Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Postovani, ja sam nov, pa malo vise pitam, oprostite na tome, pitao bih jos i ovo. Da li ce ljudi u paklu moci da se pokaju? I kada pricamo o slobodi izbora, ja je nigde ne vidim, ne osecam da sam slobodan i da mogu nesto da izaberem. Ne zelim ovakvu porodicu, nisam zeleo da se rodim, jednostavno ne zelim ovakav zivot, a moram da ga zivim. Jednostavno ne mogu da blagodarim Bogu na svemu, jer je moj teret postao preveliki i psihicki je neizdrzivo. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Помаже Бог.

Мене занима да ли је могуће да се демон ријечима обрати човјеку преко неког човјека? Ради се о томе да ми се човјек у пролазу окренуо и рекао ријечи које наводе на гријех и отишао даље, никад тог човјека нисам видио раније.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce blagoslovi. 

Oprostite oce, povodom mog pitanja o samoubicama, mozda bi bilo najbolje ako biste mi preporucili neku knjizicu. Posto mi je to pitanje nejasno i ne znam kako treba da postupim...

I da vas pitam jos, u djelima apostolskim pise, 18 glava, 18. "A Pavle ostade jos podosta dana, pa se oprosti sa bracom i otplovi u Siriju i s njima Priskila i Akila; a ostrize glavu u Kenhreji, jer bijase dao zavjet"

Na kakav se zavjet ovdje misli? Jel to monaski zavjet? I ako je taj zavjet zasto je to potrebno? Zasto je bilo potrebno apostolu Pavlu da da zavjet? Dal je i Bogorodica dala zavjet? Ima li o tome podataka? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/20/2017 at 20:55, jedan čovjek рече

Помаже Бог, Оче Сава..

......

Моје питање је следеће, ово подебљано:

Након пада једнога Арханђела који је са собом повукао трећину анђела и човјека. Дошло је до борбе између смртности и бесмртности. Тада триумф бесмртности на земљи коначно мијења смртне законе овога свијета, бацивши смртне законе у пакао. Тада на земљи постаје само Божије устројство без пркоса. Тада би то значило да човијек опет има слободу да једе плод са сваког стабла поред извора Бесмртности, док би тајна Херувимска остала заштићена. Питам вас то јер нисам себи никад успио да опојмим схватање дали овај свијет физички нестаје са самим законима који су га заразили или само нестају закони смртности?

Један Јеврејски научник Карл Сеган је изнио своје запажање да је земља само превише плодна, па роди више живота него што може да опстане. Моја интуиција се са тиме не слаже, али немам одговор на питање.

Са поштовањем, хвала на времену.

Бог вам помогао,

Све што је Бог створио створио је добро и за добро (за добробитије), створио је за вечност јер све створено почива на логосима (и божанским вољама) који одређују начин функционисања створеног света и усмеравају га ка коначном циљу. Човек је отуђиши се од Бога и поставивши своје пало "ја" у центар постојања ушао у неприродан начин постојања, а по вечном Божијем промислу човек је створен да би кроз њега, тачније кроз Богочовека Христа, све створено било обожено и уведено у заједницу са божанском природом, у Христу, у Цркви - Телу Његовом. То што ми свет видимо као несавршен, трагичан, нелогичан или хаотичан последица је наше погрешне перспективе и одсуства дубљег познања које човек једино има у заједници са Богом. Светитељи, који су још за овога живота на земљи делатно познали Бога созерцавају савршеност Божије творевине и тамо где онима који је не виде она не постоји. Они људе не гледају као добре или лоше, већ као оне који су духовно просветљени или који се барем боре да се просвете, и оне који живе у духовном мраку и незнању. Оно што доживљавамо као зло је заправо само одсуство заједнице са Богом, као што је тама одсуство светлости. За светитеље овај свет је већ рај јер несавршеност и незадовољство које многи људи осећају произилази из наше несавршености и неспремности наше егоцентричне личности да прихвати поредак који је Бог установио. Човек је у сталном бунту и зато је непрестано незадовољан. Он полушава да свет обликује на слику и прилику своје пале природе. У свом палом "ја" ствара свој систем вредности, своје циљеве и живот доживљава као једну велику трагедију јер не може својим силама да замени Бога. Хришћани се не труде да својим силама поправе овај свет или "исправе" грешке које је тобоже Бог направио. Ми се трудимо да у Христу себе преобразимо и онда ћемо и привидно најнесавршенијим условима видети савршени поредак и смисао. На сличан начин они који не прихвате заједницу са Богом и када би се нашли у рају за њих би то био пакао.

Зато нису закони Божији лоши, већ је аномалија коју доживљавамо ствар наше перцепције. Човек бесмртност поистовећује са преживљавањем своје идивидуе са свим својим заблудама и слабостима. Међутим, за оне који заживе у Христу смрт суштински не постоји. Онај који заживи у Христу своју личност не види у оквирима своје самосвести, тела, емоција, већ у односу према Богу и другима. Човек више живи у реалностси "ми" него "ја" и зато Оче наш читамо увек у множини јер нас Бог једино и познаје као заједницу у Христу. Заправо нико се не спасава сам, већ једино једни са другима, у Цркви. Лично спасење, односно вечно прживљавање нашег идивидуалног, палог постојања не постоји колико год човек желео да себе овековечи и створи неки систем загробног живота. Постоји феномен смрти који у палом стању доживљавамо као крај, али који није крај јер човеков организам је у сталној промени и сва створена материја је у непрестаном кретању јер Божије стварање још траје, све је још у кретању ка крају овога света и века. На крају времена верујемо да ће Бог створити, тачније од створеног света обликовати ново небо и земљу и васпоставиће човека у новој телесности (свеопште васкрсење). Тек тада ћемо у потпуности сви заживети у Богу. То је много више од повратка у стање Адама у Еденском врту. Зато хришћани себе увек гледају у перспективи вечног живота у Христу и све у овоме свету можемо да разумемо једино из те перспективе, коју стално сведочимо у Литургији. Литургија је својеврсна временска машина која нас изводи из овог времена и простора у реалност Царства Божијег, у коме смо сви и многи и један као што се сви причешћујемо Једним Телом Христовим бивамо Једно нераздељиво Тело. Они који заживе литургијским, евхаристијским животом још у овоме свету и веку, већ су окусили радост будућег века. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog, 

Da li poslušati roditelja kada traži da mu kupimo cigarete?
sa jedne strane poslušnost sa druge strane svijest o cigaretama kao takvima... kako se postaviti?

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/20/2017 at 21:30, Tavita рече

Помаже Бог, оче Саво!

У последња два дана копка ме питање: да ли је православно не жељети бити преварен? Налазим се у ситуацији гдје крајње сумњива и потпуно непозната ми особа тражи позајмицу. Христос је рекао ако нам траже кошуљу, да подамо и хаљину.

Унапријед се извињавам ако је питање излишно и захваљујем на одговору!

Свако Вам добро од Господа!

Бог вам помогао,

Наравно никоме није пријатно када нас неко превари, али када је у питању помоћ другима, посебно онима за које знамо да су сиромашни и у невољи, добро је да помогнемо. Помажући другима ми заправо изражавамо љубав према Господу и његовим заповестима. Немогуће је свима дати онолико колико траже, али када је човек у могућности нека барем да понешто од оног што траже, љубави ради. Заповести Господње да окренемо други образ када нас грде, или ова о милостињи, да када нам траже кошуљу да подамо и хаљину мора да се врше по духовном расуђивању. Лично смо сваки од нас позвани да заповести Божије испуњавамо по мери наше вере и љубави, али када живимо у заједници, нпр. породици, није добро да својом милостињом наносимо штету онима који са нама живе и од нас зависе. У том случају, ако су наша породица, народ у опасности логично је и благословено да их бранимо. Ако смо лично, сами ми угрожени, увек можемо да изаберемо да окренемо други образ, али када су други у питању не смемо заборавити да нема веће заповести од оне да положимо живот за ближњег свога. Велика помоћ јесте да се за ближњега и молимо ако нисмо у могућности да му материјално помогнемо. Најважније је да у сваком човеку без расуђивања гледамо лик Божији.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/21/2017 at 20:08, prave vrijednosti рече

Хвала оче Саво од срца !

На основу приложеног цитата, желим да вас питам дали знате можда како су уопште Јеврејски тумачи овај дио и тумачили.

-"Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми"..

Шта је за њих то значило ? Ако је је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (како су то они инаће тумачили),по чијем обличју онда да се "начини" човјек (јер имамо и Господа и Анђеле) и какво је то  обличје за њихив појам ?

Од Господа Христа свако добро !

Јудаизам не прихвата да је Бог постао човек и да се стварање човека по лику (икони) и обличју (подобију) Божијем превасходно односи на Христа Богочовека. Човек је по хришћанском учењу створен да би постао у Христу бог по благодати, да би се обожио.

Јеврејима је овај концепт стран у онтолошком смислу и једино постоји уподобљавање Богу врлинама, мудрошћу и праведношћу. По рабинском учењу ово се не односи само на стваралачке способности Бога, већ подразумева и одговорност како се односимо према другима, тј. да ли видимо Бога у њима, да ли преопознајемо да су сви људи створени по његовом лику (бетсалем Елохим). Ово тумачење је посебно разрађивано у мистичкој традицији јудаизма и односи се на подражавање Бога у љубави, великодушности духоа и пуном прихватању и себе и других као Божијих створења.

Док се јеврејско разумевање овог концепта исцрпљује искључиво у границама етике, хришћанско разумевање је утемељено онтолошки. Наш циљ није само да се уподобимо Богу, већ да се сјединимо са нетварним божанским енергијама, да се охристовимо и постанемо сви Богочовек Христос у Цркви која је радионица спасења у којој се сва твар преводи у вечност.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Најважније је да у сваком човеку без расуђивања гледамо лик Божији.

Предиван одговор. Много Вам хвала.

Како би рекли Свети Оци: ”Ево брата мога, ево Бога мога.” То и јесте Љубав. Врховни дар и мајка свих врлина.

Управо погледах ову кратку поруку предивног старца Јосифа Ватопедског: 

Мислено и молитвено покривање гријехова наше браће је такође милосрђе. Како ми се барем чини... Врста пројављивања љубави.

Опростите што се надовезах и проширих тему.
 

Господ Вам добрим вратио за сав труд који улажете да нам овде духовно помогнете.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/21/2017 at 20:21, snebivljivi maslacak рече

Pomaze Bog oce. 

Oce Savo, postavila sam vam jednom pitanje o pomenu na liturgiji za samoubice. Meni je zao sto sad ne znam kako da nadjem taj vas odgovor. Uglavnom ja sam vas shvatila da mi ne treba da sudimo i da se moze davati pomen. Od nedavno sam pocela povremeno da idem na svakodnevnu liturgiju, pa sam nekoliko puta dala ime ujaka koji se ubio. Jedan sam pomen dala, nisam 40. Onda sam pitala sestru koja uzima ta imena i prodaje svijece moze li to i rekla mi je da ne moze. Jutros sam pitala svestenika, on je rekao moze ako je izvrseno opelo. Ako nije opelo moze naknadno da se izvrsi. Pa se onda moze davati ime. Mozete li mi objasniti da li postoji jedan stav ili ljudi u Crkvi mogu razlicito da misle i cine po ovom pitanju? 

I jos, sto me je podstaklo da to i pitam, cula sam jednog covjeka kako prica da svestenici osjecaju, da kazem, negativnu energiju kad se mole za nekog da kazem necasnog. A narocitu im stetu pravimo ako damo ime samoubice, taj covjek, mirjanin, kaze da to nikako ne bi smjeli da cinimo. Ja sam oce misljenja da svestenike stiti blagodat Bozja, kao na ispovijesti. To je tajna svestenstva, otkud znam. Nije to njihova licna molitva. To ja mislim, ne znam je li tacno. Eto ako bi rekli nesto o tome.

У овим питањима се увек треба саветовати са надлежним парохијским свештеником. Сваки случај самоубиства је посебан и коначно, Епископ је тај који расуђује да ли се опело може извршити или не. Честа је пракса да особе које су биле психички болесне и које имају лекарски досије о тој болести могу да се сахране уз опело и њих Црква помиње у својим молитвама. Уколико је реч о самоубиству као изразу свесне негације живота, философског убеђења, посебно код особа које нису живеле хришћански, иако су формално крштене, ситуација је много комплилкованија и опело се већином избегава, а самим тим и помињање на литургијама. У личним молитвама увек се можемо молити за све и то нико не брани. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/22/2017 at 1:09, Maksim Cerovic рече

Postovani, ja sam nov, pa malo vise pitam, oprostite na tome, pitao bih jos i ovo. Da li ce ljudi u paklu moci da se pokaju? I kada pricamo o slobodi izbora, ja je nigde ne vidim, ne osecam da sam slobodan i da mogu nesto da izaberem. Ne zelim ovakvu porodicu, nisam zeleo da se rodim, jednostavno ne zelim ovakav zivot, a moram da ga zivim. Jednostavno ne mogu da blagodarim Bogu na svemu, jer je moj teret postao preveliki i psihicki je neizdrzivo. 

Човек није апсолутно слободно биће. Ми не можемо да изаберемо када ћемо се и где родити, колико ћемо живети. Наша Богом дана слобода постоји једино како се односимо према ономе што нам је дато, да ли ћемо оно са чим се суочавамо примити са трпљењем и благодарношћу или са нетрпељивошћу и роптањем. Веома је важно да знате да мисли које вас испуњавају нису део ваше личности. Као људи по слабости поистовећујемо се са нашим помислима и осећањима и заправо сами понајвише утичемо на стање у коме се налазимо. Наше пало "ја" тумачи свет у коме живимо искључиво на основу тих мисли које, с друге стране опет хране наше самољубље које се изражава неретко као самосажаљење или самопрезир. Дакле, прво што је најважније јесте да заиста поверујете да ове мисли нисте ви и да нађете духовног руководитеља који ће вам помоћи како да промените свој живот, како да промените свој начин размишљања и о себи и о другима. Промена начина мишљења, функционисања нашег ума назива се МЕТАНОЈА (μετάνοια) преумљење или како се код нас преводи ПОКАЈАЊЕ. Покајање, дакле, није само кајање због неких грешака које смо урадили и ако га тако разумемо потпуно ћемо изгубити прави смисао преумљења. Преумљење је једна радикална промена комплетног начина размишљања, одбацивање мисли и смиривање ума кроз молитву, хришћанске врлине и активни светотајински живот. С временом наш ум ће почети да оздрављује и многи људи који су прошли тај пут сведоци су како и најтеже ситуације у којима живе више уопште нису тако тешке и неиздржљиве и како човек када оздрави умом све гледа на другачији начин и налази снаге да благодари Богу на свему.

Оздрављење ума подразумева и оздрављење воље која је такође оболела јер је паралисана нашим мрачним мислима и емоцијама (тј. реакцијама тела на наше мисли). Човек који прихвата мрачне мисли и поистовети се са њима производи погрешне емоције, осећања, које још више распирују деловање страсти. Све се то одражава и на здравље тела и цео човек, и душом и телом тоне у мрак и очајање. Заправо проблеми које осећамо не долазе из околности у којима живимо, колико год нам то изгледало нелогично, већ из нашег реаговања према тим околностима. Ако се трудимо да све оно што нам долази прихватамо као израз љубави Божије иако не можемо све да разумемо, видећемо да и у најтежим моментима можемо да сачувамо мир. С друге стране постоје људи који живе у материјаном богатству и здрављу тела, али стално су у немиру што понајбоље потврђује да унутрашњи мир срца долази изнутра, а не споља. 

Сетимо се еванђелских речи: "Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" (Мт 6. 22-23)

Важно је да се још за време овога живота покајемо тј. преумимо и да се оспособимо да видимо љубав и доброту Божију око нас. Онда ће и на Суду сусрет са Господом бити радост. У противном, ако човек из овога живота изађе у духовном мраку неће бити могућности да се промени после телесне смрти и љубав и благодат Божију доживљаваће као огањ који пали. Али опет и увек треба имати наде у Бога јер нас Он љуби више од нас самих и жели наше спасење и вечни живот.

Зато треба бити оптимиста јер Господ је увек поред нас и када мислимо да је далеко. Царство небеско је у срцима нашим, само је важно да нашим трудом уз који увек иде и Божија благодат одагнамо мрачне облаке који заклањају светлост. Сетите се само када је време облачно и пада киша, сунце се не види, али знамо да оно сија изнад облака и свесни смо да ће оно опет засијати и да ће се облаци разићи. Тако и у овоме животу, у свакој ситуацији треба да покушамо да видимо оно што је добро, а ако га и не видимо да верујемо да Бог зна зашто је све оно што нас сналази добро за нас јер нама је и "коса на глави избројана".

"Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца" (Мт. 10. 29-31)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/23/2017 at 20:28, Sasa Vojvoda рече

Помаже Бог.

Мене занима да ли је могуће да се демон ријечима обрати човјеку преко неког човјека? Ради се о томе да ми се човјек у пролазу окренуо и рекао ријечи које наводе на гријех и отишао даље, никад тог човјека нисам видио раније.

Могуће је јер поједини људи који се препусте својим страстима и животу у греху могу да постану оруђе демона. Али, важно је да тај њихов пад не поистовећујемо са самим људима. Човек који је у таквом стању је дубоко оболео духовно и треба се за њега молити, а речи које нам долазе од њега и уносе немир и неспокојство треба одбацивати и игнорисати. Ако обраћате пажњу и реагујете на те речи као да су оне дошле од тог човека већ сте ушли у мрежу демонског искушења. Ум треба стално чувати од помисли које уносе немир и пуштати их да пролазе. Св. Старац Пајсије Светогорац нас учи: "Помисли су као авиони који лете ваздухом. Ако их игноришете неће бити проблема. Али ако обратите пажњу на њих ви отварате аеродром у вашој глави и дозвољавате им да слете на њега".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 44 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Човек није апсолутно слободно биће. Ми не можемо да изаберемо када ћемо се и где родити, колико ћемо живети

O. Savo, mozete li jos malo razjasniti ove prve misli u odgovoru? Da li treba stavljati akcenat na aspect slobode u vidu dobrovoljnog izbora Ili se radi o odgovornoj, zrtvenoj slobodi/ljubavi.? Mnogi sveti Oci su govorili o slobodi najcesce kao daru , a ne kao neko pravno stanoviste, pravo na slobodu (premda to nije sporno); imam utisak da danasnji hriscani nisu bas pouceni na temu pojma slobode, pogresno je shvatajuci. Mislim da ima I bogoslovsko objasnjenje koje ne podrzava ovo sto sam izdvojila iz Vaseg pisma. Drugim recima, da li je potrebno na neki nacin objasniti da slobodna volja kod coveka nije svemoguca, ona je dar Ocev koji zeli da nasa (darovana) sloboda bude ispunjena htednoscu coveka za zajednicom sa Bogom. Oprostite ako sam nejasna, a trazim od Vas dodatno objasnjenje....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poštovani gospodine Janjiću, oprostite što ovako upadam, ali hoću da Vam se zahvalim na odgovoru upućenom @Maksimu Cerovicu s kojim ste pomogli i meni da razrešim neke dileme, posebno u vezi promene načina razmišlanja odnosno preumljenja.

Dakle, iskreno i od srca Vam se zahvaljujem ujedno Vam svako dobro želeći!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
×
×
  • Креирај ново...