Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

On 4/15/2017 at 22:32, Aleksandar Cvetkovic рече

Oce Savo, da li mozete da mi kazete, zasto se svestenik krije, kada se pali blagodatni oganj, pa tek posle izlazi pred narod, i koja je svrha te vatre? Hvala puno!

Благодатни огањ је једно од чуда Христових и појављује се на Велику Суботу у храму Васкрсења Господњег ради утврђења наше вере. Али ми не верујемо у Бога због чуда и због благодатног огња нити се клањамо огњу као што се не клањамо дрвету икона или самој материји светих мошти. Поклањамо се Христу Спаситељу који се прославља кроз та чуда, који делује кроз свете иконе и свете мошти светитеља (или кроз саме људе светог живота) и то по мери наше вере и љубави, тј онолико колико смо се отворили за Бога. Сва чуда Божија бивају кроз материју која у сусрету силе Божије и наше вере поприма својства освећења јер Бог прожима васцелу твар својим нетварним енергијама (дејствима). 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

On 4/22/2017 at 14:44, prave vrijednosti рече

Помаже Бог Оче Саво,

молио бих вас да ми одговорите на сљедеће питање.

Заправо нашао сам један текст :

"Бог је предвечно предодредио да у телу пострада за спасење света, зато што је унапред знао да ће Адам пасти у грех, и да је једини начин да човекова природа победи власт греха, смрти и ђавола и сједини се с Богом тај, да Он сам, као нови Адам у телу дође на свет и пострада за нас, како би Својом смрћу и Васкрсењем победио смрт."


Дали то значи да Бог није могао никако другачије (на неки други начин,јер каже "да је једини начин") да спасе свијет сем да сам пострада за нас ?

 

Хвала ,од Господа свако добро !
 

Богу је све могуће, али он је предвечно благоизволео да као оваплоћени човек победи силу смрти како би и ми људи постали баштиници те победе. Бог је човека створио као слободну личност и да бисмо ми сами постали причасници вечног живота треба да се причислимо Ономе који је иако будући Бог, као човек победио силу смрти. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу, а наш живот у Христу јесте стална потврда крштењског завета. Да бисмо заживели као нова твар потребно је да то прихватимо целим својим бићем, а не да нам то буде наметнуто. Спасење и заједница у Христу бива једино у слободи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 17.5.2017. at 11:50, Архимандрит Сава Јањић рече

Што се тиче нас православних хришћана, наравно да нису у праву јер ми верујемо у Бога који нам се јавио као личност и живео међу нама као човек. Нажалост, многе религије потичу од страха од смрти и то су социолози религије исправно приметили. Човек природно тражи да надиђе смрт, али једино кроз Христа то можемо да остваримо.

У болести се пре свега молимо Богу да нам да снаге да поднесемо у благодарности оно што нас сналази и ако је могуће да се исцелимо. Болест није воља Божија, јер Бог не жели ни смрт ни патњу човеку. Болест је последица наше пале природе коју сви делимо и немоћ природе надилазимо животом у Христу.

Zasto onda ljudi kada se nekomlad razboli i umre kazu Bozija volja?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Видимо да је сада њихов оштар критичар сада постао и Миодраг Петровић који их је доскора бранио и следовао им.

МП почео да цитира моје реченице као да ме је читао! :D

пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

његових кваро-епископа

Умирем... :)) Овај израз је достојан Авиних...:))

Радује ме што им се назире крај. Мени су јели душу са МП, јер је он као "академик", а ја неки ватикански ђачић (Амфилохијев и Атанасијев напад на мене им припомогао), па се не може "веровати" мени када критикујем и обарам МП тезу да су богомили католици (изненађујуће је да је чаk и @Ivan Marković овде на мојој страни), што је обилно користио у свом фалсификаторском и антицрквеном раду Вл. Димитријевић.

Овима сам одавно "прорекао" да ће да када Артемије баци кашику Врљави Максим да устане на Туњавог Николаја и да се исцепају. Неки ће се вратити цркви, друге ће Акакије утешити, а трећи ће једноставно плутати по васиони... Сада се бојазан увукла и код оног њиховог латинисте, Марка Пејковића, па почиње да прави неку одступницу... Само што неће да се као човек покаје за пад у идолопоклонство него све нешто мрси. 

Срећан рад! Господ да вас укрепи!    

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Христос Васкресе оче Саво,
 
Молио бих вас за мало времена да ми појасните љедеће.
 
Читао сам :
 
Догматика Православне Цркве – Том II ОДЕЉАК ТРЕЋИ
ђ) Богочовекова победа над грехом, смрћу и ђаволом
 
Исјечак из текста:
 
 
"И шта све није учинио ђаво да Христос не умре! Ево шта говори Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице (Јн. 19, 6). И Јудејци Му говораху: ако си Син Божји, сиђи с крста (Мт. 27, 40). Из ког разлога се Ђаво труди да Христос не умре ? "
 
Волио бих да ми то мало појасните,пошто је непомјаник све дао од себе да се Христос разапне на крсту ,ипак пише у овом текту да му није то била коначна жеља.
Дали то значи да је знао непомјаник шта га чека послије Христовог распећа и смрти на крсту ,да ће тада изгубити власт и бити побијеђен ?
 
Унапријед хвала !
 
Свако добро од Христа !
 

 

 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Будући да се поново актуелизовала бескрајна дискусија између еволуционизма и креационизма, поново бих постирао два коментара на ову тему која сам ставио на форум у децембру 2016. године. Дискусија "еволуција, да или не" заправо приличи само научницима јер је методологија научних дисциплина у томе да се најпре постави одређена претпоставка, изведе теорија на основама те претпоставке, а потом да се она експериментално докаже и на основу тих доказа изводе нове претпоставке или се претходне обарају новим доказима. Развојем науке, посебно генетике, палео-антропологије и других дисциплина доћи ће се до још много занимљивих сазнања. Све ово не угрожава нашу веру у Бога као творца уколико се наука држи својих метода и не претвара у идеологију и уколико теологија не претендије да замени науку. Теологија се бави сасвим другим питањима - ко је створио свет, зашто и са којим циљем и какво је место човека у Божијем плану и кључ за разумевање ових питања јесте оно што је основа наше вере - да је предвечни Бог постао човек, да би човека и кроз њега васцелу твар увео у вечну заједницу са Богом. Управо сам то и нагласио у овим коментарима. Св. старац Силуан је говорио да човека боготражитеља не интересује толико како је настало сунце, већ Ко је ОНАЈ који га је створио. Теологија се створеним светом бави само у контескту личности Богочовека Христа као алфе и омеге. Бог је за нас хришћане и творац козмичког хардвера и софтвера, дакле васцеле материје (било оне која нам је доступна у овом времену и простору или оне која припада другим димензијама постојања) и свих закона по којима све што је створено функционише. Бог је створивши свет све ологосио и његови логоси, односно његове божанске воље кодиране су у свему што постоји. За разлику од научника који се баве рационалним проучавањем природе, православна традиција има лични приступ, човек остварује заједницу са Богом и Христом и у Христу разумева свет око себе (φυσική θεωρία). Човек духовно поима логосност и повезаност васцеле твари. Ово знање надилази само познање личног и живог Бога, које је неизрециво јер у том познању Бог није објекат који се познаје, већ човек сам постаје бог по благодати (θεωρία).

Једно од кључних веровања наше Цркве јесте да је у човеку рекапитулирана васцела творевина и да човека не можемо разумети без суштинске везе са васцелом творевином, као ни ван чињенице да је створен по лику Божијем. Зато се васцела твар динамички оцрковљује и свој коначни начин постојања добиће тек као ново небо и земља у есхатону. Негирање ове динамике која је у току док пишем ове редове значи негирање вере да васцела творевина не само видљива, већ и невидљива иде ка свом коначном циљу (телосу). Колико је мени познато досадашња научна достигнућа експериментално не могу да докажу да је свет постао сам од себе, нити озбиљни научници претедују да се баве оваквим идејама. Отуда је злоупотреба науке за потребе атеистичке идеологије веома опасна, исто као што је опасно негирање науке и конкретних научних достигнућа од стране Цркве.

КОМЕНТАРИ ИЗ ДЕЦЕМБРА 2016

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Радикални еволуционисти, који су већином и атеисти, виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране радикални креационисти већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 
…..

Већ у претходном коментару сам нагласио да ако се пође од чињенице и наше вере да је Бог све што је створено превео у постојање ни из чега, јасно је да су и тзв. природни процеси такође створени од Бога. Све што је створено је чудо по себи. Одређена поступност у стварању не значи да постоје неки природни процеси и закони мимо Бога који детерминишу његову слободу, јер онда би значило да је нешто постојало и пре него што је све створено или да Бог ограничава сопствену слободу, обе могућности су апсурдне. Бог ствара све у акту слободне воље и љубави и у том контексту сасвим је ирелевантно за коначни смисао постојања и циљ стварања на који начин Бог чини оно што чини. Све што чини он чини добро јер је сам Онај који је добар (савршен, целовит) по себи, јер је Једини Сушти (који постоји). Свуда у створеној природи видимо истовремено велику сложеност и једноставност истовремено. Научници који проучавају микро свет и атомске честице на чудесан начин сусрећу се са законима који истовремено владају у макро козмосу. Сваки атом носи тајне бескрајних сазвежђа. Квантна механика нас уводи у свет у коме оно што ми доживљавамо као постојеће заправо зависи од нас самих као посматрача. Улазимо у свет иза огледала и сами назиремо да смо створени да будемо Божији саучесници и сатрудници у чудесном обиликовању света који је Он створио да би га управо преко човека вечно сјединио са собом и учинио вечним. 

Поступност (поредак) Божијег стварања, његов чудесни софтвер, својеврсни матрикс у коме живимо и крећемо се, уметничко је дело и зато се створени свет назива козмос, што на јелинском значи и свет и поредак. Древни Јелини су свет видели као потпуни склад и лепоту, али су веровали да је вечан. Ми хришћани верујемо да је свет створен вољом Божијом, и знамо да је вечан и савршен Онај који га је створио. Бог је зато творац, поета (ποιητής) и онај који уводи у постојање оно што ствара и онај који створено уобличава по својој чудесној премудрости. Недоумица која код неких постоји у погледу односа између чуда и природних закона је заправо последица наше ограничене логике и пале природе. И оно што видимо као чудо и оно што видимо као тзв. природан процес једнако су манифестације воље Божије, само што чуда не можемо да објаснимо својом логиком, а природне законе донекле рационално разумемо. Несавршеност коју видимо у свету заправо је последица губитка наше заједнице са Богом, а не одсуство поретка или савршености у Божијем стварању. 

Они који верују виде чуда као пројаву Божије премудрости и љубави, а они који не верују посумњаће у свако чудо и увек ће наћи изговора да га протумаче неким ”природним законима”.  Зато узрастајући у љубави Божијој све више све оно што нас окружује видимо као чудо Божије љубави и благодаримо му. Нажалост, они који иду другим правцем погрешно користећи своју од Бога им дату слободу, све мање виде лепоту Божије творевине и на крају у крајњем помрачењу ума не верују ни да сам Бог постоји.
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво,

Занима ме због чега се у Цркви толико лоше реагује на научне теорије које укључују фактор случајности? Научна случајност је фактор који се не може предвидети и који има непознат узрок, или чак узрок који се не може уклопити у узрочно-последични модел. Чак је у питању веома сложена ствар јер рецимо у информатици не можемо да генеришемо стварно случајан број, човек није у стању да уради било шта "случајно", а да није у склопу ширег узрочно-последичног модела. Примера ради, у информатици се случајност само симулира помоћу рачунарског часовника који мери време у милисекундама (па се на тај начин никад не добије иста вредност) или сложеним алгоритмима који само узрочно-последичност своде на најмању вероватноћу, али је никад не елиминишу.

Занима ме зашто Црква не искористи ову "рупу" у научним објашњењима да бар дозволи да је кроз њу могућ онострани утицај, да ли Божји или демонски свеједно. Ми имамо узрочно-последични модел који све доводи у узрочно-последичну везу од Великог Праска до данас, где се задовољавамо само тиме да је Бог био прапочетни узрок, али где је каснији утицај Бога на креацију? Због чега инсистирање да се Бог уклопи у узрочно-последични модел природних појава, зар он није изнад њих? Примера ради, оно што често изазива гнев код верника је научно објашњење да су се сви крупни кораци у еволуцији догодили случајно: случајно се у исто време догодила мутација на гену и случајно се баш тада променила околина да појединци са промењеним геном имају боље услове да преживе и тако настају нове врсте. Наука се по својој дефиницији не може бавити мистиком и нешто за шта не постоји рационално узрочно-последично објашњење образлагати Богом, просто јер Бог није научни термин и није научно дефинисан, нити постоји научни метод да се Бог експериментално испитује. Зато постоји израз "за ово не постоји научно објашњење", а како ниједан део не недостаје и читав феномен се догодио "из ведра неба", он је ствар случаја.

Овај појам случајности, приметио сам, изузетно нервира вернике када су у питању научне теорије развоја живота на Земљи и теорије постанка космоса. Са свиме су се људи помирили, и да гром не шаље ни Бог ни Свети Илија, и да је "небо" високо 80км и да изнад облака не налазимо (у физичком смислу) анђеле него анђеоски простор, на сваком кораку се прави компромис са буквалистичким тумачењем Светог Писма што се тиче историје, биологије или географије, све више говоримо о метафорама и тражењу суштине у написаном, али опет када је ова "случајност" у питању, запели смо па не попуштамо. Мени као вернику наука није страна и њена откривања истине ми само јачају веру у Бога и лепоту и чудо креације, боли ме овакав масован став где се наука сматра непријатељем, откривене истине лажима, а они који их откривају малтене следбеницима ђавола. Зар се овакав став не коси са Августиновим саветима да хришћанин треба да се пази да међу незнабошцима не води главну реч о стварима у којима постоје незнабошци који су стручнији, јер како ће му након тога неко поверовати кад крене да говори о Христовом васкрсењу и стварима које не познају ако су га у материји коју добро познају препознали као арогантног незналицу?

Хвала унапред на одговору и свако добро!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цитат

Примера ради, оно што често изазива гнев код верника је научно објашњење да су се сви крупни кораци у еволуцији догодили случајно: случајно се у исто време догодила мутација на гену и случајно се баш тада променила околина да појединци са промењеним геном имају боље услове да преживе и тако настају нове врсте.

To i jeste pitanje jer mutacije na genima izazivaju bolesti. A kada se neko razboli onda se obicno kaze Bozija volja. A onda se postavlja pitanje ako je Bozija volja da li je to Bog ceprkao po DNK i izazvao bolest ili se to desilo prirodnim putem bez Bozijeg uplitanja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Будући да се поново актуелизовала бескрајна дискусија између еволуционизма и креационизма, поново бих постирао два коментара на ову тему која сам ставио на форум у децембру 2016. године. Дискусија "еволуција, да или не" заправо приличи само научницима јер је методологија научних дисциплина у томе да се најпре постави одређена претпоставка, изведе теорија на основама те претпоставке, а потом да се она експериментално докаже и на основу тих доказа изводе нове претпоставке или се претходне обарају новим доказима. Развојем науке, посебно генетике, палео-антропологије и других дисциплина доћи ће се до још много занимљивих сазнања. Све ово не угрожава нашу веру у Бога као творца уколико се наука држи својих метода и не претвара у идеологију и уколико теологија не претендије да замени науку. Теологија се бави сасвим другим питањима - ко је створио свет, зашто и са којим циљем и какво је место човека у Божијем плану и кључ за разумевање ових питања јесте оно што је основа наше вере - да је предвечни Бог постао човек, да би човека и кроз њега васцелу твар увео у вечну заједницу са Богом. Управо сам то и нагласио у овим коментарима. Св. старац Силуан је говорио да човека боготражитеља не интересује толико како је настало сунце, већ Ко је ОНАЈ који га је створио. Теологија се створеним светом бави само у контескту личности Богочовека Христа као алфе и омеге. Бог је за нас хришћане и творац козмичког хардвера и софтвера, дакле васцеле материје (било оне која нам је доступна у овом времену и простору или оне која припада другим димензијама постојања) и свих закона по којима све што је створено функционише. Бог је створивши свет све ологосио и његови логоси, односно његове божанске воље кодиране су у свему што постоји. За разлику од научника који се баве рационалним проучавањем природе, православна традиција има лични приступ, човек остварује заједницу са Богом и Христом и у Христу разумева свет око себе (φυσική θεωρία). Човек духовно поима логосност и повезаност васцеле твари. Ово знање надилази само познање личног и живог Бога, које је неизрециво јер у том познању Бог није објекат који се познаје, већ човек сам постаје бог по благодати (θεωρία).

Једно од кључних веровања наше Цркве јесте да је у човеку рекапитулирана васцела творевина и да човека не можемо разумети без суштинске везе са васцелом творевином, као ни ван чињенице да је створен по лику Божијем. Зато се васцела твар динамички оцрковљује и свој коначни начин постојања добиће тек као ново небо и земља у есхатону. Негирање ове динамике која је у току док пишем ове редове значи негирање вере да васцела творевина не само видљива, већ и невидљива иде ка свом коначном циљу (телосу). Колико је мени познато досадашња научна достигнућа експериментално не могу да докажу да је свет постао сам од себе, нити озбиљни научници претедују да се баве оваквим идејама. Отуда је злоупотреба науке за потребе атеистичке идеологије веома опасна, исто као што је опасно негирање науке и конкретних научних достигнућа од стране Цркве.

КОМЕНТАРИ ИЗ ДЕЦЕМБРА 2016

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Радикални еволуционисти, који су већином и атеисти, виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране радикални креационисти већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 
…..

Већ у претходном коментару сам нагласио да ако се пође од чињенице и наше вере да је Бог све што је створено превео у постојање ни из чега, јасно је да су и тзв. природни процеси такође створени од Бога. Све што је створено је чудо по себи. Одређена поступност у стварању не значи да постоје неки природни процеси и закони мимо Бога који детерминишу његову слободу, јер онда би значило да је нешто постојало и пре него што је све створено или да Бог ограничава сопствену слободу, обе могућности су апсурдне. Бог ствара све у акту слободне воље и љубави и у том контексту сасвим је ирелевантно за коначни смисао постојања и циљ стварања на који начин Бог чини оно што чини. Све што чини он чини добро јер је сам Онај који је добар (савршен, целовит) по себи, јер је Једини Сушти (који постоји). Свуда у створеној природи видимо истовремено велику сложеност и једноставност истовремено. Научници који проучавају микро свет и атомске честице на чудесан начин сусрећу се са законима који истовремено владају у макро козмосу. Сваки атом носи тајне бескрајних сазвежђа. Квантна механика нас уводи у свет у коме оно што ми доживљавамо као постојеће заправо зависи од нас самих као посматрача. Улазимо у свет иза огледала и сами назиремо да смо створени да будемо Божији саучесници и сатрудници у чудесном обиликовању света који је Он створио да би га управо преко човека вечно сјединио са собом и учинио вечним. 

Поступност (поредак) Божијег стварања, његов чудесни софтвер, својеврсни матрикс у коме живимо и крећемо се, уметничко је дело и зато се створени свет назива козмос, што на јелинском значи и свет и поредак. Древни Јелини су свет видели као потпуни склад и лепоту, али су веровали да је вечан. Ми хришћани верујемо да је свет створен вољом Божијом, и знамо да је вечан и савршен Онај који га је створио. Бог је зато творац, поета (ποιητής) и онај који уводи у постојање оно што ствара и онај који створено уобличава по својој чудесној премудрости. Недоумица која код неких постоји у погледу односа између чуда и природних закона је заправо последица наше ограничене логике и пале природе. И оно што видимо као чудо и оно што видимо као тзв. природан процес једнако су манифестације воље Божије, само што чуда не можемо да објаснимо својом логиком, а природне законе донекле рационално разумемо. Несавршеност коју видимо у свету заправо је последица губитка наше заједнице са Богом, а не одсуство поретка или савршености у Божијем стварању. 

Они који верују виде чуда као пројаву Божије премудрости и љубави, а они који не верују посумњаће у свако чудо и увек ће наћи изговора да га протумаче неким ”природним законима”.  Зато узрастајући у љубави Божијој све више све оно што нас окружује видимо као чудо Божије љубави и благодаримо му. Нажалост, они који иду другим правцем погрешно користећи своју од Бога им дату слободу, све мање виде лепоту Божије творевине и на крају у крајњем помрачењу ума не верују ни да сам Бог постоји.
 

А ево шта је о овим идејама говорио Преподобни Пајсије Светогорац[80]: „Какве све глупости данас предају по школама. Дарвинова теорија и све тако нешто… Предају како би заразили децу и удаљили их од Цркве. Један такав ‘учењак’ ми је рекао: ‘А ако претпоставимо да је Бог прво узео мајмуна и усавршавао га. Рекох му: ‘Добро, зар Бог није могао да створи Своје савршено створење – човека – без мајмуна? Јел’ требало можда да нађе делове? Погледај шта пише у књизи о Јову, у паримији која се чита на јутрењу Великог Четвртка…’

Исту ову теорију еволуције предавао је неки професор Универзитета. Једном приликом му рекох: ‘Уз нешто бриге, пасуљ временом може да постане бољи пасуљ, а патлиџан – бољи патлиџан. Ако храниш и негујеш мајмуна, он може да постане само бољи мајмун, али да постане човек, то никако не може’. А после, ако само помислиш на то да се од људског бића, од наше Пресвете Богородице родио Христос! Односно, по теорији еволуције испада да је и Христов предак био мајмун! Каква хула! И не схватају да хуле!’

У 9. глави Јеванђеља по Јовану описано је како је Господ Исус Христос исцелио човека слепог од рођења, човека који није имао очи. Он је направио блато из земље, помазао места за очи слепорођеном човеку и на чудесан начин му створио очи. Оне су се појавиле код њега и почеле да виде. Ето, ако би показали овог исцељеног човека било ком офталмологу, онда би у изучавању и опису ових очију, специјалиста можда био тачнији од Светих Отаца који нису изучавали медицину. Али шта би о чуду стварања ових очију из земног блата могао да нам каже офталмолог осим да је тако нешто немогуће? Шта може да нам каже о овом чуду савремена наука која у принципу одбацује чудесно деловање натприродног Бића на свет?

Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем

 

 

  А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 5.12.2013. at 4:23, Архимандрит Сава Јањић рече

 

Свети оци су од најранијих времена учили да је Бог створио свет из ничега (ex nihilo). Формула θεὸς ἐξ οὐκ ὄντων ἐποίησε τον κόσμον” налази се код многих Светих отаца који су упорно наглашавали да свет није вечан, већ да је вољом Божијом из потпуног небића приведен у постојање. Jaсне назнаке имамо и у Светом Писму Јев. 11, 3; Отк. 4, 11; 2 Макавеја 7, 28) То значи да свет није онтолошки неопходан. Ова теза је у потпуности супротна древним јелинским философима. Платон је, на пример, веровао да је свет вечан и да Демијург само обликује постојећу материју преводећи је из стања хаоса у стање поретка и лепоте (козмос). Епикурејци су, с друге стране, сматрали да се све дешава спонтано и случајношћу и да нема никаквог промисла у универзуму. Свети оци су постојање света и све што постоји у њему за разлику од јелинских философа видели као производ слободе и Божијег промисла. Са учењем о стварању из ничега, биће створеног света је постало слободно од нужности. Ово учење је од великог значаја за православну сотириологију, христологију и нарочито за разумевање тајне Св. Тројице. Свет није нужна еманација Божанства или нешто што је Бог створио из претходно постојеће материје, већ производ његове неизмерне љубави и благовољења. Зато наша Црква учи да је Отац преко Логоса, Сина Свог Јединороднога, слободно увео сва бића у постојање из ништавила.

 

Будући да све што је створено потиче из потпуног ништавила, твар нема у себи постојање сама по себи. Она стално постоји у односу према том ништавилу и увек је потенцијално у могућности да се врати у ништавило. Св. Атанасије Велики је посебно наглашавао да оно што је потекло из ништавила није сталне природе, оно је слабо и смртно уколико је засновано на самом себи. Твар остаје у постојању само благовољењем Божијим јер сама по себи није у стању да уђе у вечност. Ако би се божански Логос макар за један тренутак удаљио од твари, васцели свет би се суновратио у амбис ништавила. Али Бог у својој љубави држи творевину својим Логосом и промислом „јер Он је је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, jер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. И Он је прије свега, и све у њему постоји.“ (Кол 1, 15-16).

 

Човек је такође позван у биће из ништавила. Он не поседује сам ни живот ни бесмртност и као све што је створено постоји над амбисом ништавила. Ипак, човек је промислом Божијим позван да живи животом изнад биолошког постојања и Бог га је настанио у рају сладости. Човек је створен по лику Божијем, односно да би вечно живео у заједници са Оцем, Сином и Духом Светим. Будући створен као икона Божија човек је створен слободан и вечност је дар који Бог не жели да намеће већ очекује од човека да га слободно прими у љубави и послушању. Зато је Бог дао Адаму правило да не једе од дрвета познања добра и зла, не зато што је желео да га лиши пуноће својих дарова, већ да би га у божанској педагогији научио да не може да постане бог сам по себи. Уколико, пак, буде јео од тог дрвета, Бог му је рекао да ће умрети смрћу (Постање, 2, 16-18). Ово није изречено као претња казне, како су то јуридички тумачили неки средњовековни западни богослови, већ из љубави, као што родитељ детету који иде странпутицом говори да ће пропасти ако настави тим путем. Прекршивши Божију заповест љубави Адам и Ева ушли су у простор смрти и пропадљивости, активирали су опасност повратка у ништавило над чијим амбисом их је држала једино заједница са Богом. Човек је тако отпао од Раја и изгубио је право познање Бога, огрубео је и постао помрачен. Човек је кренуо путем рас-стварања, дезинтеграције. Али Бог није оставио човека. И тог доброчинства Божијег се сећамо у свакој Литургији благодарећи Богу у молитви Анафоре „Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“ У својој неизмерној љубави према човеку Бог није дозволио да човек оде у потпуно ништавило и вечно умре и за собом повуче васцелу творевину која је преко човека требало да уђе у вечно постојање.

 

Постављамо логично питање. Зашто Бог није допустио Адаму и Еви да се покају и поврате у своје претходно стање. Проблем је у томе што њихов пад није јуридичке природе (тј. увредили су Божије достојанство и треба да му траже опроштај и принесу одређено задовољење). Овде је у потпуности реч о онтолошком питању. Било је потребно много радикалније решење. Изгубивши дар бесмртности и заједницу са Богом, човекова природа никаквим напором није могла да се ослободи од окова ништавила. Једино је сам Бог Логос могао да је врати у стање благодатне заједнице и вечног живота.

 

Подсетимо се предивне Анафоре у Литургији Св. Василија Великог „Али пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изгнао си га праведним судом твојим Боже, из раја у овај свет и вратио га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом.

 

Бог је, дакле, вратио човека из раја у овај свет у земљу из које је био узет. То је учинио да би спречио потпуну дезинтеграцију човека и зато су телесна смрт и биолошко рађање и самим тим природно размножавање људског рода у овом свету и веку дарови Божији којим је човек упућен на један спасоносни пут који треба да кулминира доласком самог оваплоћеног Логоса који ће у последња времена постати човек. Прародитељским падом, Адам, по учењу Св. Максима Исповедника није више могао да одговори свом свештеном позиву и буде посредник преко кога ће бити превазиђено пет кључних подела: на створено и нестворено, умно и чулно, небо и земљу, рај и насељени свет, мушко и женско (Ambigua 106a). То ће тек бити остварено у новом Адаму, у Христу који је у ипостасну заједницу са својом божанском природом увео створену природу, поставши човек. Тек у Христу поново се истински рађамо крштењем и кроз Христа улазимо у заједницу са Богом, умирући једном за свагда старом човеку. Ево како тај историјски пут до доласка Христа описује Св. Василије у наставку своје Анафоре:

 

„Јер се Ти, благи Боже ниси потпуно одвратио од створења свога које си саздао нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милосном обиљу самилости твоје посећивао на разне начине: слао си пророке; чинио си чудеса преко светитеља твојих који су Ти у сваком поколењу угодили; говорио си нам устима слугу твојих пророка, најављујући нам спасење које се имало збити. Дао си нам закон у помоћ; одредио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим кроз кога си и  векове створио.“

 

Смрт је суштински побеђена тек Сином Божијим, Христом који је поставши човек био распет и пострадао на крсту. Будући да смрт не могаше држати у својој власти јединог Животодавца њена сила је побеђена и ми једино у Христу и кроз Христа (односно кроз Цркву као Тело Христово) постајемо баштиници те нове слободе и дара вечног живота. Природна смрт у Христу постаје двер која води у вечни живот и смрт више нема власти над човеком, иако биолошки феномен смрти и даље постоји до Свеопштег Васкрсења.

 Sta cemo sa onim Svetim ocima koji su imali drugacije misljenje?

Колико је то све суштински важно постаје јасно ако размотримо питање смрти.

Свето Писмо учи да Бог „није смрт створио нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1:13), то јест, на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве кроз које се првородни грех распространио и на све потомке – „кроз једнога човјека уђе у свијет гријех и кроз гријех смрт“ (Рим. 5:12). И она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу. Зато „жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, на саном да ће се и сама ствар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8:19-22).

Сагласно еволуционистима смрт не само да се јавила независно од људског греха, већ је постојала у свету пре Адама и штавише, као да је саучествовала у стварању света (јер догодило се на милионе смрти ‘прелазних форми’ да би се појавио човек. ‘Смрт је постојала у свету и Адам је знао за њу. Пре Адама су се и биљке и животиње подвргавале труљењу, у питању је био природни процес“,[85] говоре еволуционисти. Ако се сложимо са њима, онда треба да признамо да је смрт природни и неодвојиви атрибут првобитне живе природе, између осталог и људске, Адамове. Међутим, по том поводу је Црква већ објавила: „Који каже да је први човек, Адам, створен као смртан, тако да, сагрешио он или не, ипак је морао умрети телом, тј. изаћи из тела, не због казне за грех, него по неопходности природе, (такав) нека је анатема.“ (123. правило Картагинског Сабора).

‘Православни’ еволуционисти покушавају да заобиђу овај проблем. Питање о смртности Адама они просто прећуткују, а о смрти животиња говоре на следећи начин: „Животиње су нестајале из постојања, прекидале своје постојање у свету пре човека. Али то није смрт“.[86] Ови покушаји су прилично неспретни пошто се у Писму реч ‘смрт’ једнако односи и на људе и на животиње (2 Мојс. 9:4, 21:35, 3 Мојс. 11:39).

Сетимо се шта је написано у Библији: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (1 Мојс. 1:31).

Женке богомољке које прождиру мужјаке након парења, осе паразити које полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да „добро беше веома“. Када видиш како се у очајању грчи над гнездом птица на чије очи грабљивац прождире њене птиће или ужас газеле када је стиже лав – језик не може да се покрене и каже „добро беше веома“. Сагласно еволуционистима, тек крајем пермског периода је изумрло 85% свих живих врста – то је, по логици њихових теистичких присталица било у процесу божанског стварања, а не након греховног пада. Зар се за то може рећи „добро беше веома“? Ниједан радник који је успео да одради 85% планираног посла, неће рећи да се потрудио „веома“.

Ми живемо у свету који стари, распада се и умире. Сунце се постепено гаси, месец постепено пада, ресурси планете се троше, животињске врсте изумиру, целокупна васељена неуклоњиво стреми ‘топлотној смрти’ – то су процеси који се одвијају у нашем свету. И за то такође не можеш да кажеш да „добро беше веома“.

‘Православни’ еволуционисти покушавају да нас убеде да је све то – управо такав свет каквим га је замислио и створио Бог. Међутим, ако је тако, онда су атеисти у прави који указујући на горенаведене примере говоре да онај који је створио тако – није добар.

На срећу, хришћанско учење је другачије.

Црква је одувек учила да живимо у свету који се извитоперио због греховног пада, а да је првобитни, Богом створени свет био другачији. И тамо није било свега горенаведеног што се у хришћанској књижевности обично изражава једном речју – ‘трулежност’.

По речима Светог Филарета Московског „видљиве твари нису створене онаквим каквим их ми видимо сада. Приликом стварања је све било веома добро, то јест, чисто, предивно и без оштећења“[87]. А Свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Земља, створена, украшена од Бога није имала никакве недостатке. Она је била преиспуњена сваког изобиља… Након стварања на њој је била само лепота… прилагођени на блажени живот њени житељи… Звери и друге животиње пребивале су у савршеној сагласности међу собом, хранећи се биљем (1 Мојс. 1:30).“[88] По речима Светог Василија Великог: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[89]

И иако раја тада (у првих пет дана) још увек није било, цео овај свет је био као неки рај, иако материјални и чулни“.[90] Преподобни Григорије Синаит пише да су животиње и „сва твар која брзо пролази данас, првобитно није била подвргнута трулежности, а касније је осуђене на трулежност, потчинила се сујети, како говори Писмо, управо ради човека“.[91]

Исто то пише и Свети Игњатије: „пре греха није било смрти у свету. Смрт је ушла у свет грехом (Рим. 5:12), брзо је обузела, заразила, неисцељиво повредила свет… Мале црте првобитног стања земље сачуване су за нас у књизи Постања, показујући каква огромна, каква жалосна, несхватљива за нас промена се извршила над земљом након човековог пада… [након греховног пада људи] животиње су ступиле у непријатељске односе и међусобно: оставивши храну која је за њих од почетка одређена, осетивши измену у својој природи која се сјединила са проклетством које је погодило земљу, они су устали једни на друге, почели да се прождиру међусобно. Смрт на коју су били осуђени наши прародитељи за свој грех… али чије очигледне последице још нису видели, они су видели и познали на животињама“.[92]

Још оштрије говори Преподобни Јустин Поповић: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и уместо старе земље сазда нову, онда ће на њој све бити бесмртно.“[93]

По речима Блаженог Августина, материјална творевина, то јест, васељена постала је трулежна „не да би она сама понела казну – то је без икаквог смисла – већ да би она увек пред очима људи показивала преступ људског греха“.[94] На тај начин сви разарајући процеси које видимо у свету – представљају очигледно подсећање на то какву разорну силу носи грех. Видевши како је грех унаказио свет, ми стичемо представу о томе како он унакажава нашу душу.

Међутим, постоји и други разлог зашто је након греховног пада Адама, Бог „заповедио да творевина остане у потчињености човека и поставши трулежном, служи трулежном човеку“, о чему говори Преподобни Симеон Нови Богослов. У овоме се састојала такође брига о палом човеку. Трулежни човек не би могао да преживи у нетрулежном свету. Творевина је постала трулежна да би људи могли и да се хране и облаче и задовоље друге потребе свог живота. Међутим, како Бог обећава кроз Апостола Павла, ово је привремено стање за творевину и када након васкрсења праведници стекну нетрулежност, како говори Преподобни Симеон „сва творевина ће се обновити заједно са човеком и постати нетрулежна и као духовна“.[95]

Такво је хришћанско учење. А учење ‘православних’ еволуциониста је директно супротно: „Свет пре људи – свет пре греховног пада знао је и за грабљивце и паразите и смрт… У свету пре човека присуствовала је смрт чији су узроци били, са једне стране, разноврсни генетски програмирани механизми и са друге стране, грабљивост, то јест природно прождирање једних врста од стране других“.[96]

Дакле, разлика постоји и веома је суштинска. У зависности да ли верујући човек признаје или не признаје еволуциону хипотезу, мења се и сама слика Бога Кога он проповеда људима око њега. Или већ и ту нема никакве разлике – говорити да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, без икакве кривице ‘наградио’ овом чудовишном муком Своју творевину и сматра то веома добрим? Зар и ту никакве разлике нема – говорити да „Бог није човјек да лаже“ (4 Мојс. 23:19), или дати повод да се мисли да је тобож Бог из несхватљивог каприца слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, затим је Он држао у пуном незнању и друге Своје Пророке, увео у заблуду и Апостола Павла који је говорио да „први човјек је од земље“ (1 Кор. 15:47), увео у заблуду и Своје Светитеље, све док изненада у 19. веку није пожелео да јави свету истину устима енглеског слободног мислиоца који је, између осталог, говорио и следеће: „Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже истинитим; јер ако је оно такво, онда примитивни текст [Јеванђеља] очигледно показује да ће неверујући људи – а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље пријатеље – понети вечну казну. Одвратног ли учења!“[97]

Понављам, за човека заиста верујућег и побожног неће бити никаквих сумњи у то како се решава ово суштинско питање.


 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, Desiderius Erasmus рече

Ovo je tačka u kojoj se prelamaju evolucionistički i kreacionistički pogled na svet: da li je nesavršenost koju vidimo uvek tu i bila, ili je posledica čovekovog odvajanja od Boga. 

Како ја могу ово питање да разумем, све што је Бог створио је савршено, а несавршеност коју ми видимо проблем је наше перцепције, тј. наше одвојености од Бога. Повратком у заједницу са Богом, човек  све више види савршенство васцеле творевине, њену логосност.  На пример, мутације у генетици можемо да видимо из једне перспективе као несавршеност, али с друге стране управо преко мутација имамо толику разноликост живог света. Дакле и оно што је привидно несавршеност само отвара нову перспективу разумевања логосности твари и не изводи нас ван чудесног божанског матрикса, козмичког софтвера. Када кажемо да је човековим падом смрт ушла у човека и кроз човека у васцелу твар, пре свега мислимо на смрт као одвојеност од Бога јер створена природа само у ипостасној заједници са божанском природом, дакле у Богочовеку Христу може да уђе у вечно постојање. Човек је створен за бесмртност али није сам по себи створен бесмртан. Адамова бесмртност је и у рају условна, као што је бесмртност твари којом је Адам требало да влада била условљена његовом заједницом са Богом. Стари Адам изгубио је заједницу са Богом и постао смртан и васцела твар уздише и тужи до сад тј. до Христа (уп. Рим 8.22). Тек Христос отвара двери вечног живота и смрт као непремостив јаз између створене природе и нестворене божанске природе бива превазиђен и цела творевина иде своме оцелотворењу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 часа, grigorije22 рече

А ево шта је о овим идејама говорио Преподобни Пајсије Светогорац[80]: „Какве све глупости данас предају по школама. Дарвинова теорија и све тако нешто… Предају како би заразили децу и удаљили их од Цркве. Један такав ‘учењак’ ми је рекао: ‘А ако претпоставимо да је Бог прво узео мајмуна и усавршавао га. Рекох му: ‘Добро, зар Бог није могао да створи Своје савршено створење – човека – без мајмуна? Јел’ требало можда да нађе делове? Погледај шта пише у књизи о Јову, у паримији која се чита на јутрењу Великог Четвртка…’

Исту ову теорију еволуције предавао је неки професор Универзитета. Једном приликом му рекох: ‘Уз нешто бриге, пасуљ временом може да постане бољи пасуљ, а патлиџан – бољи патлиџан. Ако храниш и негујеш мајмуна, он може да постане само бољи мајмун, али да постане човек, то никако не може’. А после, ако само помислиш на то да се од људског бића, од наше Пресвете Богородице родио Христос! Односно, по теорији еволуције испада да је и Христов предак био мајмун! Каква хула! И не схватају да хуле!’

У 9. глави Јеванђеља по Јовану описано је како је Господ Исус Христос исцелио човека слепог од рођења, човека који није имао очи. Он је направио блато из земље, помазао места за очи слепорођеном човеку и на чудесан начин му створио очи. Оне су се појавиле код њега и почеле да виде. Ето, ако би показали овог исцељеног човека било ком офталмологу, онда би у изучавању и опису ових очију, специјалиста можда био тачнији од Светих Отаца који нису изучавали медицину. Али шта би о чуду стварања ових очију из земног блата могао да нам каже офталмолог осим да је тако нешто немогуће? Шта може да нам каже о овом чуду савремена наука која у принципу одбацује чудесно деловање натприродног Бића на свет?

Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем

  А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше

Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили. Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди. Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом. Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа  спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе.

Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 часа, Дидим рече

Поштовани оче Саво,

Занима ме због чега се у Цркви толико лоше реагује на научне теорије које укључују фактор случајности? Научна случајност је фактор који се не може предвидети и који има непознат узрок, или чак узрок који се не може уклопити у узрочно-последични модел. Чак је у питању веома сложена ствар јер рецимо у информатици не можемо да генеришемо стварно случајан број, човек није у стању да уради било шта "случајно", а да није у склопу ширег узрочно-последичног модела. Примера ради, у информатици се случајност само симулира помоћу рачунарског часовника који мери време у милисекундама (па се на тај начин никад не добије иста вредност) или сложеним алгоритмима који само узрочно-последичност своде на најмању вероватноћу, али је никад не елиминишу.

Занима ме зашто Црква не искористи ову "рупу" у научним објашњењима да бар дозволи да је кроз њу могућ онострани утицај, да ли Божји или демонски свеједно. Ми имамо узрочно-последични модел који све доводи у узрочно-последичну везу од Великог Праска до данас, где се задовољавамо само тиме да је Бог био прапочетни узрок, али где је каснији утицај Бога на креацију? Због чега инсистирање да се Бог уклопи у узрочно-последични модел природних појава, зар он није изнад њих? Примера ради, оно што често изазива гнев код верника је научно објашњење да су се сви крупни кораци у еволуцији догодили случајно: случајно се у исто време догодила мутација на гену и случајно се баш тада променила околина да појединци са промењеним геном имају боље услове да преживе и тако настају нове врсте. Наука се по својој дефиницији не може бавити мистиком и нешто за шта не постоји рационално узрочно-последично објашњење образлагати Богом, просто јер Бог није научни термин и није научно дефинисан, нити постоји научни метод да се Бог експериментално испитује. Зато постоји израз "за ово не постоји научно објашњење", а како ниједан део не недостаје и читав феномен се догодио "из ведра неба", он је ствар случаја.

Овај појам случајности, приметио сам, изузетно нервира вернике када су у питању научне теорије развоја живота на Земљи и теорије постанка космоса. Са свиме су се људи помирили, и да гром не шаље ни Бог ни Свети Илија, и да је "небо" високо 80км и да изнад облака не налазимо (у физичком смислу) анђеле него анђеоски простор, на сваком кораку се прави компромис са буквалистичким тумачењем Светог Писма што се тиче историје, биологије или географије, све више говоримо о метафорама и тражењу суштине у написаном, али опет када је ова "случајност" у питању, запели смо па не попуштамо. Мени као вернику наука није страна и њена откривања истине ми само јачају веру у Бога и лепоту и чудо креације, боли ме овакав масован став где се наука сматра непријатељем, откривене истине лажима, а они који их откривају малтене следбеницима ђавола. Зар се овакав став не коси са Августиновим саветима да хришћанин треба да се пази да међу незнабошцима не води главну реч о стварима у којима постоје незнабошци који су стручнији, јер како ће му након тога неко поверовати кад крене да говори о Христовом васкрсењу и стварима које не познају ако су га у материји коју добро познају препознали као арогантног незналицу?

Хвала унапред на одговору и свако добро!

Ја заиста ту не видим проблем. Када укључите компјутер и почнете да радите нешто користећи одређени софтвер отварају се бројне могућности које могу да изгледају као случајности, али заправо произилазе из самог софтвера који омогућава рад тих програма и самог хардвера (компјутера). Можете да покажете мање или више креативности у коришћењу програма, што зависи од сваког појединог корисника, али не можете да остварите ништа ван онога што софтвер омогућава. Зато и када говоримо да смо направили нешто креативно, тога не би било да нема софтвера и онога који је софтвер написао.

Човек је део козмичког хардвера (створеног света, тј. козмоса) и ми људи, као и све створено функционишемо у оквирима божанског софтвера. Нажалост, неки људи мисле да Бог делује тако што сваки појединачни догађај детерминише посебним захватом у времену и простору. То је јако велика симплификација. Као хришћани верујемо да је Бог Логос створио свет и да га је ологосио (осмислио). "Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало" Јн 1.3. Другим речима, све што бива, бива у оквирима логосности на којој почива сва твар. Када удари гром, то не значи да Бог који седи негде на облацима шаље директно или преко Св. Илије гром, него да долази до процеса који је читав систем интеракција природних елемената, што почива на одређеним природним законима. Наука се бави самим феноменима и процесима и објашњава их у оквирима рационалног размишљања, експериментално. Нас пре свега интересује личност Творца софтвера, самог Бога Логоса, и како да остваримо заједницу са њим. Наше интересовање иде далеко више од тога како је свет створен, како се развијао живот и како је саздан сам човек као врхунац створеног света. Нас интесује како да човек постане учесник божанског живота тј. "причасник природе Божије" како каже ап. Петар (уп. 2 Пет 1.4) јер верујемо да је у козмички хардвер на неизрецив начин ушао сам творац и хардвера и софтвера, самог себе вољно подвргнуо свим правилима које је сам одредио, са циљем да све створено уведе у нови начин постојања.

Као и свако поређење и ово не треба схватити буквално, али покушавам да користећи пример савремене технологије укажем на разлику између приступа вере и науке и да покажем да ту нема неизбежног конфликта јер стварности приступамо на потпуно различите начине и са различитим циљем. Читајући текстове о најновијим достигнућима науке само се још више осећам утврђен у мојој вери у Бога који је све премудро створио.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Desiderius Erasmus рече

Hvala na komentaru, o. Savo. Konkretno sam mislio na to da prihvatanjem evolucije moramo prihvatiti da je itekako bilo patnje i smrti u tvorevini i pre Adamovog sagrešenja. Dakle, po evoluciji, tvar je uzdisala i tužila oduvek. Dok je ono što se danas zove "kreacionizam" zapravo jedno tradicionalno uverenje da su patnja i smrt posledica čovekovog pada u greh.

Ствари су мислим много компликованије. Фосилни остаци животиња и биљака који су нађени много су старији од појаве човека на земљи што показује да су животиње и биљке биле у сталном процесу кружења материје. Ових чињеница је исувише много да би се могле олако одбацивати као неважне. Уосталом читав екосистем који тако савршено функционише и одражава чудесни Божији промисао заснован је на равнотежи између разних врста. Ми то не видимо као продукт случајности или прилагођавања већ као показатељ да су божански логоси енкодирани у свакој твари и све што постоји бива одржавано силом Божијом. 

Важно је да разумемо да када говоримо о кружењу материје у биљном и животињском свету не говоримо о оној смрти која је последица прародитељског греха и која је ушла у свет човековим отуђењем од Бога. Сва створена видљива твар једино у човеку има ипостас и улази у сферу смрти само кроз човеков пад. Без човека створена природа је безличносна јер ниједно живо створење не носи лик Божији и нема слободу, што је управо управо оно што човека чини личношћу. Животиње и биљке немају своје ипостаси и постоје само на нивоу природе која је у непрестаној промени зато се лично нити рађају нити лично умиру. Рађање и угинуће животиња, раст и труљење биљака су зато део природног тока твари која је у сталном кружењу и динамици. Та твар заправо никада не нестаје већ само мења свој облик и зато не можемо говорити на исти начин о смрти човека и "смрти" биљака и животиња. Када животиња нападне другу ради хране она не чини зло јер нема слободну вољу и делује по нагонима своје врсте и зато је реч о природном кругу исхране који одржава екосистем. Биљке пролазе непрестану трансформацију кроз годишња доба. Свето писмо нигде не тврди да је створени свет био статичан, штавише свуда у извештају о настанку света видимо динамику, живи творачки захват Бога који као лончар обликује творевину коју је привео ни из чега у постојање. Бог је могао све одједном да створи и истовремено свему да коначни облик, али он ствара као ποιητής, као уметник. Када се говори о овоме поретку у природи не говори се о томе као нечему што је мимо благовољења Божијег, већ се помиње као чињенично стање створеног света уп. (Јов 38,39-41, 39:29-30, посебно Пс. 104, 21, 29). Помињање код пророка Исаије дивљих и питомих животиња које ће заједно живети уп. (Ис 11,6-7, Ис 65,25) односи се на будуће царство, на нову земљу о којој се говори у Отк. 21. Бог је створио свет и видео да је све добро, али не и коначно јер ће Бог (пре)створити овај свет и начинити ново небо и земљу у којој ће све створено у Христу бити сједињено са Богом. То је коначница процеса стварања. У православној традицији есхатон није повратак у еденски рај, већ пуно јединство човека и васцеле твари у Христу. Зато се божанско стварање и даље динамички наставља. Све је створено Христом и за Христа, створено је за бесмртност и завршни чин биће да све створено уђе у вечност. Зато говоримо о оцрковљењу васцеле твари. Зато је Црква радионица спасења целе твари. Зато је наша вера окренута будућности, а не прошлости, новом човеку у Христу, а не повратку у стање Адама. Ово је веома важно у нашој вери и разумевању Бога и света који је створио.

Човековим падом васцела материја преко човека улази у домен смрти која означава пре свега одвојеност од Бога. Након пада Адам одмах не умире (живи чак 930 година), али губи заједницу са Богом и улази у један други начин телесног постојања и односа према Богу и према твари. Изгубивши заједницу са Богом човек губи и оно јединство које је као владар творевине имао са творевином. Ово изазива читав поремећај у створеној природи и зато кажемо да твар тужи и пати од пада човековог. Човек се облачи у "кожне хаљине" тј. његово тело постаје огрубело и пропадљиво, што такође доводи до још веће аномалије, јер након физичке смрти човек губи своју целовитост и раздваја се тело од душевног састава. Човекова телесна смрт је располућење човека и зато је тако неприродна и трагична. Животиња нема личност и њено угинуће предтавља само трансформацију материје из једног облика у други.

Св. Максим Исповедник говори о разликама (διαφορές) и поделама (διαιρέσεις). Пет подела које помиње требало је да буду превазиђене у Адаму, али то ће учинити тек Нови Адам - Христос. Најпре имамо поделу између мушкарца и жене коју Адам и Ева нису савладали остајући подељени још више након пада. Уместо да читав свет (икумену) учини рајем Адам и сам бива лишен рајског живота и на улазу у рај бива постављен херувим са огњеним мачем. Небо и земља тј. невидљиви и видљиви свет у Адаму као бићу које обухвата оба света требало је да се повежу, а Адам је изгубио заједницу са Богом и свео се у потпуности на земљу. Након пада душа и тело у Адаму постају трагично још више раздељени и пали човек је распет између пропадљивог тела које вуче човека на ниво бесловесних животиња и душе која без тела нема целовитост и коју страсти стално одвлаче у мрак и тескобу. Адам је створен да се у њему сједини створено са нествореним, да буде довршитељ и усавршитељ Божије творевине као Божији сарадник и са-створитељ, али падом он је изгубио способност да послужи овом циљу. У свему томе је трагедија пада.

Зато је дошао Нови Адам, сам Христос, Бог Логос, са циљем на надвлада поделе које је први Адам требало да превазиђе. Христос је надвладао супротност полова својим девичанским рођењем. Својом смрћу и васкрсењем он је уништио разлику која од пада постоји између раја и света обећавајући покајаном разбојнику да ће ући у рај јер у Христу и рај и свет постаје једно. Својим вазнесењем он сједињује небо и земљу узношењем људске природе у свом људском телу које је једносушно и саприродно са нашим. Узносећи се изнад самих анђелских сила својом људском душом и телом он је обновио јединство духовног и материјалног света васпостављајући хармонију у васцелој творевини. Коначно он у својој личности у којој сви кроз Цркву бивамо ипостазирани, сједињује коначно Човека са Богом, а кроз Човека и васцелу твар што ће коначно бити остварено у (пре)стварању света, када настану ново небо и нова земља (Отк 21).

У Новом Завету ап. Павле говори много о односу између греха и смрти. Некада Павле отворено говори о духовној смрти нпр. у Рим 6.1-14 или 7.11, а на другим местима говори о физичкој смрти нпр. 1Кор 15.35-42. Ипак, чак и у 1Кор, 15 Павле говори о вечном животу у Христу као нечему много више од биолошког живота на земљи, указујући на тај начин и да смрт представља много више од физичке смрти. Адамово физичко постојање у телу пре пада је било другачије од наставка његовог живота након изласка из раја и облачења "кожних хаљина". Наравно, ми не верујемо да је Адам био бестелесан, али његова телесност се јасно разликовала од телесности коју ми познајемо у после-падном свету. Кроз Адама је, дакле, васцела твар ушла у домен духовне смрти - одвојености од Бога. Христовим оваплоћењем и домостројем спасења твар улази у домен новог живота. Његовим вазнесењем створена природа је узнесена не до еденског раја већ о саму десну страну Бога Оца. Зато Божије стварање света не треба гледати као прошли акт, већ у континуитету Божијег плана спасења (оцелотворења, довршења) васцеле творевине. Када из ове перспективе посматрамо одређене чињенице које налазимо у природи не само да не долазимо у конфузијиу, већ само још више можемо да прославимо Бога. У новом небу и земљи, након другог доласка Господњег и васкрсења мртвих створена материја ће кроз Христа добити пуноћу свога достојанства. Зато се ми сви још крећемо ка коначном циљу (телосу) Божијег стварања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Desiderius Erasmus рече

Hvala na ovako iscrpnom odgovoru, o. Savo. Slažem se sa ogromnom većinom Vaših stavova, samo mi je teško da prihvatim smrt u prirodi pre Adamovog pada, bez obzira što se tu ne radi o onoj "pravoj" smrti kakvu poznajemo mi ljudi. Jer, tamo se kaže: "I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. A svemu zvjerinju zemaljskom i svjema pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako." (1. Mojs. 1:29.30) Rečeno nam je, dakle, da su nakon stvaranja sve životinje bile biljojedi, što se jako teško može uklopiti u teoriju evolucije. Isto tako, ap. Pavle nam kaže da "kroz jednoga čoveka uđe smrt u svet", što nekako implicira da pre Adamovog sagrešenja nije bilo smrti u svetu (mada neka braća to tumače kao smrt u ljudskom svetu). Kako god, teška je ovo tema, i treba, u duhu hrišćanske ljubavi, diskutovati o njoj. :) 

А зашто би текст Библије уклапао у неку научну теорију? Хоћемо ли онда одбацити потпуно целокупну науку, зато што се никаква научна теорија не уклапа у чињеницу да је Христос васкрсао и вазнео се на небеса?

Интелигентни дизајн је вера, а теорија еволуције је научна теорија.

Ево на пример друге теорије, која се не оспорава толико, а која се може оспорити са аспекта Интелигентног дизајна. тј. вере.

Теорија гравитације каже да ми стојимо на земљи, а не летимо, нисмо у безтежинском стању, зато што око земље се налази простор (поље), у ком делује сила (гравитациона), која нас држи на земљи. А ја као верник кажем да је то поље и та сила, Божија сила и поље, јер је Бог Сведржитељ. Да ли то значи да је као верник треба да одбацим теорију гравитације као безбожну, атеистичку?

Проблем ће људи имати све док не схвате да Библија описује једну стварност, на један начин, док наука описује стварност на други начин. И један и други начин је исправан. А такође се мора имати у виду и несавршеност језика да опише појаве и стварност. Зато се у науци не користи толико свакодневан, говорни језик, него формуле и математика, а када језиком описујемо те појаве, онда смо непрецизни, недоречени. Исто је и са духовним стварима, само је проблем што немамо други језик (попут математике), да опишемо духовне ствари (можда песнички језик?), и зато и ту имамо неразумевење, спорове, несугласице...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
×
×
  • Креирај ново...