Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 17 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Da li ovo znači, da je rezultat Zapada i Istoka za običan narod ustvari isti?

Razumevam da je i na Zapadu očuvana istinska vera ali je eto malo u nekim delovima isflekana, međutim koliko vidim rezultat za običnog čoveka je potpuno isti i na Zpd i na Ist.

Из наше православне перспективе не видим да је иста ситуација. Постоје православни хришћани који не знају много о својој вери, то је чињеница. Али они који редовно учествују у евхаристијском животу живе животом Цркве и оне који нису довољно учени Бог учи мудрости и исправном животу Духом Светим кроз етос који Црква чува. Инославни хришћани не живе у евхаристијској зајеници са Црквом и поседују другачији етос. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 11 часа, VaSa110 рече

Šta je to u ateizmu "opasno" po reiligiozne. Šta je opasno u tome što kažem: "Hiljadama godina se priča o bogu-bogovima a za to nema ni naznaka dokaza i zato smatram da bog/bogovi najverovatnije ne postoje".

Takođe me zanima kakva je to "ateistička ideologija". Ja nečuh da tako nešto postoji.

Атеисти су сасвим у праву када кажу да Бог не постоји јер он не постоји лично за њих (“Рече безумник у срцу своме: нема Бога” Пс 14). Засигурно су у праву када кажу да су богови измишљотина човека или да је религија опијум за народ, само што ми хришћани верујемо да хришћанство није религија, већ богооткривена истина, а то је суштинска разлика. Због брзине писања (не пишем аналитички, већ више форумски:) ) промакне непрецизна формулација. Наравно, не постоји "атеистичка идеологија", већ разне врсте идеологија које се заснивају на атеизму или врстама атеизма.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Атеисти су сасвим у праву када кажу да Бог не постоји јер он не постоји лично за њих (“Рече безумник у срцу своме: нема Бога” Пс 14). Засигурно су у праву када кажу да су богови измишљотина човека или да је религија опијум за народ, само што ми хришћани верујемо да хришћанство није религија, већ богооткривена истина, а то је суштинска разлика. Због брзине писања (не пишем аналитички, већ више форумски:) ) промакне непрецизна формулација. Наравно, не постоји "атеистичка идеологија", већ разне врсте идеологија које се заснивају на атеизму или врстама атеизма.

Da li su ateisti u pravu kada kazu da su Boga izmislili ljudi zbog straha od smrti i da bi imali utehu prilikom raznih nevolja? I na ovo pitanje bih nadovezao jos jedno vezano za Boziju volju, upravo zbog ateista. Jer zasto se mi u bolesti molimo Bogu i trazimo isceljenje kada je ta bolest Bozija volja?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Драги Ведране, разумем шта хоћете да кажете. Данас у православном свету и преовлађује став да са инославнима треба сарађивати нарочито када је у питању суочавање са неким заједничким проблемима, нпр. питањима етике, биоетике и слично. Лично сматрам да за ту сарадњу увек пре или касније постоји граница. На пример са протестантима делимо доста тога заједно, али њихово поимање одређених моралних питања је дијаметрално различито од предања наше Цркве (нпр. однос међу половима). Много је значајније, по мом мишљењу да Православна Црква афирмише своју традицију и сведочи Христа кога ми знамо и потврђујемо евхаристијски на свакој Литургији. Моје је дубоко уверење да ми са инославнима не можемо да сведочимо истог Христа јер да можемо, прво бисмо се ми сами окупили пред истом чашом и то евхаристијски потврдили. Не можемо да говоримо да имамо исту веру када је не потврђујемо у заједници Тела и Крви Христове као што не можемо да имамо ту заједницу у евхаристији ако не делимо исту веру коју су оци саборски утврдили. Ми, истина, поседујемо много тога заједничког, али постоје и суштинске разлике, које нису само на нивоу догматских дефиниција или интерпретације једног или другог учења.

Хвала на одговору оче. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 3/31/2017 at 19:35, Благовесник рече

 Ako svest vezemo za prirodu proizilazi da je Hristos imao  dve svesti.  Lezeci u bozicnim jaslicama, bozanska priroda je svesna, covecanska nije, te Logos Bozji (tj. Bog Sin)  po bozanskoj prirodi je svega svestan, ali  po covecanskoj prirodi On nije svestan??

Drugi svest vezuju za UM i sl. ... Da li je Gospod Isus onda imao jednu svest? No, opet isti problem, kako istovremeno Njegov um moze biti necega svestan i nesvestan?   

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog. 

Jedno pitanje. Oko jedne crkve u koju idem na bogosluzenja kod crkvene kapije cesto stoje prosjaci. Posto se u poslednje vreme njihov broj povecao, svesteniku je zasmetalo i rekao im je da se udalje od kapije i stanu podalje i tamo da prose i da ne ometaju i ne presrecu narod na kapiji. Posto ga nisu poslusali iako im je rekao jos nekoliko puta, on je u Crkvi izjavio da im vise ne dajemo nista i ne pomazemo i da iako to ucinimo nemamo nista od toga. Sada ponekad kada ulazim u Crkvu sretnem ih kako prose i ne znam znam sta da radim. Nadjem se u konfuziji i dilemi, sa jedne strane reci o milostinji a sa druge blagoslov, i ne znam kako da postupim. Inace u ovakvoj situaciji se cesto nadjem i u drugim segmentima crkvenog zivota i osecam se kao da sam izmedju cekica i nakovnja, povecava mi se dilema i vodi u nesigurnost koju dozivljavam vrlo pogubno i cesto hoteci da ucinim da bude dobro zavrsi se lose. Blagoslovite.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Oce Savo, da li mozete da mi kazete, zasto se svestenik krije, kada se pali blagodatni oganj, pa tek posle izlazi pred narod, i koja je svrha te vatre? Hvala puno!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/5/2017 at 23:14, Архимандрит Сава Јањић рече

Атеисти су сасвим у праву када кажу да Бог не постоји јер он не постоји лично за њих (“Рече безумник у срцу своме: нема Бога” Пс 14). Засигурно су у праву када кажу да су богови измишљотина човека или да је религија опијум за народ, само што ми хришћани верујемо да хришћанство није религија, већ богооткривена истина, а то је суштинска разлика.

Ma sve je to u redu. Moje pitanje je bilo gde je tu opasnost po sledbenike "bogootkrivene istine" (mislim na opasnost od ateizma ako ste zaboravili odakle smo počeli).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче Саво,

молио бих вас да ми одговорите на сљедеће питање.

Заправо нашао сам један текст :

"Бог је предвечно предодредио да у телу пострада за спасење света, зато што је унапред знао да ће Адам пасти у грех, и да је једини начин да човекова природа победи власт греха, смрти и ђавола и сједини се с Богом тај, да Он сам, као нови Адам у телу дође на свет и пострада за нас, како би Својом смрћу и Васкрсењем победио смрт."


Дали то значи да Бог није могао никако другачије (на неки други начин,јер каже "да је једини начин") да спасе свијет сем да сам пострада за нас ?

 

Хвала ,од Господа свако добро !
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Христос воскресе, оче Саво!

Каква је ситуација у Дечанима?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/5/2017 at 23:14, Архимандрит Сава Јањић рече

Наравно, не постоји "атеистичка идеологија", већ разне врсте идеологија које се заснивају на атеизму или врстама атеизма.

Izuzetno zanimljiva tvrdnja. Kada imate vremena možete li da navedete neke ideologije koje se zasnivaju na ateizmu i da malo podrobnije objasnite Vašu tvrdnju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Христос воскресе оче Саво!

Једно од питања на које не имадох одговор је било "Шта су радили
свети Апостоли и ученици током оних 10 дана, између Господњег вазнесења
и силаска Духа Светога на све њих?"
Сигуран сам да јесу били у молитви и да су на тај начин спровели у дело Господње речи
да се "не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца".
Али како су они практиковали те молитве, то чекање....
А онда, ма колико то смешно изгледало, наиђох нехотице на део разговора 
са глумцем Леонардом Нимојем, који је објаснио одакле му идеја да
користи онај "Вулкански поздрав" док је глумио Спока у серији Звездане стазе!
Можда (и понављам - можда) то је начин како је Бог припремио ту невелику групу,
да у том духу и на тај начин они (међу којима не беше свештеника) 
имају заједничке молитве.
Снимак је овде а индикативно је само првих 3 минута:

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
On 4/6/2017 at 15:31, Матусал рече

Pomaze Bog. 

Jedno pitanje. Oko jedne crkve u koju idem na bogosluzenja kod crkvene kapije cesto stoje prosjaci. Posto se u poslednje vreme njihov broj povecao, svesteniku je zasmetalo i rekao im je da se udalje od kapije i stanu podalje i tamo da prose i da ne ometaju i ne presrecu narod na kapiji. Posto ga nisu poslusali iako im je rekao jos nekoliko puta, on je u Crkvi izjavio da im vise ne dajemo nista i ne pomazemo i da iako to ucinimo nemamo nista od toga. Sada ponekad kada ulazim u Crkvu sretnem ih kako prose i ne znam znam sta da radim. Nadjem se u konfuziji i dilemi, sa jedne strane reci o milostinji a sa druge blagoslov, i ne znam kako da postupim. Inace u ovakvoj situaciji se cesto nadjem i u drugim segmentima crkvenog zivota i osecam se kao da sam izmedju cekica i nakovnja, povecava mi se dilema i vodi u nesigurnost koju dozivljavam vrlo pogubno i cesto hoteci da ucinim da bude dobro zavrsi se lose. Blagoslovite.

Бог помогао,

Ако дамо милостињу никада нећемо погрешити. Наравно, просјака и сиромашних је мало и тешко је свима дати онолико колико је потребно. Мислим да је најбоље правило да свакоме барем по мало дате по савести. Важна је љубав, а не количина. И ми овде у манастиру гледамо да никога не оставимо без помоћи, али засигурно ни ми не можемо дати свима колико траже јер нисмо банка. Благодарним људима и мало је довољно, а они који немају добре намере то покажу, али и њих не треба презрети већ им помоћи онолико колико можемо. Најчешће људима дајемо храну, ако већ нисмо свакоме у могућности да дамо новац. Помажући сиромашне и убоге дајемо самом Христу, а наше није да процењујемо да ли је неко искрен или није, већ да деламо по својој савести.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/5/2017 at 23:22, grigorije22 рече

Da li su ateisti u pravu kada kazu da su Boga izmislili ljudi zbog straha od smrti i da bi imali utehu prilikom raznih nevolja? I na ovo pitanje bih nadovezao jos jedno vezano za Boziju volju, upravo zbog ateista. Jer zasto se mi u bolesti molimo Bogu i trazimo isceljenje kada je ta bolest Bozija volja?

Што се тиче нас православних хришћана, наравно да нису у праву јер ми верујемо у Бога који нам се јавио као личност и живео међу нама као човек. Нажалост, многе религије потичу од страха од смрти и то су социолози религије исправно приметили. Човек природно тражи да надиђе смрт, али једино кроз Христа то можемо да остваримо.

У болести се пре свега молимо Богу да нам да снаге да поднесемо у благодарности оно што нас сналази и ако је могуће да се исцелимо. Болест није воља Божија, јер Бог не жели ни смрт ни патњу човеку. Болест је последица наше пале природе коју сви делимо и немоћ природе надилазимо животом у Христу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/7/2017 at 10:08, Жичанин рече

Помаже Бог оче Саво!

 

Мада сте одавно писали о "еклисиолошко- христолошкој јереси" Марка Радосављевића, тј. Артемита, али чини ми се некако непотпуно и не баш јасно.

У чему се конкретно састоји "еклисиолошко- христолошка јерес Марка Радосављевића и његових "Хороепископа"?

Благословите!

Нешто сам већ писао о томе и раније. Видим да је неко сабрао на Погледима моје недавне одговоре на Поукама http://www.pogledi.rs/forum/Thread-eklisiolosko-hristoloska-jeres-marka-radosavljevica-negoslava-nikolica-i-dejana-vil

Суштина проблема секте Марка Радосављевића јесте у формирању паралелне црквене организације тј. парасинагоге и цепању тела Христовог пропагандом да је Црква заблудела, а да је једна секта која почива на култу личности заправо црква. Као и бројне друге секте и јереси у хришћанству и ова "артемитска" почива на прелести, како њиховог началника, тако и оних који му слепо следују, што из гордости и властољубља, што из незнања. Видимо да је сада њихов оштар критичар сада постао и Миодраг Петровић који их је доскора бранио и следовао им. Он тврди оно што сви већ видимо да код Радосављевића и његових кваро-епископа и псевдо-свештеника и монаха нема искрене жеље за повратком у Цркву, већ тенденција ка стварању сопственог "синода", слично као код грчких старокалендараца који су управо ишли овим путем и данас постоје десетине синода који се међусобно гложе и анатемишу у настојању да покажу ко је православнији. Зато се може очекивати да  ће се у наредним годинама ова парасинагога цепати на нове групице јер су одступили од извора живота - евхаристијске заједнице коју у Христу имамо једино у Цркви Христовој. Вера православна утврђује темеље Цркве која се пројављује у евхаристијској заједници и не може бити сврха самој себи јер постаје идеологија. Тамо где нема црквене заједнице нема ни благодати ни тајни, само трагична љуштура која почива на човекопоклонству заблуделих људи и њиховом несрећном избору да се отцепе од Цркве на пут заблуде. Бог нека им подари покајања.

Користно је поново прочитати овај текст Еп. Атанасија Јевтића из 2015.

http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_artemija_raskolnika_njegove_sekte 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...