Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Oce,da se nadovezem na vasu poruku i postavim pitanje.

 

Dakle pomenuli ste pojedine sekte gde je normalno da u sred sluzbe menjaju kako im ste iste i kako sta hoce,da prekrajaju,dodaju,menjaju i slicno.

Onda ste naveli sa druge strane kao negativno primere ljudi koji prekidaju liturgiju zbog toga sto su nezadovoljni jer svestenik ne sluzi po tipiku pravilno.

 

Dakle pitanje je sledece,prvo da li mislite da ima slucajeva u nasoj crkvi gde se ne sluzi po pravilu i po onome kako je sabor doneo odluku da se sluzi? Puno je dima oko te price,tako da me interesuje vas stav,da li tako nesto postoji ili su svi ti pozari po mnogim mestima u Srbiji samo proizvod neukog naroda?  

I da se odmah ogradim ne znam kakvo je stanje po tom pitanju,ali mi je jako simptomaticno da malo malo pa u nekim udaljenim mestima po Srbiji se prica o tome,da njihov svestenik ne sluzi po pravilu i tipiku. 

 

Drugo ako mislite da postoji,pa zar takvi svestenici nisu veca pretnja od tih ljudi koji na to upozoravaju,jer pretvaraju Bogosluzenje u nesto sto moze ici ka onome sto i sektasi rade. Dakle svako moze sam da dodaje,oduzima,mnozi,deli bez ikakvog pravila.

 

Hvala unapred.

 

Ово је веома важно питање које, нажалост, изазива доста конфузије код једног броја верника у нашој Цркви. Пре свега, важно је познавати историју православног богослужења и данас на интернету или у штампи могу да се нађу многи текстови и књиге на ову тему. Као што сам у претходном одговору рекао, православно богослужење пролазило је кроз сталне промене. Сама Литургија вишеструко је променила свој облик од Тајне Вечере до данас. Динамика промена је нарочито била интензивна у периоду великих тријадолошких и христолошких расправа од 4-8 века јер је Црква у историји увек кроз Литургију и литургијске форме изражавала и своје веровање (lex orandi, lex credendi).

 

Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.

 

Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.

 

Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.

 

Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде.  С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.

 

Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.

 

Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.

 

Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасија http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводу https://www.pouke.org/library.php?cid=31&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Помаже Бог оче и благословите.

Рекосте да нисте ишли на ПБФ?

Сада ми је далеко јасније зашто вас не воле ове присталице "натуралног" (читај незналачког) богословља, што уче од квазидуховника и дипломираних не-теолога, бране Христа и Цркву (sic! ко кога чува и брани?) и грозе се од ПБФ-а. Јер показујете са једне стране да диплома не значи да неко заиста зна ("посрамићу мудрост мудрих"), а са друге да је учење и знање заиста неопходно, не можемо се само препуштати надахнућу или сопственим осећањима (да ли је нешто исправно или не). Него да стално узрастамо како у знању, тако и у врлинама. "Нека нам речи буду благе, а аргументи јаки".

На многаја љета, а ја ћу са радошћу наставити да вас пратим у овој рубрици.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo,da li ljudi koji su venčanmi u crkvi,a ne idu na Liturgiju i ne pričešćuju se,imaju crkveni brak?

 

Све Свете тајне, а самим тим и света тајна брака нераскидиво су везани за Литургију и своју пуноћу и смисао добијају у Литургији и причешћивању божанским тајнама. У почетку није било посебно разрађеног обреда венчања као данас и млади пар је најпре пролазио кроз веридбу, која је често била и договарана између породица, а када би дошло време за заједнички живот младенци су одлазили Епископу који је пред целим литургијским скупом давао благослов за њихов заједнички брачни живот. Потом је ова тајна била запечаћена причешћем младенаца и свих верника који су учествовали у Литургији чиме је заједничком животу младенаца дат светотајински карактер. Дакле они нису позвани само да биолошки живе заједно и рађају децу већ да кроз свету тајну брака урастају у пуноћу тајне Христа и Цркве. У наредним вековима, полако се уобличавао данашњи ритуал, али је нажалост постепено дошло и до одвајања свете тајне брака од Литургије. Тако је у данашњим обредима који се врше ван контекста Литургије уобичајено да младенци на крају попију чашу вина, што је ништа друго него траг учешћа у заједничкој чаши. Отуда је веома важно да се и ова света тајна и све друге врате у контекст Литургије у којој имају свој пуни смисао и значење.

 

Имајући у виду како се развијао обред венчања и поимање свете тајне брака сасвим је јасно да они који су црквено венчани остају у браку до краја свог земаљског живота. Уколико, пак, они не живе евхаристијским начином живота, иако крштени и венчани у Цркви све више излазе ван евхаристијског начина постојања и доводе свој вечни живот у озбиљно питање. Без Христа и заједнице са њим која се потврђује редовним учествовањем у Св. Литургији и причешћем божанским тајнама нема и не може бити вечног живота. Може да постоји само једна мучна форма полупостојања, која се духовно назива вечна смрт, пакао.

 

Када смо већ код брака хришћани су свесни да се брачна веза не наставља у есхатону. "Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу". Мт 22.30 Апостол каже да  код оних који се обукоше у Христа "нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу". Гал. 3.28 Ово поготово вреди за Царство небеско у коме неће бити никаквих подела које су везане за биолошки начин постојања. Отуда монаси, на пример, већ закорачују ка том вечном начину постојања и слободном вољом се удаљују од благословеног брака како би већ сада и овде заживели у Христу, колико год то наше биолошке ограничености дозвољавају. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

citajuci jedan intervju arh. Alekseja (Bogicevica) nasao sam i ovo:

 

 

Iz Decana ste otisli u manastir sv. Prohora Pcinjskog, gde ste bili i iguman...

- Da, 1993. godine staro bratstvo manastira Decani je dolaskom novog vladike i novog bratstva otislo iz manastira, pa sam onda i ja shvatio da treba da odem. 

 

Sta me zanima konkretno,koji je razlog da po ustolicenju tadasnjeg vladike se desilo da su monasi starog bratstva automatski otisli iz manastira? Nije mi jasna ta neka "primopredaja" u manastiru. Ako znate naravno.

 

I jedno totalno laicko pitanje,roditelji mi bili proslog vikenda na jednom krstenju u jednom manastiru,uglavnom obred krstenja je trajao duze od sat vremena,dok na mnogim drugim krstenjima na kojima smo bili trajalo je neuporedivo manje. Zanima me koji je razlog? Da li svestenstvo samovoljno izbacuje delove ili sta je drugo po sredi?

 

I sta mislite o izdavackoj kuci "Obraz svetacki" da li ste bili u prilici da citate njihove knjige i neku ocenu za njihov rad,ako ste upoznati.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче и благословите.

Рекосте да нисте ишли на ПБФ?

Сада ми је далеко јасније зашто вас не воле ове присталице "натуралног" (читај незналачког) богословља, што уче од квазидуховника и дипломираних не-теолога, бране Христа и Цркву (sic! ко кога чува и брани?) и грозе се од ПБФ-а. Јер показујете са једне стране да диплома не значи да неко заиста зна ("посрамићу мудрост мудрих"), а са друге да је учење и знање заиста неопходно, не можемо се само препуштати надахнућу или сопственим осећањима (да ли је нешто исправно или не). Него да стално узрастамо како у знању, тако и у врлинама. "Нека нам речи буду благе, а аргументи јаки".

На многаја љета, а ја ћу са радошћу наставити да вас пратим у овој рубрици.

 

Знање у нашој хришћанској вери није питање гносеологије већ пре свега онтологије. Другим речима, знање за нас није скуп информација које меморишемо и потом у интелектуалном процесу рационалног размишљања повезујемо, делимо у категорије и на основу тога доносимо закључке о свету који нас окружује. За хришћане истинско знање (гносис) било је и остало бивствовање у Христу. Онај који оствари што теснију заједницу у Христу тј. Цркви Христовој познаје себе и свет око себе Духом Светим.  

 

Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).

 

У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.

 

Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)

 

Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)

 

Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве.

Измењено од Дејан Бићанић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaže Bog! Da li su učestaliji napadi albanskih ekstremista na srpske manastire na Kosovu?

 

Последњих пар година инциденти ове врсте су све ређи. Након напада зољом на манастир Високи Дечани 2007. године, када је ухапшен један млађи косовски Албанац и осуђен на 2.5 године затворе, није било озбиљнијих инцидената. Већином је реч о провалама, ситним пљачкама или провокацијама. Наравно, то не значи да се ситуација суштински променила и поправила. Након проглашења независности Косова видно је дошло до извесног смирења тензија али потенцијал за насиље још постоји и довољан је неки повод да се понове оне страшне сцене од пре неколико година. На пример, након уклањања споменика албанским сепаратистима у Прешеву почетком ове године дошло је до више напада на православна гробља на КиМ, а и ми смо у Дечанима имали затегнуту ситуацију. Наше светиње се на овом простору гледају као симболи српског историјског, духовног и културног присуства и зато их екстремисти виде као циљеве у кризним ситуацијама. 

 

Све наше манастире и цркве који су раније били под заштитом КФОР-а, осим Дечана, сада штити Косовска полиција. Реч је већином о Албанцима али има и један број Срба и других националности и генерално немамо неких већих проблема. С времена на време одређене провокације и непрофесионално понашање као пре неколико дана у Зочишту или пре месец дана у Девичу, али нису забележени већи проблеми. Дечани су још под заштитом КФОР-а и та заштита није толико у неком патролирању већ више у самом симболичном присуству НАТО снага са којима албански екстремисти не желе конфликт. 

 

Велики проблем јесте  што албански екстремисти наше светиње виде као политичке симболе српског народа и зато је важно да се на све начине изгради свест код Албанаца како су те светиње важне не само за Србе већ и за читав свет. Али и са наше стране потребно је да се учини напор како се о нашим црквама и манастирима не би говорило у политичком контексту јер то нама само још више отежава живот у ионако отежаним условима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,

 

citajuci jedan intervju arh. Alekseja (Bogicevica) nasao sam i ovo:

 

 

Sta me zanima konkretno,koji je razlog da po ustolicenju tadasnjeg vladike se desilo da su monasi starog bratstva automatski otisli iz manastira? Nije mi jasna ta neka "primopredaja" u manastiru. Ako znate naravno.

 

I jedno totalno laicko pitanje,roditelji mi bili proslog vikenda na jednom krstenju u jednom manastiru,uglavnom obred krstenja je trajao duze od sat vremena,dok na mnogim drugim krstenjima na kojima smo bili trajalo je neuporedivo manje. Zanima me koji je razlog? Da li svestenstvo samovoljno izbacuje delove ili sta je drugo po sredi?

 

I sta mislite o izdavackoj kuci "Obraz svetacki" da li ste bili u prilici da citate njihove knjige i neku ocenu za njihov rad,ako ste upoznati.

 

Нисам лично био укључен у разговоре тадашњег Епископа, Владике Артемија са игуманом Јустином и братијом, али како сам чуо о. Јустин је тражио да манастир преузме једно млађе братство јер су они били доста стари и нису могли да се адекватно брину о манастиру. Политичка ситуација је била све компликованија и постојао је утисак да је старијим монасима (четворици њих) било веома важно да се манастир обнови. Дечани до нашег доласка нису били редовно општежиће и сасвим је било јасно да млади монаси не могу да се уклопе у раније постојећи систем. Зато је о. Јустин својевољно пристао да се повуче, а и остала братија, па је Владика Артемије за првог игумана поставио садашњег Владику Теодосија у марту 1992. када је део нашег црноречког братства прешао у Високе Дечане.

Транзиција са идиоритмије на општежиће није увек лака али ово је прошло доста добро. 

 

Обред крштења постоји у Требнику и није тешко доћи до његовог текста и преко интернета. Неки свештеници служе брже, а неки опет спорије и не постоји тачно време у оквиру кога се може овај обред завршити. Не би ме чудило да постоје и свештеници који скраћују службе. Постоје одређена скраћења која су уобичајена у неким специфичним приликама, али скраћивати службе из неоправданих разлога, посебно из немара, лоша је пракса пошто су све молитве веома важне.

 

Читао сам више књига у издању "Образ светачки". Тешко је дати уопштену оцену. Неке књиге су мислим веома важне, али постоје одређени наслови већином неких руских аутора или књиге о старцима од стране неких њихових духовних чада у којима се понекад могу наћи врло необични духовни савети. У целини сматрам да је реч о веома важном мисионарском и издавачком раду, само би било добро уколико би постојала мало већа селективност у избору књига које се преводе и штампају. Као што сам раније рекао у свакој књизи човек може да нађе корисне ствари, али није добро све примењивати јер је важно да живимо по духовном савету и да читамо оно што нам може помоћи у нашем хришћанском животу који водимо. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Na sta mislite kad kazete "neobicni saveti",nesto konkretno? 

 

I hvala na odgovoru!

 

Не могу да се сада сетим адекватног примера. Рецимо, говори се о поукама неког старца и о његовим одговорима на разна животна питања. Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви и свака њихова реч не може да се сматра јединим и правим одговором на неко питање. У Цркви немамо ни такав однос према Светим Оцима. На пример св. Григорије Ниски веровао је у васпостављење свега (αποκατάστασης των παντών) http://bit.ly/1edJXoq. Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.

 

Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.

 

У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве. 

 

Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Možete li nam detaljnije opisati vaše susrete i utiske sa starcima Porfirijem i Pajsijem?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce igumane,blagoslovite!

Da li mozete da me uputite na izvore za istrazivanje istorije i tradicije pravoslavnog monastva kod Srba (sa osvrtom i na savremeno stanje),i ako imate vremena da prokomentarisite nesto o tome (monastvu kod nas), sto iz licnog opita,sto iz nasledja Otaca?

 

Unapred hvala!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је питање једног брата који ми је послао приватну поруку. Сматрам да је добро да сви прочитају одговор:

 

Oce imam jos jedno pitanje tice se pricesca,sv Ignjatije Brjancaninov kaze da oni koji se nedostojno pricescuju sa smrtnim grijesima se poistovjecuju sa onima koji su razapeli Hrista,da li to bukvalno tako treba shvatiti,i tamo o kaze da ce namjerne i uporne gresnike stici kazna?..Mene zanima sta to konkretno znaci koje grijehe ne bi smio da ima covjek koji se pricescuje?Citao sam takodje da Hriscanima nije dozvoljeno da se duze od 3 nedelje ne pricescuju,da se takvi odlucuju po odluci sad ne znam koje mislim pravila sv Vasilija Velikog,vi znate o cemu govorim i ako  ne umijem dobro da postavim pitanje,i dalje se kaze kako Hriscanima nije dozvoljeno da se ne pricescuju a nije im dozvoljeno da se pricescuju nedostojno nego treba da se sto vise spremaju za sveto pricesce.Da li je smrtni grijeh recimo ako nekom nesto ne mozes da oprostis a pricescujem se,i recimo ima nekih ljudi koje ne volim sad da li je to mrznja i kako da covjek zna da ne bude u nedoumici,jer propadam i ako se pricescujem nedostojno a i ako se ne pricescujem takodje propadam.Jasno mi je da treba covjek da se pricescuje sto cesce,da cocjek moze da se pricesti i jednom godisnje i da mu to bude na osudu,jer se isto kaze da su ubice Hristove samo jedan put ubile Hrista,e sad mene zanima ako se ja nedostojno pricestim,kako mogu da se pokajem za taj grijeh ili recimo ako se covjek pola zivota nedostojno pricescuje,kako da mu se to oprosti,kako treba shvatiti,da li treba reci na ispovijesti nedeostojno sam se pricescivao ili kako.Jer ako se covjek pricecuje dosta puta nedostojno da li to treba shvatiti da je toliko puta kao razapeo Hrista kao ii njegove ubice,onda je to mnogo veliki zlocin,ja ako je to tako ja se ne bih nikad pricestio pa neka idem u pakao nego da rizikujem da se poistovjetim sa tim zlocinom,e sad mi samo vi recite da li to ovako bukvalno treba shvatiti kako sam napisao?Takodje sam citao da u toku Liturgije neko dijete imalo vidjenje kako se mnogo ljudi prislo da se pricesti ali se samo jedam pricestio,a ostali ne,nego se pricesce vracalo na diskos,jer bi im bilo na osudu,pa Gospod nije dozvolio,e sad da li covjek treba da se pricescuje nekad i kad nije bas siguran pa da se oslanja na to da Gospod ce da tako kazem "povuci" pricesce da ne bi bilo na osudu?Oprostite sto sam bio opsiran i sto bas nijesam umio da dobro postavim pitanje.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++

 

Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу (уп. 1Кор, 11, 26-29) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. (1Кор 11.29). Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у  мени  Христос“ (Гл.   2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.

 

Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.

 

Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.

 

Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.

 

Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.

 

Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.

 

Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.

 

Уколико живимо  редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.

 

Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...