Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

On 6/3/2017 at 14:18, grigorije22 рече

Kako mi pravoslaci tumacimo 4 zapovest datu na Sinaju da kao sto je Gospod stvorio svet za 6 dana tako i covek radi 6 a 7 dan odmara? Adventisti upravo ovo koriste kao dokaz da je Bog bukvalno stvarao za 24h jer u suprotnom zapovest ne bi imala smisla. I zanima me odnos izmedju razlicitih predanja u okviru Postanja. Prema Sestodnevu prvo su stvorene biljke i zivotinje a potom covek kao kruna stvaranja. Medjtum, u Jahveistickom predanju se kaze da je prvo stvoren covek pa posle biljke i zivotinje. I da je covek oblikovan jer se koristi ista rec jacar kojom Bog oblikuje zivotinje,biljke i coveka. Dakle kom predanju u ovom konkretnom slucaju dati prednost?

Већина западних библиста се слаже да се у Петокњижју могу приметити различити нивои предања, али још постоји много неслагања како су се ти различити извори комбиновали. У том контексту западни библичари говоре о тзв. јахвистичкој или елохистичкој традицији. Православна Црква је увек имала другачији приступ Светом Писму. Свети оци се нису бавили текстуалном анализом библијског текста по човековом разуму, већ су се трудили да задобију Духа Светога како би духовно разумели старозаветне текстове у светлу новозаветног откровења. То је потпуно друга методологија. Текстуална анализа, проучавање старозаветне археологије и др. није само по себи лоше, али ако постане искључиви извор тумачења Старог завета губи се смисао Божије поруке.

Што се тиче стварања света оба нивоа предања, ако већ говоримо о њима, јасно указују да је биљни свет прво створен (дакле и тзв. јахвистичко предање уп. 1Мој 2.5 и 2.9). У целом процесу стварања света видимо поступност јер је циљ стварања заправо човек, односно у пуном смислу Богочовек Христос, пошто је Бог од вечности благоволео да све што створи вечно сједини са собом кроз свог оваплоћеног Сина Логоса, Богочовека Христа. И биљни и животињски свет се као твар спашава у Христу и кроз Христа улази у вечно постојање и то можемо разумети тек из есхатолошке перспективе, фокусирајући се на циљ (skopos, telos) и смисао (logos) стварања, а не на његов процес. Да ли је све створено за 6 х 24 сата или за 6 милиона или 6 милијарди година суштински није релевантно. Библијски дан ЈОМ означава временски период и има вишеструко значење. Бог је свемоћан и у стању је да све створи не за шест дана од 24 часа , већ и за 6 секунди или све да створи и уобличи у једном тренутку. Али Он ствара као козмички уметник, прво сву материју уводи у постојање и у почетку она је неуобличена, а потом је обликује и ствара обиље живота, а на крају, као круну стварања и самог човека. Ово је за нас суштински важно и то је кључна порука првих глава књиге Постања. 

Као и све што је записано у Светом Писму и стварање света откривено је као виђење и тако је ушло у предање и потом записано. Речи о постању света нису речи које је Бог диктирао (јер се и библијски текст мењао и обликовао кроз историју), већ представљају записано усмено предање, оно што су богонадахнути људи видели и исказали језиком свог времена и у границама свог искуства. Замислимо на пример како би човек пре неколико хиљада година описао један савремени аеродром, или козмички брод, атомску експлозију или подморницу. Користио би појмове који су њему разумљиви и тај опис никако не бисмо могли да поредимо са савременим језиком технологије. Отуда библијски текст не треба никада тумачити буквалистички и према нашем Светом Писму имати идолатријски однос, као што муслимани имају према свом Курану. За нас је Свето Писмо богонадахнуто јер не само да су они који су примили Божије објаве били надахнути Духом Светим, него је и за разумевање онога што су нам оставили и што је записано потребно Божије надахнуће. Речи Светог писма су знакови који пуни смисао добијају тек благодатним дејством Духа Светога. Када духовно "необрезана" ума приступамо Св. Писму или га тумачимо искључиво на основу текстуалне анализе и људске памети (што је карактеристично за неправославни запад, а све чешће данас и за неке православне богослове) долази се често до погрешних закључака. Зато, да бисмо разумели речи Св. Писма духовно треба да се ослонимо на богонадахнуте учитеље Цркве тј. црквено предање које не обухвата само текст Св. Писма Старог и Новог Завета, већ и целокупну богословску традицију Цркве. Нажалост, живимо у времену када се многи који немају духовног опита олако усуђују само својим разумом да тумаче Св. Писмо или да га под сваку цену прилагођавају савременим научним достигнућима и тиме неретко упадају у нове недоумице и нелогичне закључке. Истовремено, други пак држећи се сваког слова (букве) дословно тумаче све што је у Св. Писму написано не разумевајући алегоријски и дубљи смисао библијског текста, те сами упадају у конфликт не само са науком, већ и са црквеним предањем (што се види посебно код западних хришћанских фундаменталиста).

Богопознање и разумевање божанских тајни света и вечности вишеструко надилази човеков рационални ум и може се задобити само целовитим опитом заједнице са живим Богом, а тога нема нити може да буде без очишћења ума од греха и страсти. То није, што би неки одмах окарактерисали, морализам, већ суштина православног предања. За данашњег човека знање подразумева објективизацију нашег искуства, концептуализацију стварности у одређене категорије, формуле, системе. Истинско по(знање) је опит заједничарења са живим Богом, боговиђење и не зависи од интелектуалних способности човека, његовог образовања и културе, већ колико смо отворили своје срце за Бога и смирили свој егоцентрични ум. Богословље није само реч о Богу већ пре и изнад свега реч од Бога. За те истинске делатнике боговиђења и богословља знање није скуп информација које се може обухватити у одређени логички систем, већ се пројављује као сила која просветљује и мења све око себе. Истински познаваоци Бога и света који је он створио, нису зато тек пасивни посматрачи, већ постају сарадници у Божијем плану спасења (тј. оцелотворења, довршења) света. Ова перспектива се разликује од оне у којој ми најчешће мучимо свој ум разним недоумицама као виђење орла који лети на висини и певца који живи у скученој стварности свог кокошињца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Pomaze Bog oce Savo,

Ponekad je zaista tesko naci odgovor tek tako na neka pitanja,pa bih vas zamolio da mi probate ukratko objasniti kako to da jevreji (Judejski narod ,prije Hrista,za vrijeme Njegovog dolaska,a posebno poslije Hrista) pored svih
primjera koji se navode u starom zavjetu da je Bog Sveta Trojica ipak i dalje vjeruju samo u jednoga Boga Oca svih ljudi.
Evo na primjer u starom zavjetu se jasno vidi kada kaze:
"Eto ,covjek posta jedan od nas znajuci dobro i zlo"- kaze "nas",ne kaze posta kao "ja".

Kako i dalje vjeruju u jednoga Boga kada se na vise mjesta u starom zavjetu (koji i oni koriste) moze primjetiti da se Bog predstavlja u "mnozini" (Trojstvo).Kako se moze uopste preci preko takvih djelova starog zavjeta i zanemariti tako nesto,kada se jasno vidi o cemu se radi ?

O cemu se zapravo tu radi ?

Hvala unaprijed,

 

Od Gospoda Blagoslov

Branislav

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Да ли је све створено за 6 х 24 сата или за 6 милиона или 6 милијарди година суштински није релевантно. Библијски дан ЈОМ означава временски период и има вишеструко значење. Бог је свемоћан и у стању је да све створи не за шест дана од 24 часа , већ и за 6 секунди или све да створи и уобличи у једном тренутку. Али Он ствара као козмички уметник, прво сву материју уводи у постојање и у почетку она је неуобличена, а потом је обликује и ствара обиље живота, а на крају, као круну стварања и самог човека. Ово је за нас суштински важно и то је кључна порука првих глава књиге Постања. 

По слободи:

У принципу, ова дилема обитава само у материјалном свету. Бог не робује времену, па тако бих се усудио да кажем да је, из Његове перспективе, све одједном створено али то се у нашем свету манифестује кроз веменску призму у којој људима није јасно како је Богу исто јуче, данас и сутра...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Bokisd рече

Bas bih voleo da procitam tvoj doktorat na ovu temu i uopste o sv.Avgustinu,

Ево ти овде моја теза. https://djuroviczoran.wordpress.com/la-protologia-e-lescatologia-nel-de-genesi-ad-litteram-di-santagostino/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још једном, свима:

Ово је тема за питања форумаша о. Сави и његове одговоре. Немојте је затрпавати разговорима. Има сасвим довољно места за то.

Уклоњени разговори, остављен само линк који је поп Ђуровић оставио.

И молим вас све да убудуће поштујемо поставку теме.

Ваша љубезна администрација

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/7/2017 at 6:03, prave vrijednosti рече

Pomaze Bog oce Savo,

Ponekad je zaista tesko naci odgovor tek tako na neka pitanja,pa bih vas zamolio da mi probate ukratko objasniti kako to da jevreji (Judejski narod ,prije Hrista,za vrijeme Njegovog dolaska,a posebno poslije Hrista) pored svih
primjera koji se navode u starom zavjetu da je Bog Sveta Trojica ipak i dalje vjeruju samo u jednoga Boga Oca svih ljudi.
Evo na primjer u starom zavjetu se jasno vidi kada kaze:
"Eto ,covjek posta jedan od nas znajuci dobro i zlo"- kaze "nas",ne kaze posta kao "ja".

Kako i dalje vjeruju u jednoga Boga kada se na vise mjesta u starom zavjetu (koji i oni koriste) moze primjetiti da se Bog predstavlja u "mnozini" (Trojstvo).Kako se moze uopste preci preko takvih djelova starog zavjeta i zanemariti tako nesto,kada se jasno vidi o cemu se radi ?

O cemu se zapravo tu radi ?

Hvala unaprijed,

 

Od Gospoda Blagoslov

Branislav

Бог вам помогао брате Браниславе

Чињеница је да се Бог обраћа у множини у 1 Књизи Мојсејевој (Књизи Постања) 1.26 и 3.22: Потом рече Бог: "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи." (Пост. 1.26) и "И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи." (Посст 3.22). Наравно, то нема никакве везе са многобоштвом јер је вера народа Израиљског суштински заснована на вери у Једног и Јединог Бога (уп. 5 Мој. 4.35 "Теби је то показано да познаш да је Господ Бог, и да нема другог осим Њега." Такође имамо и јасна сведочанства код пророка Исаије у 45. глави да је Бог само један уп. стих 5 "Ја сам Господ, и нема другог, осим мене нема бога; опасах те, премда ме не знаш" итд. У јеврејском тексту Старог Завета Бог се често назива ЕЛОХИМ (Свевишњи, Пантократор у преводу Септуагинте).

Плурал се такође јавља и у тексту Курана нпр. у 2.87 "Исусу, сину Маријином дали смо јасно сведочанство истине" и исламски тумачи најчешће ово тумаче у смислу тзв. царске множине. У дреним царевинама владари користе множину када се обраћају својим поданицима. Ова пракса је чак остала и у старијој пракси црквене администрације где се Епископ за себе каже "ми".

Оци Цркве, посебно од апостолских отаца Варнаве и Јустина мученика, су у овом плуралу увек видели показатељ тројичности Бога, Бога који је Један али који је истовремено и Тројица - Отац, Син и Дух Свети. У том смислу стихови са почетка Књиге постања указују на превечни Божији савет свете Тројице. Јеврејски тумачи, су с друге стране увек инсистирали да је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (анђела).

Јеврејско тумачење се посебно повезује са стихом псалма 89.5-7 "Небо казује чудеса Твоја, Господе, и истину Твоју сабор светих. Јер ко је над облацима раван Господу? Ко ће се изједначити с Господом међу синовима Божијим? Богу се ваља клањати на сабору светих, страшнији је од свих који су око Њега." У јеврејском тексту Св. Писма Бог се често назива "Јахве Цеваот" (односно, Адонај Цеваот) што се у Септуагинти преводи као Θεός των δυνάμεον, Господ (анђелских сила). 

Хришћанско тумачење се посебно ослања на учење Цркве да је Бог Отац све створио Сином (Логосом) заједно са Духом Светим "Све је кроз Њега постало" (Јн 1.3) "Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано." Кол 1.16 "У ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио" Јев 1.2. Кључни хришћански аргумент јесте да се Бог није саветовао са анђелима када је стварао свет јер су они створени тек после, тј. када је Бог створио видљиви и невидљиви свет (небо и земљу, уп. Пост. 1.1). Такође, када Бог каже у Пост 1.26 "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми" јасно је да се не мисли ни у ком случају на анђелске силе јер је човек створен искључиво по икони и подобију самог Бога, а анђели не носе лик Божији као човек и спасавају се (улазе у пуноћу заједнице са Богом) и они кроз Богочовека Христа, Логоса Божијег који је у последња времена постао човек и коме служе као Богу и Спаситељу.

Лепо објашњење о превечном савету Божијем можемо наћи у Догматици Православне Цркве (http://www.veronauka.org/biblioteka/Bibview.asp?ID=741)

"Предвиђајући још пре стварања човека да ће овај по слободном дејству воље своје пасти у грех и залутати у беспућа и поноре зла, Бог је, побуђен човекољубљем, решио да палог човека спасе у своје време. Тога ради решило је Тројично Божанство да се паломе човеку пружи средство спасења оваплоћењем Јединородног Сина Божјег; ово спасење пали човек имао би да усвоји драговољно подвигом живе делотворне вере у оваплоћеног Сина Божјег. Ова превечна и неизказано тајанствена одлука Свете Тројице о спасењу рода људског и предодређењу средства за то спасење, назива се у Светом Писму: саветом и предзнањем Божјим (βουλή και πρόγνωσις του Θεού), тајном воље Божје (το μυστηριον τοΰ θελήματος), тајном, сакривеном од векова и од нараштаја (το μυστηριον το άποκεκρυμμένον άπό των αιώνων και άπό των γενεών), тајном, сакривеном у Богу и од самих Анђела на не­бу, тајном спасења, предодређеном од Бога (ην προώρισεν ό Θεός) пре векова (προ τών αιώνων) на славу нашу.
О овом превечном савету Божјем и одлуци Божјој о спасењу палог човека оваплоћеним Сином Божјим сведочи сам оваплоћени Син. Он објављује о себи да је од Оца послат у свет да изврши вољу Његову и да сврши дело Његово (το έργον αυτού), да је добио заповест од Оца да душу своју положи за спасење људи. Новозаветна благовест о спасењу људи, оличена и остварена Богочовеком Господом Исусом, у ствари је испуњење одлуке Божје у превечном савету. Још пре постања света (προ καταβολής κόσμου) Го­спод Исус је одређен да скупоценом крвљу својом искупи људе препорађајући их Духом Светим кроз веру у Тројично Божанство. Пре вечних времена (προ χρόνων αιωνίων) у превечном Савету Божјем одређено је да се људи спасу посинаштвом Богу кроз Исуса Христа у светињи Духа и вери истине, и то благодаћу која је дата у Њему на драговољно усвајање од стране људи.
"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/3/2017 at 21:06, Hristina888 рече

Pomazs Bog,oce Savo.Ako biste mi odgovorili na ovo pitanje bila bih vam jako zahvalna.Da li volja Bozja moze da se molitvom promijeni?Naime,jedan prozorljivi starac je rekao mojoj bliskoj osobi da nece ziveti jos dugo.U starca ne sumnjam jer je zaista pun Duha Svetoga koji mu sve govori i to sto mu govori pokazuje se u svim slucajevima istinito.Mene zanima da li molitvom mogu da umilostivim Gospoda da promijeni ovakvu odluku?Da li su se takvi slucajevi dogadjali?

Бог не предодређује, већ будући изнад сваког појма времена поседује свезнање. Божије свезнање не укида слободу Божију већ подразумева да Бог унапред зна шта ће човек изабрати, како ће изразити своју богомдану слободу. Свети људи обично не откривају колико ће неко живети осим уколико по надахнућу Божијем то може да подстакне човека на покајање. Зато овај савет, ако узмемо да је по Божијем надахнућу, не треба схватити као претњу већ као подстицај на интензивнији живот у Христу у покајању. У Светом Писму али и у духовном искуству Цркве често имамо откровења која човека упозоравају на скори крај живота и која имају за циљ да га духовно пробуде. Уколико човек покаје чини нам се да је Бог променио своју одлуку, а заправо он је унапред знао и видео наше покајање, па зато ове случајеве треба разумети педагошки. Ако човек не промени свој живот снаћи ће га оно што је преко Бога било откривено и када се деси десило се не зато што је Бог предодредио нечију судбину, већ што је унапред провидео одсуство промене (покајања). Молитва је свакако важна, али без промене начина живота онога за кога се молите неће се ништа постићи. Зато треба молити Бога да подари дух покајања ономе за кога се молите и препустити се вољи Божијој.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zdravo oče,

Isus kada je bio na zemlji i propovedao, dolazila mu je gomila ljudi da traži pomoć od njega(isceljenje itd.) i on je svima pomogao, nikome nije odrekao pomoć. Da li je on budući i čovek, možda ipak pomišljao u sebi "jao, koliko vas ima, hoću malo da se odmorim" ili "pa gde ste baš sad našli da dođete" ili "da'l ste normalni da čoveka kroz krov spuštate" ili "ne mogu sad da pomognem ovome, žurim da stignem tu i tu" ili već neke slične pomisli, ali je snagom svoje volje odbacivao sve te pomisli i primorao sebe da pomogne svim tim ljudima i time dokazao svoju ljubav na delu ili je on već imao ljubavi u sebi i sa lakoćom pomagao svim tim ljudima?

Ja pomognem čoveku jednom, dvaput, triput, četiri puta (govorim o pomoći od koje nemam nikakve materijalne koristi) ali onda čovek se takoreći nakači i ja onda počnem da se opravdavam u sebi pomislima "da ja nisam dužan njemu da pomognem" ili "nek ide da plati za pomoć znam da nije siromašan", jednostavno čovek počinje da me nervira jer svaki drugi dan traži od mene pomoć i ja se onda ogradim svim tim pomislima i počnem da izbegavam čoveka i time sam pokazao da ja ustvari nemam ljubavi u sebi ili sam dokazao da ja ustvari imam ljubavi u sebi jer sam primorao sebe da mu pomognem i tih četiri puta jer ja ustvari od prvog puta kad je zatražio pomoć nisam hteo da mu pomognem (nemam koristi) ali sam primorao sebe?

Da li se do ljubavi stiže primoravanjem sebe na pomaganje drugima (bez materijalne ili bilo kakve druge koristi) pa onda kada Bog vidi da smo istrajni u tome reši da nas oslobodi tih opravdavanja, briga i strahova za sebe koji se javljaju u nasim mislima?

Postavio sam više od jednog pitanja i molim administratore da imaju smirenje. :D

Unapred hvala.
Ivan Mirković

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/18/2017 at 16:51, Maksim Cerovic рече

Postivani Oce, da li ce covek posle vaskrsenja moci da kaze Bogu "Ne", kao znak slobodne volje? Zahvaljujem na odgovoru. 

mima On deluje? Pitam sve ovo, da bih spoznao Njegov karakter. 

Када ово питање сагледавамо из перспективе наше воље "старог човека", тј. пале човекове воље ово питање може да се појави као сасвим разумљиво. Међутим, ствари стоје сасвим другачије када се овакво питање размотри у контексту спасења као обожења, охристовљења човека. Суштина наше вере је у томе да превазилазимо смрт тј. читав систем палог света тако што у Христу умиремо старом човеку и постајемо нова твар. Када би хришћанство било само један етички систем увек би постојала могућност да Богу кажемо не јер бисмо остали у сфери нашег палог "ја" које све види фокусирано на себе и које Бога доживљава као другога. Али, животом у Христу ми се пресаздајемо на сасвим други начин. Наша ипостас (личност) се не губи у заједници са Богом, већ се у Христу преображава од биолошке у црквену (еклисијалну), из индивидуалне (егоцентричне) у ону која суштински почива на заједници са Богом и кроз Бога са другима. Овај процес новог рођења почиње крштењем које нас знаменује као нову твар у Христу, али је потребно да својим животом, кроз свете тајне и нашу борбу са палом природом, заживимо као нови човек. Овај процес је у сталној динамици "док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4.13), а и ту где је крај јер се динамика односа човека у Богу наставља у вечности. Онај који заживи као нова твар у Христу, који почне да живо опитује Духа Светога (уп. 1 Кор 2.4-5) суштински се мења и у тој промени мења се његова воља. Он умире старом човеку и живи Христом, охристовљује се. Богословским језиком често кажемо да живот у Христу надилази етику (морал) и пре свега се изражава као нови начин постојања.

Другим речима, у православном предању морал  не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. У том смислу, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

Што се човек више сједињује са Христом његова воља се враћа у своје природно стање у коме се она увек изражава афирмативно према Богу. Охристовљен човек све око себе прима као дар Божији и у свему види Божију промисао чији је циљ да све буде сједињено у љубави Христовој. Ни зло у свету које бива од људи неостварених у Богу, разна страдања и патње које долазе по палој људској природи, суштински не могу да поколебају онога који у Христу свуда види смисао и савршенство. Бог је у том смислу изнад добра и зла (које ми доживљавамо само на нивоу људске природе). Зло суштински не постоји, већ је само одсуство живота у благовољењу Божијем и реакција људи који у одсуству заједнице са Богом друге виде као своју претњу и чине им зло или хоће да их униште, понајвише из сопственог страха и егоцентричности. Светитељи су најбољи пример оних који су још у овоме животу заживели као небески људи. За њих не постоје добри и лоши људи, већ они који су духовно болесни, који оздрављују и они који су већ оздравили и заживели Духом Светим.

Зато одговарајући конкретно на ваше питање могу да кажем да верујем да онај који је заживео Духом Светим не може да каже НЕ Богу, не зато што је заједницом у Богу његова слобода суспендована или потпуно укинута, већ зато што је своју личност нераскидиво повезао онтолошки (суштаствено) са Богом, обожио се. Када имамо случајеве да неко након дугог времена живота у врлини крене путем греха и тако изађе из овог начина постојања засигурно се може рећи да је живео само споља Христом и да није опитно познао Бога. Имамо и много случајева да су људи посртали али су се покајањем враћали на пут Божији и још више засијали у Христу. Божанска педагогија је несхватљива за нас и не можемо је рационално разумети....

Овде долазимо и до вашег другог питања.....

Стална опсесија човековог палог ја јесте да Бога смести у оквире свог рационалног ума, да га дефинише, да може да га "разуме, обухвати разумом". Наравно, то је немогуће зато што смо ми као створена бића ограничени и Бога и путеве Божије не познајемо рационалном анализом, већ живећи у Христу. Христос Богочовек нам је показао Бога тако што је сам као предвечни Логос Божији постао човек заувек. Ми не можемо говорити о Богу ван контекста Христа јер се то не може раздвојити. Божанска природа је заувек, непромењиво, несливено итд... сједињена са човечијом, и не постоји више одвојена од божанске природе. Христос је и алфа и омега.

Ствари овога света разумевамо тако што чулима прикупљамо информације, а потом их повезујемо и доносимо одређене закључке. Бог је дао човеку ову способност ради живота у овом свету, али духовне ствари се тако не разумеју. Нећемо Бога разумети и ако ишчитамо све књиге овога света и чујемо све светске мудраце, ако сами не заживимо у Духу Светоме и не преобразимо се из старог у новог човека у Христу Господу. Познање Бога није питање мозга, већ срца које је по светоотачкој традицији духовни орган богопознања. "Срце" не прикупља информације као мозак, већ се у чистом срцу огледају тајне Божије као месец на површини мирне воде. "Блажени чисти срцем јер ће Бога видети" тј. познати. Чисто срце није питање емоција, већ подразумева нову свест, преданост Богу у безграничном поверењу и љубави, тако што пројављујемо, како Лествичник каже, сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања (уп. Мт.4.3 Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско). Човек који тражи живог Бога, а не информације о Богу, што је велика разлика, не објективизује Бога у свом уму и развија систем којим ће објаснити Бога, већ стражи на дверима свога срца, ослобађа се од страсти као неприродног кретања човекове пале воље и таквоме ће се Бог сам открити. Није човек тај који познаје Бога, већ Бог онога који га љуби препозна као свог и у њему се настањује. "Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи" (уп. Јн 14. 23-24).

Зато, ако желимо да узрастемо у богопознању потребно је најпре да се кроз евхаристијски живот и подвиг стално охристовљујемо, боримо против страсти и помисли које су пројава нашег егоцентричног, палог "ја" и тако очишћујемо срце. Када се срце смири оно ће познати Бога, не својом силом већ Духом Светим који се усељава у човека и открива му неизрециве тајне. Човек који живи само својим рационалним умом, све покушава да рационално објасни и разуме, који је у сталном просуђивању и осуђивању других и свега око себе, у сталном је немиру и страдању. Дихотомија између онога што рационално човек зна о Богу и начина живота све више изазива у човеку дубоко незадовољство и немир и такав човек редовно тражи кривца у другоме или у околностима у којима живи, пун је горчине и на крају може потпуно да изгуби веру у Бога. Зато је човеку неопходна молитва, не само као често или стано стално изговарање речи молитве (иако је то важно да би се ум отрезвенио, сабрао у Богу), већ као непрестана свест о Божијем присуству и логосности свега што нас окружује иако то рационално не можемо разумети. Највиши степен молитве јесте тиховање ума у срцу, у сталној благодарности Богу на свему. Молитва је зато начин живота, начин размишљања сасвим другачији од онога који имамо када живимо у страстима и греху, неостварени и промашени. У таквом тужном стању човеку је све наопако, свет је бесмислен, све је лоше и неретко човек и самог Бога оптужује зашто је створио тако несавршен свет. Молитвом као односом према Богу и свему око нас отварамо срце за тајну Божију и она нам се по мери наше љубави и смирења срца открива на неизрецив начин. О томе постоје бројна сведочанства у духовном предању наше Цркве. Тако су богословствовали и наши највећи свети богослови и све што су нам оставили плод је не њиховог рационалног расуђивања, већ духовног проживљавања и искуства Духа Светога. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 часа, Ivan94 рече

Zdravo oče,

Isus kada je bio na zemlji i propovedao, dolazila mu je gomila ljudi da traži pomoć od njega(isceljenje itd.) i on je svima pomogao, nikome nije odrekao pomoć. Da li je on budući i čovek, možda ipak pomišljao u sebi "jao, koliko vas ima, hoću malo da se odmorim" ili "pa gde ste baš sad našli da dođete" ili "da'l ste normalni da čoveka kroz krov spuštate" ili "ne mogu sad da pomognem ovome, žurim da stignem tu i tu" ili već neke slične pomisli, ali je snagom svoje volje odbacivao sve te pomisli i primorao sebe da pomogne svim tim ljudima i time dokazao svoju ljubav na delu ili je on već imao ljubavi u sebi i sa lakoćom pomagao svim tim ljudima?

Ja pomognem čoveku jednom, dvaput, triput, četiri puta (govorim o pomoći od koje nemam nikakve materijalne koristi) ali onda čovek se takoreći nakači i ja onda počnem da se opravdavam u sebi pomislima "da ja nisam dužan njemu da pomognem" ili "nek ide da plati za pomoć znam da nije siromašan", jednostavno čovek počinje da me nervira jer svaki drugi dan traži od mene pomoć i ja se onda ogradim svim tim pomislima i počnem da izbegavam čoveka i time sam pokazao da ja ustvari nemam ljubavi u sebi ili sam dokazao da ja ustvari imam ljubavi u sebi jer sam primorao sebe da mu pomognem i tih četiri puta jer ja ustvari od prvog puta kad je zatražio pomoć nisam hteo da mu pomognem (nemam koristi) ali sam primorao sebe?

Da li se do ljubavi stiže primoravanjem sebe na pomaganje drugima (bez materijalne ili bilo kakve druge koristi) pa onda kada Bog vidi da smo istrajni u tome reši da nas oslobodi tih opravdavanja, briga i strahova za sebe koji se javljaju u nasim mislima?

Postavio sam više od jednog pitanja i molim administratore da imaju smirenje. :D

Unapred hvala.
Ivan Mirković

Здравље ти од Бога брате Иване,

Христос је оваплоћени Бог, Бог који се очовечио и дошао је међу нас и узео нашу природу да би нам открио Бога, пострадао за људе и победио силу смрти. Христос је постао потпуни човек али није имао греха тј. њим нису владале страсти. Нетрпељивост, људски гнев, нервоза... све то долази од грехова и страсти које владају човеком и тога код Христа није било. Он је у сваком тренутку био међу људима да служи и сведочи љубав Божију коју Бог има према човеку. Он је осећао као човек и умор, потребан му је био и сан, храна, одећа, јер је свесно узео човекову природу са њеним слабостима да би је исцелио, али те тзв. бестрасне страсти нису њим владале и у сваком тренутку, био будан или у сну, уморан или не, гладан или жедан, чак и распет на крсту у боловима, он ни у једном тренутку није престајао да буде Христос Пантократор, Сведржитељ, Творац неба и земље, предвечни Син Очев. Нама је тешко у нашем уму ово разумети јер ми и размишљамо и деламо под дејством наших слабости које нама владају мање или више. 

Ми хришћани настојимо да се охристовимо, да заживимо Христом и да Христос заживи у нама. То пре свега значи да пресаздамо себе у Христу, постанемо нови човек и да одбацимо старог човека који живи у греху и страстима. Љубав према ближњим је зато веома важан пут ка том новом животу у Христу. "Блажени милостиви јер ће бити помиловани" учи нас Господ у својој проповеди на Маслинској гори. Онај који показује безрезервну љубав и састрадава другоме постаје сличан Христу и сам бива помилован тј. ослобађа се од силе греха и страсти. Мисли које нас у томе спречавају су последица наше егоцентричности (самољубља и гордости) јер човек овладан самољубљем себе и своје потребе ставља увек испред других. Али то није природни начин постојања човека. Христос нас учи да ако изгубимо другога ради, сами задобијамо. 

Незаборавне су и увек актуелне поуке Христове које указују како да надрастемо палог човека и заживимо новим човеком у Христу Исусу: 

"Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, 45. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески." Мт. 5.38-48
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче Саво!

У последња два дана копка ме питање: да ли је православно не жељети бити преварен? Налазим се у ситуацији гдје крајње сумњива и потпуно непозната ми особа тражи позајмицу. Христос је рекао ако нам траже кошуљу, да подамо и хаљину.

Унапријед се извињавам ако је питање излишно и захваљујем на одговору!

Свако Вам добро од Господа!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 14.6.2017 at 17:41, Архимандрит Сава Јањић рече

Такође, када Бог каже у Пост 1.26 "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми" јасно је да се не мисли ни у ком случају на анђелске силе јер је човек створен искључиво по икони и подобију самог Бога, а анђели не носе лик Божији као човек и спасавају се (улазе у пуноћу заједнице са Богом) и они кроз Богочовека Христа, Логоса Божијег који је у последња времена постао човек и коме служе као Богу и Спаситељу.

Хвала оче Саво од срца !

На основу приложеног цитата, желим да вас питам дали знате можда како су уопште Јеврејски тумачи овај дио и тумачили.

-"Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми"..

Шта је за њих то значило ? Ако је је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (како су то они инаће тумачили),по чијем обличју онда да се "начини" човјек (јер имамо и Господа и Анђеле) и какво је то  обличје за њихив појам ?

 

Од Господа Христа свако добро !

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog oce. 

Oce Savo, postavila sam vam jednom pitanje o pomenu na liturgiji za samoubice. Meni je zao sto sad ne znam kako da nadjem taj vas odgovor. Uglavnom ja sam vas shvatila da mi ne treba da sudimo i da se moze davati pomen. Od nedavno sam pocela povremeno da idem na svakodnevnu liturgiju, pa sam nekoliko puta dala ime ujaka koji se ubio. Jedan sam pomen dala, nisam 40. Onda sam pitala sestru koja uzima ta imena i prodaje svijece moze li to i rekla mi je da ne moze. Jutros sam pitala svestenika, on je rekao moze ako je izvrseno opelo. Ako nije opelo moze naknadno da se izvrsi. Pa se onda moze davati ime. Mozete li mi objasniti da li postoji jedan stav ili ljudi u Crkvi mogu razlicito da misle i cine po ovom pitanju? 

I jos, sto me je podstaklo da to i pitam, cula sam jednog covjeka kako prica da svestenici osjecaju, da kazem, negativnu energiju kad se mole za nekog da kazem necasnog. A narocitu im stetu pravimo ako damo ime samoubice, taj covjek, mirjanin, kaze da to nikako ne bi smjeli da cinimo. Ja sam oce misljenja da svestenike stiti blagodat Bozja, kao na ispovijesti. To je tajna svestenstva, otkud znam. Nije to njihova licna molitva. To ja mislim, ne znam je li tacno. Eto ako bi rekli nesto o tome.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...