Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

On 9/21/2017 at 16:14, Икар Губелкијан рече

Pomaže Bog, oče.

Imam ovog puta jedno tehničko pitanje. Planiramo da pošaljemo grupu slovenačkih turista (1 pun avtobus) u posetu vašem manastiru. Zanima me da li se naplaćuje ulaz i koliko? Većina su Slovenci, što verujući, što ne, a nekoliko među njima ima pravoslavnih.

Unapred hvala na odgovoru.

Bog vam pomogao,

Oprostite sto kasnim sa odgovorom, ali nadam se da jos nije kasno. Svi posetioci su dobrodosli i redovno imamo jako mnogo posetilaca. Manastir je otvoren za posetu od 10.00 do 14.30 i popodne od 16.00 do 18.00. Grupe koje organizuju eparhije ili parohije sa blagoslovom episkopa kao i individualne posete ne naplacujemo. Ali posto dolazi organizovano mnogo turista iz Azije i Evrope, za posetu se naplacuje grupama u autobusima simbolicna nadoknada da bismo pokrili troskove (vodiča koji ce im objasniti istoriju manastira, kao i razne troskove vezane za odrzavanje prostorija zbog velikog broja posetilaca). Oko detalja se mozete javiti licno jeromonahu Petru koji je zaduzen za posete [email protected] +381 64 8003000 ili kosovski mobilni (sa slovenackim predznakom) +386 49 776 254.

Vec nam je dolazilo mnogo Slovenaca u posetu, a manastir cuvaju ne samo Italijani koji su neposredno zaduzeni za nas, vec u smenama sa njima i Slovenci, Austrijanci i Moldavci (koji ucestvuju u mirovnoj misiji KFOR-a). Dobro ste nam dosli!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

У последње време, тачније од јула месеца, ретко сам се појављивао на форуму. Неко ме је питао да ли је у питању нека забрана или нешто слично. Одмах да кажем да није ништа од тога, већ, на моју жалост, више мој проблем да се организујем са временом у току повећаних летњих обавеза. Покушаћу мало да будем редовнији сада од јесени јер је форум веома важан да будемо у контакту и да размењујемо размишљања. Мени лично учешће у форуму много значи и доста човек може да научи. Поуке су драгоцене за нашу Цркву и дубоко ценим рад и пожртвованост свих модератора и свих који доприносе дискусији својим коментарима. С времена на време сам помало пратио неке теме, али број порука и позива које примам се толико последњих пар месеци повећао да нажалост не могу редовно да одговарам и поред најбоље жеље, а покушавам да нешто више и прочитам и посветим време мојим монашким обавезама које не смем да запостављам.

Све у свему, ту сам:) На фејсбуку постављам прилично редовно понеку вест из нашег живота јер доста људи осећа везу са Дечанима и кажу да им то значи и поред мене то ради и о. Петар, а на твитеру пишем на енглеском понајвише да бих оне који ме прате (а ту је и доста утицајних људи из света) указао на неке наше приоритете, проблеме са којима се суочавамо овде на КиМ. Нарочито је важно да указујемо и на оне наше православне хришћанске вредности које имамо обавезу да сведочимо у времену у коме живимо. О Православљу се јако мало зна, а толико много као Црква имамо да посведочимо и покажемо. Све то доживљавам као својеврсну мисију, посебно на Косову и Метохији, где је како и сами знате ситуација непредвидива и компликована. Поздрав свима!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче Саво,

можда звучи глупо оно што ћу питати, али мора се из практичних разлога.:)

Доста сам добијала уља са Острога и из других светиња. Временом од стајања, уља су променила органолептичка својства. Како да их човек одложи ?

Није ми пало на памет да их бацим, како онда?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9/3/2017 at 17:44, александар живаљев рече

Благословите, Оче Игумане!

Од дјетињства сам се збиља усрдно молио на прозбу за анђела хранитеља, "чувара душе и тјела наших". Но, тек током овог Успењског поста, у коме сам се највише молио Владичици, тешко је то објаснити, реално сам доживио заштиту анђела хранитеља, и у душевном и у тјелесном смислу. Можда ће звучати смјешно, али и супруга као да је осјећала тренутке, врло значајне у којима сам био свјестан његове заштите. Онда схватих да, упркос ранијим молитвама, ја заправо нијесам вјеровао, или још горе, нијесам живио као да је ангел хранитељ ту, самном. Наравно, горко сам се кајао и кајем због тога. Да, вјеровао сам у велику силу дату арханђелима Михаилу и Гаврилу у борби са демонима, заштити Богомустројеног свијета, Цркве, манастирских обитељи, породице као домаће цркве. Али, у личног ангела чувара нијесам вјеровао. Сада пак, кад сам искусио његово присуство, осјећам се много слободније и самопоузданије, али плашим се да не упаднем у прелешћеност, типа: баш је мени све могуће.

Два питања за Ваше Високопреподобије:

1) Како човјек да смирено прихвати то сазнање о ангелу хранитељу?

2) Како у вријеме "холивудских духова" сачувати нама (мало)вјернима учење Цркве о ангелима?

Бог благословио брате Александре,

Лепо је ваше сведочанство и сви ми, свако на свој начин, доживљавамо присуство нашег чувара анђела који нас прати од крштења и помаже нам на нашем духовном путу. У времену у коме живимо, када људи покушавају да све рационално објасне и сведу на уске оквире свог ограниченог ума сведочанства предања наше Цркве о анђелима чуварима делују некима као бајке. То је само јеш један показатељ посуновраћености људског ума који уместо Бога хоће да постави себе и собом све објасни и све сведе на своју меру. Ово је још трагичније када и у самој Цркви имамо оних који у својој рационалној "премудрости" сматрају предање о анђелима чуварима за символичне и поучне приче, тако олако занемаривајући сведочанства бројних богоносних отаца и матера који су живо општили са Богом и са духовним светом око нас. 

Зато бих уместо препричавања шта наше предање поучава о анђелима чуварима, поменуо пар лепих цитата од Св. Јована Лествичника, Св. Исака Сирина и Св. Антонија Великог. Они су довољно значајни духовни ауторитети наше Цркве да вреди послушати њихове речи. У сваком случају, о анђелима много не знамо и они нам служе тихо и ненаметљиво јер је и њихова улога да нас стално подстичу нашем путу охристовљења. Они не траже посебно поштовање (осим да им се обраћамо за помоћ у молитви и у свакој невољи) јер је за њих највећа радост када смо стално умом и срцем окренути ка Господу.

------

Немој се чудити што посрћеш сваки дан, не одустај, већ храбро стој и бори се. И сигурно знај да ће анђео који те чува наградити твоје трпљење. Док је рана још свежа и топла може лако да зацели, али стара рана, ако се занемари и загноји тешко може да се излечи и потребно је много труда, сечење, завоји, паљење. Због дугог занемаривања рана може остати неисцељена, али Богу је, ипак, све могуће (Св. Јован Лествичник, Лествица)

Ако осетиш сладост и умилење у неким речима своје молитве, устрај у молитви јер се тада твој анђео чувар моли заједно са тобом (Лествица)

У присуству невидљивог (злог) духа тело је у страху, а у присуству анђела душа смирених испуњава се радошћу. Стога када ово осетимо, похитајмо на молитву јер је добри анђео чувар дошао да се моли са нама (Лествица)

Анђео који је увек близу нас ничим толико не бива ожалошћен као када види да под притиском неке тескобе лишавамо себе Светих Тајни и примања Светог Причешћа које нам дарује опроштај грехова. Јер у том часу свештеник приноси жртву Тела Животодавца и Свети Дух силази и освећује Тело и Крв и дарује опроштај (благослов) васцелој творевини. Херувими, серафими и анђели стоје у великом поштовању, страху и радости. Они се радују Светим тајнама и сами усхићени неизрецивим озарењем. Анђео који је увек уз нас такође прима утеху јер и он учествује у том чудесном призору и није лишен тог савршеног причашћења. (Св. Исак Сирин)

Када затвориш врата свог обиталишта и останеш сам знај да је са тобом анђео кога је Бог одредио сваком човеку… Овај анђео који никада не спава и кога ништа не може обманути, увек је уз тебе. Он све види и никаква тама ге не може надвладати. Треба такође да знаш да је са њим и сам Господ који је свуда и све испуњава, јер нема ниједног места где Бога нема, јер је Он већи од свега створеног и све људе држи у својој руци. (Св. Антоније Велики).
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Данас сам на фејсбук страници поделиио линкове за сјајну публикацију - Каталог изложбе САНУ: "Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији, идентитет, значај, угроженост". Документе сам нашао на сајту Academia.edu, али сам их за сваки случај поставио на посебне линкове. Најтоплије препоручујем свима да преузму овај ПДФ са 571 страном у колору (укупно 44 МБ). Следе линкови за верзију на српском и на енглеском језику. Сви изложени предмети су детаљно описани уз сјајне фотографије. Наравно, најбоље је лично отићи, ко може да види све то уживо.

ПДФ на српском језику - Каталог: Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији - идентитет, значај, угроженост: https://d.pr/tcAGdW

PDF The Catalogue: Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija - Identity, Significance, Vulnerability https://d.pr/t7YxA

 

srpsko nasledje.JPG

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Данас сам на фејсбук страници поделиио линкове за сјајну публикацију - Каталог изложбе САНУ: "Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији, идентитет, значај, угроженост". Документе сам нашао на сајту Academia.edu, али сам их за сваки случај поставио на посебне линкове. Најтоплије препоручујем свима да преузму овај ПДФ са 571 страном у колору (укупно 44 МБ). Следе линкови за верзију на српском и на енглеском језику. 

ПДФ на српском језику - Каталог: Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији - идентитет, значај, угроженост: https://d.pr/tcAGdW

PDF The Catalogue: Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija - Identity, Significance, Vulnerability https://d.pr/t7YxA

 

srpsko nasledje.JPG

Благословите, Оче Игумане!

Јуче сам, сасвим случајно, ако случаја има, тачно у 13 сати био у Галерији САНУ када је почело збиља изванредно стручно вођење кроз ову предивну и преважну изложбу. Опростите што користим популарност Ваше странице на Поукама да подјелим информацију да је стручно вођење свакога дана у 13 и 17 сати, до завршетка изложбе, аутора професора-академика Браце Мирковића и професора Душана Војводића, који је планиран (завршетак за 12. новембар) али вјерујем да ће због изузетног интересовања Београђана изложба бити и продужена.

Ма колико да човјек мисли да зна о православној српској традицији Косова и Метохије, мора да буде фасциниран, овим прегледом који нам је пружен. Радује огромно интересовање омладине, коме ће надам се и школе и факултети изаћи у сусрет. Посебан је доживљај за мене, признајем по препоруци пријатеља иконописца, био сусрет са величанственим иконама Лонгина из 16. вијека које се чувају само код вас у Дечанској ризници и Музеју СПЦ.

Хвала Вам што сте подјелили пдф верзију каталога, изванредно начињеног са стручним приказом сваког изложеног предмета, али бих се усудио да читаоцима препоручим да буквално отрче до Галерије, каталог на 600 страница великог формата са репродукцијама у боји још може да се набави и у штампаном облику за само 1000 динара, за цијене садашњих књига врло повољно. Варијанта на енглеском језику кошта 2700 динара.

Да не бих злоупотребио Вашу страницу кроз коју свесрдно одговарате на питања, имам једно мало тужно питање, ишчекујући и молећи се за оптимистичан одговор, који, разумије се не зависи само од Вас.

Током припреме изложбе увјерио сам се да читаве генерације врсних младих историчара умјетности, о историчарима да не говоримо, нијесу имале прилику да виде ни Патријаршију, ни Дечане, ни Љевишку, ни Грачаницу. Постоји ли сада безбједна клима у којој би се неком организованом акцијом кроз сарадњу ЕРП и Филозофског и других факултета, тај, готово фатални, недостатак у стручном образовању, али и духовно-естетском васпитању, постепено отклањао?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9/24/2017 at 18:49, motorheadsd рече

Питање, цењени оче Саво

Из књиге Несвети а свети. Парафразирам следеће--На вечери праштања благочестиви епископ избацује из манастира пред народом, чувајући га од саблазни, игумана и једног јеромонаха због некаквог сагрешења. Одмах потом одржао је беседу о вечери праштања и све људе замолио за опроштај. Аутор је тада био дете од 12 година и није то најбоље могао да схвати. Закључак аутора је да баш зато што се догодило једно за другим, истеривање тј одсуство праштања а потом смирена молба да му сви опросте и његово праштање свима нама, казна може послужити као почетак праштања И ДА БЕЗ ЊЕ НЕМА ОПРОШТАЈА!?

Ово ми је прилично нејасно. Мислим да је најбоље да себе не доводимо у ситуацију да неко други треба да нам прашта. Већ сам и раније говорио праштање (Συγχώρεση) по неким тумачењима заправо подразумева са-упросторење (по етимологији) тј. давање простора у своме срцу за другога и не треба да се посматра јуридички. Бог није судија као човек кога гневимо и после треба да му приносимо покајање да бисмо га одобровољили. Наше православно поимање Бога, кога нам је открио Христос Богочовек Духом Светим показује нам да грехом као неприродним начином живота отуђујемо себе од Бога и не остављамо му простора и слободе да слободно делује у нашем срцу. Тиме не повређујемо суштински Бога већ његову љубав према нама и онеспособљавамо себе да познајемо логосност свега што нас окружује, промисао Божијег стварања да Христом све закваси и све уведе у ново постојање, у пуноћу Царства Божијег. 

Опроштај Божији је заправо загрљај са Богом када као блудни син одлучимо да кренемо из "земље стране" ка очинском дому, да се покајемо, преумимо односно вратимо (дому Божијем). Бог као милостиви отац не седи на трону горе на брду и чека сина да му приноси кајање и жртве, већ га види издалека и трчи му у загрљај и даје му прстен као знак повраћеног достојанства. Наше праштање другима треба да буде такво, поновно препознавање вечног сабрата у другоме, сабрата који носи лик Христов без обзира на своје слабости и посрнућа. Зато је праштање лековито и за нас и за оне којима праштамо. "За жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено, Бог неће презрети" (50 псалам).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, александар живаљев рече

.....

Током припреме изложбе увјерио сам се да читаве генерације врсних младих историчара умјетности, о историчарима да не говоримо, нијесу имале прилику да виде ни Патријаршију, ни Дечане, ни Љевишку, ни Грачаницу. Постоји ли сада безбједна клима у којој би се неком организованом акцијом кроз сарадњу ЕРП и Филозофског и других факултета, тај, готово фатални, недостатак у стручном образовању, али и духовно-естетском васпитању, постепено отклањао?

То је јако добра идеја. Све више младих људи из Србије и из света долази код нас. Штета је да имамо студијске посете студената са римокатоличких и протестантских универзитета Дечанима, Патријаршији, а многи наши из Београда и других градова Србије никада нису овде били. Наравно, најлепше је доћи на изложбу и купити каталог јер је то вредан допринос свачијој библиотеци. Занимљиво је да се на изложби могу видети предмети нпр. из Дечана који још од 1992. године нису у манастиру и који се већином чувају у музеју СПЦ. Нас срце боли што је кивот Светог краља након толико векова далеко од његових светих моштију, али слава Богу, када буде воља Божија и најбољи услови за то, све ће се вратити тамо где је било. Ово је и промисао да многи који нису били овде упознају за почетак Дечане и друге светиње преко тих дивних и освештаних предмета, икона, рукописа...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 7/27/2017 at 19:17, Maksim Cerovic рече

Postovani Oce Savo, mnogo mi je tesko i ne znam vise sta da radim. Osecam kao da Bog vise nije sa mnom. Gledam da zivim Bogougodno,  postim, pricescujem se, u celibatu sam, molim se itd... Ali Bogu verovatno ne znace te forme, on gleda nasa srca i na nas karakter. Na koji nacin covek moze da postigne metanoju i sta Bog zeli od nas? I drugo pitanje, da li je djavo iskusavao Isusa kroz misli i kako mi da upravljamo mislima, a ne one nama? Hvala puno! 

Ово је јако важно питање. Подсећа ме на питање младог човека у Еванђељу коме Господ одговара речима: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мат. 19, 21).

Овде се може схватити и дословно и пренесено. Суштина је у томе да се треба ослободити везаности за ствари овога света. Није грех живети у свету, али прихватати овај пали свет као коначну и једину реалност и његове "вредности" као једини смисао води човека у потпуни безизлаз. Читав живот сакупљамо богатство, знање, трчимо за каријером, положајима како у држави, тако и у Цркви и на крају идемо пред Господа без свега онога чега смо се тако грчевито држали. Свет у Еванђељу и посланицама Апостола није материјални створени свет који је као и све што је Бог створио добро и лепо, већ творевина која је изгубила свој смисао и циљ, наше силе (енергије) које иду у промашеном правцу, стално човеково настојање да Бога замени собом и да Царство Божије сведе на меру своје ограничености (политика, идеологије, разне философске па и религиозне традиције). Ослободити се везаности за пролазне ставари овог света није могуће ако само раздамо све што имамо, а не вежемо се суштински са Богом и не вратимо му се свим умом, душом и силом својом. Ослобађање од материјалних вредности може да помогне али има људи који су се "свега ослободили", а "свему робују". Материјално богатство су заменили сујетом, амбицијама, трчањем за угледом и чашћу. 

Милостиња је јако важна и чинимо је не само подајући материјалну помоћ другима, већ састрадавајући ближњима, праштајући им, разумевајући их и љубећи их и у њиховом паду и болести. Ако немамо такав однос како ћемо наћи "благо на небу". А где је то небо? Да ли Господ говори само о будућој реалности? Свакако да не. Царство небеско је у нама, у срцима нашим и зато треба да идемо за Христом, да му следујемо "носећи крст" жртвене љубави и већ и овде и сада почећемо да окушамо реалност Царства Божијег кроз Литургију, кроз живот у Христу у коме се Литургија и литургијски поредак наставља и протеже у вечност. 

Пали човек је постао заточеник свог палог ума који све собом хоће да објасни и да себе обожи без Бога. То је узрок свих наших страдања и невоља јер уместо да се вратимо природном месту (срцу) где ум треба да буде као добри слуга, а не рђави господар, ми лутамо умом по цео дан пролазећи кроз овај живот као неки сан. У уму пројектујемо непостојећу реалност, видимо имагинарне непријатеље у својим ближњима, живимо у сталном страху да ће нам неко одузети то "богатство ума" тј. то расуђивање "познање добра и зла" које су прародитељи хтели да као воћку уберу у рају и овладају оним што им је Бог свакако наменио. Св. Јован Лествичник нас учи да показујемо "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Ово је јако дубока мисао. Она не подразумева да будемо без-ума и празни већ да себе испразнимо од свих лажних вредности и шарених-лажа овога света да бисмо се истински Богом обогатили, да умремо старом човеку да бисмо се родили у Христу што је заправо и суштина нашег спасења (оцелотворења, коначног осмишљења). Ако веру прихватимо само као средство да побегнемо од ове стварности, попут алкохола или дроге, и доживљавамо литургију и молитве као неке ритуале који нас магијски могу ослободити од овог зачараног трагичног круга, никада нећемо наћи ни мир ни спокој ни Бога. Истинска вера почиње тек онда када опитно доживимо неуспех свих људских настојања да себе обликујемо по слици својих амбиција и жеља и прођемо Јововску катарзу и схватимо да Бога никада не можемо ни разумети ни објаснити својим умом. Тада човек пролази кроз завесу привидних апсурда овога света и почиње истински да живи у Богу Христом, дишући Духом Светим у Цркви као организму, као Телу Христовом. 

Да бисмо се ослободили тираније палог ума, нашег палог ја, потребно је да се покајемо тј. пре-умимо (метаноја - покајање), да се вратимо умом Богу. То пре свега бива кроз светотајински живот, а у Цркви све бива светотајински. Молитва је посебно важна јер то није само списак, шопинг-листа жеља шта од Бога тражимо (јер Он боље од нас то зна) већ нови и другачији начин функционисања нашег ума који се сабирајући и закључавајући у пажњи у речи молитве враћа дому Очевом, враћа у срце као духовни центар човекове личности. Без тога, наша вера биће тек једна од религија, тек једна од философија и мислећи да све знамо и можемо да уклопимо у један логички систем остаћемо у лавиринту у коме човек непрестано хоће да постоји али без Бога, односно да сам себе учини Богом (што је ништа друго него већ почетак пакла као стања душе тј. личности). Молитвени живот је живот сталног трезвења (нипсиса) тј. пажње, сабраности да све што чинимо чинимо на славу Божију као израз благодарности за његове дарове говорећи увек и свагда и у добру и у злу: Зна Бог зашто је све тако и зна он зашто је то добро иако ја ништа не могу да разумем. Слава Богу на свему! Тек тада ће нам све бити јасније иако нећемо моћи да себи логички објаснимо зашто је тако. Када се душа тј. човекова личност враћа дому Очевом она се радује и задобија мир и спокој као дете у мајчинском наручју. 

Најтрагичније у нашем животу јесте што стално мислимо да наш мир и духовни спокој зависе од спољних околности које тако грчевито настојимо да променимо по својој логици и свуда видимо неправду, а неки чак гордо осуђују и Бога за неправду. Зло овога света је аномалија и истовремено и илузија јер не постоји само по себи. Оно је одсуство смисла, Логоса тј. одсуство Бога. Проблем је како ми реагујемо на те околности, а не саме околности око нас. То је оно што можемо да променимо и што је кључ да пронађемо заједницу са Богом. Док год се трудимо да исправимо све неправде овога света, а сами себе не мењамо, непрестано ћемо се вртети у зачараном кругу. Када себе почнемо да мењамо видећемо да све оно што се дешава око нас суштински не може да утиче на наш однос према Богу и коначно оцелотворенње наше личности у Христу. То је суштина покајања. А себе мењамо сталним трудом, колико до нас стоји, а тај труд отвара простор благодати Божијој да делује у нама, то је загрљај Оца са блудним сином. Тако и молитва, по речима великих учитеља молитве, од непрестаног понављања имена Божијег ум се сабира и чудесно бди на дверима срца не допуштајући помислима да улазе у њега и повређују нас. После тога, кажу, долази самоделатна молитва - када се сам Свети Дух моли у нама без нашег труда и напора, а после тога многи нису ни спремни да говоре шта иде јер краја узрастања у љубави Божијој нема. Ово све нас почетнике треба да подстакне да сваки дан чинимо нови почетак, када посрнемо да устанемо и Бог ће дати снаге и утехе када је најмање очекујемо. У трпљењу спашавајмо душе своје!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 7/7/2017 at 11:25, ana čarnojević рече

Pomaže Bog oče Savo.

Da li postoji posebna molitva za decu koja imaju dijagnozu autizma?

Molim se Presvetoj Bogorodici najviše. Imam i molitvu za razvoj uma kod dece prepodobnom Sergiju Radonješkom. 

Bog vam pomogao Ana, 

Najpre oprostite na ovolikom zakašnjenju sa odgovorom. Ovo je veoma važno pitanje jer roditelji sa decom koja imaju dijagnozu autizma nose poseban krst koji nije nimalo lak i koji je teško razumeti našim umom. Najvažnije je da se Gospodu, Bogorodici, svetiteljima obraćate prostim rečima izlivajući svoju dušu pred Bogom da vam podari snage kako da najbolje pomognete svom detetu i olakšate stanje koje nosi.

Kao i sve što je teško i što nas snalazi u životu i ovaj krst treba da prihvatimo sa dubokom verom da ništa ne biva bez Božijeg promisla. Bog nije Onaj koji šalje patnju bilo kome. Naše stradanje, bolesti i iskušenja posledica su naše pale prirode koju svi mi nosimo i načina kako reagujemo na ono što nas snalazi. Neki ljudi su u dubini vere upravo noseći najteži krst doživeli najjači opit Božije ljubavi i duhovnog mira i radosti, a mnogi koji naizgled imaju zdravlje i "normalan život" žive u duhovnom mraku u nemiru. Svaki pokušaj da našom logikom palog uma razumemo Božije sudove neće dati ploda jer istinsko razumevanje Božijih puteva ne biva umom već srcem bezuslovno otvorenim prema Bogu poverenjem i nadom. 

Nisam našao posebne molitve za ovaj slučaj ali dobro bi bilo da se Gospodu obratimo ličnom molitvom pre svega blagodareći na svemu, ispovedajući veru da znamo da je sve što dolazi od Boga dobro, iako nismo u stanju da razumemo sve što nas snalazi. Molitva majke za svoje dete je posebno jaka pred Bogom i naročito Presvetom Bogorodicom koja nam je najjača zastupnica pred svojim Sinom i Bogom. Od Gospoda treba molitveno tražiti prosvetljenja i snage, da bolje razumemo potrebe svog deteta, kako da svojom ljubavlju što bolje odgovorimo na njegove potrebe, sa trpljenjem i ljubavlju. U detetu koje strada treba pre svega videti lik samog Gospoda koji je i sam postradao nas radi.

Važno je imati u vidu da deca koja od rođenja nose posebno zdravstveno stanje nisu nikada iskusila drugačiji način života i da patnju koju prolaze doživljavaju ponajviše kao posledicu nemogućnosti društva oko njih da ih prihvati takve kakve jesu. Drugim rečima, osećaj našeg sopstvenog bola zbog stanje u kome je naše dete i manjak snage i vere da prihvatimo realnost stanja koji dete prolazi u nama proizvodi jedno mučno osećanje koji neretko projektujemo na dete, što dete može samo još više da povredi. Najbolje bi bilo ukoliko biste našli snage da odbacite svest o bolesti i da dete sa njegovim problemom prihvatite kao takvo, trudeći se koliko do vas stoji da mu pomognete u svemu što je potrebno. Postoji mnogo primera gde bolesna deca zapravo najviše pate kada vide kako pate oni oko njih. U našem manastiru imamo dva monaha koja su potpuno slepa, ali mi ih prihvatamo kao potpuno jednake sebi i to im mnogo više znači nego kada bi ih stalno sažaljevali i podsećali da su drugačiji od ostalih. Onaj koji od rođenja nikada nije iskusio ono što nazivamo zdravim životom jednostavno to stanje doživljava kao prirodno i njegova patnja počinje tek kada vidi da ga drugi doživljavaju kao manje vrednog i oštećenog. Tako zapravo, tim sažaljenjem, koje ponajviše dolazi od sopstvene nesposobnosti da prihvatimo jedno stanje naših bližnjih koje jeste kakvo jeste i koje ne možemo da promenimo, projavljujemo sopstveni problem unutrašnjeg nezadovoljstva našeg palog "ja" i neprihvatanja onoga sa čime se iz kojeg god, Bog zna, razloga suočavamo, a to pre svega u nama izaziva unutrašnju patnju koju prenosimo na druge oko sebe. U pastirskom životu sveštenici i članovi parohije moraju da neguju posebnu pažnju prema osobama sa nedostacima i da ih prihvataju kao sebi jednake i čak još više vredne pred Bogom. Odustvo ovog osećaja, pokazuje pre svega našu unutrašnju duhovnu obolelost i slepilo. 

Kao i u svim nevoljama sa kojima se čovek u životu suočava veoma je važno da pokušamo da izbegnemo taj unutrašnji otpor volji odnosno tačnije rečeno dopuštenju Božijem i da silinom vere i nade prihvatimo to stanje govoreći: Bog zna zašto je to dobro jer od njega samo dobro dolazi, hvala Bogu na svemu. Ima mnogo primera da kada čovek tako postupi da problemi koji izgledaju neizdrživi odjednom postanu ne samo lakši za nošenje, već naprosto iščezavaju jer je njihova sila ne u samim spoljašnjim događajima, već u našem umu koji ih tumači kao patnju, kao nepravdu, kao kaznu i slično. Sve to izaziva samosažaljenje, lično osuđivanje koje ne vodi isceliteljnom i radostotvornom pokajanju i tako ne pomažemo ni sebi ni drugima. Svojim unutrašnjim otporom prema onome što nas snalazi, a ne možemo da promenimo, ulazimo u konflikt sa Bogom i sa drugima i stvaramo negativna osećanja koja povređuju druge i nas čine još više nesrećnim. Spolja gledano, Hristovo stradanje na Golgoti je tragedija, neuspeh, poniženje i sramota, ali s druge strane mi verujemo i duhovno znamo da je ono izvor novog života i pobeda života nad smrću. Za one koji ne veruju to je potpuna besmislica, ali za one koji veruju i koji duhovno preobraze svoj um u Hristu stradanje je izvor neslućene energije i unutrašnjeg preobražaja. Mnogo je primera da su upravo ljudi sa raznim fizičkim nedostacima projavili neke darove i imaju neposredniji doživljaj Boga mnogo veći nego oni koji su naizgled zdravi, a žive u okovima svog palog uma, telesnim životom i prolaze kroz ovaj životni vek kao kroz neki san trčeći za prolaznim vrednostima ovoga sveta i veka. Uzrok istinskih problema je zapravo uvek u našem umu i ako bismo imali snage da to razumemo pred nama bi se otvorili neslućeno široki vidici Božije promisli i sve bismo drugačije gledali. To je zapravo najdublji smisao pokajanja tj. preumljenja, promene načina funkcionisanja našeg uma i otvaranja uma za dubine i premudrosti Božije ljubavi gde prestaje svaka ljudska logika.

Nadam se da vam ove reči mogu biti od koristi da ojačate vaše poverenje u Boga i da svom detetu pomognete u nošenju ovog krsta tako što ćete i sami duhovno razumeti da koliko god krst bio simbol stradanja i mučenja, on je i simbol duhovnog preporoda i novog života. Kada vi u svom srcu zadobijete još veći mir i radost, još ćete više pomoći i trudom i molitama vašem detetu koje od vas kao roditelja zapravo očekuje da ga prihvatite kao jedinstvenu ličnost bez obzira na fizičke nedostatke i bolest. Bog da vas ukrepi i blagoslovi vaše dete i podari vam oboma večni život i radost u Hristu Gospodu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Архимандрит Сава Јањић 

Заиста, теже ми је падало неразумевање околине, него сама болест и њене последице.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 часа, Драгана Милошевић рече

@Архимандрит Сава Јањић 

Заиста, теже ми је падало неразумевање околине, него сама болест и њене последице.

Зато је јако важно да се пастирски поради више на томе да се нашој браћи и сестрама који се суочавају са специфичним проблемима укаже пажња пре свега тако што ће бити прихваћени без сажаљења, као једнако вредни и драгоцени пред Богом. Неретко, такви људи носе посебне дарове Божије јер кроз телесно страдање неретко имају непосреднији опит Божије љубави. Предиван пример који треба да нас све охрабри јесте пример Св. Марије Гачинске https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/01/16/sveta-marija-gatcinska/ 

Апостол Павле је и сам пример и зато нас и учи: ”И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.” 2 Кор 12.7-9 ”А знате да вам у слабости тела најпре проповедих јеванђеље.” Гал 4.13 Постоји претпоставка да је велики Апостол патио од епилепсије или неке друге болести која га је стално смиравала и подсећала да смо као људи слаби и немоћни. Духовно стабилни људи налазе снаге да све што од Бога долази прихвате као дар и кроз благодарност на свему оно што је наизглед недостатак преображавају у извор утехе и за себе и за друге. С друге стране када смо маловерни стално смо у противљењу ономе што је око нас, а никада све не може да буде онако како бисмо желели јер пала воља човекова је незаситна, чим нешто постигне одмах тражи више и више, завиди, у страху је, конфузији. 

Људи носе различите крстове, било од генетског наслеђа (по нашој палој природи коју сви делимо), било због услова у којима смо одрасли и социјализовали се или других спољних фактора. Ако са вером и надом крст прихватимо као дар Божији и извор снаге пред нама се отварају нови видици где су недостаци, разне врсте различитости заправо нове могућности да још дубље уђемо у тајну распетог и васкрслог Христа. У противном, све ће бити нелогично и живот ће бити бесмислен. Загорчаваћемо живот и себи и онима око нас. Све ово, наравно, нимало није лако и молимо се увек Господу ”не уведи нас у искушење”. Смирено треба да се обраћамо Господу да нас поштеди онога што нисмо у стању да понесемо, а ако нас то ипак задеси треба му притицати са надом и чврстом вером да је то управо оно што је најбоље за нас. Томе нас уче бројни примери у историји наше Цркве. Ако човек успе помоћу Божијом да савлада тај константни отпор ономе што га окружује и схвати да је Царсто Божије у нама, а не нешто што треба да се оствари око нас тако што све мора да се промени и то баш онако како ми хоћемо и желимо, он задобија истински унутрашњи мир и радост које не могу да помуте никаква спољашња збивања. Кроз историју, међутим, човек је у сталном покушају да реформиште свет без преображаја себе тј. без покајања, да Царство Божије сведе на политички и социјални концепт револуцијом и чак насиљем над другима. Видели смо да су сви такви покушаји завршавали као велики неуспеси и трагедије. 

Јевреји Христовог времена су очекивали Месију који би им говорио против римске окупације, дао наду јеврејском народу за политичком слободом, а пред собом су видели распетог и пониженог човека на крсту. Христос нас позива да променимо себе да бисмо сагледали свет онако како га је Бог саздао и да мењањем себе подстакнемо и друге да се промене и то је Царство Божије, а не нека пројекција политичке утопије. Веома је важно да стално будемо свесни да је Царство Божије већ ту јер где је Христос, ту је Царство Божије. Ако не окусимо Царства Божијег сада и овде, засигурно га нећемо окусити у његовој пуноћи ни у будућности. Оно што називамо ”прихватање воље Божије” није концепт исламског кисмета, нити подразумева пасивност. Штавише то је својеврсна динамичка статичност. Свет је створен савршен и наше је да чинимо што до нас стоји да се вратимо у природни начин постојања кроз Христа и да око себе ширимо мир, онај истински мир који је дар Божији. Али то никада не смемо да чинимо са уверењем да треба да поправимо свет, да можемо да својим идејама и делима направимо Царство Божије без Христа. То је главни узрок пада наших прародитеља и главни узрок несреће која прати сваког човека који то не разуме. Када своју палу вољу вратимо у окриље Божије воље, наша слобода ће се манифестовати искључиво потврдно, а истовремено бићемо активно средство преображаја пале природе. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво,
 
 Ако би сте могли да протумачите дио из псалма 45.
 9.  Ходите и видите дела Божија, чудеса која је поставио на земљи.
10. Прекиде ратове,до краја земље,лук преби,копље сломи и кола сажеже огњем.
   
     постоји тумачење које каже :

  Указује на мир који је донела проповед и којом је, како каже Псалмопо­јац, прекинута свака битка на земљи.                                                Чудесима назива или поништење или прекраћивање битке, јер је Господ поништио сваку битку.
                                  
    На које се ратове(битке) мисли овдје ? Пошто је свима познато да је ратова и битака било и да их има и даље.
    Како исравно схватити смисао ових ријечи.
    
    Унапријед хвала
    
    Свако добро од Христа 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пошто се код о. Саве расправљало о Постању, само да кажем да сам напокон извршио обећање. Заинтересиовани нека пишу код мене, а не овде: 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kakvo je vase misljenje o postojanju vanzemaljaca? Ako bi se jednog dana ispostavilo da u drugim galaksijama ima civilizacija koje su neuporedivo tehnoloski naprednije od nas, da li bi to ugrozilo nasu veru u Hrista kao spasitelja i Boga? Takodje je posebno pitanje o paralelnim svetovima koje po mnogima ako bi se ispostavilo kao tacno u potpunosti sruslio hriscansku veru.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...