њима дјела која нико други
није творио"),чуда исјељења,васкрасење уснулих и много тога још. За вријеме распећа како каже писмо :
"и би тама по свој земљи".."завјеса храмовна се раздера..земља се потресе",
"многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих..и изишавши из гробова
по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима ",
"људи су ишли кући бијући се у прса видећи шта су учинили",и конаћо само васкрасење.


Све то није оставило утисак на многе од људи који су били очевидци свега тога,
тако исто и старјешине јудејске које су били пратиоци свег збивања,све то није оставило утисак
нити их навело да повјерују или бар покушају да схвате да би Христос могао бити Бог.
Чак на крају када је Господ васкрсао ,стражарима ,који су им испричали шта се десило, дају новац да никоме
не говоре шта се збило.


Како је могуће и из које перспективе најлакше то да схвати данашњи човјек да поред свега
горе наведеног,и још многи тога више што се десило,толиких очевидних чуда,да није дошло до тога да народ ,
старјешине јудјске који су сви били очевидци, не препознају,или бар покушају
да повјерују да је Христос Спаситељ,Бог,обећани месија,него напротив још су до самога краја упорствовали
у својим злим намјерама и неверју ?

С љубављу
Брат у Христу
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog oče Savo,da li je Sin Božiji,Logos imao telo ,,pre,, stvaranja sveta,na nivou večnog postojanja Svete Trojice?

Znači kada Otac kaže ,,Hajde da načinimo čoveka po obličiju našem,, ,u trenucima kada u stvorenom svetu još ni nema prvoga čoveka Adama,da li tada je Sin Božiji već Isus Hristos,ovaploćeni Logos?

Nadam se da je pitanje jasno.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, blagoslovite.

Imam jedno pitanje ako biste nesto mogli da nam kazete o ikonama ili da nas uputite na neke izvore. Na ime, odavno sam primetio da se cini kao da lik na ikoni Hrista, Bogorodice, ili svetaca moze da promeni izraz lica, koji najcesce odgovora samom unutrasnjem nastrojenju posmatraca. Da li se tu radi o posebnim tehnikama slikanja pri kojima se ostavlja da emocija lika bude nedefinisana, pa se s toga moze ciniti kao da se menja izraz lica? Ili se radi o necem drugom? Inace samo desavanje promene se nikad ne registruje, vec ikona jednostavno izgleda drugacije iz dana u dan. Da li i sam termin zivopis, iliti zoografija, ima neke veze sa tom pojavom?

Uvek me je bilo malo sramota da nekoga pitam o tome. Medjutim pre nekoliko dana moja petogodisnja cerka se nakon nekog svog nestasluka iznenada okrenula ka ikoni Hristovoj i kao imitirajuci ljutinu rekla 'a, ljutis se!' Zato me je ovo pitanje opet malo zaintrigiralo.

Hvala Vam oce Savo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...